Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

OK. Vučić je pobedio i šta sad?

 

Sad čekamo - kako kaže ona reklama za Hajneken, dok robot na mesecu ne popije pivo. Čekamo da Vučić ispije svoju turu vlasti, odnosno, mi da je popijemo. Bez obzira šta ko misli, svako normalan bi voleo da on uspe, da ostvari bar pola od onog što obećava. Čak i ja, makar morao pojesti sve novine u kojima sam govorio da su to samo bajke jednog fanatičnog zanesenjaka, koje će nam se obiti o glavu. Ali, kako nam nema druge, ajde da vidimo šta biva. U međuvremenu, dok se izbori i formalno ne završe njegovom pobedom, svedoci smo nečuvene postizborne kampanje, pred izbore. Većina stranaka se ne udvara biračima, nego budućem pobedniku. Paradoks, do paradoksa. Boris Tadić je, praveći sebi stranku za jednokratnu upotrebu, napravio novu partiju Đilasu. Pošto je povukao manje više sve što ne valja iz DS, njegova Nova demokratska stranka je postala stara, a stara je ko nova. Najsmešniji je ipak Čeda Jovanović, koji moli birače da glasaju za njegov LDP, kako bi mogao da se ušlihta Vučiću. Potpuni nonsens, jer ko je za to da SNS vlada, glasaće za njega, a ko nije glasaće protiv. Zašto bi iko glasao za Vučića preko male Krsne, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu  

 

Piše: Mile Isakov

 

OK, Vučić je pobedio i nema tu šta da se filozofira. Jednostavno, ne može se naš narod, opasuljiti, hoće da veruje u mesije, pa Bog. Ali, to je nekako i razumljivo. Vidi naš svet da nas samo neko čudo može spasti, pa veli daj da probamo sa ovim zamonašenim krstašem naših ratova, pošto su se svi ostali izređali. Možda zna gde je zakopano blago. A i ti OSTALI se nude da mu pomognu da ga nađe. Boris Tadić je prvi kandidat. Da bi mogao da pretrči, morao je da napravi novu stranku, ali je povlačeći iz DS manje više sve što ne valja, očistio DS, tako da je Nova DS zapravo stara, a stara je ko nova. 

Mnogo je smešnih likova na političkoj sceni, ali ubedljivo je najsmešniji Čeda Jovanović, koji kaže da je vreme za LDP, sa neverovatnom logikom – pošto ne možemo da pređemo census, dajte nam glasove, da bismo mogli da se udružimo sa Vučićem. Samo još ovaj put i više se nećemo buniti ni oko čega, nego ćemo lepo podviti rep i bićemo dobri i poslušni, majke mi. Ne razumem, zašto bi neko glasao za takav LDP? Ako je za vlast glasaće za one koji će je i osvojiti, a  ako je za opoziciju glasaće za one koji se tome protive. Zašto bi glasao za one koji se unapred deklarišu kao prirepak vlasti.

Dakle, Vučić je pobedio. Ne vredi ljutiti se, ni kukati. Uspeo je da ubedi ogromnu većinu u "budućnost u koju verujemo". Narod hoće da veruje, zapravo nema izbora, mora da veruje ako hoće da preživi. Pitanje je da li on veruje? Moje je mišljenje da, za razliku od većine političkih prevaranata, on istinski veruje, kao i uvek, fanatično, i to je najveći problem. Nema baš jasan program reformi, ali će ih, kaže, sprovoditi odlučno i svom snagom, kao što je to radio dosad u obračunu sa korupcijom. On veruje da je to isto, hapšenje lopova i pokretanje privrede, ganjati preko medija one koji su pljačkali državu i izgraditi sistem u kojem to neće biti moguće. Ni da se država tako pljačka, ali ni da jedan čovek tako to rešava po sopstvenoj proceni i volji. Kao što je bezrezervno verovao u Šešelja i granicu Karlobag-Karlovac-Virovirica, tako sad veruje u Šeike i EU.

Kao čovek sklon krajnostima, koji se lako oduševljava, sad je fasciniran svojom ulogom u zemlji, ali i napolju. I posebno projektima kao što su Er Srbija i Beograd na vodi, zadivljen mogućnošću da nešto i konkretno uradi. Da ne bude zabune, rešenje za propali JAT jeste nekakvo poboljšanje, ali to je samo zrno peska u našoj ekonomskoj pustinji. Jeste Beograd na vodi lepa, pa i korisna ideja, ali to je šlag za na tortu koju nemamo, koju tek treba napraviti. Kaže Vučić, sa neskrivenim divljenjem, da će Arapi samo zbog njega dati tri milijarde evra za to. OK, ako će dati, neka se to gradi, ali najbolji odgovor na pitanje koliko je to u ovom trenutku nama potrebno i značajno, dobićemo ako se zapitamo: da kojim slučajem mi imamo toliki novac, da li bismo ga baš u to uložili? Biće to, svakako, jednog dana ukras Srbije, ali nikako ne može biti pokretač njene privrede, kao što euforični Vučić tvrdi.

Drugim rečima, Er Srbija je mali, a Beograd na vodi, opet, preveliki zalogaj za nas u ovakvoj krizi. Svaki na svoj način može da pomogne, ali ne i da reši naše probleme.  Dakle, u redu je to, samo nemojmo preterivati. Zaposliće se tu, ako do te gradnje uopšte dođe, nekoliko naših firmi i par hiljada radnika, ali grdno se vara onaj ko od toga očekuje ekonomski bum. Mada je Vučić baš tome sklon, da preteruje u svom zanosu, to ne brine većinu birača, pa njegova priča, koja meni deluje nezrelo i neozbiljno,  dobro prolazi. A to se jedino računa, tako da nam nema druge nego da sačekamo da se vidi ko je u pravu.

Nisam ni ja toliko ostrašćena budala, pa da ne bih voleo da se ostvari sve što on obećava, ali nisam ni slepac da ne vidim kroz vrlo providnu propaganda i ne prepoznajem  bajke koje smo već slušali o svim Srbima u jednoj državi, o tome kako nam sankcije i NATO ne mogu ništa, pa o brzim prugama, autoputevima, o kanalu do Soluna, o hiljadu evra po glavi stanovnika, o 200 hiljada novih radnih mesta...

Bilo je i  među onima koji su nam  sve to obećavali zanesenjaka, koji su zaista verovali da su takve stvari moguće i spasonosne, ali Vučić ih je sve prevazišao svojim iskrenim fanatizmom u uverenju da će mu neko pokloniti Alibabino blago,sa kojim će on izgraditi novi Beograd i novu Srbiju. Nije taj projekat za sprdnju, ali ta opčinjenost idejom o izgradnji još starijeg i lepšeg Beograda na vodi, jeste. Sve najveće i najlepše evropske metropole su uzjahale reke i opkoračile ih sa obe obale, ali one su tako građene vekovima, a ne za tri godine. Još će mnogo vode proteći Savom i Dunavom, dok se Beograd na njih ne nagnjezdi. A dotle, ko živ ko mrtav.  

Ali nije to najgore. U poslednje vreme je zaluđen idejom da treba da budemo kao Nemci, a Srbija kao Austrija. Naravno da to nije moguće, ni dobro. Nemamo mi ni te banke, ni kompanije koje bi nam eksploatacijom drugih država i naroda, obezbedile takvu ekonomsku i političku moć. A ni takva kolonizatorska iskustva i navike. Kakvi smo mi Nemci, takva i Srbija može biti Austrija. Međutim, kad se prisetimo njegovog upornog ponavljanja mantre kako kolektivno moramo da menjamo svest, onda to postaje jedna celina, koja možda zvuči blesavo, ali ni malo naivno. Moglo bi, doduše, sve to da se tumači i kao naivno ugledanje na poslovično disciplinovane i radne Nemce, na uređenu državu kao što je relativno mala a ipak moćna Austrija, ali kad se zna odlučujuća uloga Angele Merkel u procesima naših  evrointegracija i razrešavanju Kosovskog čvora, kao i da mu je glavni savetnik bivši predsednik Austrije Guzenbaur, onda može i kao zavera.

Ne možemo mi biti kao Austrija i Nemačka, ali možemo da prekopiramo njihovo državno uređenje, a obe su savezne države, sačinjene od devet, odnosno 16 pokrajina sa statusom država. A tu su i zahtevi EU da se sve njene članice moraju regionalizovati, koji bi mogli da posluže kao maska i opravdanje za takvo parcelisanje Srbije. Moguće je da se zato u našoj javnosti sve češće govori o promeni Ustava Srbije i da su zato Vučiću, koji će sam imati većinu, ipak potrebni i Tadić i Čeda Jovanović, i Dinkić, i Čanak, i Rasim, i Ugljanin, i Savez vojvođanskih Mađara, jer za promenu Ustava je potrebna dvotrećinska većina. A i da sa svima podeli odgovornost i omrazu, za tu najveću jeres u Srbiji. Da se razumemo, za mene lično, kao starog autonomaša, nema ničeg spornog u regionalizaciji i decentralizaciji vlasti, naprotiv, ali kada se to sprema tajno, kad se o tome ne govori u kampanji a već dele karte ispod stola, onda to čak i kod mene izaziva podozrenje.

Jedno je kad u stabilnim demokratskim sistemima, nacionalno monolitne države funkcionišu kao federacije, a sasvim drugo kad se to nameće spolja politički nestabilnoj i ekonomski devastiranoj Srbiji. I kada se ta namera krije od njenih građana, koji se zbog loših iskustava iz novije istorije prepune krvavih podela, toga sa razlogom plaše. U jednonacionalnoj i bogatoj Nemačkoj iil Austriji, to se zove decentralizacija, a u kilavoj i višestruko podeljenoj Srbiji, to se naziva država u državi, koja miriše na separatizam. Zato je Vučić tako ozbiljan i zabrinut, jer ne plaši se on obračuna sa tajkunima i drugim lopovima, on je uplašen od same pomisli na to što je naumio, a što je do juče i sam nazivao veleizdajom. Prvi korak u tom pravcu je već učinio sa Kosovom, ali to je zasad relativno dobro prošlo, jer već je bilo izgubljeno. Brine ga kako će narod reagovati kad prepozna igru koju mu on sprema zajedno sa onima koji o slabljenju i rasparčavanju Srbije maštaju od raspada Jugoslavije, pa i pre toga. Kakva bi se tu teorija zavere mogla iskonstruisati. Ako već nije.

A u nju se onda sasvim lepo uklapaju i arapi, sa njihovim poklon milijardama. Jer zaista je čudno, odkud on sa njima da je tako blizak. Kako je do njih došao i čime ih je to šarmirio, kad šarma nema.  Da nisu i oni dobili uputstvo, recimo od amerikanaca, da mu pomognu, kako bi on stekao blanko poverenje građana da uradi ono što se od njega očekuje. To se čini sasvim logičnim, jer ameri bi voleli da ne budu mnogo vidljivi u toj raboti, kojom Srbija treba da dobije utešnu nagradu za njihovu nakanu da od Kosova naprave svoju vojnu bazu, a time, istovremeno, smanji potrebu za ekonomskim povezivanjem sa Rusijom. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane