Kontranapad

 

Perspektive srpskog fudbala u svetlu roditeljske brige predsednika republike

 

Kadet Toma

 

Kadetska fudbalska reprezentacija Srbije, nije uspela da se kvalifikuje na Evropsko prvenstvo. Gol razlika je bila na strani Nemačke koja je u odlučujućem susretu sa našim „orlićima" izborila potreban rezultat za učešće na predstojećoj završnici kontinentalnog prvenstva za mlade talente. Naša perspektivna generacija će čekati svoju šansu u juniorskoj konkurenciji. Razume se da to nije neuspeh, niti tragedija srpskog fudbala, zbog čega se ovom susretu i kvalifikacijama posvećuju redovi koje ispisuje Miroslav Vislavski, ugledni sporstki radnik, publicista i Tabloidov urednik sporta

 

Miroslav Vislavski

 

 Naše mlađe kategorije u različitim sportovima su po pravilu dobro plasirane u zvaničnim međunarodnim takmičenjima pod okriljem evropskih ili svetskih sportskih federacija. U fudbalu takođe.

Najsvežiji primer je prošlogodišnji trijumf juniorske reprezentacije Srbije, koja je na završnom turniru prvenstva Evrope u Litvaniji za igrače do 19 godina, predvođena trenerom Ljubinkom Drulovićem, postala šampion Starog kontinenta. Taj uspeh je bio i ostaje motiv svim nadolazećim generacijama da se domognu najvrednijeg ostvarenja u konkurenciji mlađih kategorija. Sa tog stanovišta i minule kvalifikacije za učešće na kadetskom prvenstvu Evrope, bile su šansa da se uđe među osam najboljih i pokuša ponoviti rezultat nešto starijih drugova. Razumljiva je mobilizacija ljudi iz Fudbalskog saveza Srbije da u domenu svojih nadležnosti i mogućnosti doprinesu što boljem rezultatu i plasmanu. U tom pogledu i domaćinstvo kvalifikacionog turnira je važan doprinos u obezbeđivanju sportskih uslova za dolazak do najvišeg cilja.

Poslednja utakmica naše selekcije sa Nemačkom, očekivana je kao moguća utakmica odluke. Možda je zato određen i stadion Vojvodine u Novom Sadu kao poprište na kome su naše mlađe selekcije tradicionalno bile domaćini svojim vršnjacima iz raznih zemalja još od 2001. godine. Naime, Novosađani su još početkom novog veka pokazali da su odlični organizatori i da su sposobni da privuku veliki broj gledalaca koji su umeli da stvore izuzetan ambijent i pozitivnu atmosferu koja je bila od velike pomoći našim selekcijama. Počelo je sa po 10.000 gledalaca na utakmicama mladih reprezentacija, tada Jugoslavije, kada su protivnici bili Slovenija, Švajcarska, ili 6000 gledalaca na utakmici juniorskog sastava protiv Slovačke. Sve su to bile sjajne predstave u kojima su naši, još nedovoljno znani reprezentativci postizali dobre rezultate.

Od tada su Novi Sad i stadion Vojvodine bili talični našim selekcijama. Do zastoja je došlo pre nekoliko godina, nakon nesporazuma na relaciji Novi Sad - Beograd, FK Vojvodina i Fudbalski savez Srbije. Predsednik Vojvodine u to vreme, Ratko Buturović je odbio da ugosti juniore Srbije zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom FSS Zvezdanom Terzićem. Posle izvesnog vremena, mlađe selekcije su se vratile u Novi Sad. Šta više, za vreme selektorovanja Siniše Mihajlovića i najbolja selekcija je odigrala dve utakmice u glavnom gradu Pokrajine u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014 sa Škotskom (2:0) i Velsom (6:1). I oproštaj rekordera sa 103 nastupa za nacionalni tim, legendarnog Dejana Stankovića, organizovan je u prijateljskom meču sa Japanom u Novom Sadu, koji su "orlovi" dobili sa 2:0!

Na žalost ljubitelja fudbala, stadion Vojvodine nije potvrdio tradiciju uspešnih rezultata po naše selekcije na utakmici odluke kadetske selekcije Srbije za odlazak na prvenstvo Evrope, iako je bio primeren ambijent sa oko 4000 gledalaca. Nerešen rezultat 1:1 nije bio dovoljan za uspeh u kvalifikacijama. Sa te strane, zaborav će da prekrije i ovu kao i mnoge druge utakmice koje su mogle biti upamćene u istoriji srpskog fudbala.

Ono po čemu bi se ipak, mogle pamtiti utakmice naših kadeta u neostvarenim kvalifikacijama, jeste nesvakidašnji i neobičan gost visokog ranga za ovaj nivo sportskog događaja.

 Predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić je prisustvovao utakmici prvog kola kvalifikacionog turnira sa Republikom Irskom (2:1), kao i trećeg kola sa Nemačkom (1:1). Njegovo prisustvo i podrška koju je dao svom sinu Branislavu, koji predvodi kadetsku reprezentaciju Srbije, nije bilo dovoljno da podigne adrenalin našim "orlićima", koji bi ih doveo do pobede i plasmana. Nerešen ishod je ostvaren i protiv Grčke početkom oktobra prošle godine u prvom krugu kvalifikacija koje su naši mladići uspešno prebrodili, kada je na Banjici bio prisutan i Predsednik Srbije.

Biti predsednik jedne države podrazumeva odricanje od onoga što je privatni život, afinitet, interes ili motiv. On je institucija koja podleže pravilima i državnom protokolu. Tomislav Nikolić je u više navrata pokazao svoju privrženost i pripadnost sportu. To je nešto što ga čini jednostavnim, prirodnim i "običnim čovekom" kako umeju da ga oslikaju oni koji su impresionirani njegovom jednostavnošću. Razume se da mi nije namera da mu osporavam pravo roditelja da bude uz sina u važnim trenucima njegove karijere, pa tako ni njegove "navijačke" strasti i simpatije za selekciju koju predvodi Branislav Nikolić.

Moje zapažanje se odnosi na njegovo tretiranje kao Predsednika Srbije na ovim utakmicama. Ako je u tom svojstvu bio na tribinama uz kadetsku selekciju Srbije, onda se postavljaju neka druga pitanja principijelne prirode. Prvo je - ko odlučuje o pojavljivanju Predsednika države na sportskim priredbama, kog ranga i kakvog karaktera? Imaju li pravo kadeti u drugim sportovima da dočekaju i pozdrave Predsednika države na njihovim utakmicama i hoće li državni protokol dozvoliti Predsedniku države da ide na priredbe koje ne priliče tom rangu funkcije koju obavlja?

Da li je njegovo vreme državnika toliko fleksibilno da može da ide na bilo koju utakmicu, ma bila ona koju vodi njegov sin? Naravno da se to neće dogoditi, a koliko je njegovo vreme dragoceno, pokazuje i primer da je Evropske prvake u juniorskoj konkurenciji koje je predvodio Ljubinko Drulović, primio tek mesec i po dana nakon postignutog istorijskog rezultata za Srpski fudbal! To je dovoljno vremena da padne u zaborav i tako veliki uspeh. Uz to, nepoznanica je ko je ugovorio prijem kod Predsednika države za Evropske prvake - da li protokol ili sin Branislav? Ovakvi primeri pokazuju odsustvo protokola i državničkog dostojanstva, a to u prenosnom smislu pokazuje (ne)ozbiljnost državne funkcije i sistema u državi.

Zar nije logično da se pojavljivanje Predsednika države na jednoj priredbi, ma kakvog karaktera, ali u ovom primeru sportskog, isprati sa bliskim saradnicima. Ako nema objašnjenja da na utakmici kojoj prisustvuje Predsednik države, ne prisustvuje resorni ministar Vanja Udovičić, šta objašnjava odsustvo gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića? Kako to da domaćin grada nije prisutan tako važnom sportskom događaju na kome prisustvuje Predsednik države, koji je uzgred do izbora na prvu funkciju u državi, bio stranački lider gradonačelniku Srpske Atine.

Zanimljivo je takođe da je dolazak Predsednika države na utakmicu u Novi Sad najavljen domaćinima dan uoči odigravanja utakmice. Podsećam, da je ovo godina u kojoj Stara dama iz Novog Sada slavi sto godina postojanja. Takav jubilej najstarijeg srpskog superligaša je bila prilika državnom protokolu da pripremi rukovodstvo FK Vojvodina na doček visokog gosta.

Još više, ako je Predsednik države "narodni čovek" da njega pripremi i osmisli sadržaj protokolarne posete jedinom stogodišnjaku u fudbalskoj eliti Srbije. Vojvodina zaslužuje u svakom pogledu da ima tretman poštovanog kluba, bez obzira na povremene turbulencije kojima je bila izlagana u vekovnom životu.

Ima pravo da je podrže i pomognu državne institucije i visoki državni funkcioneri, barem onoliko koliko pokazuju brigu kada se radi o bilo kojim pripadnicima sportskih društava Crvene zvezde i Partizana u kolektivnim loptačkim sportovima. Zaslužuje i ima pravo zbog toga što je njen jubilej, ujedno jubilej srpskog sporta, zbog svog ogromnog doprinosa u istoriji našeg fudbala i sporta u celini. Ovako kako je bilo, pokazuje da se toj dimenziji ambijenta u kome je kadetska reprezentacija Srbije pokušala da ostvari vrhunski cilj ove generacije talentovanih mladića, nije poklanjala gotovo nikakva pažnja.

Teško je zamislivo da će se nakon slikanja sa dresom novosadskih crveno belih koji je predsedniku Tomislavu Nikoliću u znak gostoprimstva uručio Milenko Jokić, predsednik Vojvodine, ponovo upriličiti situacija da Predsednik države poklanja svoje vreme predstavnicima FK Vojvodina. Zato je bio trenutak da Predsednik države uputi poruke novosadskoj Vojvodini, njenim brojnim pripadnicima i istoriji.

Ako već o tome nije brinuo protokol predsednika Republike, razložno je pitati gospodu iz Fudbalskog saveza Srbije zašto nisu oni bili u inicijativi i pobrinuli se da njegova poseta i boravak u VIP loži na tribinama stadiona Vojvodine bude iskorišćen u nekom širem interesu koji se zove - stogodišnjica Fudbalskog kluba Vojvodina. Tada bi i roditeljska briga Tomislava Nikolića bila racionalnije posmatrana, a njegov dolazak ne bi bio privatne prirode.

Ljubitelji fudbala i prijatelji FK Vojvodina bi to dobro razumeli i odobrili. Da ne kažem šta bi i na koji način značilo da je Tomislav Nikolić uz mnoge druge koje odlikuje, često iz samo njemu znanih razloga, odlikovao FK Vojvodina. Da je na poklon - dres Vojvodine, odgovorio nekim prigodnim ordenom. Bio bi to gest poštovanja i državničkog odnosa prema slavljeniku, koji i sam luta u kriterijumima, sadržaju i načinu obeležavanja svog vekovnog postojanja. Kakva li je samo grehota što se takvi jubileji dešavaju i obeležavaju na nedostojan način, danas u zemlji čuda na koju nas podseća stvarnost države Srbije, ali i postojeća infrastruktura Kluba koji slavi jedinstven jubilej kakav niko iz njegove današnjice neće više doživeti.

Osvrt na požutelu knjigu od pre pola veka kada je Vojvodina slavila pedesetogodišnjicu postojanja dočarava da su takvi trenuci obeležavani na sadržajniji način, da su država i njene institucije bile dostojne i takvih trenutaka. A državnici i visoki funkcioneri tog uzvišenog vremena su imali i dostojanstveniji odnos prema činu koji nije samo jubilej slavljenika već i države u kojoj ostvaruje svoju istorijsku misiju i ulogu.

Jedan od tih povoda je poslužio jednom mnogo autoritativnijem državniku od današnjeg Predsednika Republike, Predsedniku jedne mnogo veće države od ove današnje, roditelju koji nije mešao privatne sa državničkim poslovima niti gurao svoje sinove ili unuke tamo gde im mesto nije, da odlikuje Vojvodinu visokim ordenom iz tog vremena i sistema - Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem za naročite zasluge za unapređenje fudbalskog sporta i razvijanje naprednih ideja među sportistima u duhu bratstva i jedinstva među našim narodima i narodnostima. Bila su to neka druga vremena i drugi vrednosni sistem...