Tragom vesti

 

Povodom informacije  da je specijalni tužilac EU, Klint Vilijamson, završio istragu o trgovini ljudskim  organima  Srba sa Kosova (2)

 

I mrtvi govore srpski

 

Izveštaj UNMIK-a o nasilnom oduzimanju vitalnih organa od otetih Srba posle završetka NATO-agresije, dostavljen je još 3. novembra 2003. godine Međunarodnom tribunalu u Hagu, kao što pokazuje ulazni pečat tog tela. Nikada do danas u celini nije objavljen, niti je neki sud po njemu postupao. Kako  stoji u samom izveštaju neki od svedoka su još pre sastavljanja izveštaja nestala na misteriozan način. Ostaje otvoreno pitanje da li su srpski istražni organi došli do ovog izveštaja i, ako jesu, šta su tim povodom preduzeli. Tabloid je u posedu kompletnog  UNMIK-ovog Izveštaja,  i objavljujemo ga u celosti.

 

........

 

Posle nečitkog, rukom pisanog izveštaja na engleskom jeziku nekom albanskom oficiru za vezu u Tirani, sledi citiranje izveštaja izvesnog Klinta (pretpostavlja se Klinta Vilijamsona, specijalnog istražitelja Evropske Unije):

Kao što vidite, neke od ovih opisa je teško pratiti. Biće ključno za našeg islednika da taj materijal proučava koristeći mapu. Moram da nađem način da ti dostavim detalje sa lokacije broj 3. Naš islednik sada verovatno ima i druge lokacije.

Svedok „N" poseduje lično saznanje o nekoliko isporuka u Albaniju. Bio je vozač.

"...Lokacija 1: Tropoja. Masovne grobnice (više njih). Transport se odigrao oko 2. avgusta, 1999. Tela su dovežena iz oblasti Peći.

Kad voziš iz Tropoje, otprilike jedan kilometar, ili 2,3 minuta vožnje, skreneš desno prema Hošaju. Prođeš most i nastaviš ka severu. Prođeš Gosturan, nastavljajući prema severu, i malo kasnije, kada prođeš dva izvora sa desne strane i put postane strm sa krivinama produžiš prema Maji i Škelzenitu.

Tamo gde se završava vijugav put, pri kraju, imaš tropska stabla, pa nastaviš vijugav put gde ima nešto zimzelenih stabala, ali veoma retkih. Sada kada prođeš sledeću krivinu skreneš desno na šumski put. Ispred se dijagonalno pruža deo planine koji se prostire od Tropoje direktno u pravcu severo-zapada.

Važno je da voziš okolo visoke stene, sve kroz zimzelenu šumu, kada se tu zaustaviš videćeš „ponornicu"- potok koji nestaje u zemlji. Tu je put veoma strm. Postoji više bočnih puteva sa desne strane, kada prođeš krivinu. Mislim da skrećeš na treći, ili četvrti. Ali nemoj da budeš zbunjen. Moraš da zaobiđeš stenu i da ugledaš „ponornicu".

Ako se promašio taj put, vrati se na prethodni, jer samo jedan od njih zaobilazi visoku stenu. Dakle kada ugledaš rečicu, nastavi da voziš prateći njen tok. Vozi sve do kraja, gde rečica ponire. Zaravan se nalazi u sredini između završetka „ponornice" i obronka planine na toj strani.  Sa zaravni ćeš ugledati velike stene i putić koji vodi između njih i obronka planine, pravo sve do vrha i preko njega. Gledajući odozgo sa platoa ugledaćeš rečicu. Od te rečice do masovne grobnice je vazdušnom linijom daljina oko 50 metara, ali kada budeš vozio preći ćeš oko 100  metara. Vozi sve do kraja platoa, gde počinju stene. To je lokacija. Nastavi koliko god možeš sa vozilom do kraja putića i onda si na pravom mestu. Tu počni iskopavanja. Kada smo mi bili tamo videli smo malo žbunje na platou. Ta lokacija je otprilike na 1600 to 1700 m nadmorske visine (tako je bar prema našoj mapi)."

 

Lokacija broj 2, Kukeš

 

„...Tu su dovožena tela iz oblasti Suve Reke. N. je video tela umotana u sivu vojničku ćebad. Uglavnom su bili muškarci, nekoliko žena. Tela su bila utovarena i posuta „kaporit" praškom zbog smrada. Ti vozi do Kukeša, onda skreni južno do sela Nanga, pre Bićaja. Posle skreni levo do Maje i Đalice. Nemoj da ideš u Bićaj. Put je prilično ravan, ali ubrzo postaje veoma strm. Mi smo se vozili kroz šumu- šumskim putem, koji na nekim mestima nije bio loš. Tu ima veoma visokih stabala. Svedok je uz put opisivao zarobljenički logor koji je prethodno bio lociran na drugoj strani planine u blizini izvora rečice koja otiče u Kosovo. Taj logor je bio oko 50 metara niže od tog izvora. Većina zarobljenika u tom logoru su bili prema ovom svedoku pripadnici MUP Srbije i Vojske Jugoslavije, koji su prethodno držani u selu Žiža na Kosovu, a u Albaniju su prebačeni početkom jula. Oni su morali da seku drva.

U tom logoru se nalazilo oko deset baraka. Zarobljenicima su data albanska imena. Posle glasina da je lokacija logora kompromitovana, zarobljenici su prebačeni na drugu stranu planine, gde je napravljen veći logor, u koji su dovođeni i drugi Srbi u većem broju. Miliri mi je kazao da su neki prisiljavani da rade do smrti, bili su zakopavani  u blizini mesta, gde je on „izbacivao svoj teret". On je takođe naveo da je logor postao neka vrsta pripremne „vazdušne banje" za one Srbe koji su izabrani da budu „donatori organa". Nastavili smo da vozimo kroz šumu sve dok nismo ugledali izvor. Skrenuli smo sa kamionima desno i nizbrdo nekih 50 metara, gde se nalazilo ogromno slomljeno tropsko drvo, koje je obeležavalo ulaz u šumu. Svedok kaže da su ovde stali na 10 metara od tog slomljenog stabla, zato što je bilo suviše strmo, i da su potom nosili srpske leševe niz padinu u šumu. Tamo ih je čekao Enver Cokoli iz kosovske obaveštajne službe (ŠIK). Bilo je iskopano 15 velikih jama. Ubacivali su po dva leša u jednu jamu. Trebalo im je sat i po da završe posao. Mesto je bilo udaljeno i i podsećalo na Avganistan, jedino je ovde bilo drveća. Jame-grobnice su bile sakrivene iza oboda šume, ulazeći u šumu od 2 do 15 metara duboko, u pravoj liniji. Jame su bile dosta plitke, tako da se pored zemlje na njih nabacivali lišće i slomljene grane. Primetio sam u okolini tog logora žbunove divljih jagoda...".

 

 

Isporuka Srba u zarobljeničke logore

 

 

Sledi prepiska između izvesnog Hozea i neimenovane osobe (moguće sa gore spomenutim Klintom, sa kojim počinje ova sekcija izveštaja). Ovaj deo prepiske počinje rukom dopisanom napomenom "osetljivo" (u smislu posebno poverljivo).

Hoze:

Napuštam San Francisko, po rasporedu, u ponedeljak, 16. juna. Tako da ću stići u Podgoricu u sredu ujutro. Imam nameru da odem sa mojim islednikom na lokaciju kod Burela, da bi obeležio GPS koordinate, i nadam se da ću identifikovati i druge lokacije u blizini inkriminisane kuće. Takođe se nadam da ću ojačati vezu sa „Z", pa ću potom da nastavim na Kosovo, verovatno do nedelje. Iz Beograda ću nastaviti do Pariza, a potom do Amerike, u petak, 27. juna.

Ovo pišem da bih ti ukratko izložio dokaze koje smo sakupili u zadnjih godinu dana, a koji se tiču sudbine nestalih Srba i drugih koji su kidnapovani ili nestali na Kosovu i u Albaniji.

Naravno, kompletna slika o tome šta se precizno desilo tim ljudima, kada i zašto, još nije potpuno uobličena. Imamo više svedoka (uglavnom zaštićenog identiteta) koji su izjavili sledeće:

 Između 50 i 300 ljudi držano je zatočeno od strane otmičara sa jakim vezama sa OVK, na lokacijama u blizini Tropoje i Kukeša (Bićaja). Ti ljudi su uglavnom bili Srbi sa Kosova. Prema istim izvorima, neki od zatočenika su bili još uvek živi i zatočeni u Albaniji sve do kraja leta 2000. Ova informacija je bazirana na osnovu izjava ovih svedoka:

Tri čoveka (niže rangirani pripadnici OVK) su potvrdili učešće u transportu Srba sa Kosova u Albaniju, u najmanje šest različitih prilika, počevši u junu 1999. Dva svedoka su takođe prebacivali manje grupe zarobljenika sa lokacija u severnoj Albaniji u napuštene kuće u blizini Burela, u centralnoj Albaniji.

Drugi svedok, takođe običan vojnik OVK, prijavio je da je video zatočene Srbe na lokaciji u blizin Tropoje, u leto 1999. On nam je dao imena četiri Srbina, koja sam već naveo u izveštaju.

Drugi običan operativac OVK opisao je Srbe zatočene u selu na kosovskoj strani granice, na putu za Tropoju. On je izjavio da po povratku u to selo u septembru 1999, da mu je rečeno kako je većina tih Srba prebačena u Albaniju.

Jedan kosovski Albanac koji je bio zatočen u bazi OVK u Kukešu izjavio je da je video tamo tri srpska civila koji su potom prebačeni u Burel.  Jedan bivši viši oficir OVK takođe nam je potvrdio postojanje ilegalnih zatvora u severnoj i centralnoj Albaniji.

Tri svedoka koji su učestvovali u transportu zarobljenih Srba sa Kosova u Albaniju izjavili su kako su primili čudno naređenje, da ne smeju da povrede zarobljenike, što se pre nikada nije dešavalo. Naročito im je skrenuta pažnja da ne smeju da udaraju zarobljenike u abdomen i torzo oružjem ili bilo kakvim čvrstim predmetima. Dvojica svedoka su izjavila da su po isporuci Srba u zarobljeničke logore, oni (Srbi) su bili pregledani da li imaju modrice, kako bi se ustanovilo da nisu fizički maltretirani.

 

 

"Bolnički miris" u kući kod Burela

 

 

Srbi koji su bili odvođeni živi u Albaniju većinom su bili muškarci, civili, starosti između 25 i 50 godina. Jedan od svedoka je jednom prilikom video u transportu jednu srpsku ženu, koja je sa drugima odvedena u Burel u centralnoj Albaniji. Drugi svedok i ovaj prethodni su opisali zatočene, zajedno sa Srbima, "prostitutke" (radi se o ženama prisiljenim na prostituciju - nap. prev.) iz Albanije i drugih zemalja, u logorima u centralnoj Albaniji.

    Tri svedoka opisala su dva albanska doktora (ja sam vam dostavio njihova imena) koji su bili prisutni u ilegalnim zatvorima u severnoj i centralnoj Albaniji. Njihova precizna uloga nije razjašnjena, ali su dva svedoka navela da su oni i najmanje još jedan doktor Arapin pregledali zarobljenike i ostalima izdavali naređenja. Svedoci takođe izjavljuju da su doktori vršili medicinska testiranja na zarobljenicima, ali kažu da nisu lično prisustvovali tim radnjama. Dva svedoka su nam takođe potvrdila da su nad zarobljenicima rađena ultrazvučna medicinska ispitivanja.

    Dva svedoka, dvojica od tri pratioca na transportu zarobljenih Srba, su opisali vožnju zarobljenika iz ilegalnog zatvora kod Kukeša (Bićaj) do druge lokacije u Burelu. Oni su detaljno opisali kuću gde su zatočenici odvođeni. Treći svedok, viši oficir OVK, dao nam je skoro identičan opis te kuće. Jedan od pratilaca, koga ću ovde nazvati „M",naveo nas je precizno da nađemo tu kuću, koja se potpuno uklapala u ovaj opis. Tada smo fotografisali inkriminisanu kuću i pokazali drugom svedoku, „A", zajedno sa 10 drugih sličnih kuća. „A" je identifikovao inkriminisanu kuću, kao lokaciju gde je vršio isporuke zarobljenih Srba krajem leta 1999, pa sve do kraja leta 2000.

„M" i „A", koje smo sreli kroz različite izvore, i ne poznaju jedan drugog, obojica su izjavili da je inkriminisana kuća kod Burela bila opremljena medicinskom opremom, koja je korišćena za vađenje organa iz tela zatočenih Srba. „M" je takođe izjavio da mu je to potvrđeno i od drugih koji su bili na toj lokaciji, dok nam je „A" opisao glavnu prostoriju u kući i snažan „bolnički" miris, za koji veruje da je bio anestetik.

Treći svedok, bivši viši oficir OVK nam je opisao kako je ta improvizovana klinika, korišćenjem medicinske opreme ukradene iz bolnica i klinika sa Kosova, opremljena u centralnoj Albaniji, da bi se potom koristila za ekstrakciju ljudskih organa iz tela zatočenih Srba. Ipak, taj svedok nam nije potvrdio tačnu lokaciju „kuće/klinike", uprkos tome što je dao dobar fizički opis oblasti gde se kuća nalazila.

Tri svedoka su navela da su ljudski organi voženi na aeorodrom Rinas kod Tirane, nekih dva sata vožnje od inkriminisane kuće, i potom avionom u Istanbul. Svedok „A" je prevozio ljudske organe na aerodrom najmanje jedanput, ali je odbio da nam otkrije specifične detalje o tome.

Ti svedoci su takođe potvrdili da su ljudski ostaci zakopavani iza kuće i još par lokacija u blizini.

Svi naši svedoci su izjavili da je ova „operacija" bila organizovana od strane srednje rangiranih i viših funkcionera OVK. Ipak, svege par svedoka su se usudili da imenuju te funkcionere koji su bili prisutni kada su zarobljenici prikupljani na Kosovu. Jedno od imena koje se pojavilo bilo je Ismet Tara iz Orahovca. Jedan od pratioca je potvrdio da je Tara bio prisutan bar u jednoj prilici kada su Srbi zarobljavani i prebacivani u Albaniju. Na kraju krajeva, bilo je dosta drugih svedoka koji su imenovali skoro sve one koji su učestvovali  u ovoj „operaciji".

 

 

Šta su videli i šta znaju svedoci „P" i „C"

 

 

„Prema „P", a ja smatram da mu se može verovati, ništa ne može da se desi u južnom Kosovu bez odobrenja Pećkog i Prizrenskog klana, ništa što je u vezi sa organizovanim kriminalom (narkotici, cigarete, oružje, „pranje novca" itd).

Prema „P", Daut Haradinaj i Naim Maljoku su bili lično zaduženi za Peć, Đakovicu i sve nadole do Junika, a linija podele se prostirala od Metohijske kotline do Mališeva. On je kazao da je Maljoku veoma moćan i skoro ravan Ramušu Haradinaju.

On je finansirao i prošvercovao mnogo oružja pre i za vreme rata. Uglavnom se bavio  narkoticima. U drugom sektoru koji čine Prizren, Suva Reka, Orahovac, Uroševac i deo Maleševske opštine, postoji druga grupa, nezavisna, ali i dalje pod kontrolom Ramuša i Dauta Haradinaja. Lokalni vođe su bili Islam Kastrati, Šićuri Đeljaj i Džavid Elšani.

 Elšani je iz sela Pirane, kod Prizrena, dok su Kastrati i Đeljaj iz samog Prizrena. U Uroševcu je bio oficir OVK po imenu Naser, koji je ovu drugu grupu „snabdevao" sa zarobljenim Srbima iz svoje oblasti. „P" nije mogao da se seti njegovog prezimena. On nam je kazao da je OVK iz njegove zone „kupovala" Srbe iz severnih opština takođe.

Daut Haradinaj je imao komandu nad OVK bazama kod Tropoje još od 1998. „P" je boravio tamo često i lično komunicirao sa Dautom i Ramušem, ali uglavnom sa Dautom. Čak i u vreme bombardovanja neki zarobljeni Srbi su dovođeni tamo, ali su glavne „isporuke" počele odmah po završetku rata. Kao što su nam i drugi svedoci izjavili, „P" nam je takođe kazao da su Ramuš i Daut naredili lokalnim komandantima OVK da se suzdrže od  osvete nad Srbima početkom jula 1999. U drugu ruku odmah su počeli da organizuju kidnapovanja Srba i njihove deportacije u severnu Albaniju.

Nastavili su i dalje sa egzekucijama i osvetama nad Srbima, ali je to sada bilo pod boljom „kontrolom". Ramuš je lično naredio svim lokalnim komandantima da ga izveste ako zarobe Srbe. U Đakovici je najveći deo ovog posla obavljan uz pomoć Džafera i Đena Požege i izvesnog Nasera, koji je pre rata bio vulkanizer.

U oblasti Prizrena, Džavid Elšani iz sela Pirane je bio veoma aktivan u „hvatanju" živih Srba. Izuzetno je uživao da ih muči. Bio je šef vojne policije OVK. Oni su nosili crne uniforme sa OVK oznakama.

 „C" nam je potvrdio ovo isto - kazao je da je Elšani rođen u veoma siromašnoj porodici, i je da prvi put ubio u svojoj ranoj mladosti. Ubio je i dosta srpskih policajaca, pre eskalacije rata, i mnogo više srpskih civila, takođe i Albance koji su bili osumnjičeni za saradnju sa srpskim vlastima. Bio je beskrupulozan i pobio je čak neke svoje bliske saradnike, zbog toga što su ga prešli za manje količine narkotika, vrednih svega par hiljada dolara. „P" nam je kazao da su Džavid i Daut Haradinaj bili veoma bliski. Elšani je vodio zarobljenički logor u selu Nasek kod Prizrena, i takođe je organizovao dva logora za zarobljene Srbe u severnoj Albaniji. Jedan se nalazio u Bićaju, južno od Kukeša, a drugi je bio na planini istočno od Bićaja- to je naša druga lokacija, gde nam je „N" kazao da je bio zarobljenički logor u blizini masovne grobnice. „C" nam je potvrdio da je Elšani organizovao „smeštaj" za Srbe i nabavljao hranu iz Albanije. Elšani je tesno sarađivao  sa klanovima Kastrati i Đeljaj iz Prizrena.

Islam Kastrati je vlasnik restorana „Skenderbeg" u Dušanovu. Islam je bivši policajac pri srpskm MUP-u. On je vođa klana. „C" nam je izjavio da niko nije mogao da otvori bilo koji biznis u regionu Prizrena bez njegovog blagoslova. Drugi članovi tog klana su Daut, poznat kao Daći, koji je prema „P" i „C" seksualni manijak, potom Fadilj koji je težak pijanac i često boravi u Elbasanu u Albaniji, Ređep i par ostalih, čijih imena „P" nije mogao da se seti. Oni su u odličnim odnosima sa Ramušem i Dautom Haradinajem.

Drugi Đeljaj klan je blizak sa Islamom. Šićuri Đeljaj je trener fudbalskog tima „Lirija" i vlasnik restorana „Mlini" na putu za Brezovicu, u blizini Prizrena. Njegov brat se zove Feim. Prema „C" i „P", Šićuri je veoma inteligentan i ponaša se kao Islamov ađutant. U stvarnosti on je Islamov mozak.

Interesantno je da su sve ti klanovi Elšani, Đeljaj i Kastrati poreklom iz istog plemena iz severne Albanije. Ime tog plemena je Ljuma. Kastratijevi i Đeljaji su u krvnom srodstvu, dok Elšani sa njima nije u direktnom srodstvu, ali je poreklom iz istog plemena, i on sa ova druga dva klana održava odlične odnose već decenijama. Sva tri klana su teško upetljana u ilegalen poslove narkotika, prostitucije, „reketiranja", ucena... „P" mi je takođe naveo neka druga imena vezana za sliče „biznis aktivnosti". Spomenuo je izvesnog OVK Dauta Lauša iz Suve Reke koji je učestvovao u kidnapovanju Srba.

 

 

Na aerodromu Rinas, uzimali pare da "zažmure"

 

 

Ovde takođe  mora da se navede, da mi je „P" kazao da je polovina klana Haradinaja i Maljoku žive na drugoj strani granice u oblasti Tropoje. Daut u Ramuš, ali posebno Daut, imaju veoma dobre veze sa Bliskim Istokom i Turskom. Mnogi islamski fundamentalisti su se upravo pridružili OVK u bazama Tropoje i Kukeš, pre i i toku rata.

„P" mi je kazao da su mnogi zarobljeni Srbi bili prisiljeni da rade na jednoj farmi, u vreme kada je on boravio tamo. On mi je takođe kazao su imali naređenje da uklanjaju srpske leševe sa specifičnih lokacija, i da ih prebace u Albaniju da bi se prikrili dokazi. U jesen 1999. OVK je počela da koristi mnogo više planinske staze i puteve, kao i korita reka da bi prebacivali srpske leševe ili zarobljenike u Albaniju, zato što je postalo teže i rizičnije prelaziti granicu normalnim putem.

„C" je konačno direktno imenovao jednu osobu uključenu u trgovinu ljudskim organima: Aliju Ljujaja iz Elbasana, koji je bio istom „biznisu" i imao dobre veze u Turskoj i još nekim bliskoistočnim zemljama. On je „njima" donosio novac koji je dobijao za prodate organe. Ko su to „oni", upitao sam ga? Pa, Džavid i nekoliko drugih. Taj Džavid nema dušu, i nije me briga da vam odam njegovo ime u vezi ovog „biznisa".

Potom smo upitali „P" nešto više o Aliji Ljujaju. On je odmah odgovorio da ga je lično poznavao, i da je on rođak Islama Kastratija i Šićuri Đeljaja, kao i odličan drug Dauta Haradinaja.

„P" mi je kazao da su koristili puno „regruta" posle rata da obavljaju prljave poslove za OVK, poput iskopavanja i prenosa leševa u Albaniju, a neke su prisiljavali da ubijaju Srbe i albanske dezertere, i plus mnogi su prethodno dugovali novac „za zaštitu", te su na ovaj način bili prisiljeni da isplate dug za „albansku stvar". „Na taj način su svi bili na neki način umešani u prljave poslove, i nakon toga za njih nije više bilo izlaza."

  „C" mi je kazao da su mnogi Srbi bili dovođeni visoko u planine „da bi im se popravila krvna slika". Davana im je dobra hrana, imali su intenzivan aktivnosti radeći na farmama i sekući drva. Posle nekog vremena, kada bi stigle porudžbine za ljudske organe, odvodili su ih u Burel gde su „čekali" na „operaciju"! Dan pre „operacije" su odvođeni u Fuše-Kruje, ili bolje rečeno na obližnji „ranč", istočno od varoši. Nakon što bi iz njih „povadili sve što je vredelo", bili su „bačeni" tamo. Dakle, sve te masovne grobnice tamo su na privatnom zemljištu. On nam je takođe spomenuo da je u blizini varoši bilo neko groblje, ali bez više detalja. Konačno nam je potvrdio da je Elšani bio duboko umešan u taj „biznis". Kada sam ga upitao za Đeljaje i Kastratije, on je odgovorio „Do đavola , sranje…. Logistika,… Nazvaću vas ponovo kasnije."

„C" je kazao da su od prvih dvoje Srba „uzeli" samo dva bubrega, i potom ih ubili! Tada je bilo važno napraviti prodor na „tržištu". Kasnije su postali mnogo „uspešniji" i zarađivali su do 45,000 američkih dolara po žrtvi. Najveća isporuka u inostranstvo je bila, kada su odjednom iskasapili pet Srba, i potom njihove delove tela direktno prebacili na aerodrom. On nam je kazao da su tada „zaradili" čitavo bogatstvo.

Druge „isporuke" su uglavnom bile nakon „komadanja" dva ili tri Srbina odjednom.  On nam je kazao da je Daut Haradinaj dolazio više puta u Tiranu da bi se uverio kako ide „biznis", i da se jednom prilikom posvađao sa jednom „porodicom" iz Fuše-Kruje, ali se sve naprasno „utišalo". On nam  je kazao da je Ramuš takođe dolazio u Tiranu više puta. Adis nije mogao ništa da nam potvrdi o direktnom umešanosti u ovaj „biznis", ali je naglasio da je on to morao da zna, pošto je sve prepustio svom bratu Dautu.

Takođe nam je rekao da je u samu trgovinu organima bila uključena manja grupa ljudi. Lokalni komandanti OVK su imali obavezu da svoje zarobljenike izruče Elšaniju i Dautu Haradinaju, dok vozači i pratioci transporta nisu dobijali skoro ništa u novcu.

On mi je kazao takođe da isporučivali ljudske organe redovno između ponedeljka i srede- na komercijalnim letovima za Istanbul. On je takođe rekao da je kapacitet tih putničkih aviona bio 70-80 putnika. „B" nam je potvrdio redovnu isporuku na jutarnjem letu, ponedeljkom za Istanbul. Nije mnogo pričao o drugim detaljima, osim što je dodao da su „operacije"(komadanje Srba) bile takođe rađene u Burelu, koji je na oko dva sata vožnje od aerodroma, i da je postojao zarobljenički logor za Srbe u Kruji u centralnoj Albaniji, gde su oni „čekali" na „operaciju" u Fuše-Kruje „klinici".

„C" mi je kazao da na aerodromu Rinas nisu imali nikakvih problema. Zaposlenima na aerodromu su davane pare da „zažmure", ista priča na aerodromu Istanbul.

 

(Nastaviće se)