Natrag

Tajne

 

Tajne

Osvrt na delo bez autora: čime se bavi "Priručnik za ispiranje mozga"?

 

Bog je na zemlji i drži bič

 

„Psihopolitika" ili „Priručnik za ispiranje mozga", nikada nije doživeo da ga srpska javnost prepozna kao vrhunski, „provokativan spis, pretencioznog naslova i mutne autentičnosti". Reč je o delu koje na svim važnijim jezicima već decenijama doživljava svoja nova izdanja, mada mu autor ni do danas nije poznat! Tabloid podseća na ovo delo koje je izašlo u izdanju biblioteke „Vrli novi svet", jer je reč o večnoj temi: manipulaciji masama. Zanimljivo je da je u nekadašnjem Sovjetskom savezu, predgovor osmom izdanju „Psihopolitike" napisao lično Lavrentije Pavlovič Berija, šef strašnog sovjetskog „Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove" (NKVD). Koliko je ovo delo važno za poznavanje kontrole uma i manipulacije ljudima, govore i osvrti američkog i srpskog izdavača koje u ovom broju prenosimo.

...

Kao prvi, postoji nerazjašnjeno pitanje ko je stvarni autor ove knjige? Naime, ona se pojavljuje u Američkoj kongresnoj biblioteci, Međunarodnom bibliografskom institutu, zatim u klasičnim i internet knjižarama potpisana imenom Pitera Sedžvika (Peter Sedgwick), britanskog komunističkog aktiviste, kao navodnog autora, a isti podatak može se naći i u njegovoj zvaničnoj bibliografiji, kao i na veb stranici marksističke arhive. I pored svega toga, po našem mišljenju, u pitanju je vrlo sumnjivo autorstvo.

  Naime, u poslednjih dvadeset godina pojavili su se, takođe, i autori koji su u svojim studijama pokušali da dokažu da je stvarni pisac ove knjige L. Ron Habard (L. Ron Hubbard), iako njegova zvanična bibliografija ne podržava takvo gledište. U pitanju su autori i dela poput Benta Koridona (Bent Corydon) L. Ron Hubbard: Messiah or Madman, L. Ron Habarda Jr. (L. Ron Hubbard Jr.) Quotes from Brain-Washing, zatim Rasela Milera (Russell Miller) Bare-Faced Messiah: The True Story of L. Ron Hubbard i drugi. Svi oni svoje dokaze grade na Habardovom spisu Brain-Washing, čije postavke su vrlo slične postavkama iznetim u Psihopolitici.

  Međutim, činjenica koja dovodi u ozbiljnu sumnju stavove ovih autora jeste opšte poznata, brižljivo utemeljena poslovnost kako Habarda tako i njegove sajentološke crkve, koja striktno vodi računa o zaštiti pripadne intelektualne svojine i autorskih prava.

  Da se vratimo na Sedžvika. Zašto izražavamo sumnju da je on stvarni autor spisa Psihopolitika? Kao prvo, Sedžvik je rođen 1934. godine, što znači da je 1955. bio dvadesetogodišnjak. Za sastavljanje ovakvog spisa potrebno je veliko praktično iskustvo, ne samo na polju eksperimentalne psihologije i njene primene, već i na polju političkog delovanja visokog nivoa, može se čak reći doktrinarnog.

  Sedžvik u tim godinama nije mogao da bude format o kome je reč. Epoha staljinizma je u to vreme već minula, Berija i ostala boljševička nomeklatura sišli su sa istorijske scene, te stoga ne verujemo da je Sedžvik mogao da bude deo tog establišmenta sa svojih 10 ili 12 godina. Osim toga, iz Sedžvikove biografije i njegovih radova možemo videti da je on prevodio, pa je čak možda imao za uzor, Viktora Serža, odnosno Viktora Ljvoviča Kibaljčiča, proslavljenog revolucionara visokog ranga, koji je umro 1947. godine, dakle kada je Sedžviku bilo svega 13 godina! Možda tu negde treba tražiti vezu između Sedžvika i spisa Psihopolitika, to jest mogućnosti da mu je ovaj dopao u ruke te ga je on preveo na engleski. Poznavajući biografiju Viktora Ljvoviča Kibaljčiča, lako bi moglo biti istinito (kako se u nekim radovima čak i tvrdi) da je on autor ovog spisa, koji neporecivo odiše atmosferom sovjetizma. Dakle, stav urednika je, posle iscrpnog ispitivanja izložene problematike, potpuno utemeljen u uverenju da autori spisa Psihopolitika nisu ni L. Ron Habard, niti Piter Sedžvik.

  Osim izloženog, može se izneti i gledište da je po sredi spis anonimnog autora, što za Rusiju ne bi bilo ništa neobično. Naime, na hiljade izuzetno dragocenih spisa anonimnih autora i dan danas kruže širom Rusije.

  Zbog određenih specifičnosti ruskog duha, kao i atmosfere sovjetizma, koje može da prepozna kako srodan slovenski duh, tako i onaj koji je imao neposredno iskustvo življenja u socijalističkom poretku, te upućenosti na povezan ideološki i geopolitički prostor, razmenu komsomolskih radionica, kulturnog prožimanja, rađanja i umiranja iza „gvozdene zavese", pogotovo kada se iščitaju Sedmo i Osmo poglavlje Psihopolitike, i tome slično, mislim da ne možemo da pogrešimo u tvrdnji da Piter Sedžvik prosto nije bio organski deo tog sveta (iako je nesumnjivo bio idejni), te stoga, bez odgovarajućeg iskustva, nije mogao ni da osmisli tako rafinirani metod iz čistog uma, već mu je ovaj spis na neki način dopao u ruke, recimo da ga je dobio od nekog ruskog revolucionara, koji je potom preveo na engleski, i usput mu prisvojio autorstvo. Ni ovo nije ništa neobično kada je u pitanju anglo-američka civilizacija.

 

Milioni ljudi naivno

veruje u svoju slobodu

 

  Čitajući Predgovor američkom izdanju, kao i govor koji je Berija Lavrentije Pavlovič održao polaznicima nastave o psihopolitici, te brojne druge članke na internetu, nameće se gledište da je u pitanju naučni metod zasnovan u boljševičkoj Rusiji, koji je osmislio istraživački tim psihologa regrutovan za potrebe NKVD-a (Bezbednosne službe ondašnjeg SSSR-a.). Metod se temelji na naučnim postavkama Ivana Pavlova, posebno na fenomenu uslovnog refleksa, i ima za cilj da ostvari kontrolu kako nad pojedincima tako i nad kolektivima zarad instaliranja komunizma kao planetarnog poretka. Dakle, psihopolitika je naučna grana psihologije koja se stavlja u službu političke doktrine radi postizanja određenog cilja; preciznije rečeno, psihopolitički metod je oružje za lomljenje volje pojedinaca ili grupacija koji treba da budu pokoreni. Na kom načelu se bazira ovaj metod? Na načelu uslovnog refleksa. Po tom učenju, čovek je biološka sprava sastavljena od spleta nerava koji reaguju na podražaj. Ističu se nekoliko osnovnih grupa podražaja, a najvažnije su izbegavanje neprijatnosti, i priklanjanje prijatnosti. Čovek teži da zadovolji svoje osnovne potrebe, što znači da se prehrani, zaštiti, reprodukuje i uživa. Da bi to ostvario, mora imati odgovarajuće uslove. Ti uslovi su organizovana društvena zajednica. E, na ovoj tački se pojavljuje psihopolitika. Ko zagospodari uslovima taj kontroliše kako sistem tako i zajednicu. Psihopolitičar je praktično dreser, koji primenjuje metod uslovnog refleksa. Dresura se obavlja čitavim dijapazonom tehnika, od onih suptilnih, jedva opažljivih, pa sve do brutalnih, kao što su droga, seksualno zlostavljanje, mučenje, klevetanje, batinanje, itd. Cilj dresure je prost - pokoriti, potčiniti, podrediti.

  U ovom spisu se ističe da se psihopolitički metod koristi sa ciljem da se pojedinci i grupacije pokore radi ostvarenja komunističkog poretka. Dakle u pitanju je doktrina totalitarizma. Ipak, sam metod je primenljiv bez obzira na doktrinarni prefiks, te stoga pažljivi posmatrač može da ga primeti na delu i u takozvanim slobodnim društvima, čiji je zamenljivi ekvivalent demokratija. Na ovom primeru možemo da vidimo koliko je metod uslovnog refleksa razrađen kao sofisticirano oružje pokoravanja. Miloni ljudi su uvereni da uživaju u najvišim standardima slobode i blagostanja demokratskog društva, dok su zapravo samo dobro izdresirane životinje. Metod funkcioniše savršeno bez obzira na izme. Nema nikakve razlike da li je u pitanju demokratizam ili komunizam. Važno je samo gospodariti uslovima i kontrolisati uslovni refleks.

  Autor ovog spisa jedinu opasnost po doktrinu totalitarizma vidi u nezavisnom i misaonom pojedincu, koji može da pomrsi računicu planerima globalističkog poretka, zato što je inventivan i nepredvidljiv. Možda je pomalo simptomatično da je isto zapažanje imao i anonimni autor „falsifikovanog" spisa Protokoli skupova sionskih mudraca. Nije li čudno da se takvi trustovi moći pribojavaju slabašnog pojedinca? Deluje donekle groteskno, ali ako je zaista tako, sutra će osvanuti novi dan.

 

Reč američkog izdavača

(Tekst Keneta Gofa)

 

  Od 2. maja 1936. pa sve do 10. oktobra 1939. bio sam član Komunističke partije i redovno plaćao svoje obaveze u partijsku kasu; zadatke sam izvršavao pod sopstvenim imenom, Kenet Gof, kao i pod pseudoniumom, Džon Kits. Na sopstvenu inicijativu sam se 1939. godine pojavio pred Komisijom za anti-američke aktivnosti u Federalnom Distriktu Vašington, kojom je u to vreme predsedavao Martin Dajs, a moje svedočenje se nalazi u 9. tomu Izveštaja Američkog Kongresa za tu godinu.

  Tokom pomenutog perioda bio sam član Komunističke partije, pohađao sam partijsku školu koja se nalazila u ulici I. Vels 113 u Milvokiju, Viskonsin, koja je radila pod nazivom Radnička škola Judžin Debs. Ovde smo bili obučavani za sve etape ratovanja, kako u psihološkom tako i u fizičkom smislu, radi uništenja kapitalističkog društva i hrišćanske civilizacije. Tokom jednog perioda školovanja detaljno smo proučavali i problematiku psihopolitike. Radilo se o veštini ovladavanja celom nacijom putem ispiranja mozgova i lažnog mentalnog zdravlja - o podvrgavanju celih naroda vladavini Kremlja sticanjem kontrole nad njihovim umovima. Učili su nas da je mentalno degradiranje stanovništva manje nehumano od njegovog uništavanja bombama, jer za životinju koja živi samo jednom, ma kakav život je draži od smrti. Kraj rata predstavlja uspostavljanje kontrole nad pobeđenima. Ukoliko jedan narod može da bude savladan bez rata, onda će se rat završiti bez ratnih razaranja.

  Tokom nekoliko proteklih godina sa užasom sam primetio sve širu upotrebu psihopolitičkih metoda ratovanja na američkoj javnosti. Prvo u pogledu ispiranja mozgova našim momcima u Koreji, a onda i u dobro finansiranom propagiranju mentalnog zdravlja od strane levičarskih grupa za vršenje pritiska, usled koga su mnoge naše savezne države izglasale zakone koji lako mogu biti iskorišćeni od strane neprijatelja Amerike da podvrgnu torturi i hapšenju one koji propovedaju Jevanđelje našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, kao i one koji se suprotstave komunističkoj pretnji. Jasan primer ove prakse se može videti na primeru Lusil Miler. U vezi sa ovom vrstom vođenja rata, Komunisti su nedvosmisleno izjavili:

  „...Sve vrste nacionalnih ustanova koje su određene za uništenje morate dovesti do toga da besno reaguju na sam pomen religioznog ozdravljenja."

  Drugi primer specijalnog rata koji je u toku može se videti u pokušaju da se uspostavi neka vrsta Sibira za ‚mentalne slučajeve' na Aljasci, što je traženo u nacrtu Zakona o mentalnom zdravlju Aljaske. Pri pažljivom proučavanju ovog zakona odmah će pasti u oči da zemljište koje je izdvojeno u tu svrhu sigurno nije predviđeno samo za tu malu teritoriju, kao i da zakon predviđa uspostavljanje takvih ovlašćenja da ova ustanova može da bude pretvorena u zatvorenički logor, pod prividom mentalnog lečenja, za sve koji dignu svoj glas protiv komunizma, kao i skrivene vlasti koja deluje unutar naše sopstvene nacije.

  Ova knjiga se koristi u ilegalnim školama, a u njoj se nalazi i govor koji je Berija održao pred američkim studentima na Lenjinovom univerzitetu pre 1936. godine. Sam tekst knjige je preuzet iz Komunističkog priručnika o psihopolitičkom ratovanju, a u Americi je korišćen za obuku komunističkih kadrova. Jedino što je u ovoj knjizi promenjeno je zaključak, koji su komunisti dodali posle nastanka atomske bombe. U njenom sadržaju možete da prozrete paklenu zaveru neprijatelja Hrista i Amerike, jer oni pokušavaju da bace našu naciju na kolena podvrgavanjem naših umova svojoj volji upotrebom raznih zločinačkih sredstava.

  Ovaj priručnik komunističke partije bi trebalo da se nađe u rukama svakog lojalnog Amerikaca, kako bi mogao da postane svestan činjenice da jedan narod može da bude porobljen ne samo armijama i topovima, nego i drugim sredstvima.

 

Berijin govor

 

  Američki studenti Lenjinovog univerziteta, pozdravljam dobrodošlicom vaše prisustvo na predavanjima o psihopolitici. Psihopolitika predstavlja vrlo važan, mada manje poznat deo Geo-politike. Malo je poznata jer neizbežno mora da se bavi visoko obrazovanim ljudima, najvišim nivoom „mentalnog lečenja".

  Naši glavni ciljevi se putem psihopolitike efikasno ostvaruju. Naš prvi i najvažniji korak je da u kulturnom životu našeg neprijatelja stvorimo najveći mogući haos. Naši ciljevi najbolje uspevaju u atmosferi haosa, nepoverenja, ekonomske depresije i meteža u naučnim krugovima. Na kraju, iscrpljene mase mogu da nađu spokoj jedino u komunističkoj državi koju mi nudimo, na kraju jedino komunizam može da reši njihove probleme.

Psihopolitičar mora naporno da radi da bi stvorio najveći mogući haos na polju „mentalnog ozdravljenja". Moramo da upregnemo i iskoristimo sve ustanove i resurse „mentalnog lečenja." Moramo da radimo na tome da povećavamo broj ljudi i resurse uposlene na „mentalnom lečenju" sve dok na kraju čitavo polje mentalne nauke ne bude potpuno potčinjeno komunističkim principima i željama.

  Da bi ostvario ove ciljeve, psihopolitičar mora da uništi svaki oblik „kućne" varijante mentalnog lečenja u Americi. Učenja iz Džejmsove, Edijeve ili Pentekostalne Biblije, koja propovedaju verski iscelitelji među vašim zabludelim narodnim masama, moraju biti potpuno odbačena. A oni moraju biti diskreditovani, oklevetani, pohapšeni, zgaženi čak i od strane njihove sopstvene vlade, sve dok im više niko ne bude verovao, dok ne preostane jedino „lečenje" u skladu sa komunističkim principima. Morate da radite na tome sve dok svaki predavač psihologije svesno ili nesvesno ne bude podučavao isključivo komunističkoj doktrini pod maskom „psihologije". Morate da radite sve dok svaki lekar i psiholog ne postane ili svesni psihopolitičar ili nesvesni pomagač u ostvarenju naših ciljeva.

  Morate da radite sve dok ne budemo zagospodarili umom i telom svake značajnije osobe u vašem narodu. Morate da raširite takav strah od mentalnih poremećaja, kao i tako neosporan autoritet pri njihovom proglašavanju da nikome ko je tako obeležen niko više i nikada neće pokloniti poverenje. Morate da radite sve dok samoubistvo usled mentalnih poremećaja ne postane uobičajena pojava i dok ne bude neophodna opšta istraga ili reagovanje javnosti.

  Sa ustanovama za mentalno obolele, u vašoj zemlji imate i zatvore u koje može da stane milion ljudi, gde mogu da ih drže ne poštuju- ći njihova građanska prava ili ma kakvu nadu na slobodu. I na tim ljudima se mogu vršiti šok-terapije i hirurške operacije tako da nikada više ne postanu normalni. Ovakve postupke morate učiniti uobičajenim i opšteprihva-         ćenim. Morate odbaciti ma kakvu terapiju ili ma koju grupu ljudi koja pokušava da leči efikasnim sredstvima.

  Morate da se nametnete na poljima psihijatrije i psihologije kao uvažene i poštovane ličnosti. Morate da držite u šaci bolnice i univerzitete. Morate da širite mit o tome kako je jedino evropski doktor kompetentan na polju mentalnih poremećaja, i da na taj način pronađete izgovor za veliki broj onih među vama koji su se rodili i/ili školovali u inostranstvu. Ako i kada zauzmemo Beč (u smislu dominacije u psihologiji), dobićete zajedničko mesto okupljanja gde ćete moći da dođete i dobijate upustva kao poklonici Frojda, zajedno sa psihijatrima iz drugih zemalja.

  Psihopolitika je uzvišen zadatak. S njom možete da zgazite naše neprijatelje kao da su insekti. Možete da osakatite efikasnost političkih predvodnika usađujući mentalne poremećaje u njihove porodice upotrebom droga. Možete i da ih potpuno zbrišete, uz sasvim verodostojne dokaze da nisu bili pri sebi. Pomoću naših tehnologija u stanju smo čak i da izazovemo mentalni poremećaj kod onih koji deluju izuzetno otporni na njih. Možete da promenite i stranu kojoj su lojalni pomoću psihopolitike. Za kratko vreme, uz pomoć psihopolitičara, možete zauvek da promenite lojalnost vojnika koji nam je dospeo u ruke, ili pak državnika, ili nekog predvodnika u njegovoj sopstvenoj zemlji, ili možete da potpuno uništite njegov um.

  Međutim, suočićete se sa izvesnim opasnostima u svom radu. Može da se dogodi da budu otkriveni lekovi koji bi imali svojstvo da otklone posledice naših „terapija". Može da se dogodi da javnost počne da negoduje i otvoreno ustane protiv „mentalnog lečenja". Tako može da se dogodi da svo mentalno lečenje iz ruku naših psihologa i psihijatara pređe u ruke sveštenika. Ali kapitalistička žeđ za kontrolom, kapitalistička nečovečnost i opšti užas javnosti pri samoj pomisli na mentalnu bolest mogu se upotrebiti kao preventivna mera da do toga ne dođe. No, bude li ipak došlo do toga, budu li nezavisni istraživači zaista otkrili sredstva pomoću kojih se mogu poništiti psihopolitički postupci i metode, ne smete ni jesti ni spavati, ne smete da štedite ni na najmanjoj sumi raspoloživog novca kako biste vodili kampanju protiv njih, diskreditovali ih, srušili i učinili bespredmetnim.

  Jer zaista efikasnim sredstvima bi sve što mi preduzimamo, sav naš istraživački rad, mogli da budu poništeni.

U kapitalističkoj državi ćete svuda moći da računate na pomoć iskvarene čovekove filozofije i vremena u kome živimo. Otkrićete da će vam sve ići na ruku u vašoj borbi da se dočepate kontrole i upotrebite sve tehnike „mentalnog lečenja" kako bi raširili naše učenje i oslobodili nas naših neprijatelja unutar njihovih sopstvenih granica.

  Koristite pravosuđe, koristite sudije, koristite ustavni poredak zemlje, koristite njena medicinska udruženja i njene zakone da što pre ostvarite naš cilj. Radite koliko god možete u tom smeru. A kada budete uspeli, otkrićete da možete da ustanovite svoje sopstvene zakone kako god želite, i da možete, pažljivim organizovanjem lekarskih društava, neprestanom kampanjom o društvenim opasnostima, pod izgovorom da je efikasnost i vas pretvorila u kapitalistu, sopstvenim izdvajanjima da finansirate veći deo tihog komunističkog pokoravanja celog naroda.

  Stvarajte haos pomoću psihopolitike. Ostavite naciju bez vođstva. Ubijte naše neprijatelje. I uspostavite na Zemlji, posredstvom komunizam, najveći mir za koji je čovek ikada znao. Hvala Vam

 

 Istorija i definicija

psihopolitike

 

  Mada kazna sama po sebi može da bude od koristi, ipak je istina da je krajnji cilj svakog kažnjavanja usađivanje određene ideje u svest kažnjene osobe, bilo da se radi o uzdržavanju od nečega ili o pokornosti.

Kako je svakom vladaru, od nezapamćenih vremena, bila potrebna pokornost njegovih podanika da bi ostvario svoje ciljeve, nužno je pribegavao kažnjavanju. To važi za ma koje pleme ili državu u ljudskoj istoriji. U današnje vreme je ruska kultura razvila sigurnije i trajnije metode usklađivanja i osiguranja lojalnosti kako pojedinaca tako i čitavog stanovništva, i njihovog prisiljavanja na pokornost. Ovaj savremeni izdanak drevnih postupaka je nazvan psihopolitika.

  Glupost i ograničenost naroda koji nisu obdareni ruskim načinom razmišljanja odgovorni su za njihovo oslanjanje na metode koji su danas suviše zastareli i prevaziđeni za brzi, herojski tempo razvoja našeg vremena. Imaju- ći u vidu ogroman napredak ruske kulture na polju mentalnih tehnologija, koji je započeo slavnim otkrićima Pavlova i vrlo kompetentno nastavljen od strane kasnijih ruskih naučnika, bilo bi čudno da se ova veština i nauka nisu razvile u pravcu potpuno posvećenom usklađivanju lojalnosti i iznuđivanju pokornosti pojedinaca, kao i širih masa.

  Otuda vidimo da su procedure kojima se služi psihopolitika prirodni izdanak postupaka koji su stari koliko i sam čovek, postupaka koji se upražnjavaju u svakoj grupi ljudi ma gde u svetu. Prema tome, u psihopolitičkim postupcima se ne javlja etički (moralni) problem, jer je očigledno da je čovek uvek prinuđen da, protiv svoje volje, radi za veću i važniju dobrobit države, naveden ekonomskom korišću ili mentalnim usađivanjem želja i potreba države.

U suštini, čovek je životinja. On je životinja kojoj je dat civilizovan izgled.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane