Banat    

Nazadnjačko-prostački refreni satiru bogato kulturno nasleđe Zrenjanina

 

E moj Saša, i Čedo je ljubav naša

 

Sve bolesti Zrenjanina su izlečive, ali, nema leka za ovdašnje jedine prave bolesnike, nazadnjačku vlast. Vašarska šatra karikaturalnih likova ovdašnjeg nazadnjaštva bila bi idealan ambijent za serijal horor filmova "Banatski dani i noći strave i užasa", gde bivši uključivači poker aparata i ugrađivači tahografa u kamione, presvlače "političke rite" i uskaču u prostačku, al' paradnu vlast (E, moj Saša, i Čedo je sada ljubav naša).

 

Zoltan Horvat

U poslednjih petnaestak dana, nazadnjaštvo u Zrenjaninu dostiglo je nivo teško razumljive histerije. Nazadnjački funkcioneri su prvo digli sebi plate da bi se ekspresno anulirao najavljeni minus nakon smanjivanja istih. Iz gradske kase "isterali" su sto hiljada evra za adaptaciju restorana Tisa u privatnom vlasništvu pokrajinskog poslanika Darka Bađoka i njegovih nazadnjačkih ortaka, a na parčetu jezera u naselju Mala Amerika u centru grada pored mosta na suvom, sve je spremno za agresivan, vulgaran grand-šund celonoćni život mladih na splavovima. Usput, učinili su i još jedno remek delo smenivši još nekoliko članova školskih odbora, za šta bi Milena Prstojević, predsednik gradske kadrovske komisije i miljenica doturivača spiskova za odstrel, mogla biti predložena za godišnju nagradu Zrenjanina. 

Alo, ima li tu normalnih, pitaju se uznemireni građani Male Amerike, zalud pišući peticije sa hiljadama potpisa protiv najave ekološke bombe u stajaćoj vodi (mala nužda može direktno sa splava).

Prostačkom uterivanju nazadnjačke vlasti u Zrenjanin ne vidi se kraj, ograničenima ni pod razno ne mo'š sprečiti neograničenost, dok iščezlu vekovnu tradiciju kulture centra Banata ismevaju ovdašnji grand-šund politikanti.          

Gde nestade onakva kultura velegrada i ljudi koji su ga bezgranično voleli i stvarali? Odgovor znaju duboko postiđeni Zrenjaninci, gurnuti na margine zbog filozofije čistog srca. Ovdašnje ustanove (nazovi) kulture "stide se" proslavljenih imena poput Duška Kirćanskog, akademskog slikara (sa "izložbicama" i u, tamo nekom Sao Paolu), Ljubiše Kokotovića, boemčine kista i pera,  Radivoja Šajtinca, bard književnika, smrtnog zaljubljenika u Zrenjanin, Uglješe Šajtinca, suptilnog dramskog pisca i dramaturga svetskog glasa, Vlade Grubanova, tvorca prestižnog Lutkarskog pozorišta ovenčanog svetskim nagradama, Irene Tot, večite prve dame lutkarstva Vojvodine i Srbije, Karolja Izelea, izvornog temelja pozorišta Madač, Božidara Vorgića, utemeljivača evropskog Narodnog Muzeja u Zrenjaninu, Aleksandra Bjelogrlića, vrhnovinara i književnika koji je preveo tri puta više knjiga od broja pročitanih svih svojih urednika zajedno, Zoltana Babe, žestoko potkovanog književnika, esejistu i prevodioca, Zeke Zečevića, autora kratkih formi i zaljubljenika u suštinu grada, malog - velikog Zrenjaninca ...  Probranom društvu pripadaju i savremenici dostojni poštovanja, poput Miroslava Samardžića, Vladimira Đurića, Milice Bjelanović, Milana Radakovića, Dragice Stojanović, Miće Jankovića - Fleša, Milorada Ličine, Gizele Tot, Stevana Perića, Perice Markova, Nade Molnar, Dijane Pataki, Sreda Pajića, Radeta Vodeničara... Naravno da ovakvoj galeriji, trenutno u Zrenjaninu „kapu kroji" bivši uključivač poker aparata. Mašala.

  U zrenjaninskom Narodnom pozorištu nekada se najviše aplaudiralo gospodinu Leriku, legendarnom direktoru Druge Gimnazije. Imao je svoju ložu, i pre predstave bi svi ripali iz svojih sedišta da dugotrajnim aplauzom pozdrave gromadu Zrenjanina. Danas nema ripanja, ima SNS drpanja stolica po kancelarijama. Toliko nazadnjačke birokratije ne bi podneo ni Holivud, ali, treba naći foteljicu i za Marijanu Vujčin, PR nazadnjaka u Zrenjaninu koja je došla kao zamena porodilji na odsustvu. Ostala je, naravno preko potrebna, autoritativno i nazadnjački da vedri i oblači (crnina, nije nazadnjačka, lepo joj stoji), a tu je i majstor svetla, svetski rekorder rada na neodređeno vreme, koje mu se iz meseca u mesec produžava?!

  Ovakvoj pozorišnoj garnituri koja horski ponavlja da bez Vučića Gospodara, ne valja, nije potreban Uglješa Šajtinac, domaći a svetski. Jes' da je pametan, zna pisati, onako jako, al', brate, nije podoban. I ona njegova predstava koja ga je proslavila u Engleskoj, Hadersfild, ne ide u repertoar, da je naslov eventualno Naprednjaci napred, ostali stoj, 'ajde de, ovako...Neka ide: Sutra će biti bolje.

   Da se ipak radi o malo sutra, svojski se trudi, pravo niotkuda, Slađana Kilibarda, umetnički direktor drame Narodnog pozorišta, državljanin Hrvatske iz Zagreba. Na repertoaru su isključivo tekstovi hrvatskih autora (Tea Štivičić, Krleža...), što dovodi u dilemu nepoverljivog gledaoca, jel' se ovako u Zrenjaninu ganja tradicionalno Srpsko Narodno pozorište, ili je u pitanju, općenito, igrokaz povijesnih događanja iz Lijepe Njihove? Ivana Solarov - Kukolj, direktorka pozorišta nema komentar, al' se smeška, i ide u komšiluk, u Gradsku kuću. Po porciju nazadnjački prostih, al' po očuvanje sopstvene fotelje, ('beš domaće) zlata vrednih saveta za njegu teatarskog ugođaja.

  I preostale ustanove kulture, nazadnjački zapinju. U ovdašnjoj biblioteci, časopis Ulaznica kao da izlazi iz štampe 30. februara. Nema ga, a kad se odštampa, zrenjaninskih autora, ni od korova.

  Tim povodom, izvorni Banaćani imaju čast da više puta godišnje neguju tradiciju posetama Guslijadama u Kulturnom centru. Gusle su, naravno, čist banatski instrument, ovde se naveliko nazadnjački gusla, dok se, u tamo nekim pasivnim krajevima, ne igra ni banatsko kolo.

Ne igra se ni ovde. Pasivno je, da pasivnije ne može, reče ligaš i otpočne- vlast je slast, svađu sa drugim okom u glavi, demokratom.