Natrag

Druga strana

RAZVOD BRAKA

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o postupku razlaza američki i nemačkih obaveštajnih služi, koji, tvrdi on, neće biti jedne drugima pretnja, ali će, ipak, svaka gledati svoja posla

Vlado Dragićević

Nakon samo godinu dana od kada je američki obaveštajac Edvard Snouden obelodanio dokumenta iz kojih se vidi da je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) kontrolisala i pratila elektronsku komunikaciju miliona građana SR Nemačke, na površinu je izbio novi skandal u vezi sa prisluškivanjem mobilnih telefona, uključujući i onog kojim se služi nemački kancelar, gospođa Angela Merkel.

Sve ovo podseća na špijunske romanse iz vremena hladnog rata, kada je Berlin bio poprište tajnog obaveštajnog okršaja izmedju KGB-a, sa jedne, i američkih, britanskih i nemačkih službi sa druge strane.

Jedina razlika je u tome što su objekti nemačkog obaveštajnog rada sada Amerikanci, a ne ruski špijuni. Kada je, nedavno, jedan pripadnik nemačke obaveštajne službe, BND, uhapšen zbog davanja poverljivih informacija i dokumenata predstavnicima američke CIA, a drugi, iz nemačkog Ministarstva odbrane, stavljen na mere i obradu, svima je bilo jasno da je na pomolu najozbiljnija kriza u odnosima između SAD i SR Nemačke od kraja Drugog svetskog rata. Da je situacija posve zabrinjavajuća, pokazala je i reakcija gospođe Angele Merkel, koja je zatražila proterivanje sefa stanice CIA u Berlinu, kao i predlog nemačkih zvaničnika da Berlin može nastaviti sa aktivnim obaveštajnim radom u Vašingtonu.

I jedna i druga služba su, do sada, vrlo blisko sarađivale, razmenjujući veliku količinu obaveštajnog materijala. Decenijama je opšte poznato da američke obaveštajne službe operišu na teritoriji SR Nemacke. Čak je i NSA, po rečima eksperata za obaveštajni rad, osnovana 1952. godine i prerasla u ono što jeste upravo na teritoriji Nemačke. Nakon ujedinjenja dve države, ni jedan od tajnih sporazuma ili dogovora o saradnji nije obustavljen, niti su obaveštajne akcije stopirane.

Problem i istina o njemu leže u nečemu drugome. A to je, kada je u pitanju američka strana, odnos njenog Predsednika i obaveštajne zajednice SAD, a kada je u pitanju Nemačka, njena nova uloga političkog i ekonomskog lidera u Evropi.

Predsednik SAD, Barak Husein Obama, je bio potpuno neobavešten i zatečen događajima u Nemačkoj. Iako su i on i CIA ostali nemi u vezi sa špijunskim skandalom, vesti su ipak procurele van zidova Bele kuće. Ovo je, naravno, dalo povoda Republikancima i određenim krugovima unutar obaveštajne zajednice, da krenu u napad opisujući situaciju kao raspad celog obaveštajnog sistema zemlje i njegovo potpuno urušavanje. Oni postavljaju pitanje da li Predsednik ima "pravu kontrolu" nad obaveštajnim agencijama SAD, ciljajući na mogućnost da se ove otrgnu kontroli i naruše osnovne postulate jednog demokratskog društva.

Sam Predsednik nije pokazao bilo kakav osećaj za potrebom uspostavljanja potpune dominacije nad CIA, NSA i Pentagonom. Upravo zato što je njegov interes istovetan interesima ovih službi. On je taj koji je zadužen ne da ih drži na uzdi, već da svoje građane ubedi da su to pravi branioci demokratije i suvereniteta SAD u užasnoj borbi protiv opšteg zla, a koje nosi ime "svetski terorizam".

U Nemačkoj, pak, otkriće da je pripadnik BND-a davao poverljivu dokumentaciju CIA, uz novčanu nadoknadu, izazvalo je dvojno reagovanje. Prvo bes i osećaj poniženja što je tako nešto učinio jedan vladin službenik, a onda i salvu napada, pre svega od strane nemačkih političara, na Sjedinjene Drzave.

Nemački kancelar, gospođa Angela Merkel, optužila je obaveštajne sluzbe SAD za ugrožavanje poverenja koje vlada između dve države. Ono sto je istina, je činjenica da je pomenuti obaveštajac BND-a ipak samo jedna sitna riba, a da je saradnja izmedju BND i CIA toliko uska da se čovek može zapitati koje su to još tajne koje su ostale neotkrivene.

U poređenju sa onim sto je otkrio Edvard Snouden, ovaj poslednji slučaj spade u, ne tako visok red, obaveštajnih igrarija. Iako je to dužan da po zakonu uradi, čak ni državni tužilac nije, do sada, pokrenuo bilo kakvu istragu o masovnim aktivnostima NSA u Nemačkoj. Zašto onda ovako oštri napadi?

Oni su, u stvari, prvi nagoveštaj promene u spoljnoj politici SR Nemačke, koja postaje mnogo aktivnija na međunarodnoj sceni. Naravno, ovakva politika neizostavno dovodi do konflikata kada su u pitanju ekonomski i geopolitički interesi. SR Nemacka ne radi protiv SAD-a, ali istovremeno postaje njihov veliki konkurent.

Nemački poslovni svet je odbacio pozive SAD-a da se Ruskoj federaciji uvedu sankcije : profit je profit, energija je energija, a Rusi imaju gas.Ovo je takođe podelilo i zemlje Evropske unije, pa Nemačka ne može rizikovati svoje liderstvo bezuslovnim podržavanjem onoga što sprovode Amerikanci. U listu "Der Spigl", postavlja se pitanje šta je poželjnije: veća distanca u odnosu na SAD, ili bliži odnos sa Rusima. Čak je većina Nemaca raspoloženija prema nezavisnosti u odnosu na SAD i sve većoj saradnji sa Ruskom Federacijom.

Za Amerikance, ovakva Nemačka, nije lagan sagovornik i partner, ali je ne smatraju pretnjom. Da li je to posve tačno? Cemu onda ovako intenzivne obaveštajne aktivnosti. Očigledno je nastupila kriza globalnog kapitalizma. Ogromne greške koje je počinila američka spoljna politika, dospevaju na naplatu.

Nemački kancelar, gospođa Angela Merkel, svesna je porasta anti-američkog raspoloženja među građanima njene zemlje. Ona želi da Nemačka i dalje bude jedan od stubova zapadne Alijanse i lojalna svojim američkim partnerima. Međutim, Nemci istovremeno pokazuju velike simpatije prema Rusima i njihovom predsedniku Vladimiru Putinu, a posebno kada je u pitanju kriza u Ukrajini. Ovo, samo po sebi, postavlja fundamentalno pitanje nemačkog nacionalnog indentiteta i izbora. Nakon krize u Ukrajini i skandala sa NSA, antagonizam izmedju Zapada i Rusije je ponovo izbio na površinu. Nemačka više nije u mogućnosti da izbegava odluku koga će u budućnosti podržati.

Da li je brakorazvodna parnica na pomolu, ili je već duže vremena u planu?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane