Natrag

Razaranje

Razaranje

 

Kako je svetski poznato arheološko nalazište Vinča pretvoreno u strašno razbojište

 

Kurjaci u jagnjećem krznu

 

Ko je i kako nakon najvećeg srpskog arheologa Miloja Vasića nastavio i dokusurio istraživanja lokaliteta Vinča. Kakva je međusobna veza arheologije, forenzike, mašine za veš, kanalizacije i arčenja para. Kako je arheološko nalazište pretvoreno u kolektor za kišu. Zbog čega je nastalo nepostojeće klizište. Ko je angažovao porodičnu manufakturu za prčkanje u Vinči. Kako su sistematska iskopavanja pretvorena u doživotno čeprkanje. Ko je prevarom dobio zvanja docenta i vanrednog profesora. Gde se očekuje pronalazak Homo idioticusa i Homo Cretenusa. Kakva je međusobna veza stočara, izviđača i kreatorke sa istraživanjem arheološkog lokaliteta. Kako je lažno predstavljanje postalo manir za učesnike udruženog zločinačkog poduhvata Neolitsko Kurčevo. Koji sadržaji nedostaju u projektovanom cirkuslendu.

 

Stanislav Živkov

 

Mafija ili još ispravnije Cosa Nostra (na ital. Cosa Nostra - naša stvar), je tajna italijanska kriminalna organizacija koja je nastala sredinom 19. veka na Siciliji i koja se kasnije se proširila i na istočnu obalu SAD. Termin "mafija" se danas u opštem govoru koristi kako bi se njime označili različiti oblici kriminalnog udruživanja i organizovanog kriminala usko povezanog sa funkcionerima zajednice u kojoj deluje. Na žalost, razni oblici mafije postoje doslovce svuda pa i u arheologiji, gde pojedinci zahvaljujući negativnoj selekciji, nepotizmu i stranačkoj pripadnosti, godinama neometano troše enormne količine novca ni na šta. Pri tome, uzurpiraju i kapitalna arheološka nalazišta koja postaju privatni rezervat i razbojište, nanoseći pri tome štetu ravnu aktivnosti divljih kopača, a sve pod izgovorom istraživanja i zaštite arheoloških lokaliteta.

Najidealniji primer za višedecenijsko sistematsko urnisanje arheološkog nalazišta od izuzetnog značaja predstavlja sadašnje stanje svetski poznatog lokaliteta Belo Brdo kod Vinče, koji samo što se nije odvalio i pao u Dunav direktno na nasukanu olupinu izgorelog broda-restorana!

Arheološko nalazište Vinča poznato je po nalazima izuzetne arheološke vrednosti: karakteristični su nalazi oruđa i oružja od kamena, roga i kosti, posuđa, raskošnih vaza, nakita od fosilnih školjki, a posebnu vrednost čini bogata i raznovrsna plastika valjkastih i pljosnatih statua. Otkriveni predmeti sa vinčanskog nalazišta leže u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Vinčanskoj zbirci na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Iskopavanja dr Miloja Vasića do danas su ostala neprevaziđena i sva kasnija čeprkanja nikada nisu otkrila ništa što se po značaju može uporediti sa Vasićevim otkrićima. Vasić je početkom XX veka otkrio i tragove metalurgije, odnosno prerade cinobarita, rude žive iz rudnika Šuplja stena na Avali, kao i trgovačke veze sa praistorijskom Grčkom i njenim jonskim kolonijama, o čemu najbolje svedoče brojni nalazi istovetne keramike kako sa Vinče, tako i iz Grčke.

Iako je kasnije čitava srpska arheologija po svaku cenu pokušala da obori zaključke dr Vasića, to im nikada nije uspelo. Danas je po osnovu teritorijalne nadležnosti arheološko nalazište Vinča pod nadležnošću Muzeja grada Beograda, dok je rukovodilac naučno istraživačkog projekta Vinča dr Nenad Tasić, profesor Filozofskog fakulteta, zahvaljujući čijoj megalomaniji se na lokalitetu praktično ništa bitno ni ne radi, iako je taj projekat jedan od najvažnijih arheoloških projekata u Srbiji. Nenad Tasić je inače samo bleda senka svog oca eminentnog naučnog radnika akademika Nikole Tasića preko koga je zapravo uopšte uspeo da dođe na mesto rukovodioca prčkanja na Vinči i da se zaposli na Filozofskom fakultetu za šta sigurno nisu iste šanse imali Nenad (Nikole) Tasić i Nenad (anonimusa) Tasić!

 

Mlađi Tasić na sopstvenom klizištu

 

Što se same Vinče tiče, obnovljenim iskopavanjima od 1978. godine najpre je rukovodio Nikola Tasić u saradnji sa Gordanom Vujović, a od 1982. godine, kada su započeti radovi na neolitskim slojevima, tu dužnost su preuzeli akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović. Na krajnje volšeban način, umesto eminentnog arheologa praistoričara Borislava Jovanovića, koji očito nije bio pripadnik klana, za nepostojeće navodne epohalne zasluge Nenad Tasić preuzima rukovođenje naučno istraživačkim projektom Vinča. Time sve aktuelnije postaje propadanje lokaliteta Vinča izazvano pre svega podzemnim vodama što se već dugo proglašava navodnim klizištem čija je sanacija pokušana zatrpavanjem šleperima šljunka čime je problem dodatno iskomplikovan jer dr Nenad Tasić, laprdajući o navodnom klizištu, zapravo govori o stvarima o kojima pojma nema...

Naime, prema Osnovnoj geološkoj karti (list Pančevo), na strani 28 tumača stoji: "...U delu terena južno od Dunava les se prostire na površini od oko 90 km2. On je ovde razvijen u vidu tankog pokrivača debljine najvise do 10 m, ispod kojeg na pojedinim mestima proviruju neogeni sedimenti. Ima tipičnu lesnu strukturu sa lepo izraženom poroznošću". Šta više, akademik Nikola Tasić je ovo potvrdio u vodiču Vinča  u izdanju Filozofskog fakulteta gde stoji da "...Arheološko nalazište Belo brdo u Vinči, na desnoj obali Dunava, 14 km nizvodno od Beograda, zahvata površinu od desetak hektara. Visoka lesna terasa i kulturni slojevi padaju prema periferiji, tako da formiraju brežuljak koji dominira okolinom".

Bez obzira na sve ovo dr Tasić Junior je dovukao raznorazne konsultante kako bi nezavisno jedan od drugog, potvrdili da je reč o klizištu, koje preti da odnese 20 odsto arheološkog nalazišta u Vinči što samo dokazuje da  dr Tasić Junior, koji nije geolog, već arheolog, i to praistoričar, očito ne razlikuje najobičniju činjenicu da se kod lesnih terasa dešava pucanje i odronjavanje, dok je kod glinovitih i mešanih terena uobičajena pojava klizišta.

Postavlja se i pitanje razloga nastanka ovog odronjavanja, a tu je objašnjenje sasvim jasno: neobezbeđen visoki profil na samoj obali, izložen dejstvu voda Dunava, sa jedne strane, i opterećenje terena visokim nasipom lokaliteta, sa druge. Poznato je i da se sanacija terena može izvršiti snižavanjem nivoa terena kako bi se smanjilo njegovo opterećenje što bi u ovom slučaju značilo hitno širenje arheološkog iskopa duž obalnog ruba lokaliteta gde bi trebalo doći do najnižih slojeva.

Umesto toga, njegovo štetočinstvo dr Tasić junior našao se da prigovara Miloju Vasiću što je sa lokaliteta dnevno odlazilo i po 30 cm kulturnog sloja, pri čemu mu nije palo na pamet da pomisli da je Miloje Vasić nastojao da u što kraćem roku uradi što više, o čemu svedoče njegove brojne do danas neprevaziđene knjige o Vinči, koje je objavio vrlo brzo nakon završetka iskopavanja: četiri monografije iz serije Preistorijska Vinča, zatim obimna studija Jonska kolonija Vinča i završna monografija objavljena u ediciji Spomenik SANU. Ukupno preko 40 bibliografskih odrednica.

Naravno, pošto je dr Tasić junior izuzetan intelektualni kapacitet, iz njegove bibliografije se vidi da veliki deo odrednica čine raznorazna mentorstva i prevodi, a da se među ostalim autorskim delima nalaze dva izdanja ilustrovane slikovnice Vinča, naselje prvih zemljoradnika u izdanju Kreativnog centra, krajnje nečitka i dosadna knjiga Neolitska kvadratura kruga, dva omanja kataloga, te niz kraćih članaka od navodno kapitalnog značaja poput Vinča - Belo Brdo, a late Neolithic site in Serbia : consideration of the macro-botanical remains as indicators of dietary habits, Primena rasterske interpolacije u interpretaciji rezultata merenja specifične električne otpornosti na arheološkom lokalitetu Vinča Belo brdo, Ishrana u neolitskoj Vinči : izvori i rekonstrukcija, Rezultati datovanja neolitskih nalazišta centralnog Balkana metodom termoluminiscencije, te konačno i fundamentalne studije, odnosno magistarski rad Apsolutna hronologija neolitskih kultura centralnog Balkana : na osnovu fizičko-hemijskih metoda te doktorat Hronologija starčevačke kulture.

 

 

Nauka između Bibike i forenzike

 

 

O kakvom je zapravo bizarnom doktoratu reč najbolje govore izjave očevidaca sa sednice Odeljenja za arheologiju Filozoskog fakulteta u Beogradu održane krajem oktobra 1996. godine, odnosno sa poslednje sednice na kojoj je prisustvovao danas pokojni Dragoslav Srejović koji je ubrzo nakon toga preminuo.

 Uglavnom, Srejović je tada izjavio da više nema razloga da ćuti, da želi da govori otvoreno pa je govoreći otvoreno rekao i to da je dobio doktorat Nenada Tasića, da taj doktorat ništa ne valja i da se mora kompletno iz početka preraditi!

Ubrzo nakon toga Srejović je umro, u komisiji za doktorat ga je po liniji ANUS-a (SANU, prem red.) zamenio Milutin Garašanin i Nenad Tasić je ubrzo doktorirao ali to nije sve. Naime, prema javno dostupnim podacima na sajtu Fakulteta, Tasić je postalo docent na fakultetu još 1998. godine, a kao obavezan uslov za sticanje tog zvanja traži se objavljena knjiga koju  dr Nenad Tasić u trenutku sticanja višeg nastavnog zvanja - uopšte nije imao!

Slična stvar se desila prilikom napredovanja u zvanje vanrednog profesora 2005. godine, kada takođe nije imao objavljenu monografiju (prva monografska publikacija slikovnica štampane je tek 2007. godine) pa ni do danas nije razjašnjeno za koje je to kapitalne zasluge dr Tasić uopšte promovisan u zvanje vanrednog profesora!

 Što se tiče samog držanja nastave na Fakultetu, dr Tasić se i tu proslavio i to tako što je stalno angažovao izvesnu doktorantkinju Jasnu Zečević Vuković i to mnogo pre nego što je postala docent, a treba podsetiti da je nastavu takođe držao Tasićev prijatelj iz detinjstva, izvesni Igor Bogdanović, i to mnogo pre nego što je doktorirao. Dakle, oboje su nastavu držali nezakonito, a sve to da bi Tasić neometano čeprkao po Vinči.

Inače, i projekat Vinča je svojevrsna porodična manufaktura, jer je Tasićeva supruga, arhitekta, tamo angažovana na izradi tehničke dokumentacije a kako bi sve ostalo u krugu najupućenijih među upućenima,  svojevremeno je angažovan izvesni nesvršeni student Vitomir Jevremović kako bi izradio kompjuterski program Archaeopack, dok je suprug Jasne Zečević Vuković zaposlen u Računskom centru Filozofskog fakulteta. Je li to sve puka slučajnost? Inače, pošto se u međuvremenu Igor Bogdanović razveo od izvesne Bibike Đorđević, dotična je kao punopravni pripadnik klana pristigla u Balkanološki institut gde ju je Tasić senior zaposlio kao „sekretaricu" sa kojom je prešao u Narodni Muzej gde je kasnija direktorka i dugogodišnja ljubavnica Tasića mlađeg, dr Tatjana Cvetičanin, istu tu Bibiku Đorđević zaposlila kao operativnu direktorku!

Naravno, postaje sasvim jasno da je pojavom jednog ovakvog kapitalnog istraživača poput Nenada Tasića lokalitet Vinča ubrzo krenuo u totalni sunovrat pošto po njemu Vasićeva metodologija istraživanja Vinče nije bila dovoljno dobra, jer smatra da ne treba previđati ni jedan detalj koji bi mogao da bude iskorišćen u rekonstrukciji neolitske metropole u Vinči,  zagovarajući pri tome forenzički rad koji će omogućiti odgovore na drugačija i složenija pitanja, odnosno primenu novokomponovane metodologije arheoloških iskopavanja koju dr Tasić čak predaje studentima, što kao jedini rezultat ima doživotno razvučeno iskopavanje, lokalitet razrovan nasumce iskopanim sondama u kontranagibu koje sada funkcionišu kao upojni bunari uvodeći u podzemlje svu atmosfersku vodu, konstantno pri tome podlivajući čitavu lesnu terasu sa lokalitetom koja se kruni, puca i oburvava ka Dunavu, pri čemu kao nusproizvod stižu doslovce gomiletine tzv. studijskog materijala, koji se kasnije statistički obrađuje i kamariše po magacinima, gomile ljudskih i životinjskih koščurina koje potom treba antropološki obraditi i negde takođe deponovati.

 

Dobar život na dobrim fondovima

 

O tome da se novac na projektu istraživanja Vinče arčio nemilice, pored ostalog i na prežderavanje i opijanje, najbolje svedoče pozamašni pivski stomaci dr Tasića i drugih članova ekipe. Javna je tajna da su jedenje i pijenje redovno propraćeni i duvanjem, i to u tolikom obimu da su supruge pojedinih istraživača muževima zabranile duvanje kod kuće! Godinama su daleko stručniji arheolozi ostajali konsternirani nepojmljivim sumama koje su gotovo svake godine dodeljivane za prčkanje po Vinči. O kakvim se zapravo sumama radi, svedoči i nekadašnja žalopojka Nenada Tasića, koji se pred studentima požalio da ne zna šta da radi, jer je dobio svega četiri miliona dinara za tu godinu.

Zapamćena je i Tasićeva izjava da su napravili nekakve letke koje su delili komšijama, a na kojima je pisalo šta po zakonu smeju, a šta ne na kulturnom dobru. Potrudili smo se da oni shvate šta znači imati kuću na spomeniku kulture i zašto je to važno. Ja, recimo, na osnovu procenta fosfora mogu da odredim da li su na određenom mestu u neolitu živeli ljudi ili životinje. Ali, to ne mogu ako komšija u zemljište istoči dve mašine praška za veš. To je kraj bilo kakve analize.

Pri tom žali što se za ovakve prestupe niko ne kažnjava. Bilo bi stoga jako zanimljivo videti po kom je to zakonu privatnim vlasnicima kuća zabranjeno da koriste vodovod i kanalizaciju i peru veš, kao i što-šta drugo, ili Nenad Tasić zamišlja da je on iznad zakona a jedan od njegovih epigona je čak izjavio: "...Vinča nema kanalizaciju što može da doprinese da zemljište počne da kliza. Razlika je samo u tome što kada se savremena kuća sruši zbog klizišta, vi dobijete odštetu, ali kada kliza nešto što je staro hiljadama godina, izgubljeno je zauvek. Nalazište je kao mozaik, mi skupljamo neke deliće i krojimo sliku, što nam više tih delova nestane, mi teže dolazimo do nekih odgovora. Opet, taj materijal koji otpadne možemo da pokupimo, ali nećemo znati kom periodu šta pripada. To ostaje bez ikakvog naučnog konteksta...", zaboravljajući pri tome da kaže da su za pojavu klizišta pre svega krivi sami arheolozi koji su gotovo celo stoleće ostavili nesaniran arheološki profil visine 10 metara, da bi potom doživotno teglili radove, muzli sve moguće fondove samo kako bi se iskopavanja pretvorila u beskonačno čeprkanje uz primenu svih mogućih i nemogućih navodno neophodnih tehničkih dostignuća kako bi radovi što duže trajali.

Pošto su u poslednje vreme svi marifetluci Nenada Tasića postali jasni kao pročitana knjiga, umnogome je umanjeno arčenje para na njegove budalaštine pa se stoga mlađahni Tasić okrenuo ka plenu neposredno preko puta Vinče, odnosno arheološkom lokalitetu Starčevo-grad. Pošto je ovaj lokalitet od svetskog značaja veoma slabo istražen, Tasić je otkrio Ameriku i zajedno sa kriminalno kleptokratskim strukturama potpuno propale Demokratske stranke u Pančevu i Novom Sadu umislio da je ni manje ni više nego bog predodređen da pored teritorijalno nadležnih arheologa iz Pančeva organizuje epohalna arheološka istraživanja ne bi li na lokalitetu Starčevo-Grad eventualno pronašao tragove Homo Idiotusa ili pak Homo Cretenusa.

 O tome da raznorazni hohštapleri vrlo lako uspevaju da slude obične građane najbolje svedoče poslednji događaji koji su samo potvrdili da je u toku udruženi zločinački poduhvat u režiji Nenada Tasića, zatim navodnog erudite i još navodnijeg kulturnog radnika sa paravojnim pedigreom Petra Andrejića i konačno nesuđenog direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, arhitekte bez stručnog ispita i projektantske licence i stručnjaka za gradnju nakaznih crkvetina Miodraga Mladenovića koji su doslovce, u osvit totalne propasti pobačenih ostataka Demokratske stranke preko nezakonitog imenovanja Mladenovića pokušali da nastave svoje štetočinsko delovanje vezano za projekat Neolitsko Kurčevo.

Tako je po direktivi iz ostataka Žutog preduzeća iz Novog Sada nedavno stigao urgentan zahtev da se pothitno pošalju dokumenta kako bi se Mladenović po svaku cenu postavio na mesto direktora pančevačkog Zavoda a nekako istodobno je u Pančevu po direktivi predsmrtnih ostataka žutog preduzeća organizovana izložba Mladenovićevih i Tasićevih budalaština na kojoj je izložena fotografija dužine 5 metara na kojoj se vidi kombi ljubljanskih tablica zajedno sa Tasićevim parazitima iz uvoza kako bez ičije saglasnosti vršljaju po lokalitetu Starčevo-grad i vrše daljinsko premeravanje lokaliteta.

Međutim, ono što je privuklo posebnu pažnju je činjenica da se u pratećem katalogu za koji su tekstove sročili Mladenović i Tasić, upravo Mladenović potpisao kao radnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture iako je prema potvrdi iz Zavoda koja je stigla 10. aprila vidljivo da je dotični prevarant tamo bio zaposlen od juna 1993. do septembra 1994. godine, te da od tada Zavod nema nikakve veze sa njime. Na ovaj način, lažno predstavljanje, koje je samo po sebi krivično delo kažnjivo zakonom, postalo je zvanična politika članova udruženog zločinačkog poduhvata što ni najmanje ne čudi jer je i sam Tasić u dva navrata na prevaru sticao nastavna zvanja.

O tome da se u projektu Neolitsko Kurčevo zapravo radi o najobičnijem prodavanju magle od strane grupice opsenara najbolje govore pojedini biseri iz objavljenog Mladenovićevog teksta gde se recimo tvrdi kako su Starčevci početkom XX veka doznali kako njihov svakodnevni život teče po ispisanim trajektorijama hiljadugodišnjeg trajanja...

 

Preparirani kapitalci traže olimpijsku vatru

 

U nastavku se pak iznosi tvrdnja da su Starčevci najzad shvatili da uz državu institucije i arheologe i oni imaju pravo na svoj interes...te da je ovaj demokratični pristup zaštiti kulturnog nasleđa pokrenuo stvari sa mrtve tačke zaboravljajući da se zaštitom nepokretnih kulturnih dobara može baviti samo Zavod za zaštitu spomenika a ne nekakvo udruženje građana! Naravno, ubrzo se ispostavilo kako se ovo opskurno društvance ubrzo obratilo Odeljenju za arheologiju te da su u projektu koji je ubrzo usledio bratimljenje neolitskih zajednica potpisane povelje o bratimljenju, dogovorena kulturna razmena a iscrtavanjem ovog neolitskog trougla lokalne samouprave su pokazale da organizovani samosvesni građani mogu uraditi i posao koji po logici stvari pripada Ministarstvu kulture i ustanovama zaštite zaboravljajući pri tome da se tim navodnim poslom, odnosno zaštitom nepokretnih kulturnih dobara ne mogu baviti udruženja građana, a i sami navodni poslovi koje je ovaj bašibozuk navodno uradio imaju veze sa zaštitom kulturnih dobara koliko i dupe i milihbrot.

Kada se pogledaju budalaštine koje su sastavni deo ovako kapitalnog projekta vidi se da sve to nema nikakve veze sa zaštitom: ni heliodrom, ni bungalovi ni golf već sa drpažom i bezakonjem pošto bi verovatno ovaj pseudonačni trojac najpre hteo da se malo nafatira pa potom sa ostatkom love prodaje muda za bubrege, odnosno kulturno uzdiže finansirajući doživotna starčevačka prčkanja dr Nenada Tasića.

Naravno,  za takve kapitalce neophodno je potreban i muzej od 3000 kvadrata sa fasadom prekopiranom sa olimpijskog stadiona u Beijingu, ali bez eksponata. Doduše ni taj problem nije nerešiv jer bi najidealniji eksponati i omaž idiotizmu svakako predstavljali preparirani kapitalci poput Mladenovića, Andrejića i Tasića, obučeni u originalne neolitske kožure iskrojene po izmišljenim šnitovima kreatorke Nataše Šarić i ogrnuti pončo šalovima ištrikanim od vune neolitskih ovaca koje upravo kloniraju članovi udruženja stočara Crno jagnje.

U predvorju nepostojećeg muzeja, na zborištu koje slavi dvostruku spiralu i spiritualnu neolitsku geometriju, odred izviđača će potom bez ikakvih sačuvanih podataka proučiti način života i naravno sa podjednako nimalo pouzdanih podataka sagraditi replike naselja prehistorijskog čoveka. Međutim kako bi ansambl bio kompletiran, nedostaju dva dodatna sadržaja: zatvor i umobolnica. Postavlja se samo pitanje koga bi gde trebalo smestiti: da li Tasića u zatvor a Andrejića i Mladenovića u sanatorijum ili obrnuto? Doduše, ni to nije neka velika dilema: biće dovoljno zatvoriti vrata, zaključati ih i baciti ključ u Dunav!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane