Dežurna

 

Povodom predstavljanja projekta "Beograd na vodi"

 

Udaviće nas naša govna

 

Beograd na vodi biće najskuplji izborni marketinški potez ikada viđen na ovim prostorima. Srpska strana u startu mora da uloži desetine miliona evra, a arapski partneri ne samo da ni na šta nisu obavezni, već ranija iskustva sa njima pokazuju da su poslovno nesigurni i  opasni investitori koji mogu da nevernicima zatvore vrata, u duhu šerijata

 

Milan Malenović

 

Novi faraonski projekat srpskih vlasti preti da finansijski potpuno upropasti Srbiju, ako počne da se realizuje. Beograd na vodi, ideja koju su u početku zajednički gurali SNS i DS, a danas predstavlja izbornu maglu samo naprednjaka, treba po najavama da se gradi u tri faze, od kojih bi prva imala pet etapa. Prva etapa je srpski doprinos, i predstavlja čišćenje i pripremu terena na kome će kasnije da se gradi.

Ovaj posao, shodno onome što je do javnosti doprlo, iz predugovora između Republike Srbije i kompanije Eagle Hills ( u prevodu, "Orlova brda") iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), mora da finansira naša država. Sve ostalo bi, navodno, platili arapski partneri.

Samo raščišćavanje Savskog platoa. i priprema terena za gradnju, što obuhvata i iseljenje sadašnje glavne železničke stanice, koštalo bi Srbiju do milijardu evra (realne procene se kreću između 500 miliona i milijarde), a tih para država ne samo što nema, nego nije jasno ni gde bi ih našla s obzirom na naš loš kreditni rejting.

Problem je i u tome što Srbija mora na početku prve etape prve faze da uloži nekoliko desetina miliona evra, a da za to vreme strani partneri iz Eagle Hillsa ne moraju da plate ni jedan jedini cent.

Drugi problem je visoki rizik ovakvog poslovanja zbog užasno loše reputacije stranog partnera, na koju, očigledno, niko u Srbiji ne želi da obrati pažnju.

Da bi se krenulo u neki posao koji već na početku košta desetine miliona evra kojih u kasi nema, i koji mogu da se dobiju samo izuzetno skupim stranim kreditima, mora se biti siguran da će i druga strana bez problema i zastoja da ispuni svoje obaveze.

Kompanija Eagle Hills je neispisani list papira, potpuno je nepoznata u svetu biznisa, jer je tek nedavno osnovana, i to isključivo da bi obavila ovaj posao. Njen zadatak u Beogradu na vodi jeste da bude glavni investitor.

Ispred ove kompanije redovno se pojavljuje Mohamed Alabar (po drugoj transkripciji Al Abar), pa je lako zaključiti kako je on osoba koja se nalazi i iza Eagle Hillsa.

Njegovo puno ime glasi Mohamed Ali Alabar i poznat je najviše po tome što mu je svojevremeno za rukom pošlo nešto do tada nezamislivo - da u bankrot otera jednu zemlju proizvođača nafte.

Alabar je najstarije od ukupno 12 dece svog oca, i prve godine života je proveo u Dubaiju. Diplomirao je 1981. na Albert školi univerziteta u Sijetlu, Sjedinjene Američke Države, gde je 2007. stekao i počasni doktorat. Obožava konjičke sportove, a sam rado igra polo. Njegova definicija prijateljstva, po izveštaju Kipp Reporta, glasi: "uzajamno, korisno, na komercijalnim interesima".

Svoju matičnu kompaniju Emaar Properties Alabar je osnovao 1997. godine sa početnim kapitalom od 50 miliona dolara. Danas se njena vrednost procenjuje na preko milijardu dolara. Emaar Properties je od svog osnivanja glavni izvođač radova u svim najvažnijim građevinskim projektima Dubaija, a sam Alabar je savetnik vladara ove državice u sastavu Ujedinjenih Arapskih Emirata, šeika Mohameda Rašida Al Maktuma.

Dubai dnevno proizvodi između 50.000 i 70.000 barela nafte, a bruto domaći proizvod mu je 2011. iznosio 83,4 milijarde dolara. Zbog relativno malih zaliha nafte i gasa (svega oko 2 odsto ukupnih zaliha UAE) emirat Dubai je još pre više godina krenuo u pretvaranje svog istoimenog glavnog grada u turistički i finansijski centar Srednjeg istoka, u nadi da će tako obezbediti dovoljne prihode koji bi nadoknadili naftu i prirodni gas koji su na izmaku.

Građevinski bum u Dubaiju prevazišao je sve viđeno u modernoj istoriji. Na vrelom pustinjskom pesku nikao je u kratkom roku jedan od najmodernijih gradova sveta. Po mišljenju prijatelja i saradnika Mohameda Alabara, od svih građevinskih projekata koje je vodila njegova kompanija, najdraži mu je bila izgradnja Burž Dubaija, višespratnice zamišljene da bude visoka 777 metara koja, međutim, nikada nije sazidana pod tim imenom.

Posle niza promašenih investicija, ali i zbog izbijanja svetske ekonomske krize, koja je usporila, a u nekim slučajevima i potpuno ugasila prodaju ekstremno skupih nekretnina u Dubaiju, u finansijsku krizu je dospeo Dubai World, preduzeće preko kojeg je išlo investiranje u građevinski sektor ovog emirata. Konačno, kada je novčana rupa prešla 20 milijardi dolara, kompanija je 2009. objavila bankrot, povukavši sa sobom i ceo emirat koji je u tom trenutku imao spoljni dug od 80 milijardi dolara, dakle ceo jedan godišnji BDP.

Među najskuplje i najluđe projekte Alabara spadaju veštački arhipelazi Palma i Svet. Dok je prvi završen i najvećim delom prodat, drugi skoro da nije ni započet. Palma se pokazala tako loše urađenom da su multimilioneri iz sveta, koji bi trebalo na ova dva arhipelaga da kupuju vile, odustali od svojih namera. Na arhipelagu Svet završeno je i prodato samo jedino ostrvo za 50 miliona dolara, a kupac je izvršio samoubistvo kada je shvatio da je prevaren i da od završetka luksuznog arhipelaga, u dogledno vreme nema ništa. Faktički je bio kupio veštačko ostrvo na sred pučine, bez luksuznih pratećih sadržaja koji su obećavani!

Pošto Dubai sam nije mogao da ispliva iz dugova, u pomoć mu je pritekao šeik Kalifa bin Zajed Al Nahjan, vladar emirata Abu Dabi. Hitnom pozajmicom u visini od devet milijardi dolara, sprečen je bankrot Dubaija, a najviše novca je otišlo za pokrivanje dugova napravljenih izgradnjom Alabarovog nebodera, koji je morao da se iz Burž Dubai preimenuje u Burž Kalifu, kako se i danas zove.

Šeik Al Nahjan je ovom pozajmicom kupio i Dubai World sa svim objektima koje je ovaj investitor započeo. Rešenje dužničke krize po šeiku je izgledalo stravično iz ugla kupaca: svi objekti koji su bili najmanje 70 odsto gotovi mogli su i dalje da se zidaju, dok su ostali napušteni. Stotine miliona dolara, koje su kupci već uložili za kupovinu nepokretnosti koje nisu dospele na listu objekata što će dalje da se zidaju, bukvalno su propali kroz pustinjski pesak. Despot Abu Dabija i celokupnih Ujedinjenih Emirata smatra da nikome ništa ne duguje, i da je njegova volja zakon. Ako reši da poništi dugovanja koje ima, tako će i da bude - njegova volja je jedini zakon ove pustinjske države. Čak su i svetske banke koje su pozajmljivale novac Dubaiju morale da odustanu od polovine svojih potraživanja!

Iz cele afere se Alabar izvukao bez ikakvih posledica, jedino što je zbog nedostatka para morao da odustane od dalje realizacije svojih megalomanskih projekata. Onda je našao novu žrtvu - siromašnu Srbiju u kojoj bi da zida Beograd na vodi, projekat vredan, daleko više nego što njegova matična kompanija, Emaar Properties, ima para. O fantomskom preduzeću Eagle Hills ne treba u ovom kontekstu ni govoriti.

Još u ugovoru o prodaji JAT-a preduzeću Etihad iz UAE, određeno je da će u slučaju spora arbitražu sprovesti jedan predstavnik koga odredi Srbija, jedan koga postavi šeik Abu Dabija i jedan delegiran od strane generalnog sekretara Arapske lige. Slično je zamišljeno i za Beograd na vodi, s tim što će tu odluku da donosi Vrhovno veće UAE, koje čini svih sedam emira iz ove zemlje, a koje se striktno pridržava šerijata, jedinog zakona u Emiratima, koji predviđa da obećanje neverniku ne obavezuje!

Tako će desetine, ako ne i stotine miliona evra, siromašna država Srbija da investira u projekat, čiji je isključivi cilj povećanje rejtinga Srpske napredne stranke u trenutnoj predizbornoj utakmici.

Alabar i njegovo preduzeće u svakom trenutku mogu da odustanu od daljih radova, a šeik će ih osloboditi svih preuzetih obaveza!

Pesnik Miljenko Žuborski je davno uskliknuo: „...Oj Dunave reko plovna, tvoji vali nose govna"

Da li ’e nas i u slu;aju ovog projekta udaviti naŠa govna?