Natrag

Feljton

Feljton

 

„Mač revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946 (1)

 

 

U ime viših ciljeva

 

 

OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), preteča je  današnjih tajnih službi u Srbiji. Formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je na vojnu Kontraobaveštajnu službu i civilnu Upravu državne bezbednosti. O njenom nastanku, zastranjivanjima i transformaciji, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije, istoričar Kosta Nikolić, napravio je monografiju. Iz njegovog dela o prvoj tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946", u izdanju "Službenog glasnika", magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi najvažnije delove.

 

 

Dr Kosta Nikolić

 

 

Revolucija koju su 1941. pokrenuli jugoslovenski komunisti, imala je u svom političkom biću temeljnu dogmu o neophodnosti uništenja svih protivnika revolucije. Oni su eufemistično označeni kao „reakcija" i „peta kolona" , a u te grupe svrstavani su, po potrebi, svi oni koji bi se, na bilo koji način, suprotstavljali ideologiji i konkretnim postupcima KPJ. Zato je unutrašnji, građanski rat imao isti, a često i važniji, značaj kao i borba protiv okupacionih snaga. U tom smislu treba posmatrati i sve prve korake vrha KPJ i Vrhovnog partizanskog štaba usmerene ka stvaranju obaveštajnih i bezbednosnih paradržavnih organizacija.

Komunistička revolucija izvedena je nasiljem, a antifašizam je trebalo da posluži kao svojevrsno opravdavanje tog nasilja, slično kao što su i nacisti pokušavali da se brane svojim antikomunizmom. U Jugoslaviji je u pitanju bilo unapred planirano i dosledno sprovedeno preuzimanje vlasti. Revolucija je bila zamišljena kao režim podele bogatstva koji je trebalo da organizuje „avangarda", jer je ona jedina zadržavala znanje o tome kako treba da izgleda taj režim. Komunistička partija Jugoslavije je taj postupak izvršila tako što je postepeno preuzela sve državne, političke i društvene institucije bilo tako što je u njih postavljala svoje kadrove ili tako što ih je ukidala i stvarala svoje institucije.

Taj proces podrazumevao je i preuzimanje pune kontrole nad javnim i privatnim životom ljudi, što je izvedeno revolucionarnim terorom. Zbog toga je stvoren sistem „zaštite revolucije" političkom policijom i vojskom. Oni su progonili sve protivnike revolucije i „prevaspitavali" narod. Pobednici su, da bi neograničeno i nesmetano vladali, uveli teror i počeli da se svete ne samo neprijateljima, nego svima onima koji su mogli da im budu smetnja u konstrukciji „novog poretka". Stub tog poretka bila je upravo OZNA.

Naredbu o formiranju Odeljenja zaštite naroda - OZNA - Tito je izdao 13. maja 1944. kada se Vrhovni štab nalazio u Drvaru. OZNA je organizovana kao centralizovana organizacija sa jedinstvenim rukovodstvom za čitavu zemlju. Za partizansko rukovodstvo nametalo se kao neophodno da se stvori jedinstvena i moćna organizacija koja će upravljati političkom obaveštajnom službom u inostranstvu i na okupiranoj teritoriji, kontraobaveštajnom službom u NOVJ i na oslobođenoj i na neoslobođenoj teritoriji i koja će biti predvodnik u obračunu sa „petom kolonom" i „narodnim neprijateljima".

OZNA je preuzela funkcije političke policije i kontrašpijunaže od postojećih obaveštajnih centara, pa su tako jedni od drugih odvojeni obaveštajni i bezbednosni poslovi. Reorganizacija celokupne obaveštajne službe koja je već postojala u partizanskom pokretu, izvršena je na predlog sovjetske vojne misije koja se nalazila u Vrhovnom štabu kod Tita.

 

 

OZNA u Srbiji

 

 

OZNA za Srbiju formirana je u junu 1944. na Visu. Za njenog prvog načelnika postavljen je Slobodan Penezić Krcun (1918-1964). Penezić je osnovnu školu i gimnaziju završio u rodnom Užicu, Poljoprivredni fakultet u Zemunu upisao je 1937. U KPJ je primljen 1939. a početkom naredne godine postao je sekretar Partijskog biroa u Zemunu i član najužeg rukovodstva srpske komunističke omladine (PK SKOJ/a za Srbiju). Aprilski rat 1941. zatekao ga je u Beogradu, od leta 1941. radio je u rodnom gradu po „partijskoj liniji".

U vreme „Užičke republike" bio je organizator borbe protiv „pete kolone". KPJ je 16. novembra formirala prvi paradržavni organ - Centralni narodnooslobodilački odbor. Njegov predsednik bio je Dragojlo Dudić, a sekretar Petar Stambolić. U pojedinim apokrifnim spisima o Peneziću, često se može naći podatak da je on u ovom odboru vodio resor unutrašnjih poslova, ali taj resor tada nije ni postojao. Penezić se bavio pozadinskom linijom odbrane tzv. slobodne teritorije, a najviše borbom protiv „pete kolone". Penezić je imao značajnu ulogu u likvidaciji Živojina Pavlovića, tadašnjeg najpoznatijeg komunističkog disidenta.

Pavlović je uoči Drugog svetskog rata vodio knjižaru „Horizont" u Parizu. On je 1940. postao disident kada je objavio knjigu Bilans sovjetskog termidora: prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora. Zbog te knjige je ubijen od svojih bivših partijskih drugova 28. novembra 1941. u Užicu, neposredno pred evakuaciju Tita i Vrhovnog štaba. Komunistički vrh je smataro da je Pavlović svojom knjigom izvršio „klevetu Partije i druga Staljina". Naređenje za Pavlovićevo hapšenje izdao je Tito, a taj zadatak poverio je Peneziću. Pavlovića su, osim Penezića, saslušavali i Vladimir Dedijer, Petar Stambolić, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas. Pavlovićev je dugo mučen, a njegov egzekutor bio je izvesni Vidan Mićić koga je za taj zadatak angažovao Penezić.

Kasnije je Penezić bio zadužen da radi na obezbeđenju članova Vrhovnog štaba i bavio se stvaranjem partizanske obaveštajne službe. Septembra 1943. određen je za političkog komesara Druge proleterske divizije. Smenjen je 7. decembra 1943. zbog velikog i bolnog poraza kod Prijepolja. Posle toga, nalazio se sa Drugom i Petom krajiškom divizijom koje su išle u Srbiju do Ibra, i natrag u Crnu Goru, gde se oformila grupa rukovodilaca za Srbiju, koji su od manastira Morače juna 1944. otišli na Vis. Na Visu je Penezić izabran u Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i određen za načelnika OZNE. Sa Visa je početkom jula otišao u Bari, u Italiju; odatle je u noći između 11. i 12. avgusta 1944.

Penezićeva grupa avionom je prebačena u južnu Srbiju. Iz južne Srbije Penezić je prešao u oslobođeno Valjevo, zatim u Aranđelovac, pa u Beograd. Kao što je bio slučaj i sa šefovima OZNE u drugim republikama, Penezić je od 1946. do 1953. bio ministar unutrašnjih poslova Srbije. Posle toga je bio član i potpredsednik republičke vlade, član savezne vlade, a od 1962. i predsednik srpske vlade. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 5. novembra 1964. u selu Šopiću kod Lazarevca.

Tokom leta 1944. već su postojali poverenici OZNE u Pirotu, Vranju, Leskovcu, Nišu, Kruševcu, Zaječaru i Beogradu, a prva organizacija OZNE stvorena je u Prokuplju. Šef OZNE za zapadnu Srbiju (Valjevo, Šabac, Užice) bio je Dušan Karić, komunistički veteran i većnik AVNOJ-a.

Kako je koji deo Srbije stavljan pod partizansku kontrolu, tako su rukovodioci OZNE izgrađivali mrežu tajne policije. Osnovna organizacija bilo je Opunomoćstvo koje se osnivalo u okrugu, pri Komandi područja, s tim da se u sedištu sreza, pri Komandi mesta, postavljao poverenik OZNE koji je, uobičajeno, imao i neku drugu legalnu aktivnost, obično u narodno-oslobodilačkom odboru. Poverenik je izgrađivao „poverilačku mrežu" (agenturu) na terenu koja se bavila prikupljanjem podataka „o svemu i svakome". Mreža OZNE stvarana je bukvalno u svim institucijama koje su mogle da na bilo koji način ugroze NOP i KPJ. Tako je Penezić tokom jeseni 1944. uspeo da celu Srbiju premreži organima OZNE. Opunomoćstva su 1945. prerasla u Okružna odeljenja.

 

 Prvi cilj-osvajanje Beograda

 

 

Pred početak završnih borbi u Srbiji, Tito je poslao pukovnika Jeftu Šašića, kasnijeg dugogodišnjeg načelnika Kontraobaveštajne službe JNA, kod Slobodana Penezića. Pred polazak, održan je zajednički sastanak, takođe u Bariju, kako bi se koordinirao rad u okviru OZNE.

Šašić je o tome zapisao: „...OZNA Srbije bila je konstituisana, kao što sam rekao na čelu sa Slobodanom Penezićem. Šef I odseka je bio Mile Milatović; šef II odseka je bio Radovan Grković; šef III odseka je bio Krstić - Učo, IV odseka je bio Bodo, ne znam mu tačno prezime iako čoveka lično znam. Leteli smo po lošem vremenu. Mislim da je sa mnom išao i Živa Đorđević, kao Srbijanac.

Spuštali smo se na Bojnik. Vrlo lepi su utisci bili iz Prokuplja. Održavao sam i savetovanje sa bezbednosnim oficirima na teritoriji. Kod Penezića sam se osećao prijatno.

Kasnije mi je on potvrđivao da sam se korektno postavio, da nisam došao da komandujem već se sa preporukom druga Rankovića kako on misli da bi trebalo svršiti određene zadatke, možda da se ne zaboravi; mi smo Vuksana ubacili u Beograd sa radio stanicom. Obično se samo spominje ona stanica koju je Vučko, obaveštajni oficir prve armijske grupacije, ubacio u Beograd.

Ova se zaboravlja, verovatno, i zbog toga što je kasnije Vuksan otišao u Kominform, pa onda nije bilo osobito probitačno da se popularizuje.

Ali kako bilo treba ostaviti to zabeleženo. Znači imali smo dve ubačene radio stanice. Ova druga je bila OZNINA. U tome celom radu, drugi momenat koji bi želeo spomenuti, a pitanje je te evidencije koja je stvarana već tada i to je bila opsežna kartoteka na bazi niza izvora o Beogradu, tako da nismo u Beograd odlazili praznih šaka. Odlazili smo sa određenom slikom o neprijateljskim elementima koje se trebalo hapsiti.

Očigledno, još nije bilo kriterija. Metod rada nije bio dovoljno proveren, tako da smo neki put uspeli nabiti u zatvore i preko mere ljudi koje normalno ne bi trebali biti u zatvoru.

Znam samo jedno, kada su već stavljeni i u podrume da sam dobio zadatak od Rankovića neposredno, da odem i da sa punim njegovim ovlašćenjima preispitam ko je sve to u zatvoru i da pustim sve one za koje smatram da ne treba da budu u zatvoru.

Naime, dobrim delom i vojska je preuzimala neke inicijative, pa je i sa te strane, posebno u nekim podrumima bilo je nabijena masa ljudi što nas je moglo samo kompromitovati.

Tako smo bili u stanju zaoštriti budnost, ali neki put u nekoj preteranosti i krutosti i odstupiti i popraviti takve svoje propuste. Treći problem koji nam se nametao, a to je bilo pitanje kriterija. Nama situacija u tom pogledu nije bila dovoljno jasna kako se orijentirati prema četnicima, znači koga tretirati kao zločinca, a koga mobilizirati, pa preći preko takve prošlosti. Drugo pitanje je bilo delikatno".

Za Beograd nije planirana klasična šema izgradnje OZNE. Odeljenje u njemu bilo je autonomno, sa statusom Zemaljskog odeljenja i direktno je za svoj rad odgovaralo Aleksandru Rankoviću. Uoči završnih borbi za Beograd, srpski Glavni štab izdao je direktivu OZNI da sazna što više činjenica o stanju u gradu koje bi bile korisne za izradu plana napada. Još sredinom septembra 1944. u Beograd je iz Toplice poslata jedna obaveštajna ekipa. Oni su u gradu formirali obaveštajni punkt sa radio-stanicom. U Beogradu su obrazovana opunomoćeništava za svaki kvart.

Početkom oktobra 1944. Tito je za komandanta Beograda postavio novoimenovanog generala Ljubodraga Đurića, pa je od Aleksandra Rankovića 8. oktobra tražio da hitno pošalje nekoliko rukovodilaca OZNE da pomognu Đuriću „prvih dana". Titov plan je inače bio da partizanske trupe pod komandom Peka Dapčevića u Beograd uđu pre trupa Crvene armije.

Jefto Šašić je ostavio i dragocene podatke o radu OZNE u Beogradu. Plan o „dejstvu" u Beogradu napravljen je 12. oktobra 1944. na jednom sastanku, negde između Aranđelovca i Topole, na kome je bio i Blagoje Nešković, šef srpske partijske organizacije: „...Evo toga opšteg plana. Prvo, formirati centar, koji će rukovoditi radom za ceo Beograd. Drugo, postaviti organizaciju po kvartovima. Treće, pomoćne jedinice za izvršenje svih tih zadataka, i četvrto, postupak i plan rada. U odnosu na kvartove trebalo je postavljati opunomoćenike za kvart i vojnog izaslanika pri kvartu. Trebalo je postaviti i odeljenje koje će se starati za neprijateljske arhive, koje će primati prijave od građana protiv neprijateljskih elemente. Postavilo se pitanje koliko će nam biti potrebno ljudi za takve zadatke. Savetovanje nismo održali sami. Bili smo zajedno sa sekretarom Pokrajinskog komiteta Blagojem Neškovićem. Njemu smo postavili nekoliko pitanja, radi svoje orijentacije i pomoći. Prvo, u kojoj meri su Nemci imali svoj uticaj u razaranju naše organizacije u Beogradu, i možemo li se, na taj način, u potpunosti osloniti na našu organizaciju, da nam ne bi neprijatelj nešto podvalio.

Drugo, kako ćemo doći do pomoćnog tehničkog osoblja u Beogradu, jer mi takvog nismo imali. I treće, u kojoj meri se može mobilisati ljudstvo sa tog terena i kako se u tom pogledu reagovati. Blagoje Nešković, po mojoj zabelešci, nas je orijentirao da ćemo više podataka o ljudstvu dobiti iz Šumadijskih brigada i od Kosmajskog odreda, koji su imali živu vezu sa Beogradom i poznavali prilike. Upozorio nas je, među ostalim, da u Hadži Melentijevoj 10 ili 12 postoje žandari koji su bili naši prijatelji. Zatim, verovatno, zaoštravao nam je da svratimo pažnju što će kod naroda osobito biti dobro primljeno. Ekonomski krivci koji su se bavili crnoberzijašenjem i pljačkanjem naroda. Svratio nam je pažnju na upravu logora u Smederevskoj Palanci. Mi smo centar u Beogradu postavili ovako...

 Prvi, informativni odsek je pod rukovodstvom Čileta Kovačevića, starog Beograđanina, koji ga je odlično poznavao, uz njega je bio Bogavac i Popović. Dakle, drugovi koji su mogli u tom pogledu da ispolje inicijativu i da dadu rezultate. Drugi odsek je bio islednički. Uz njega sam bio i ja. U izvršnom je bio Pavle Pekić, Stola Kovačević i još neki. Smeštaj, za ishranu i sve ostale stvari, starao se drug Simić. Sa jednog od tih sastanaka pod prvu tačku sam stavio da je prvi zadatak pred nama da izučimo situaciju, izgradimo organizaciju, da centraliziramo akciju.

Da bi to mogli izvršiti, trebalo je pravilno rasporediti ljude i pravilno razdeliti rad po sektorima. Trebalo je imati jak informativni centar, a isto tako isledni, izvršni i tehnički aparat i sve to skupa da bude koordinirano sa drugom Blagojem Neškovićem, kao sekretarom Pokrajinskog komiteta.

Tehničkoj strani smo posvećivali pažnju. Tako sam imao zabeleženo da trebao poslati na Jajince četiri šofera za automobile, da trebam preuzeti komandu nad auto blindom za naše potrebe. Šiljo se stara za motorna vozila. Zatim, da se izda naređenje da jedinice nemaju pravo konfiskacije; da se Mujo Kovačević postara za logor, zarobljenike, da je to naše, a ne rusko. Za isledni odsek smo postavili da treba otvoriti kartoteku. Isto tako je trebao Lekić da formira uput-ljudstvo.

Čile Kovačević publikacije i ostalu arhivu, da bi se iz toga došlo do što više podataka. Nešković će nam dati dva, tri koji će nam pomagati. Vučko treba da dođe i da radi zajedno sa Čiletom na zadacima poznavanja Beograda. On je poznavao svojim boravkom vrlo dobro tu stranu Beograda.

Za izvršni aparat je trebalo 11 oficira i 15 vojnika i uz to prevozna sredstva. Božović je bio taj koji je trebao da napravi formulare po kojima bi pregledali logore, da se postara za legitimacije, za naoružanje i sve ostalo što je potrebno za takav rad. Š...Ć Zadaci koji su stajali pred nama, sa malobrojnim centrom, nisu se mogli usavršavati, pa ga je trebalo ojačavati.

Tako je, između ostalih, u centar našao kao stari Beograđanin i Boro Nešković, pa Popović Vidak, zajedno sa drugom Momom Dugalićem. Dakle, mobilizirali smo iz jedinica ljude da bi mogli da radimo. Uz to da bi mogli odrađivati poslove, mi smo tada dobili četu izviđača i kadrove po kvartovima.

Dana 15. oktobra zabeležio sam da nam treba iz XII korpusa hitno pozvati oficire u Beograd, jer nam treba samo za dva kvarta 11 i 12 bar po 10-12 ljudi. Kao drugo postavio sam da nam se stavi na raspoloženje Konjička brigada da bi mogli što efikasnije raditi u Beogradu".

Prvo zvanično uputstvo o formiranju OZNE za Beograd izdato je 16. oktobra 1944. Prvi zadatak bio je da se, odmah po zauzimanju grada, osvoje važne beogradske institucije kako bi se došlo do zvaničnih dokumenata okupacionih vlasti, ali i do policijskih arhiva. Rekonstrukcija rada tih službi bio je primarni zadatak analitičara OZNE. Beograd je bio podeljen na 16 administrativnih kvartova kojima je upravljao po jedan oficir OZNE. Njihovi zadaci bili su da počnu sa uspostavljanjem nove vlasti i sa prikupljanjem podataka o držanju stanovništva za vreme okupacije, kao i da hapse saradnike okupatora i pripadnike preostalih Nedićevih jedinica.

 

 A 1.

 

Šefovi, poverenici i punomoćnici...

 

Po ulasku u Beograd, OZNA je prvo bila smeštena na Obilićevom Vencu u zgradi PRIZAD-a, odnosno Specijalne policije (danas TANJUGA). Sledeća lokacija bila je u zgradi „Beograd" na današnjem Trgu Nikole Pašića.

U jednom trenutku OZNA za Srbiju nalazila se u ulici Kneginje Ljubice (Zmaj Jovinoj), a kao zatvor službe korišćena je „Glavnjača", koja se nalazila na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta. Između ova dva objekta postojala je direktna veza.

Zbog hitnosti zadataka, prvi šef OZNE za Beograd bio je Penezić, ali je on na toj funkciji ostao veoma kratko. Za svog naslednika izabrao je Miloša Minića; on je, na poziv Aleksandra Rankovića, dužnost primio početkom novembra. Ni on se nije previše zadržao na toj funkciji. Kada je izabran za republičkog javnog tužioca, na njegovo mesto došao je crnogorski komunista Veljko Mićunović. Za zamenika izabrao je Radovana Grkovića. Mićunović je vrlo brzo imenovan za načelnika crnogorske OZNE, a na njegovo mesto došao je drugi crnogorski komunista Jovo Kapičić. Prema pojedinim svedočenjima savremenika, sedište OZNE za Beograd bilo je u Maglajskoj ulici. OZNA (UDB/a) za Beograd bila je potčinjena OZNI (UDB/i) za Jugoslaviju sve do januara 1948.

Posle hapšenja obavljana su saslušanja, uzimani podaci, pravljena evidencija. Jednom, a po potrebi i dva puta dnevno, šefovi kvartova odlazili su u štab OZNE za Beograd, gde su viši oficiri pregledali spiskove i donosili presude: streljanje ili Banjica. Slobodan Penezić je direktno učestvovao u izboru svojih saradnika i šefova regionalnih ispostava OZNE za Srbiju. Na nivou okruga u Srbiji postavljena su opunomoćstva, na nivou srezova poverenici, da bi se kasnije sa učvršćenjem vlasti krenulo i sa većim organizacionim jedinicama OZNE - okružnim odeljenjima i sreskim opunomoćstvima. Tu treba dodati i organe OZNE pri jedinicama JA na terenu.

 

(Nastaviće se)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane