Natrag

Postdemokratija

Ko sa Bebom spava, budi se upišan (ako se uopšte budi!)

Za one koji ne znaju, ili su zaboravili, ko je Beba Popović, koji se ponovo predstavlja kao glavni politički savetnik i medijski mag, da objasnim aktuelnim poređenjem: Beba je Nebojša Stefanović u medijima. Sa Šapićem se ne može meriti jer taj je jednom ipak bio nešto. A Siniša Mali je, opet, suviše mali prevarant za njega. Dakle, Beba sam po sebi nije bitan, ali njegovo ponovno pojavljivanje na političkoj i medijskoj sceni, najbolji je znak je da je nešto trulo u državi Srbiji. Kao, uostalom, i u Crnoj Gori, u kojoj već neko vreme izigrava nekakvog direktora navodnog Instituta za javne tajne. Sad je došao da i u Srbiji instalira tu nevladinu organizaciju, sa sedištem u Vladi, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, (koji se seća da je Beba u toj Vladi bio samo prisutni građanina), a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Beba je kao bršljan, kači se na sve i pentra naviše, izgleda kao ukras i zaštita, a zapravo je gorkog ukusa i otrovan. Kao i bršljan (puzavica, penjačica, povijuša) što najbolje uspeva u tamnim i vlažnim šumama i na ruševinama zgrada, tako je i Bebino prirodno stanište mračna država i njena vlast koja se bazira na ruševinama pravnog, ekonomskog, finansijskog, kulturnog, zdravstvenog i obrazovnog sistema. Kao i listovi bršljana, koji mogu imati više različitih oblika i boja (sa lica je sjajna tamno zelena, a sa naličja žutozelena) i Beba ima kameleonsku sposobnost maskiranja i prerušavanja.

Tako je od najvećeg prijatelja Zorana Đinđića, postao najbolji sa Vučićem, koji je ne tako davno kidao i gazio table sa nazivom ulice sa Đinđićevim imenom. A, Vučić je Bebu uzeo kad je pročitao Maksa Vebera i poverovao da može biti kao Đinđić, koji je tu knjigu obožavao toliko da ju je ukrao iz biblioteke, zajedno sa još nekim Vučiću nepoznatim naslovima. I posebno kad je video da ga je angažovao Đinđićev pajtaš i uzor, Milo Đukanović. Ali, baš kao i Đinđić, prevario se, jer lako je Milu da kontroliše 600 hiljada građana, među kojima lično poznaje skoro sve birače i njihove kerove.

Nešto je sasvim drugo uspostaviti kontrolu nad osam miliona stanovnika, pa još i Srba. Poznato je da čak i neprikosnoveni Milo ima problema sa njima, mada ih je samo šačica u Crnoj Gori. Međutim, za razliku od Vučića, Milo je na vreme pročitao Vebera, pa tako mnogo lakše i Bebu, u čemu mu je značajno pomogao i Đinđić, koji ga je šutnuo posle samo godinu dana zvanične saradnje.

Obojica su, dakle Milo i Đinđić, zahvaljujući Veberu, shvatili da u politici cilj opravdava sredstva, te da je svašta dozvoljeno, ali ne baš sve, kako misle Beba i Vučić. Zato je Milo Bebi poverio samo praćenje pedigriranih pasa sa posebnim seksualnim afinitetima, imajući u vidu njegovu dugogodišnju saradnju sa psima rata. Kad je i tu zabrljao, kao i kod Đinđića, sa suviše transparentnim tajnim prisluškivanjem svega i svačega, vratio ga je u Srbiju, da tamo sa svojim perverznim porivima fascinira još neukog Vučića. Ali, čim se oslobodio Milovog nadzora i dokopao televizije, Beba je odmah kompromitovao i Đukanovića i Vučića. Prosto takav je, brljiv, čime se i bavi, baljezgarijama.

Beba u principu ne ume da govori istinu, ali ponekad mu se omakne. Posebno u situacijama kad poželi da se predstavi važnijim nego što objektivno jeste. Kad mu zatreba da potvrdi svoja hvalisanja, da bi opravdao gomilu izmišljotina i laži, ispričaće i poneku pikanteriju iz kuhinja velikih majstora za koje obavlja najprljavije poslove. Time se čovek bavi. To mu je struka. Da spletkari i širi glasine. Međutim, da bi mogao nešto da širi, mora to negde da pokupi. Zato se šlihta svima. I javnim i tajnim službama, i domaćim i stranim. I vlasti i opoziciji. I kriminalcima i onima koji bi trebalo da ih gone. U toj razmeni, poznato je, da bi dobio neke poverljive informacije, mora neke i da saopšti. Tako najčešće jednim udarcem ubija dve muve. U isto vreme dok pravi mrlje na biografijama protivnika svojih poslodavaca, uvek pomalo ufleka i njih. Ako nema šta, on izmisli. Dodaje i oduzima. Kiti. Tako, vremenom, sasvim izgubi predstavu o tome šta je istina, a šta laž.

Uvek kada je o tome reč, setim se kako me je moj deda podučavao zašto se ne isplati lagati: Ne govorim ja istinu zato što sam nešto posebno pošten, nego zato što me mrzi da lažem, pa posle to da pamtim. Kad lažeš, moraš stalno da vodiš računa šta si, gde i kome rekao. Da ne pobrkaš. Nisam ja toliko pametan, govorio je moj prepametni deda, koji me je savetovao i da ne ženim suviše zgodnu devojku ("...Lepa žena ti je kao vinograd kraj puta"), a deda je znao šta priča jer bio je vinar i vinopija. Valjda zato nije mogao da pamti laži. Ali, to sad nema veze...

Beba je bio samo konobar, zadužen da služi vino drugima i da ih opija. Takvi nikad ne piju, jer moraju da hvataju beleške. Od njih je čak i knjigu objavio, na osnovu koje Duško Mihajlović, jedan od retkih koji je imao stomak da to pročita, jer je bio prinuđen, tvrdi da je Đinđić bio kolateralna šteta Bebine bolesne ambicije. U želji da se hvali, otkrivajući svoju ulogu posrednika između Đinđića i mafije, Beba je tu i samog sebe optužio. Profesionalna deformacija. Mora da cinkari, pa to ti je!

Postoje, za razliku od mog dede, ljudi koji žive od nedostatka dokaza. Ljudi čiji su životi satkani od laži i koji vremenom počnu u to da veruju. Ljudi koji žive laž. Kako to izgleda mogao je da se uveri „uživo" svako ko, kao ja, ima naviku da, u toku reklamnih pauza u „Utisku nedelje", zaviri na Pink, da vidi šta se suprotno priča u emisiji „Teška reč", koja ide u isto vreme, jer izmišljena isključivo kao kontra kultnoj emisiji Olje Bećković. Jadne li logike medijskih magova. Elem, dok se Beba Popović u "Utisku" upinjao da nas ubedi kako sa urednikom „Informera" nema nikakve veze, da mu je to zapravo neprijatelj sa kojim čak ni ne govori, ovaj je to veče otkazao svoju emisiju „Teška reč", kako bi Bebi omogućio veću gledanost. Moglo bi, doduše, to i perfidnije da se tumači, kao namera da se Beba što više izblamira, ali nema taj Vučićević ni tu lucidnost, ni tu samostalnost. Naravno, nije nemoguće da se sluge jednog istog gazde međusobno ne vole, naprotiv, sasvim je uobičajeno, a i poželjno da ni ne divane, ali to nije dokaz da nisu povezani, nego upravo obrnuto. Uostalom, sam Beba je to indirektno potvrdio kada je, polaskan titulom medijskog maga, koju mu je Olja cinično dodelila a on požurio da prisvoji, ocenio da Vučić u Srbiji, a Milo u Crnoj Gori kontrolišu TV Pink i dotični "Informer".

Tako je omaškom rekao jednu istinu, jer morao je nečim da dokaže prethodnu tvrdnju da radi za njih. Odnosno da njegov "Institut za javnu politiku" radi sa te dve vlade, a on lično se redovno viđa ili čuje telefonom sa premijerima. Tako da zna čovek. Ispalo je da ih je ocinkario, ali nije on to hteo, on je samo želeo sebe da uzdigne, da se prikaže kao factor mira i stabilnosti u regionu. Nema bez njega ništa. Kao margarin je, u sve se meša. Tako glasi reklama, mada je Marlon Brando davno pokazao da je bolji puter.

U prevelikoj želji da se pokaže i dokaže, Beba je naseo na Bećkovićinu galantnu ponudu, koja se ne odbija. Ispao je naivan već samim tim što je prihvatio samostalno gostovanje u toj emisiji, kakvo imaju samo veličine, po stvaralačkom gabaritu ili po funkciji predsednika i premijera. Ambicija bez pokrića navela ga je da poveruje da je taj status zaslužio. Ogromna sujeta, o kojoj je uporno pisao Aleksandar Tijanić, za koju je i on tvrdio da je došla glave Đinđiću, nije mu dozvolila da prepozna ulogu koja mu je u emisiji namenjena.

Nije shvatio da nije on tu pozvan kao krunski zaštićeni svedok, nego kao osumnjičeni. Kada je konačno ukapirao da ga Bećkovićka nije posadila na presto, nego na nužnik iznad septičke jame koju je sam iskopao, u pokušajima da se vadi, debelo je "umeljao" sve za koje se hvatao kao davljenik za slamku. Naročito Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, predstavljajući se kao njihov savetnik i intimus. Naravno, nije umeo da odgovori na pitanje, kako je od velikog prijatelja Zorana Đinđića, postao tako blizak i sa Vučićem, koji je svojevremeno igrao šah sa Đinđićevim ubicama.

Ali, uz sve komplimente Olji Bećković, moram da joj zamerim što od gospodina Bebe nije zatražila da se predstavi kao stručnjak. Naime, ostalo je nejasno šta je on po struci i po zanimanju. Kad joj kaže da se nikad nije bavio politikom i da ga to ne zanima, logično se nameće pitanje, kako je onda i zašto formirao baš „Institut za javnu politiku".

Kako je on to šef Instituta za politiku, koje su mu za to kvalifikacije? Ako se nije praktično bavio politikom, ima li možda neke teorijske ili ne daj Bože, naučne radove na tu temu? Slično je i sa medijima, bilo bi zanimljivo upitati ga u kojim je medijima i šta radio, i zamoliti da nas podseti na neke svoje značajnije tekstove ili emisije, jer mi priprosti gledaoci ne znamo ni za jedan takav slučaj.

Ovako, ispalo je da je Beba Popović po obrazovanju prijatelj Zorana Đinđića, po struci prijatelj Mila Đukanovića, po zanimanju prijatelj Aleksandra Vučića, a iz hobija prijatelj tajnih službi, zemunskog klana i Darka Šarića. Dosledno tome, ispada da se njegov „Institut za javnu politiku", bavi iznošenjem u javnost prljavog veša neprijatelja njegovih prijatelja, a kad biva uhvaćen i njihovog.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane