Pogledi

 

Profesor Dr Darko Tanasković: Okrugli sto "Njegoš  i  islam"

(Golijski sabor kulture: izlaganje dr Darka Tanaskovića objavljeno u časopisu „Golija"- 19,2014, 8-10).

 

Vladika protiv nasilnika

 

Povodom sve češćih napada na najveće ličnosti iz istorije srpske književnosti, a posebno na celokupno delo Petra Petrovića Njegoša (koji je poslednjih godina redovno na "optuženičkoj klupi" islamista u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori), prošle, 2013. godine, 24. avgusta, održan je Okrugli sto u Nikšiću na temu "Njegoš danas". Tom prilikom je svojim izlaganjem skup uveličao i poznati srpski orijentalista, profesor dr Darko Tanasković. Radi upoznavanja najšire javnosti u Srbiji i regionu sa ovim izuzetnim osvrtom na odnos Njegoša prema Islamu, Tabloid objavljuje izlaganje, uz saglasnot autora, u celosti. Oprema teksta je redakcijska.

 

Piše: profesor dr Darko Tansaković

 

Veoma sam uzbuđen, jer razmišljam o Njegošu celoga života, a prvi put sam u prilici da upravo na ovom mestu, po mnogo čemu privilegovanom, nešto pokušam  o njemu i da kažem, na temu koja mi je poverena - „Njegoš i islam".

Prvo bih postavio nekolike teze, kojima se nadam da ćemo kasnije u razgovoru, za koji bih voleo da i uvažena publika u njemu učestvuje, imati priliku da posvetimo pažnju. Želja mi je razmena ideja i mišljenja, jer ne živim u iluziji da imam  odgovore na pitanja koja Njegoš postavlja. 

Mislim da je veličina Njegoševa upravo u tome što nam stalno postavlja pitanja, pitanja na koja ni on sam nije uvek bio siguran da ima odgovor, a još manje možemo mi biti sigurni da ga  posedujemo. Međutim, strašno će biti ako prestanemo da  sebi postavljamo pitanja koja je postavljao Njegoš, jer bi to značilo konačni pad i sunovrat u nešto što nije ni Božansko, a  ni ljudsko.

 Pre svega ostalog, iskazao bih svoje duboko ubeđenje da je Njegoš najveći i nesavladivi problem svih krivotvoritelja prošlosti, nasilnika nad sadašnjošću i projektanata budućnosti utemeljene na obmanama podeljene, iskrivljene i sužene svesti.

Što se tiče teme „Njegoš i islam", treba, naravno, pomno analizirati sva Njegoševa glavna dela (i Luču mikrokozma i Lažnog cara Šćepana Malog i naravno Gorski vijenac), čak i njegovu prepisku, što je posao zametan, ali neophodan da bi se stvar koliko je moguće objektivizovala. Ključni stih za razumevanje Njegoševog odnosa prema islamu za mene vazda ostaje onaj veličanstveni, koji je izdvojeno i zasebno do sada iscrpno razmatrao, nikako slučajno, jedino vladika Nikolaj Velimirović, čovek koji se negde gore, visoko, ja bih rekao čak iznad religije, susreo sa Njegošem - "Krst i luna, dva strašna simvola, njihovo je na grobnice carstvo". To je stih koji izbegavaju prizemni tumači Njegoša, naročito oni koji nastoje da Vladiku besprizorno optuže za islamofobiju i za nekakvu pretpostavljenu genocidnost, genocidnu ideju u odnosu na muslimane, što je i glavna zamerka koja se s takvog skučenog motrišta  velikom Vladiki  stalno iznova spočitava, pogotovo u našim nesrećnim postjugoslovenskim okolnostima.

Luna i krst dva strašna simvola, pazite, Vladika govori o simvolima, simbolima, o simboličnosti religije, on ne govori ni o hrišćanstvu, ni o islamu kao takvima, a ponajmanje tu govori o Bogu. Dakle, o  simbolima je reč, a ljudi odvajkaka pokušavaju ono do čega ne mogu razumski da stignu, ono što je nedostižno i neobjašnjivo, veru svoju, da iskažu, da „disciplinuju" simbolima.  Njegoš stoga, upravo po rečima vladike Nikolaja Velimirovića, sa izvesnim sažaljenjem posmatra čoveka koji se u svome poimanju i saopštavanju onoga u šta veruje može uspeti jedino do simboličkog, a to nikada nije Bog, to je simbol onoga što je ljudskom umu od božanskog dostupno.

 Prvo je pitanje: Kakav je bio Njegošev odnos prema islamu? A, drugo,  veoma važno, trebalo bi da se odnosi na to kako se sve tumačio i tumači Njegošev odnos prema islamu. Tu liniju tumačenja trebalo bi  podvrgnuti  sistematskoj kritici, pri čemu pod kritikom ne podrazumevam obavezno negativni kritički sud, kako se ona najčešće u nas suženo shvata,  već argumentovano i objektivno kritičko razmatranje.

U vezi s takvom analizom tumačenja pesništva Njegoševog javljaju se dva značajna potpitanja: može li se osnovano analitički razlučiti Njegošev odnos prema islamu i odnos prema muslimanima, to jeste Turcima? I drugo: Postoji li razlika u njegovom odnosu prema Turcima Osmanlijama i prema domaćim muslimanima, odnosno poturicama. I jedno i drugo se obično kod nesmotrenih, nedovoljno obaveštenih, ali i tendencioznih tumača, ili pre „tumača",  nastoji obuhvatiti zajedničkim pogledom ne neki pretpostavljeni  Njegošev stav prema islamu,š to je nedopustivo uopštavanje, jer kada kažemo „islam" mnogo toga možemo imati na umu.

 

 

Posledice ideološkog čitanja Njegoša

 

 

 Poznati orijentalista Bernard Luis, govoreći o temi odnosa između islama i demokratije, a to je jedna od značajnih tema našeg vremena, upozorio je na početku  da moramo biti korektni Budimo korektni i uvek se  unapred dogovoriti o čemu, zapravo, želimo da razgovaramo i šta podrazumevamo pod islamom. Ako pod islamom podrazumevamo religijsko učenje islama, a ne ceo islamski svet, sve muslimane, istoriju, sadašnjost i budućnost, što se obično prećutno podrazumeva kad se kaže „islam", onda odgovor na to pitanje može biti samo jedan: islam nije kompatibilan sa demokratijom. Zašto? Pa zato što nijedno religijsko učenje ne može biti kompatibilno sa demokratijom, a ne posebno islam?

Dakle, moramo znati o čemu govorimo. Često nesvesno, ali rekao bih ponekad i sasvim tendenciozno, sve se pomeša i namerno stvori pojmovna pometnja,  zato što Njegoš postavlja pitanja na koja ne možemo dati odgovore koji bi zadovoljavali naše ovozemaljske potrebe, s naročito one ideološke i političke. Njegoš nije i ne može biti „politički korektan". 

Moje je uverenje, na kome insistiram i koje ću nastojati, ako bude mogućnosti kasnije i da razradim, da su beznadežno nemoćne sve savremene ideološke interpretacije, odnosno sva savremena ideološka čitanja Njegoša, upravo zato što se kategorijalno ne kreću u istoj ravni sa njegovom mišlju i što uvek selektivno daju prednost onome što predstavlja neposredni ovozemaljski istorijski, ako hoćete i simbolički interes. Nije slučajno to što je upravo vladika Nikolaj Velimirović u svom nezaobilaznom mladalačkom radu Religija Njegoševa još iz 1911. učinio do sada najozbiljniji prodor ka razumevanju suštine Njegoševog odnosa, ali ne samo prema islamu, već prema veri i verama u svetu uopšte. Kasnije je bilo i drugih značajnih priloga ovoj temi, ali i pionirska studija Nikolaja Velimirovića ostaje pouzdani teorijsko-metodološki putokaz.

S velikim zadovoljstvom mogu reći da je moj uvaženi kolega Milo Lompar u svojoj knjizi "Njegoševo pesništvo" (Beograd, 2010), iako je ona drugačije postavljena i premda je njegovo istraživačko pregnuće usmereno ka nekim drugim metama,  u određenom trenutku ostvario susret sa suštinom tumačenja Nikolaja Velimirovića.

Svoj pristup temi kojoj je posvećeno ovo izlaganje osmislio sam i strukturisao  tako što sam  iz pregršti napisanog o Njegošu u naše vreme  odabrao, možda ne sasvim slučajno, nekoliko izrazito ideologizovanih pokušaja tumačenja savremenog značaja Njegoša, interpetacije Milorada Popovića („Njegoš i crnogorska nacija /5/",  Pobjeda, 22.03.2012), Novaka Kilibarde („Specifičnosti Njegoševog antiislamizma", Vijesti, preuzeto na sajtu „Montenegrina")  , Danila Radojevića ( „Osvrt na Njegoševo djelo u kontekstu vladavine Osmanlija", Lingua Montenegrina, V/2, 10, 2012) i Šerba Rastodera („Ima li razloga za novo čitanje Njegoša?", Vijesti, 24. i 25. 04. 2013). 

Zašto sam to odabrao?  Namerno,  jer se na primeru ovih tumačenja ili pokušaja tumačenja kristalno jasno ogleda upravo nemoć savremenog ideološkog čitanja Njegoša.

 Kao što rekoh, beznadežna nemoć. Tu su, zatim, i izvesne tipološke sličnosti u pogrešnom zaključivanju ovih autora, što indirektno može poslužiti kao putokaz koji treba slediti radi stvarnog razumevanja smisla i značaja koje Njegoševo pesništvo i Njegoševa misao imaju u naše vreme i za naše vreme. Nameran sam, potom,  nešto i da kažem o samom odnosu Njegoša prema islamu, prema muslimanima, prema Turcima i prema poturicama, uglavnom sledeći, ali i skromno razvijajući liniju kojom je u svojoj interpretaciji još daleke 1911. išao vladika Nikolaj Velimirović.

 

 

Istina, jedna jedina, za sva vremena

 

 

S obzirom na nužnu vremensku ograničenost ovog izlaganja, a da bar na nivou osnovnih postavki ne ostanem nedorečen, dodaću  i jedan svoj lični zaključak, nastao na osnovu čitanja i razmišljanja, ali i životnog iskustva u vezi s Njegošem. Kad je reč o islamu,  Njegoša islam kao takav uopšte nije zanima, da bi ga podvrgao nekakvoj kritici, jer Njegoš nije smatrao da bilo koju religiju, istorijsku religiju (ne govorimo o Bogu!), treba kritikovati i njene vernike optuživati zbog toga što tu religiju ispovedaju.

Vladika Nikolaj Velimirović je napisao da problem s Bogom, islamskim Bogom, za Njegoša nije u Bogu, zbog toga što je u njegovom viđenju, na apstraktnom horizontu nedostižnog celosnog poimanja Boga,  Bog hrišćana i Bog muslimana isti Bog . Turci se, po Njegošu, ne mole pogrešnom Bogu, već se pogrešno mole Bogu. Od nivoa kulta, obreda i simbola, kako religija ulazi u istoriju i kako se ostvaruje ono: luna i krst dva strašna simvola, njihovo je na grobnice carstvo, nastaje tragični raskol u čovečanskoj prirodi i sudbini. To je ono o čemu misli i peva Njegoš, nastojeći da pomiri istorijsko i metafizičko, jer Vladika se ne zadovoljava pobedom u istoriji, a da pritom izgubi metafizičku istinu. On nastoji da pomiri istoriju i metafiziku, što je  preteško, a oni koji se kreću samo fizičkim svetom, koji dosledno daju prednost fizici nad metafizikom, što je jedno od obeležja  našeg doba, ti ne mogu domašiti misao Njegoševu i zato je stalno survavaju, obaraju u blato sopstvene nesposobnosti da osete i razumeju i ovozemaljsko i onozemaljsko. To je središnji problem, i razmeđa, u tumačenju savremenog/svevremenog smisla Njegoševe misli i umetnosti i njemu bi trebalo posvećivati izoštrenu analitičku pažnju. 

A koliko je Njegoš stvarno znao o islamu, to je veoma zanimljivo i uglavnom zanemareno pitanje. Na osnovu analize relevantnih segmenata Njegoševe poezije i uz određeni interpretacijski napor, možemo zaključiti da je Njegoš izvanredno dobro poznavao suštinu islamske dogme, islamskog kulta i to kako doktrinalnu, tako i etičku stranu islama. U Lažnom caru Šćepanu Malom naročito, a svakako i u Gorskom vijencu, kroz način na koji govore i svoje stavove brane Turci, odnosno poturice, a to su, kako kaže Nikolaj Velimirović, ne neki bilo koji Turci, ne najgori među njima, nego najbolji među njima, vidi se da je Vladika izuzetno dobro poznavao suštinu islamskog kreda, ali i islamskog kulta i obreda, kao i svekolikog muslimanskog pogleda na svet.

Da iznesem, na kraju ovog prvog obraćanja, i nešto iz svog ličnog iskustva.  Bavim se orijentalistikom već, evo, više od 40 godina. Turski sam počeo da učim daleke 1966. Godinama sam proučavao Turke i Tursku. Pored ostalog, sticajem okolnosti, bio sam pet godina (1995-1999) i ambasador u Turskoj .

Sve vreme sam, naravno, čitao i Njegoša. I kakvo je u tome bio moj saznajni bilans?  Evo kakav: kada sam teške 1999., posle bombardovanja svoje otadžbine, završavao ambasadorski mandat, napuštajući Tursku  zadao sam sebi dva amaneta. Jedan je bio da kad dođem u Beograd mesec ili dva dana ne čitam nikakve novine, jer su mi se sve novine tokom pet godina boravka u Turskoj bile smučile. Čitao sam, naime, uglavnom turske, a nije teško pretpostaviti šta je u njima tada moglo da se pročita o Srbima i o Srbiji. Poželeo sam da bar dva meseca ne čitam ni naše novine, da uzmem Gorski vijenac, odem u neko malo selo na planini i da  čitam samo Gorski vijenac kako bih se oporavio.

Ma koliko to nekome (a verovatno mnogima) moglo „nenaučno" zvučati,  shvatio sam, naime,  da je upravo u Gorskom vijencu i u Lažnom caru Šćepanu Malom suštinski rečeno sve ono do čega sam ja saznajno stigao kroz tako dugo proučavanje islama i život s muslimanima, samo što je, naravno, sve to saopšteno na način pesničkog i refleksivnog kazivanja. Ako se protumači na ispravan način, sve je već rečeno kod Njegoša.

To nije nikakva mistifikacija, već istina koja se može argumentovati primerenom hermeneutičkom analizom konkretnih Njegoševih stihova. Uvek sam spreman da se s onima koji u ovo sumnjaju u takvu analizu zajednički otisnem.

Nisam, dakako, uspeo da svoj prvi amanet, i želju, i ostvarim, jer mi ritam  života nije dozvolio da se osamim i čitam Njegoša, ali mi je drago što sam, zahvaljujući vašoj blagonaklonoj pažnji, imao priliku da progovorim o tim svojim ličnim iskustvima. Uostalom, shvatio sam da je čitalačko drugovanje s Njegošem još lekovitije i spasonosnije sred pustoši gomile, no što bi bilo na nekom planinskom ćuviku ili na pustom ostrvu.  Drugi amanet,  koji sam delimično uspeo da ostvarim, sastojao se u tome  da dok sam živ i dok me pitaju, pa i ako me ne pitaju, svuda objašnjavam da je politika Turaka prema Balkanu bila, ostala i uvek će ostati ista, što danas znači neoosmanistička. A i to je za sva vremena napisano kod Njegoša.

 

                  

Tumačenje "istrage poturica"

 

 

U rečenom smislu, naveo bih nešto od reči vladike Nikolaja: „...Njegoš je religiozan u svakom momentu. Njegoš je jedan samobitni genije koji ne zaima i podražava, nego koji stvara". 

Njegoš  nije pripadao nijednoj teološkoj školi, a kako bi i mogao pripadati neko ko je „teologiju učio po zvezdama". To je ta teologija po zvezdama koja, sigurno, vodi svetosti i vodi Bogu, a verovatno od ma koje uže teološke škole može celovitije obuhvatiti ono što verovatno niko do sada racionalno nije i ne može obuhvatiti i rečima iskazati. 

Otud  i poniranje u mističnu dimenziju koja je posebno zanimljiva i sa stanovišta Njegoševog odnosa prema islamu.  Vidite, vladika Joanikije je pomenuo apofatičku teologiju, odnosno apofatičku terminologiju, što  sasvim pojednostavljeno i donekle grubo rečeno predstavlja pristup utvrđivanju Božanskih svojstava, odnosno atributa, oduzimanjem tih svojstava/atributa.

Tim postupkom, koji neki nazivaju „negativnom teologijom", Božanska priroda se svodi do  apsolutnog Ništa, a to  Ništa je zapravo Sve. U  islamu je ovakva logika takođe na određeni način prisutna i manifestuje se u dvojstvu, i suprotstavljanju, između dominantne legalne, odnosno legalističke versko-pravne interpretacije islama i mističkog ili sufijskog tumačenja i doživljavanja Alahove Istine, a upravo između sufijske interpretacije i življenja islama i isihastičkog poimanja i življenja hrišćanstva postoje dubinske dodirne tačke na koje, recimo,  jednoj nadahnutoj besedi svojevremeno ukazao i mitropolit Amfilohije, kao i neki drugi mislioci.

Pomenuto dvojstvo treba imati na umu kad se problematizuje renegatstvo (veroodstupništvo), jedna od ključnih tema Gorskog vijenca, a u vezi s njom i „istraga poturica", sa sklonošću da se ona shvati isključivo istorijski događajno,  a samim tim i pojednostavljeno,  pa onda uopštava i apsolutizuje na način koji zanemaruje  duhovnu dimenziju, a istorijska i duhovna su u Njegoševom pesništvu i viziji sveta organski nerazlučive.

Inače, veroodstupništvo ili apostazija (na arapskom irtidad),  i u legalistički shvaćenom i primenjivanom islamu, uključujući i verskopravnu školu koja je dominirala u Osmanskom carstvu, smatra se grehom koji se šerijatski kažnjava(o) smrću.  To je temeljni odnos prijatelj-neprijatelj, aktualizovan u jednom određenom vremenu, pri čemu nam pesnik i mislilac Njegoš pokazuje da to vreme sub specie aeternitatis zapravo nikad ne prestaje, kako bi želeli  da dokažu određeni  „postmoderni" i mahom ideološki zainteresovani tumači Njegoša. Jedan od ranije pomenutih, na primer, kaže: „Ne može nama biti Njegoš uzor za ponašanje prema drugome u vremenu kada se afirmiše verska tolerancija" itd.

Ovo je jedan u toj meri prizemni i promašujući pogled na Njegoša, da, s jedne strane, može Vladiku otpisati i gotovo kriminalizovati, a s druge nam onemogućiti  da razumemo o čemu je kod Njegoša sve reč kad se govori o istrazi poturica kao (spornom) istorijskom činu.

S druge pak strane u islamu, u sufijskom, mističkom poimanju i doživljavanju islama, pad u greh ima sasvim drugačiju, širu sudbinsku konotaciju  koja  bi  mogla biti u doticaju sa  Njegoševim poimanjem biti hrišćanstva i usuda čovekovog, odnosno  dimenzijom  stalnog podvižničkog traganja i žudnje za  nedostižnim Bogom i nastojanjem da se duša koja pada, koja je osuđena na pad, taj čovek bačen u svet, na neki način vrati  svom praizvoru.

Znači, Njegošev odnos ni prema hrišćanstvu, a naravno ni prema islamu, prema veri i religijama uopšte, nikako nije ni jednoznačan ni jednostavan i ne može se svoditi na ravan neposredne istoričnosti koja se apsolutizuje i bukvalno primenjuje na sva vremena i za sva vremena, uključujući i ovo smutno naše. Vreme, ili bolje nevreme, u kome nam preti samo opasnost da se izgubimo, već i da izgubimo sami sebe...Za nas postoji, odnosno nastoje nas uveriti da postoji samo danas, a to je danas takvo da istovremeno zamagljuje puteve kojima smo došli iz prošlosti i staze koji vode ka obzorjima budućnosti.

 

 

Novovereni ideolozi ne znaju šta će sa Njegošem

 

 

Utisak je da  danas probleme identiteta i istorije postavljamo, doživaljavamo i proživljavamo isključivo kao probleme savremenosti, a ne i svevremenosti, iz čega se rađa i kampanja optuživanja Njegoša kao genocidnog pesnika i mislioca koji je istovremeno bio podsticaj i alibi za savremeno nasilje nad jednom etničkom i religijskom grupom. Pošto je to tako, a  tema našeg skupa je „Njegoš danas",  bio bih slobodan da ukratko ukažem na ovu aberaciju u svetlu onoga što je ovde rečeno, a prvenstveno zaključka da se Njegoš ne može interpretirati u skladu sa bilo kakvom ideologijom jednostranosti, tendencioznosti, sebičnih interesa i uz isključivanje metafizičkog, odnosno opšteljudskog i Božanskog. U tom smislu, držima da bi bilo ilustrativno i korisno kritički razmotriti neke stavove  karakteristične za osporavanje o kome govorim, a koje je za Njegoša kao pesnika i kao mislioca potpuno irelevantno.

Ono se uopšte ne dotiče Njegoša, ali se itekako dotiče svih nas. Na osnovu takvih „tumačenja" stvaraju se odnosi u savremenosti, na šta se mora stalno ukazivati i te ideološke interpretacije argumentovano razobličavati. One ne samo da iskrivljuju predstavu o Njegošu, već u  društveni i kulturni prostor uvode jednog „Njegoša" koji u današnje vreme može biti izvorište niza političkih, pa i egzistencijalnih problema. 

Rekoh da sam odabrao nekoliko savremenih glasova koji su pokušali da Njegoša interpretiraju upravo s  tačke gledišta koja nas ovde zanima - pitanja šta on govori našem vremenu.  Počeću od Milorada Popovića i njegove knjige Njegoš i crnogorska nacija u 21.vijeku.  Popović konstatuje nešto s čime se potpuno slažem: „..Domaći birokrati i kulturtregeri jednostavno nijesu znali na koji način da je (Njegoševu nagradu) reinterpretiraju", pa su prestali da je dodeljuju, kao što još uvek ne znaju šta će sa samim Njegošem. E, pa to je tačno...

Ja mislim da bi mnogi  naši savremenici voleli da Njegoš ne postoji, ali Njegoš, na njihovu žalost, postoji i postojaće. Njegoš je za neke Vladikine potomke najveći i nerešiv problem, a to i jeste ishodište i suštine  interpretacijske  situacije o kojoj razgovaramo. Mnogo bi lakše bilo da Njegoš nikada nije postojao, da ništa nije pisao, da nikakav amanet nije ostavio - onda bi nam sve bilo mnogo lakše, misle neki. Ali, eto, on je tvrdoglavo tu, pa je danas i nas   ovde na zbor okupio. 

No,  da se vratimo tekstu gospodina Popovića. On, inače, ima pretenzije da uvek bude iznad svih mislilaca, da pokaže kako ne robuje nikakvim vanfilozofskim interesima i da tobože dimistifikuje sve, pa onda sebi taktički dozvoljava i da se kritički osvrne na  birokrate i domaće kultur-tregere. 

Ipak, takav bespoštedni „demistifikator" svih ideoloških zabluda, još je u knjizi Crnogorsko pitanje (1999) na jednom mestu napisao ono što je za njega, očigledno, bilo glavno u celom tekstu i najvažnije da se poruči: „Njegoš je bio neprijatelj turskog imperijalizma, ali ne islamskih Slovena o čemu govore njegovi prisni kontakti i pobratimstvo s Ali-pašom Rizvanbegovićem, te saveznička podrška Husein-begu Gradaščeviću u njegovoj borbi protiv centralne istambulske vlasti".

Vidite, ova tvrdnja uverava da je Popovićev pokušaj demistifikacije ideoloških čitanja Njegoša krajnje neubedljiv, zato što je i sam duboko ideologičan. Konstatacija da Njegoš nije bio neprijatelj islamskih Slovena, odnosno islamizovanih Slovena, naprosto nije tačna.

Njegoš jeste bio neprijatelj islamizovanih Slovena, odnosno poturica,  ali ne zato da bi danas neko zatirao islamizovane Slovene, kako se želi podmetnuti.  Pored logike konkretnog istorijskog sukobljavanja s poturicama, kod Njegoša je to i deo jednog transistorijskog, metafizičkog koncepta binarne opozicije prijatelj - neprijatelj, na kojoj je počivalo mentalno ustrojstvo klasičnog i tradicionalnog sveta, a koji ima daleke korene i u drevnim dualističkim učenjima Istoka.

 

Citiraću sad nešto iz knjige kolege Lompara, jer je to kod njega veoma jasno razlučeno: „Političko jedinstvo zajednice ne može se uspostaviti zajedničkim postojanjem sa unutrašnjim saveznikom spoljašnjeg neprijatelja. Zašto? Zato što se sve okolnosti, svi postupci i planovi upravljaju prema osnovnom razlikovanju prijatelja i neprijatelja. Utoliko je bespredmetno projektovati različite modalitete političkih odnosa u Gorski vijenac, uklapati čitav niz liberalnih i moderno-građanskih kategorija u jedan svet klasične patrijarhalne kulture koji uprizoruje - u idealno tipskom vidu -  utemeljujući momenat svakog političkog odnosa". A sad ono što smatram da je ključno: „To je osnovno razlikovanje prijatelja i neprijatelja. Taj momenat ne otkriva anahronost, nego radikalnost Gorskog vijenca", znači ne njegovu nesavremenost, on je svevremen, ali je radikalan.

 

 

Ideološki interpretatori

 

 

U čemu se sastoji radikalnost Gorskog vijenca? U tome što Njegoševo delo iznosi na svetlo dana ono što je stvarni ideološki okvir  modernih interpretacijskih posredovanja sa različitim projekcijama kulturnih identiteta. Osnovni cilj takvih tumačenja jeste nastojanje da se rastvori, relativizuje , prikrije, a na kraju iz čovekovog vidnog polja i sasvim ukloni svest o tome da od kad je sveta i veka, pored prijateljstva, delotvorno opstaje i odnos neprijateljstva, kao i da to nije stvar dobre ili loše volje pojedinaca ili pak čitavih naroda, već neizbežna konstanta planetarne dijalektike. Utoliko Gorski vijenac ima subverzivno značenje za planove nametanja diktata (pseudo)modernističkih, dekonstruktivističkih, i raznih „neokulturalnih"  koncepcija i ideologija, jer Njegoševo delo u čistoti svoga viđenja, u punoj osvetljenosti pozornice,  predočava ono što neprestano određuje tokove istorije. A to su odnos providencijalnog i sekularnog i odnos prijatelja i neprijatelja. Rečeno ne znači, naravno, da je svm vladika Njegoš vodio praktičnu dnevnu politiku i bavio se diplomatijom primenjujući bukvalno ono što piše u Gorskom vijencu. On je delovao kao svaki razumni i pragmatični državnik i jasno je da i danas državnici i političari moraju tako delovati, ali to ne znači da bi zato bilo dopušteno, pa i poželjno, krivotvoriti Njegoša, jer tako može nastupiti samo još mnogo veća nesreća.

Navešću sad još nekoliko primera takvih tendencioznih tumačenja. Gospodin Novak Kilibarda, na primer, samouvereno govori o nekakvoj specifičnosti Njegoševog antiislamizma. Očigledno je da sve ideološke interpretatore zaokuplja i muči priroda Njegoševog odnosa prema islamu. Kao što znamo, razlozi su u savremenim okolnostima i potrebama osmišljavanja adekvatnog i funkcionalnog političkog i kulturnog odnosa prema Muslimanima i Bošnjacima što jeste deo politička realnost, pa su otud i traganja za optimalnom formulom tog odnosa sasvim legitimna i opravdana. Teško je, međutim, pretpostaviti da bi posve neutemeljena „nova čitanja", a zapravo teška ogrešenja o smisao Njegoševe misli i poezije mogla i morala biti deo, a za neke i preduslov uspešnosti tih traganja. Naprotiv!

Evo kako to izgleda kod Novaka Kilibarde: „Njegoš je, rukovođen oslobodilačkom borbom crnogorskog naroda, svaki svoj pogled na islam identifikovao s turskom osvajačkom silom koja je pokorila mnoge zemlje i narode".

 Tačno, ali onda sledi „objašnjenje" da ustanak Crnogoraca protiv svojih islamizovanih plemenika i bratstvenika nije bio uslovljen ama baš nijednim socijalnim elementom, nego isključivo verskom netrpeljivošću.  Pa kako to nema socijalnog elementa, a kaže da se Njegoš  rukovodio oslobodilačkom borbom crnogorskog naroda? Zar to nije socijalni element, šta može biti socijalnije od borbe za oslobođenje od tuđinske vlasti?

Za Kilibardu to nije tako, nego Crnogorci iz verskih razloga mrze Osmanlije,  pa se, eto, zato oslobađaju.  da bi dalje kazao, ima tu narci-sistema u tome svemu, kaže, ukratko rečeno nema u oponirajućim izjavama ama baš nijedne jedine reči koja bi govorila o nepodnošljivosti života pod turskom vlašću nego sam odgovor usmjeren je vjerskom mržnjom uperenom protiv islama. Pa nemojte, molim vas!

Život pod Turcima bio podnošljiv, a Crnogorci se, maltene nezahvalni, iz slepe verske mržnje borili za slobodu! U ovom naopakom rezonovanju nema zdrave logike, ali i te kako ima konzistentnosti, a ona nikako nije slučajna. A onda, kad se upoređuju  Njegošev i Mažuranićev  odnos prema Turcima i poturicama, to se čini veoma tendenciozno i krajnje usiljeno, da bi se zaključilo: „Dakle, za razliku od Njegoša koji u Gorskom vijencu ne govori o bilo kakvom izrabljivanju pravoslavnijeh Crnogoraca od strane turske vlasti koncem XVI vijeka, Ivan Mažuranić, obrađujući temu iz sasvijem posrnulog Turskog carstva, pruža maestralne slike iskrvavljenog pravoslavnoga roblja i svetski oljućenijeh Turaka koji ne prezaju ni od najstrašnijih muka da bi izbili harač iz raje". 

Znači, u nekoliko navrata se ponavlja krajnje antiistorijska teza o tome da je u vreme uspona Osmanskog carstva za potlačene hrišćane sve bilo „med i mleko", a Crnogorci su iz nekog iracionalnog razloga mrzeli islam i muslimane, pa zato istrebljivali poturice.

 

 

 

"Renegatstvo je plod nasilja"

 

 

Naravno, to je jedan znakovit interpretacijski kod koji se, recimo, susreće sa hermeneutikom gospodina Šerba Rastodera. A evo i kako. Rastoder je, takođe u Vijestima, napisao programski rad „Ima li razloga za novo čitanje Njegoša". On, zapravo, ispisuje ceo (ne naročito jasan) tekst samo zato da bi rekao jednu stvar.  A šta on to želi da kaže? Opet je reč o problemu poturica, islamizacije, i odnosa prema muslimanima. Evo šta on, pored ostalog, piše: „Dakle, nužno je objasniti 'etiku' stihova u kojima je 'poturica gori od Turčina', a da se pri tome tvrdi da je 'poturica'-  'Ja' (kao bivši hrišćanin), odnosno -  'Mi (kao pripadnici nekada istog plemena). Znači li to onda da smo 'Mi' gori ili 'bolji' od onih koji nijesu isto što i 'mi'? Odnosno, znači li to što smo 'gori' i od 'najgorih' samo zato što smo 'plahi i lakomi' ili smo 'plahi i lakomi' jer su su nas na to naterali oni gori" od nas. Teško je, uz najbolju volju, razumeti šta se želelo reći . Nije, međutim, nimalo teško razumeti ovo što sledi: „Zato se niko nije usuđivao da ozbiljno izuči pitanja uzroka islamizacije, zadovoljavajući se neutemeljenim tvrdnjama da je ona bila nasilna, a što su davno osporili velikani svetske istoriografije (Brodel) koji je tu pojavu situirao u kontekst 'oslobođenja' od nameta feudalne oligarhije", a to zapravo znači nezadovoljni pravoslavnom feudalnom oligarhijom. Nezadovoljni kmetovi su, dakle, pohrlili u zagrljaj islama,a  „opšte mesto o 'nasilnoj islamizaciji' ne samo što ne prati bilo kakav dokaz (provjerljiv izvor), već debelo 'ratuje' s razumom. Ceo tekst je ustvari napisan da bi se napisala ta jedna rečenica, odnosno da se po ko zna koji put ustvrdi kako islamizacija nije bila nasilna, već dobrovoljna. E, vidite, uzimati za to Njegoša kao neki dokaz  krajnje je neprihvatljivo.I ponovo kolega Lompar: „Jer renegatstvo uvek biva shvaćeno kao plod nasilja". Da li je bilo plod nasilja? Jeste, bilo je uvek plod pritiska i nasilja, čak i onda kad je kao konkretna lična odluka bilo samoinicijativno, a to je vrlo bitno za razumevanje i Njegoševog odnosa prema poturicama.

 

 

Šerbo i Danilo

 

 

Naš veliki autoritet za ovu oblast, pokojni profesor Radovan Samardšić, verovatno najbolji poznavalac istorije osmanskog doba u nas, autor je knjiga koje se prevode na turski, pa je tako, recimo, Mehmed Sokolović obavezna lektira  za studente Ankarskog univerziteta na četvrtoj godini studija, a meni je jedan kolega s tog univerziteta  rekao da se turski prevod knjige Radovana Samardžića Mehmed Sokolović preporučuje studentima istorije zato što će kroz nju bolje shvatiti duh osmanskog doba nego iz bilo kojeg udžbenika ili priručnika. I baš je takav suvereni znalac Radovan Samardžić odlučujuće usmerio debatu o nasilnoj/nenasilnoj islamizaciji, tu naučnu i vannaučnu raspru koja odavno traje Jer,  ne stoji to da ovo složeno i osetljivo pitanje niko nije izučavao, da se niko njime nije kompetentno i objektivno bavio. Nedavno je, recimo, Francuski institut u Atini objavio tom od 900 stranica komentarisane bibliografije naučnih i stručnih radova pod naslovom Prelaženje na islam u Maloj Aziji i na Balkanu u seldšučko i osmansko doba! Gospodin Rastoder ili ne zna ili neće da zna šta je sve o probemu islamizacije u svetu i kod nas dosad objavljeno.  Dakle, Radovan Samardžić je u prilogu „Turci u srpskoj istoriji" (Zbornik za orijentalne studije 1, 1992)  ukazao na to da dobrovoljnost ili, tačnije, samoinicijativnost konkretnog čina primanja islama kod nekog pojedinca ne znači da njegova odluka nije posledica tzv. kontekstualnog socijalnog pritiska. Novak Kilibarda kaže da toga nije bilo, tog socijalnog pritiska nastalog okupacijom i uspostavljanjem tuđinske vlasti, što je, nesumnjivo, vid nasilja.  Na delu ne mora uvek biti, niti je bilo, neposredno fizičko nasilje, da je neko hrišćanina naterao da primi islam držeći mu sablju nad glavom, ali su bili stvoreni takvi društveni i egzistencijalni uslovi u kojima su mnogi ljudi, da bi (porodično) opstali i da bi zadržali imovinu, samoinicijativno primili islam. U osnovi, to nije bilo dobrovoljno, već  posredno prinudno. Ovo pitanje je u ozbiljnoj nauci uglavnom rešeno i mislim da o tome više nema  smisla raspravljati, kao što je, uostalom, podjednako neistorično, nepravično i , apsurdno optuživati potomke islamizovanih hrišćana zbog nekakvog „predačkog greha".  

Samog Šerba Rastodera je, inače, žestoko kritikovao gospodin Šemso Agović, inače mnogo direktiniji u svojim tekstovima, uglavnom na portalu „Bošnjaci Net", koji kaže da vodeći muslimanski istoričar u Crnoj Gori ozbiljnog čitaoca dovodi u zabunu svojim kontradiktornim stavovima i nedorečenošću, dok svm Šemso Agović vrlo jasno kaže da je Gorski vijenac genocidni spev i ruglo poezije, „eklatantan primer zloupotrebe poezije na način da se izlije neljudski, nehuman i divljački odnos prema protivniku, suparniku, uopšte čovjeku" („Šerbo i Njegoš", Boljnjaci Net, 26.04.20013). Kod Agovića je bar sve jasno... Imao sam nameru da iznesem i neke odlomke iz rada gospodina Radojevića „Osvrt na Njegoševo djelo u kontekstu vladavine Osmanlija", ali mislim da je dosad navedeno bilo ilustrativno dovoljno. Naglasio bih samo da, kad je reč o istorijskom kontekstu istrage poturica, zatim toposu istrage poturica kao središnjem topusu celog Gorskog vijenca i relaciji u kojoj ova tema stoji sa savremenošću,  ne može se nikada reći da ona načelno nije aktualnoa i danas, a i u svim vremenima.

Danilo Radojević, pored ostalog, iznosi i sledeći „politički korektni" stav: „Zato se Njegoševa osuda islamizacije nikako ne može primijeniti na savremene odnose u kojima se afirmiše međuvjerska tolerancija". A šta ako se ne afirmišu ljudska prava, ako se ne afirmiše tolerancija, šta ako izbije rat? Ako neko ubija svog komšiju uz poklik Allahu ekber!, a takve situacije ne pripadaju isključivo davnoj i bespovratnoj prošlosti,  zar se ne aktuelizuju Njegoš i njegov pesnički, ali i istorijski topos? Naravno da se aktuelizuje i uvek će se, u određenim okolostima, aktuelizovati. Druga je stvar da treba istrajno i usrdno činiti sve da do takvih okolnosti ne dođe, ali ako/kad dođe, onda je to uvek isto. Nikolaj Berđajev je u svom sjajnom eseju o ratu upozorio na to da se rat u ljudskim stvarima ne može izbeći ili iz njih eliminisati, a da cela istorija dokazuje da je rat u prirodi ljudskog društva, kao posledica urođenečovekove destruktivnosti. Pa hoćemo li mi zbog toga Nikolaja Berđajeva  smatrati ratnim huškačem? On nam samo otvara  oči, kao što to čini i Njegoš.  A neki bi žarko želeli da ih zatvore.  U tome i  jeste njihov nerešiv problem i trajni nesporazum s Njegošem.