Natrag
Razaranje
Neverovatna i tužna priča o nestanku vibratora i kolapsu srpske etnologije
Pomodna budalaština
Šta je nekada bila srpska etnologija i šta je danas od nje ostalo. Ko su bili eminentni etnolozi, a čime se danas bakću njihovi naslednici. Ko je rodonačelnik upropašćavanja srpske etnologije. Kakva je međusobna veza plastične mase, Slobodana Miloševića, etnologije i erotskih pomagala. Kako je nestanak vibratora i plastične lutke na naduvavanje ugrozio autorstvo skaredne izložbe. Koje su se sve pseudonaučne discipline nakotile u skutima etno-antropologije. Šta su sve savremeni statusni simboli. Kakva je veza serije seks i grad sa etno-antropologijom i glumicom Zazom Gabor. Koji je najvažniji glagol u srpskom jeziku i ko ga danas obilato koristi, pita se naš saradnik Stanislav Živkov
Stanislav Živkov
U neka bolja i sretnija vremena etnologija je bila nauka koja je proučavala poreklo, društvenu organizaciju, način života, verovanja i običaje različitih društvenih zajednica. Pri tome deo etnologije koji se bavi isključivo deskripcijom materijalne i duhovne kulture, tj jezika, obreda, verovanja itd izdvajan je kao etnografija. Osim toga, u sklopu etnologije godinama su činjeni pokušaji da se po svaku cenu objasni struktura i funkcija društvenih institucija, te arhaičnih oblika mišljenja, naravno uz neizbežno rešavanje dokazano nerešivog pitanja šta je zapravo pravi smisao i značenje umetničkih tvorevina, tabua, ritual, pravila ponašanja i iracionalnih uverenja što sve zajedno dokazano predstavlja najobičnije mlaćenje prazne slame, ravno gakanju svetih gusaka koje su najavile pobedu antičkog Rimskog carstva , odnosno rezultat nečijeg prevelikog dubokoumnog razmišljanja u nedostatku pametnijeg i korisnijeg posla.
Do pre izvesnog vremena na beogradskom Filozofskom fakultetu postojalo je odeljenje za etnologiju, na kome su radili vrsni predavači poput dr Đurđice Petrović i dr Mirjane Prošić Dvornić, koje su zaista predstavljali vrh srpske etnologije na fakultetu.
Živk klan, nedoklan...
Etnografski Muzej je takođe decenijama predstavljao jednu od vrhunskih ustanova, sve dok se nije pojavila nova pošast, a to je bio protivprirodni blud između etnologije i antropologije, začet na ovom Fakultetu, a kao glavni rezultat toga ispilila se bastardna tvorevina poznata kao diploma etnologa-antropologa, koja, u najmanju ruku podseća na onog jarca iz narodne priče: živ klan-nedoklan; živ pečen, nedopečen, odnosno u prevodu od svega po malo, za svakoga po nešto.
Na žalost ova pošast prelila se i u muzeologiju, pa se po muzejima i muzejčićima pod hitno, umesto prikupljanja predmeta za etnološke zbirke, počelo sakupljati sve i svašta i pretrpavati muzejske zbirke kojekakvim kršem koji vlasnici najčešće nisu znali kome da uvale. Počelo se sa dovlačenjem plastičnih lavora, balona i kofa, šerpi Emo Celje, progorenih šporeta Smederevac, radio aparata i televizora , kuhinjskih kredenaca, kompletnih regala i sofa, čak je u jednu etnološku zbirku svojedobno dovučen i rashodovani ginekološki sto da bi najnovija moda bilo proučavanje nematerijalne baštine, što je zapravo posao etnografskih instituta i istraživača sa fakulteta, a u svakom slučaju ne muzeja. Tako je nedavno zabeležen čak i slučaj arčenja para na sanduke za čuvanje nematerijalne baštine, pri čemu, naravno, nije dato objašnjenje kako će se u praznim sanducima čuvati nešto što je šuplje, odnosno ne postoji...
Elem pošto je kod nas veoma prisutna primena poslovice - Kud svi Turci tu i mali Mujo - naši vrli etnolozi počeli su da se bave i antropologijom, pri čemu su do izražaja došle neverovatne budalaštine i totalno nepoštovanje digniteta struke i njeno doslovno srozavanje na najniži nivo. Tako je pre nekoliko godina organizovana skaredna izložba Plastične devedesete koja je dobila prave hvalospeve od tadašnje pomoćnice ministra kulture, inače stručnjakinje za pletene čarape Dušice Živković, koja je otvorivši izložbu, rekla da su autori primenili savremeni muzeološki i antropološki koncept, koji se ne fokusira samo na izlaganje predmeta, već i na tumačenje uslova i okolnosti njihovog nastanka i upotrebe, te da postavka 'Plastične devedesete', najavljuje razvoj Etnografskog muzeja u smislu novog, savremenog koncepta čuvanja i predstavljanja baštine".
Skarednu izložbu činili su predmeti od plastike u masovnoj upotrebi postavljenog stola sa plastičnim posuđem, igračke, kese, naočare, činije, kabanice, kante sa benzinom, omoti od diskova, nakit i drugo, a izložba je po autoru Milošu Matiću trebala da kroz upotrebnu plastiku predstavi turbulentno vreme, kao što su bile devedesete godine prošlog veka objasnivši pri tome da se za Etnografski muzej vezuje narodna kultura a da je "ovo upravo to, samo je drugi materijal upotrebljen pošto je plastika obeležila i zabeležila 20. vek, od filma, ploča, CD i DVD, svi nosači informacija koje su zabeležili sve humano znanje, sve što se smatra civilizacijom zabeleženo je na plastici, materijalu koji je pre sto godina zamišljen kao univerzalni materijal koji će zameniti sve druge". Osim toga navedeno je da je moto izložbe "jeftino buđenje skupih uspomena", na vreme međunarodne izolacije i krize humanih vrednosti, morala, privrede i društva u celini, kada se raspao socijalizam, a tranzicionu ekonomiju započinju "plastičari" iz Nove Pazove.
A od Ivana - recenzija
Naravno, sve ovo imalo je i kapitalnu podršku od dr Ivana Kovačevića, rodonačelnika urnisanja Odeljenja za etnologiju Filosofskog fakulteta, u široj javnosti daleko poznatijeg kao sina velikog arheologa Jovana Kovačevića, i svojevremeno visoko kotiranog funkcionera SPO-a, koji se ovom prigodom "proslavio" pišući recenziju za katalog sa tekstovima Plastične devedesete-semiotika tranzicione plastike i Plastične devedesete-tranzicija plastike/plastika tranzicije u Srbiji koji u najmanju ruku predstavlja ordinarnu pomodnu budalaštinu koja nema ama baš nikakve veze ni sa etnologijom ni sa antropologijom, već najviše podseća na onu narodnu poslovicu BULA SE NAJELA PA NA IGLU NABADA, pošto je autorima izložbe jedini cilj da po svaku cenu izmisle nešto novo, jer kritika to traži, pa makar to nešto novo bilo i kompletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma!
Naravno, na ovako nešto pohrlili su buljuci blaziranih dunstera a ovo štetočinstvo gostovalo je i u Muzeju Grada Novog Sada gde je objašnjeno kako Izložba Plastične devedesete predstavlja iskorak iz klasične etnografske muzeologije, s obzirom da po prvi put kroz muzeološku ekspoziciju prikazuje vremenski i sadržajno blisku prošlost/realnost. Iz tog razloga se Muzej grada Novog Sada, koji kroz svoje programe nastoji da prati savremene tedencije u teorijskoj i primenjenoj muzeologiji, odlučio da ugosti, ovu, po mnogim kriterijumima pionirsku izložbu Etnografskog muzeja u Beogradu. Međutim, malo je poznato da publika nikada nije videla integralnu izložbu iz prostog razloga jer je tokom trajanja izložbe došlo do neverovatnog i tužnog nestanka čak dva izuzetno vredna eksponata.
Konkretno, sa izložbene postavke pod nazivom Plastične devedesete, koja je rezultat istoimenog projekta Etnografskog muzeja u Beogradu, otvorena za javnost za Dan Muzeja 20. septembra 2010 i eksponirana u tzv. Fordovoj Sali, nestala su dva eksponata-erotska pomagala: 1) vibrator; 2) plastična lutka na naduvavanje. Prema usmenoj izjavi domara Dragana Mizdraka i spremačice Snežane Nedeljković, eksponate je u trenutku lucidnosti uklonila Tijana Čolak Antić, uz verbalizaciju da tome nije mesto na izložbi i neću da lečim tuđu bolest! Dalje se navodi kako pomenuti eksponati značajno podcrtavaju muzeološki i antropološki koncept, te značenja koje izložba prenosi do svih ciljnih grupa , na taj način je u potpunosti diskvalifikovano autorstvo nad izložbom i projektom Plastične devedesete u celini.
Naravno, autori izložbe nikada javnosti nisu saopštili kojim ciljnim grupama je zapravo bilo namenjeno izlaganje vibratora i lutke na naduvavanje, pa nam ostaje da samo pretpostavimo da je izlaganje vibratora bilo namenjeno nimfomankama, a izlaganje plastične lutke na naduvavanje impotentnima, pri čemu nije ni razjašnjeno da li je bila predviđena i mogućnost fizičke interakcije posetiocima iz ovih ciljnih grupa sa nestalim kapitalnim eksponatima!
Sekuslana pomagala i nova moda
U suštini normalana potez i uklanjanje skarednih predmeta, tj seksualnih pomagala sa izložbe izazvalo je odijum kod tako kapitalnih muzeoloških veličina poput Matića i Stojanovića, tako da je ubrzo upriličen sastanak kod majke Sultanije, tadašnje v.d. direktorke Vilme Niškanović, na kome su ova dvojica pokušali i donekle uspeli da izazovu sveopšte majčinsko sažaljenje Niškanovićke i još nekih. Naime, majka Sultanija je najpre obaveštena službenom beleškom, odnosno idealnim metodom za denunciranje drugih, na osnovu koje je koliko istog dana, odnosno 22. 9. 2010 godine pod hitno održan sastanak sa ciljem razrešenja novonastale situacije. Na njemu su bili majka Sultanija Vilma Niškanović, autori izložbe Marko Stojanović i Milan Matić , Tijana Čolak Antić, načelnik Odeljenja za komunikaciju i dizajn, i kustos Jelena Savić. Tokom sastanka i kao njegov krajnji rezultat dogovoreno je da Tijana Čolak Antić, koja je prethodno samovoljno sklonila eksponate, iste sama vrati na izložbenu postavku Plastične devedesete, a da autori izložbe postave zakonom propisano upozorenje koje se odnosi na maloletne posetioce.
Veliko finale čitavog slučaja je jedino bilo postavljanje upozorenja za maloletne posetioce, ali nestali vibrator i gumena lutka za naduvavanje nikada više nisu videli svetlost dana. Sve ovo na najlepši mogući način potvrdilo je teoriju po kojoj čovek ima dvostruku narav - prirodnu, koja ga veže uz životinje, i kulturnu, koja ga čini humanim. Te dve naravi nisu suprotstavljene kao telo i duša u hrišćanstvu, jer antropologija smatra da su priroda i kultura isprepletene u čoveku, i definišu ga kao kulturnu životinju, a dokle ta humanost može da dovede najbolje svedoče svi mogući ratovi tokom pisane istorije ali i ogroman broj psihijatrijskih pacijenata, van ludnica, pošto se pokazalo da se ljudski rod razvio kroz specijalizaciju mozga, tačnije, moždane kore, koja nam omogućuje da shvatamo, komuniciramo i učimo kako se treba ponašati, i to u meri koja je daleko ispred svih drugih životinja, a naučeni se sadržaj naziva kulturom, što je samo po sebi misaona imenica.
Kad se vibratoru izgubi trag
Naravno postavlja se i pitanje vezano za nestali vibrator koje je najbolje pre 44 godine formulisao genijalni Dušan Makavejev u svom proslavljenom filmu WR Misterije organizma: Ekspres i Večernje novosti uvlače nas u besmislenu debatu je li bolji kratak i debeo ili tanak i dug, to su lažne dileme, najvažnije je u svemu veselje, veseli je najbolji!
U tom smislu trebamo u skorijoj budućnosti očekivati i daleko avangardnije etno antropološke projekte i kod drugih kapitalaca. Tako je pre gotovo dve decenije, jedna vrlo umišljena persona uspela je da završi fakultet i postane etnolog-antropolog i da nakon pripravničkog staža dobije zvanje kustosa na osnovu odbrane habilitacionog rada pod gromoglasnim naslovom Društvena slojevitost i njen odnos sa srodstvom, nakon čega je usledio tajac koji traje narednih 16 godina, ali je zato, u tom periodu došlo do realizacije čitavog niza personalnih etno-antropoloških projekata, za koje tek možemo očekivati adekvatnu naučnu obradu i publikovanje čitave serije jedinstvenih sabranih etno-antropoloških memoarskih studija i to recimo ovih: BMW kao statusni simbol, dubok džep kao statusni simbol, kriminalac kao statusni simbol, sportista kao statusni simbol, 10 godina mlađi muž reprezentativac, kao statusni simbol, dvogodišnje neplaćeno odsustvo kao statusni simbol, razvod kao statusni simbol, alimentacija od 600 eura, kao statusni simbol, ugostitelj kao statusni simbol, direktor kao statusni simbol, i na kraju, krevet u direktorskoj kancelariji, kao statusni simbol.
Naravno, sve ove još neobjavljene studije nisu nastale na osnovu nekakvog empirijskog proučavanja, već su nastale na osnovu lične prakse! Naravno, antropolozi će odmah dreknuti kako je kultura temeljni pojam antropologije, pošto ima mnogo definicija, ali možemo reći da kulturu čini skup ponašanja koja ljudi uče i zajednički dele u određenom razdoblju, i prirodnoj i društvenoj okolini. S obzirom da antropologija tvrdi kako se ljudska kultura treba uzeti kao biološka činjenica (jer moždane radnje prevodi u društvene pojave i između ostaloga se javlja unutar prilagođenju okolini), ona ne suprotstavlja biologiju i kulturu, nego ih smatra nerazdvojnim vidovima ljudske prirode.
Tako se usprotivila tradicionalnom antropocentrizmu humanističkih nauka.
Međutim, antropologija kao nauka je totalno zastranila i pretvorila se u svoju suprotnost tvrdnjom kako je prenošenje znanja iz generacije na generaciju ubrzalo kulturnu evoluciju, koja je postala brža od biološke, pri čemu se zaboravlja da je trenutno na delu kulturna kontrarevolucija, odnosno pretvaranje čoveka u majmuna!
S time u vezi treba napomenuti da se u okviru tzv antropologije ispililo više hibridnih naučnih disciplina poput Aleoantropologije, kojoj je pravo mesto na studijama na rudarsko geološkim fakultetima! Pošto ova disciplina istražuje poreklo ljudi i puteve njihovog biološkog razvoja, te proučava fosile i primate srodne ljudima. Osim toga, nastoji rekonstruisati način života prvih ljudi što svakako nema nikakve veze ni sa antropologijom, a još manje sa etnologijom. Sledeća u nizu tvorevina protivprirodnog bluda je tzv bioantropologija koja je ovde očito zalutala sa biologije, pošto proučava jedinstvo i raznolikost bioloških vidova ljudskog roda.
S obzirom na razlike u fizičkom izgledu ljudi, koristio se pojam "rasa" kako bi se ljudi lakše sistematizovali. Međutim, danas se taj pojam izbegava, pošto je prema postavkama ove pseudonaučne discipline, recimo Adolf Hitler bio istaknuti bioantrolopog. Takođe, obrađuje odnose između biologije i kulture, gena i ponašanja. Ima veze i sa epidemiologijom, zdravljem društva i komparativnim studijama o duševnom zdravlju .
Naravno, ni arheologija nije bolje prošla, pošto je praistorijska arheologija naprasno proglašena antropološkom naukom, navodno jer se bavi izumrlim društvima čija se istorija ne može odrediti putem pisanih dokumenata, nego samo kroz materijalne ostatke. Proučava velike civilizacije, kao što su Egipat, Maje i Inke, ali i male zajednice, kao što kanadski Indijanci, ili prva ljudska društva. Sledeća u nizu je svojevrsna nekrofilija, odnosno tzv. fizička Antropologija koja proučava i istražuje mehanizme biološke evolucije, genetičke inherentnosti, ljudske adaptacije i varijacije, primatologija, kao i fosilne ostatke ljudske evolucije što se sve zapravo svodi na prikupljanje kubika ljudskih i životinskih koščurina, zatrpavanje muzejskih depoa i budžaka koščurinama sa ciljem proučavanja raznoraznih boleština i traganjem za prasrbima na šta se obavezno nadovezuje kulturna antropologija čiji predmet istraživanja i proučavanja je: kultura, etnocentrizam, kulturni aspekti jezika i komunikacije, izdržavanje i drugi ekonomski običaji, srodstvo, sex i brak, socijalizacija, socijalna kontrola, politička organizacija, klasa, etnicitet, rod, religija, i kulturna promena a kao napoznatiji rezultat ovakvog proučavanja pojavila se proslavljena američka tv serija Seks i grad koja je originalno emitovana na HBO od 1998. do 2004. godine.
Saveti Zaze Gabor
Serija se fokusirala na četiri vrlo nezadovoljena ženska lika u Njujorku i bavila se navodno veoma bitnim društvenim pitanjima, posebno položajem žena u društvu s kraja 1990-ih, pretežno rešavanjem problema seksualne apstinencije, što je kao glavni rezultat imalo sve češću pojavu Dnevnika besne domaćice čiji je ideal bila glumica Zaza Gabor, poznata po devet brakova i 8 razvoda, za koje je sama izjavila da kada god ostavi muža zadrži mu kuću! Ipak najpraktičnije i najpopularnije ostvarenje savremene socijalne antropologije sigurno je i autobiografija Zaze Gabor i kod nas objavljena pod imenom KAKO UHVATITI MUŠKARCA, KAKO ZADRŽATI MUŠKARCA I KAKO SE OTARASITI MUŠKARCA, koja zapravo predstavlja jedino istinsko rešenje viševekovnog problema poznatog pod imenom penis bonus pax in domus iliti narodski nedojebanost kao uzrok džangrizavosti, što je pak od izuzetnog značaja za proučavanje problematike lingvističke antropologije odnosno procesa ljudske komunikacije, fokusirajući se na važnost socio-kulturnog uticaja: neverbalne komunikacije, strukture, funkcije, istorije jezika, dijalekata te etnolingvistike odnosno uporednog proučavanja živih jezika i njihove primene u društvu.
Doduše, tu je već odavno sve dobro poznato, pošto je srpski jezik definitivno najbogatiji po količini specifičnih imenica i glagola, među kojima na slovo J počinje najznačajniji glagol, koji se koristi u svim mogućim situacijama što napokon objašnjava ideju o izlaganju volšebno nestalog vibratora i lutke za naduvavanje, a to je potreba praktične primene spomenutog glagola, za koji je u seriji Šogun korišćen eufemizam jastučenje. Sve u svemu, očito je da u okviru etno-atropologije i muzeologije, neko sve ostale već godinama dobro jastuči u glavu, samo ostaje u nauci do sada nerešeno pitanje, šta se dešava ako se jastuk od preterane upotrebe raspadne, i ostane samo jastučnica? Možda raspad srpske muzeologije koji uveliko traje?