Druga strana

 

Déja vu

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. Za Tabloid u ovom broju piše o ''mirisu'' demokratije u Ukrajini, čiji dolazak je moguć i u Srbiji

 

Vlado Dragićević

 

Čemu revolucija ako u njoj ne možeš ništa da zaradiš?

Na ulicama Kijeva još uvek se oseća miris "demokratske revolucije", a ljudi ne napuštaju Majdan u očekivanju da će biti nagrađeni.

Neki rekoše, "desio se narod", opšti ustanak protiv brutalnog i korumpiranog režima Viktora Janukoviča, drugi pak, oružani puč potpomognut i ohrabren od strane Evropske unije i SAD. A dovoljno je samo pogledati ko su novi lideri "revolucije", pa videti kakve su im namere.

Novi predsednik Ukrajine, izvesni Oleksandr Turčinov, već na prvi pogled ne uliva poverenje. Čim ga je Rada (ukrajinski Parlament) izabrala za predsednika, odmah je otrčao da se vidi sa ambasadorom SAD u Ukrajini, kako bi razmenio mišljenje o novonastaloj situaciji.

Déjŕ vu

Već sve ovo je davno viđeno u takozvanom Arapskom proleću, raznobojnim revolucijama i dešavanjma naroda. Zapad novim vladarima u Kijevu obećava velike sume novca, koje, za divno čudo, ranije nije imao kada je pokušao da Ukrajinu uvuče u okrilje EU. Na to momci iz Rade izjavljuju da im je, što je pre moguće, potrebno 35 milijardi dolara, verovatno smatrajući da toliko i zaslužuju. Nažalost, istina je potpuno drugačija. Zapad nije u stanju da sakupi toliko novca i da ga, u ovom trenutku, pošalje ukrajinskim liderima. A ako bi nešto novca i došlo, za to bi se tražile pozamašne koncesije. I eto nevolje. A 15 milijardi dolara koje je Ruska federacija već bila ponudila, iznenada su postale propala prilika, uz najavu nove mogućnosti da cena ruskog gasa na svetskoj berzi počne da raste.

Ni poseta državnog sekretara SAD, Džona Kerija, Ukrajini i njegov razgovor sa novim licima u Kijevu, od kojih su četvorica neo-nacisti, a ostali tajkuni, nije donela značajnije olakšanje. Iako im je doneo obećanje za jednu milijardu dolara pomoći, Ker time nije obradovao novu vlast koja je očekivala više, verovatno smatrajući da je to i zaslužila svojim učešćem u pobedničkoj revoluciji. Ali, kako Anton Gorjunov slikovito kaže u jednom od svojih izveštaja iz Kijeva, za tu sumu novca, živa legenda Julija Timošenko, ne bi ujutro ni skočila iz kreveta.

Vašington je pripremio i rigorozan ekonomski plan štednje, kojim bi se, između ostalog, penzije sa 160 dolara smanjile na 80, kako bi se zapadne banke isplatile za pozajmljeni novac, a na štetu siromašnih Ukrajinaca. Grčki scenario je ponovo na delu.

Déjŕ vu.

Naivni demonstranti koji su poverovali da će pridruživanjem Evropskoj uniji ostvariti bolji život, moraju se, do aprila meseca, odreći polovine svojih penzija! Ali, to je samo početak. Zlatom popločane ulice koje su im obećavale nevladine organizacije, ostale su samo puki san. Jedanaest milijardi evra koje EU nudi Kijevu nisu pomoć. To je zajam. Šta više, on se daje uz mnoga druga ograničenja, uključujući i potpis Kijeva na rigorozan plan MMF-a.

Ovaj plan će skresati socijalna davanja, fondove za školstvo, otpustiti radnike u javnom sektoru, devalvirati nacionalnu monetu, povećavajući cene uvozne robe (uključujući i ruski gas) i omogućiti da ukrajinska bogatstva preuzmu zapadne korporacije.

U jednom delu Ukrajine ovakav plan je uspeo. Međutim, to se, izgleda, neće dogoditi sa Krimom. Ova oblast se definitivno izdvaja iz Ukrajine, a Zapadu ne ostaje ništa drugo no da preti sankcijama. U upozorenjima i pretnjama da Rusiji ne padne na pamet da u Ukrajinu šalje svoje trupe prednjače SAD i Britanija, odnosno savetnik za nacionalnu bezbednost Bele Kuće, Suzan Rajs i britanski ministar spoljnih poslova, Vilijam Hejg.

Tako su dve zemlje koje su započele rat u Iraku, a za koji još uvek niko nije proglašen odgovornim, u Avganistanu, izvršile invaziju na Libiju, pokušale da svrgnu režim u Siriji i bombardovale SR Jugoslaviju pod izgovorom da žele spasiti kosovske Arnaute od srpske agresije, našle za shodno da, zajedno sa junošama majdanske revolucije, pričaju o opasnosti ruske vojne sile.

Uz to, svetlo dana je ugledao i snimak telefonskog razgovora između neizbežne Ketrin Ešton i ministra spoljnih poslova Estonije, Urmasa Paete, u kome je ovaj obaveštava da postoje sve jači i neoborivi dokazi da snajperiste na Majdanu nije angažovao Janukovič, već neko iz opozicione koalicije, a ona, u orgazmičnom zaprepašćenju kaže "Oh, my God!"

 

Déjŕ vu

 

Niko ne spori činjenicu da je Janukovič korumpiran, niti da se protesti mogu nazvati mirnim, jer su tako i počeli. Ali, kada neko krene da baca na hiljade molotovljevih koktela i da se to radi organizovano, onda se logično nameće zaključak da je to nečiji već viđen plan. Tačnije, deo sveobuhvatne mreže u kojoj glavne konce povlače takozvane nevladine organizacije. One imaju snažne veze na najvišim nivoima u humanitarnim organizacijama, a i u redovima neo-fašističkih grupacija, koje za njih obavljaju prljave poslove. To je sistem rada CIA sprovođen u Južnoj Americi, Africi, pa stoga ne bi bilo iznenađujuce da se isti recept primenjuje i u Ukrajini.

Déjŕ vu.

Nakon prvobitnih poteza Zapada u Kijevu, Rusija je odgovorila na Krimu. Kao u partiji šaha. Ruska federacija pokazuje da bez njenog medijatorstva ne može biti garancija za jedinstvo Ukrajine. Putinovu strategiju prema Ukrajini i većini republika bivšeg Sovjetskog saveza karakteriše ne toliko direktan uticaj, ne želja za upravljanjem, već takozvana negativna kontrola. Sprečiti nekoga da učini nešto što Rusija ne želi. Ukrajina može biti liberalna i demokratska onoliko koliko ona to želi, ali sama zamisao da se integriše u Evropsku uniju, za Rusiju je čista provokacija i samim tim štetna po ruske nacionalne interese.

Predložene ekonomske sankcije od strane Zapada mogu pogoditi samo slabe ekonomije na periferiji evrozone.

Između Rusije i Nemačke postoji snažna veza kada je u pitanju izvoz gasa, a Rusiji je potreban novac da bi stabilizovala svoj budžet.  SAD su zainteresovane da Ukrajina bude iritirajući faktor prema Ruskoj federaciji, ali će izbegavati preduzimanje nekakvih značajnijih akcija. Geopolitička realnost govori da ne postoji zemlja koja je zainteresovanija za Ukrajinu od Rusije, niti zemlja koja ima većih mogućnosti da kreira ukrajinsku sudbinu. Stoga, bilo kakve sankcije nemaju budućnost, a kao svojevrsnu ironiju predstavlja izvršna naredba predsednika SAD, Baraka Huseina Obame, kojom se suspenduju prava ulaska u SAD svima onima koji "podrivaju" ukrajinsku "demokratiju".

Šta viŠe reci? Déjŕ vu.