Natrag

Tabloid je pozvan

Zapevanje iz Žitišta i Ravnog Topolovca

Da li je živ Agroživ?

Agroživ je klinički mrtav. Pljačkan godinama do kraja ga je dovela poslednja garnitura menadžmenta koja je gledala samo da njoj bude dobro. Radnici mesecima nisu primali plate, ostavili su ih i sindikati, a sada im je još samo preostala nada da će rebalansom budžeta biti predviđen socijalni program kako ne bi poumirali od gladi. O aktuelnoj situaciji za Tabloid piše radnica ove kompanije i odbornica u Skupštini Zrenjanina Svetlana Đajić.

Svetlana Đajić

Bila jedna kompanija za klanje i preradu pilećeg mesa, na utrini, blizu kraja sveta, između dva sela, naseljena kolonistima iz Drugog svetskog rata, Žitišta i Ravnog Topolovca, dovoljno blizu Zrenjanina da se stigne, dovoljno daleko od njega da sačuva tajne. Mnogo je jednostavnije da se piše o kompaniji Agroživ gledajući ljude, nego standardnu istoriju kompanije u ropcu. Od uspešne kompanije, koju je vodio uhapšeni i osuđeni Miroslav Živanov, odvojili su tridesetak zavisnih ćerki kompanija (klanicu, farme, preradu....) i 2010. je predali na staranje Srbijagasu. "Srodnost" delatnosti je bila očigledna, pa se već tada budućnost čitala između redova.

Radilo se i tada. Kampanja za majske izbore dovela je cvilećeg Dušana Bajatovića iz Srbijagasa u radničku trpezariju, gde je u kratkom i euforičnom govoru ponavljao da će na mestu pored te iste trpezarije posle izbora da nikne nova klanica. Naravno, ako SPS sa direktorom Agroživa Predragom Peđom Amižićem ostane na vlasti u opštini Žitište. Nije ostao.

SNS je posle izbora postavio škart kadar, Mitra Vučurevića za predsednika opštine.Vrlo važno, General (kako zovu generalnog direktora Amižića) Agroživa i predsednik opštine su uvezani i povezani.

Nema boljeg primera razloga propasti od stavljanja dva pecaroša, jedva svršenih srednjoškolaca za direktora nabavke, Slađana Vukovića Bucka, i direktora transporta, Aladina Lakija Sinančevića. Dva igrača, malo jača. To su Peđine šlihtare sa pecanja, a o firmi nisu brinuli. Prvi je bivši portir, a drugi je bio vozač hladnjače u Agroživu koju je slupao, a za to nije odgovarao. Bucko je radio na procenat i nabavljao i što treba i što ne treba, pa dao otkaz 2013. Sada se priča da ulazi u posao vredan 30.000 evra, kao vlasnik. Laki Aladin je u vreme mandata kupio tri kamiona i novi auto. Zatim ih je izdavao Agroživu po paprenim cenama, uz blagoslov Generala. Istovremeno je puštao vozače da isisavaju naftu iz rezervoara do mile volje (čast izuzecima) i prodaju je po jedan evro ili manje. Tužna priča koja traje od 2011. do polovine 2013, kad je Srbijagas prestao dotirati novac Agroživu. Tada su obojica pobegli. Tuga.

Ni ostali direktori kompanije, koji sebe nazivaju menadžmentom, ne razlikuju se od samodršca Generala Amižića. Dvojica su robijala zajedno sa bivšim žutim gradonačelnikom Zrenjanina i bivšim ministrom poljoprivrede SNS vlade, Goranom Kneževićem: Milan Antić (nakon robije zaposlen kao niži rukovodilac u računovodstvu) i Dragan Lapčević, finansijski direktor Agroživa.

David Dimkić je, takođe, robijao sa Kneževićem. Zato je vraćen prvo na mesto načelnika gradske uprave u Zrenjaninu, a sada je pomoćnik za finansije (trećeg, novoizabranog) gradonačelnika.

Dragan Lapčević, finansijski direktor, je gromada finansijskih konstrukcija prvo u Peščari iz Banatskih Karlovaca, koja je nakon kolapsa bila plen Agroživa. Kupljena firma, koja je zbog duga otišla u stečaj, udelila je Agroživu, zajedno sa pet radnica, i pomenutog Lapčevića koji se vrtoglavo statusno uzdigao. Sama činjenica da je doveden na mesto finansijskog direktora kompanije koja broji 1.200 radnika otvara i neka druga pitanja.

Dejan Stojanović je nekoliko godina radio kao rukovodilac prodaje, ali ga je sputavalo srednjoškolsko obrazovanje. Njemu leđa u poslu čuva, verovali ili ne, mama koja je penzioner, aktivista SPS-a, komšinica Generala Amižića, surova i sirova žena, prekaljeni borac za glasove.

Dejan Stojanović je mlad neoženjen i veliki fan direktora Amižića, trenutno vodi Agroživ invest, ugostiteljski deo kompanije, koji ima samostalni žiro račun na koji stižu i sa koga odlaze pare Agroživa, po potrebi.

Da bi priča dobila tananost, kum Gorana Kneževića koji vlada Zrenjaninom i koji se apsolutno za sve pita u gradu od 120.000 žitelja, oženjen je Gocom, Dejanovom sestrom od tetke. U momentu kada su pilići sa farmi Agroživa ostali bez hrane i počeli međusobno da se kljuju, interventna dotacija kukuruza iz robnih rezervi je upravo stigla preko te veze, jer kum ministra nije dugme i mora da pomogne zetu direktoru, a i kukuruz je obogaćen aflatoksinom, kako je to u tom vremenu bilo uobičajeno.

U celu priču se umešao Petar Matijević, koji je kupio veliki deo Banata, a bilo mu je vrlo isplativo da kupi farme u Hetinu, Karađorđevu i Itebeju koje su bile u zakupu Agroživa.

Prevoznik Farkaš je ušao u celu priču kompanije dodvoravanjem SNS-u, vožnjom članova po mitinzima u toku kampanje za izbore 2012. Zatim je postao veza Amižića sa Kneževićem i, konačno, zvanični prevoznik radnika na posao. Lokali koje Farkaš poseduje po Zrenjaninu su uzeti u zakup, adaptirani i u njima se radila maloprodaja Agroživa. Istina, lokali su mnogostruko skuplji od ostalih maloprodajnih objekata u zakupu, ali nije Farkaš bilo ko, pa mora da mu se plati i kada para nema.

Tandem Mihajlo Jović i Tanja Popović (rukovodilac klanice i direktorka proizvodnje) odmah je otišao u Vrbas, čim je prva grupa radnika poslata kući bez rešenja o statusu u kompaniji. Njih dvoje sada putuju kolima Agroživa, a na platnom spisku su sasvim druge firme.

Agroživ je dobio HACCP ISO 14000 i ISO 18000 za zaštitu životne sredine, na kraju ISO 22000, koji objedinjuje sve standarde i IFS. Što je najcrnje, stranci su dolazili u monitoring svega i bili zadovoljni. Ako zagrebemo malo dublje otkrivamo da se u svetu peru pare preko fabrika mleka i mlečnih proizvoda, kao i mesa i mesnih prerađevina.

Agroživ je morao da uzima koncentrat soje od Amerikanaca preko belgijske ili holandske firme, a radi se o genetski modifikovanoj soji, poreklom iz Argentine. Umesto domaće soje, recimo od Sojaproteina, General je morao da uvozi soju, i to kupljenu od unapred označenog prodavca. Takođe su odbačeni svi zdravi začini (nekada su se sami pravili u fabrici) i uzimani su od Nemaca, a tandem Jović-Popović imao je procenat od toga, a pričalo se da su čak neke stvari radili i mimo Generala Peđe.

General Peđa Amižić je posebna priča: kockar, dugogodišnji SPS-ov kadar, uzdanica, koji se toliko osilio da je u jednom momentu čak sa govornice u opštini vikao: "Sve će vas noću pokupiti crni kombi!".

Omiljen hobi mu je da vara svoju stariju suprugu, pa je u kompaniju sebi doveo tri sekretarice. Sve tri skoro iste građe i frizure, očigledno mu je to ukus. Te mlade žene je i u kampanji vodio da mu ukrašavaju štandove nalakćene na reklamnu burad. Jedna je neudata ,druga žena bivšeg fudbalera, a trećoj je muž odrobijao devet godina.

Amižić igra karte ispred stana u Žitištu, uz policijsko obezbeđenje i prkosi gladnim radnicima. Bio je proglašen za privrednika godine 2013. u Zrenjaninu, a u to vreme nije bilo ni jednog pileta na farmi. Nema više čak ni matičnog jata.

Saša Ždrnja je mali miš koji je potekao iz Agroživa, pa je lažima, obmanama i vezama sa Kneževićem uz fantomski "Pokret napred Banat" stigao sa mesta referenta za izvoz na mesto direktora kompenzacionog fonda.

On je stara i dugačka priča. Postoje i dokazi o udruženju građana "Pokret napred" (Banat je naknadno dodato) koji je bio pokret na Fejsbuku, sa virtuelnim članovima. Takva je i Ždrnjina diploma FAST fakulteta.

Po zatvaranju maloprodajnih objekata u maju sva roba je natovarena i dovezena u krug kompanije. Pretovarena je noću u šleper i nestala u nepoznatom pravcu. To se i ranije dešavalo. Srbijagas je davala novac za plate, Agroživ je proizvodio, a pare su nestajale. Sada Dejan Stojanović izvlači robu iz skladišta bivše fabrike mesa BEK u Zrenjaninu. Noću fakturista Zoran Nemanjić (desna ruka korumpiranog sindikalnog vođe, koji ne sme da se pojavi ispred radnika Branka Nadaždina) prosleđuje fakture i tako se gubi trag preostaloj robi: mesnim narescima, paštetama i gotovim jelima.

Postojala je i vrsta obrade pilećeg mesa koja se zove MOM (mašinska obrada mesa). Koristi se samo za fabričku preradu. To meso je moglo nekada da se kupi u kompaniji, ako ste radnik, ali najviše 10 kilograma. To je bio jedan od načina preživljavanja radnika, koji više od šest meseci nisu dobili plate. Onda je to meso otkrio finansijski direktor Lapčević i iznosio na stotine kilograma, što za lične potrebe što za dalju prodaju. Njegova žena je zaposlena u maloprodajnom objektu u Vršcu i to je bila jedina prodavnica čije poslovanje menadžment nije smeo da proverava.

Kada je postalo jasno da je Agroživ očerupan do gole kože i da ne može da opstane bez novih značajnih investicija, Srbijagas je odlučio da ga se nekako reši. Agroživ duguje za hranu za piliće firmi Mibres BG, pa bi ta firma sada da ga preuzme, ali samo na mesec dana da pokolje poslednje, preostale piliće u Banatskom Dvoru i posle toga digne sidro.

Nedavno su omladinci iz mesnog odbora SNS-a bili mobilisani za čišćenje klanice uprljane krvlju i perjem živine od poslednjeg klanja. Žitište je mala sredina i sve se brzo sazna. Priča se da su omladincima obećana radna mesta, ako dođu na "radnu akciju". Pred polazak nisu smeli ni da im kažu gde se ide, mnogima su najbliži rođaci materijalno unesrećeni propašću Agroživa.

Radnicima se sada nudi da prekinu štrajk, a zauzvrat će im Mibres isplatiti dve zaostale plate. Niko ne pominje na koji način bi Mibres garantovao ovu isplatu. Istovremeno, Srbijagas obećava da će radnici dobiti januarsku platu ako prestanu sa štrajkom. Nekome se mnogo žuri da radnike skloni sa ulica.

Socijalni program može da se odradi tek posle rebalansa budžeta, odnosno, najranije u septembru. Ako to ne uspe, ide se u stečaj i svi radnici dobijaju otkaz. Posle toga će vredno zemljište sa još uvek očuvanim pogonima biti razdeljeno za sitne pare unapred poznatim kupcima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane