Natrag

Povodom

Povodom

 

Izbori 2014: da li je vreme za glasanje ili za talasanje?

 

SVEJEDNO

 

Prljava i mučna predizborna kampanja koja je ove godine na političku scenu izvela ono najgore što Srbija ima, dobra je bila samo za stare pljačkaše kojima je ponuđena prilika da još jednom ugrabe vlast. Ponovo su na sceni Boris Tadić, Dragan Šutanovac, Mlađan Dinkić, Dušan Petrović, Nenad Čanak i mnogi drugi, kojima je mesto u odgovarajućim kazneno popravnim ustanovama, a ne u trci "za bolju i pošteniju Srbiju". Umesto toga, njih greje nada da će opet biti ministri i apostoli koji odlučuju o sudbini ovoga naroda. Vanredni parlamentarni izbori 2014. godine koštaće Srbiju oko 15 miliona evra. Republička izborna komisija (RIK) tvrdi da će to biti "samo" 10 miliona evra. RIK je slagao. To nije teško utvrditi. Ali, šta je pet miliona evra u poređenju sa lažnim milijardama dolara koje nesmenjivi srpski vlastodršci nude kao konačno spasenje? Da li je vreme za glasanje ili za talasanje?

 

Nikola Vlahović

 

Vanredni parlamentarni izbori 2014. godine, ostaće zapamćeni po već viđenoj promociji beščašća, prostačkim skupovima i bestidnim lažima. Svi oni koji sebe i dalje vide kao bogomdane vlastodršce, mašu milijardama evra i dolara, koje nemaju niti ih mogu obezbediti. Mada je narod jasno da se od nule ne može ništa napraviti, samozvanoj političkoj eliti ne smeta da i dalje laže i obećava kule i gradove.

Srbija se već dugo godina nalazi na samom dnu, u svakom smislu. Zahvaljujući nemoralnoj, pa često i kriminalnoj politici koju su godinama vodile njene političke koalicije, Srbija nema nijednog saveznika u svetu.

Te koalicije i nesmenjivi političari, samozvane vođe, očevi i majke nacije, izolovali su Srbiju od ostatka sveta kao što je niko u njenoj istoriji nije izolovao. Ta družina beži od Rusije kao đavo od krsta. A, od njih beži ceo Zapad. Od Brisela do Vašingtona, niko ne želi ni da zna za njih. Srbiju prepunu kriminala, korupcije, stranačkih bandi i moralnog blata koje je dublje nego igde u svetu, neće niko. Ruske investicije im nikako ne odgovaraju, jer su strogo namenske. Zapadni krediti su već toliko veliki da ih je u ovoj generaciji nemoguće otplatiti. Arapske milijarde su dobre kao propaganda.

Od Srbije beže i Srbi. Na stotine hiljada ljudi u najboljoj snazi, među njima i elita onih najobrazovanijih, otišlo je u inostranstvo za vreme trinaestogodišnjeg "demokratskog prosperiteta".

Srpskim političarima, politika je i profesija i sudbina. Većina njih koji danas prodaju maglu i prašinu u svim medijima, živi od prevare skoro četvrt veka. U međuvremenu, obrnuli su u svojim džepovima po više stotina miliona evra, neki čak i milijarde, ali se nikada niko od njih nije setio da makar jednu poslaničku platu pokloni gladnima u Srbiji, niti je iko od njih rekao: od danas će biti pojačana ishrana u narodnim kuhinjama, od sutra će biti proširen broj mesta za smeštaj beskućnika, ili, od prvog će biti povećana socijalna pomoć za sirotinju...

Milijarde im ispadaju iz usta, ali te pare nikako da dođu do gladnih.

Četrnaesta je godina kako traje demokratska pljačka. Vaskrsavaju čak i oni koji su  upokojeni! Pojavljuju se i politički vampiri, poput Borisa Tadića, Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Nenada Čanka i sličnih, kojima ni glogov kolac narodnog besa 2012. godine nije mogao ništa. Šta vampiri mogu da urade onom ko ih probudi iz mrtvih osim da mu posisaju krv? U ovom slučaju, mogu da opet zavuku obe ruke u budžet.

Tadićeva "Nova Demokratska stranka", skrpljena pre nekoliko nedelja, već ima milionski budžet. Odakle milioni mrtvo rođenoj stranci čiji je predsednik izvesni Ivan Karić, čovek koji ima tridesetak godina i koji je do sada vodio marginalnu organizaciju "zelenih" za propagiranje ekološke zaštite? Javnost još nije saznala ko je kome tu predsednik? Tadić Kariću ili obrnuto?

Svi oni, bez izuzetka, zajedno sa danas vodećim političarima u Srbiji, zagovaraju ulazak u Evropsku uniju sa kojom se niko nije usrećio. Propali su Grčka, Italija, Portugalija, Irska, Slovenija...Čak ni Nemačka, koja je danas najveća ekonomska sila ove zajednice, nije zadovoljna monetarnom unijom i većina njenih građana bi kao platežno sredstvo rado vratila marku umesto evra. Da nije ogromnog ruskog tržišta na koje Nemačka izvozi najveći deo svoje industrijske proizvodnje, i odakle dobija najviše energenata, pitanje je da li bi u ovakvoj Evropskoj uniji i ona mogla da opstane.

Uprkos svemu, politički hohštapleri u Srbiji imaju svoju računicu. Što duže bude trajala priča o evropskim integracijama (kao da je u pitanju biblijski drugi Hristov silazak), duže će trajati i njihova zadovoljstva. Jer, kad bi se nekim neverovatnim čudom našli u toj zajednici, mnogi od njih bi odmah otišli u zatvor a njihova skupocena zadovoljstva bila bi im oduzeta. Jer, u većini institucionalno sređenih država, politika nije biznis niti se njihovi političari voze u najskupljim automobilima, nego se mnogi od njih do posla voze metroom, svojim privatnim i uglavnom skromnim vozilima, pa čak i biciklom.

Poređenja radi, prema poslednjim podacima, samo jedno srpsko ministarstvo, u ovom slučaju ministarstvo zdravlja, ima 230 automobila na 312 zaposlenih! 

Vodeće ličnosti srpske politike danas se voze samo u blindiranim superluksuznim limuzinama i džipovima, a njihovo obezbeđenje je brojnije i od obezbeđenja na koje ima pravo predsednik SAD. Armijom "fizičkog" obezbeđenja zbrinuti su i njihovi pomoćnici, sekretari i sekretarice, porodice, ljubavnice, zaštićeni svedoci...Svi oni uživaju poseban tretman i nezamislive privilegije, koje ni u jednoj civilizovanoj državi sveta ne bi imali.

Istovremeno, pola Srbije danas istinski gladuje. Deca, nezaposleni, penzioneri, svi oni imaju jedan obrok dnevno, pa je za njih velika sreća ako ga uopšte imaju.

Nemoralna, neljudska, nepoštena i odnarođena klika koja učestvuje u vanrednim parlamentarnim izborima 2014. godine, kao da živi na nekoj drugoj planeti. Višestruki ministar koji je više od deset godina harao srpskim finansijama, koji je državu više puta doveo do bankrota, koji je pozivao na štednju i na racionalan život "kako bi svi imali", ovaj put je smislio da pozove narod da troši! Da "ne stežu kaiš"! I kritikuje sve one koji pozivaju na "stezanje kaiša". Da je njemu neko stegao kaiš ispod vrata, makar jednom za deset godina, nikada više ne bi izgovorio takvu rečenicu. Ali, ne! Njemu su opet otvorena vrata da "uzme učešća u vlasti".

Bestidna kampanja lažne srpske političke elite pokušala je da stigne i među Srbe na Kosovu. I nije uspela. Ovaj deo srpskog naroda, višestruko prevaren i praktično prodat albanskoj vladi u Prištini (kako bi imala providno pokriće za svoju licemernu priču o "multikulturnom Kosovu"), nije se ovaj put uhvatio u mrežu prevaranata.  Osvestili su se kad im je u sred predizborne kampanje, Elektroprivreda Srbije (EPS) počela sa isključivanjem struje (najviše potrošačima na severu Kosova koji nisu izmirili dugovanja). Došlo je dotle da je EPS tražio pomoć kosovske (albanske) policije! Čak je i list na albanskom "Zeri" (koje li ironije!), sažaljevao srpsku sirotinju zbog maltretiranja kome su izloženi, podsećajući da EPS snabdeva strujom sever Kosova od pre pet godina kada je Kosovska energetska korporacija (KEK) skinula to područje sa svoje mreže.

Tako je ono što se nevešto krije, postalo javno: pravni sistem tzv. Republike Kosovo proširen je na celu teritoriju Kosova i Metohije, ustanovljena je čvrsta granica sa Srbijom i uvedena kosovska carina, a likvidirane su i državne institucije Srbije u svim srpskim opštinama.

Ako je kriminalna diktatura javnih (ustvari, stranačkih) preduzeća u Srbiji takva da i namučene Srbe na Kosovu proganjaju uz pomoć albanske policije, onda je vreme za ozbiljno razmatranje samo jedne tačke dnevnog reda: da li je ovo postala privatna država nekolicine bandita koji se samo formalno bave politikom, da li je u pitanju protektorat koji im je dat na upravljanje od strane nekih zapadnih okupatora, ili je ovo pradedovina svih Srba?

Svako treba da se uplaši odgovora na ova pitanja, jer  sve vodi u pravcu jedne dileme: ili oni, ili mi. A, to se ne rešava "medijacijom" niti mirovnim pregovorima. 

Konačno, velika martovska prevara 2014. godine neće doneti nikakvo dobro ni onima koji su organizovali izbore sa namerom, kako rekoše, "da provere volju građana", jer je stanje u narodu takvo da je bolje da ništa ne proveraju. Tu vanrednu, parlamentarnu "volju naroda" iskusio je Slobodan Milošević, a posle njega i Boris Tadić, koji se zalagao za vanredne uizbore "jer su pred Srbijom brojni zadaci i izazovi".

 Zvuči tako otrcano, ali je istinito: kad se srpskoj političkoj aždaji otkine jedna glava, njoj narastu još tri! Dok neko ognjem i mačem ne pokosi taj korov, on će stalno nicati.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane