Natrag

Iz prve ruke

Vucic i "Pravda": kako je "bezgrešno zaceti" Voda, trenirao pljacku i medijsku diktaturu u dnevnom listu za koji je lažno tvrdio da nije njegov

Kako je lažov postao lopov

Aleksandar Vucic je na primeru dnevnog lista „Pravda" pokazao koliko je sposoban biznismen. Svoj posao pokrenuo je tudim parama, zakidao je na platama i potkradao preduzeca s kojima je saradivao. Kad su mogucnosti za prevare iscrpljene, ostavio je ogromna dugovanja i gurnuo firmu u stecaj. Na isti nacin sada rukovodi Srbijom, zakljucuje u svom tekstu Predrag Popovic, nekadašnji Vucicev saradnik, glavni urednik nedeljnog izdanja Dnevnog Telegrafa, dnevnog Nacionala i Pravde.

Piše: Predrag Popovi

Dnevne novine „Pravda" nisu uspele da opstanu na tržištu, završile su u stecaju. Takav neslavni kraj ceka i Republiku Srbiju. Uzrok je isti - gazda Aleksandar Vucic. Cega se on dotakne, osudeno je na propast.

Odmah po odlasku Vojislava Šešelja u Hag, Vucicu je proradio poslovni apetit. Osnovao je marketinšku agenciju preko koje je stranacke pare, narocito u vreme izbornih kampanja, slivao u svoje džepove. No, to nije zadovoljilo njegove ambicije. Kao vrhunski manipulant, znao je da bez medija pod svojom kontrolom ne može da utice na javnost u meri koja mu je potrebna i, jo bitnije, nema sa cim da trguje sa sebi slicnim politikantima iz drugih stranaka, pa ni s kompromitovanim tajkunima.

Za razliku od Šešelja, koji nikada nije razumeo znacaj medija, Vucic se odlucio na prvi samostalni poslovni projekat. Pokrenuo je „Pravdu", mimo Srpske radikalne stranke i njenih sponzora. Osnivacki ulog, prema prvom planu, trebalo je da unese Nebojša Mišic, tzv. kralj marcipana, poznat po aferi u kojoj je ucestvovao sa Zoranom Janjuševicem i Nemanjom Kolesarom. Mišic je dokazao da nije glup, bez sukoba izvukao se iz Vuciceve blizine, sacuvao pare i nerve. Umesto njega, novac za pokretanje novina obezbedili su Vucicev kum Nikola Petrovic i Dušan Stupar, bivši šef DB-a, koji je i hapšen pod sumnjom da je ucestvovao u prevarama u pancevackoj „Azotari". Preko Petrovica, vrlo uticajan Vucicev poslovni partner postao je i Stanko Subotic Cane, cija firma „Futura plus" je bila generalni distributer „Pravde" od prvog broja. Uz medijsku podršku Željka Mitrovica i Predraga Rankovica Peconija, koji su na svojim televizijama omogucile reklamu „Pravde", Vucic je stvorio solidne uslove za start svojih novina.

Zvanicni suvlasnici izdavacke kuce „Pravda pres" bili su Nemanja Stefanovic, brat Nebojše Stefanovica, koji je imao 48% vlasništva. Jugoslav Petkovic je imao 47%, a Nikola Petrovic samo pet odsto vlasništva.

Preduzece je registrovano sa osnivackim ulogom od hiljadu evra, a iza sebe je ostavilo dugovanja od oko milion evra! Niko od suvlasnika nije odgovarao.

Ne znam gde je udomljen Stefanovicev brat. Petkovic je, kao kadar SNS-a, avanzovao od kurira u nekoj firmi Šordija Nicovica, pa do funkcije direktora SDPR-a, državnog preduzeca za trgovinu oružjem. Naravno, najuspešniji je Petrovic.

Prvi direktor „Pravde" bio je Šorde Minkov, koji je na RTS-u, u Vucelicevo vreme, ispekao zanat i postao pedagoško-preteci primerak komunistickog aparatcika. Mirnog temperamenta, Minkov je bio spreman na korektnu saradnju sve dok se to ne bi kosilo s licnim interesom. E, cim bi se pojavio problem, beskrupulozno bi lagao i varao. Takav, utopljen u vlastitu beznacajnost, imao je srece, pa se na vreme povukao iz prljave Vuciceve igre, ustupajuci svoje mesto Ani Stefanovic, ženi aktuelnog ministra policije.

U izboru urednika i novinara Vucic nije imao dileme, pozvao je starog drugara Šorda Martica, bivšeg glavnog urednika „Ekspres Politike". I Martic je dokazao da nije naivan. Pristao je da saraduje, ali s bezbedne distance. Iako je on formirao redakciju, uredivacku politiku i dizajn, nije napustio radno mesto u „Progresu", vec je funkciju zvanicnog urednika „Pravde" prepustio mladom novinaru Nikši Bulatovicu.

„Ekspresova" novinarska ekipa nije zadovoljila Vuciceve želje. Zaostali u politickoj evoluciji, nisu se makli dalje od 2000. godine, prvih nekoliko brojeva pravili su kao kompilaciju „Ekspresa" i „Velike Srbije".

Na moju veliku i iskrenu žalost, Vucic se tada setio mene.

Kad se na kioscima pojavio prvi broj „Pravde" - 5. marta 2007, ba na Vucicev rodendan - slucajno smo se culi. Upravo u to vreme privodio sam kraju sta u „Opoziciji" Bogoljuba Karica. Dok sam prolazio redakcijom, jedna koleginica mi je pružila telefonsku slušalicu i rekla da Vucic hoce da mi se javi. Iznenadio me, nismo kontaktirali bar šest meseci.

- Gde si, Vucicu? Cestitam ti na „Pravdi" - rekao sam mu.

Prvo sam cuo tužan uzdah, pa la:

- Ma, ne zajebavaj, nemam veze s tim... Zar treba u Danila da ti se kunem?

- Nemoj da se zaklinje, to nikako. Nego, ako sretne nekoga ko ima veze s „Pravdom", ti mu se zahvali u moje ime. Od danas, „Opozicija" nisu najgore novine u Srbiji. Hvala ti.

- Ajde, ajde... - razocarao se što mu ne verujem.

Tri dana kasnije, kad je „Opozicija" vec ugašena, Vucic me pozvao. Lažno opušten, ali bez preterane patetike, ponudio mi je da preuzmem uredivanje „Pravde". Iako sam znao šta me ceka, ispao sam gluplji od Mišica i Martica. Da bih uhlebio dvadesetak saradnika iz „Opozicije", prodao sam dušu davolu. Koliko sam bio zadovoljan zbog toga najbolje pokazuje cinjenica da sam prvi otkaz dao prilikom primopredaje dužnosti, posle prve Marticeve recenice. Medutim, i tada sam popustio i prepustio se haosu koji je trajao sledece tri i po godine.

Tokom saradnje u „Pravdi" Vucic je dokazao da je vrlo kompleksan lik. Ma koliko to izgledalo neverovatno, on nije samo pokvaren, lažljiv i prevrtljiv. Naprotiv, relativno cesto ponašao se kao da je normalan. Jednom prilikom sam dobio informacije o svadi Borisa Tadica i Dragana Šutanovca. Iako je izvor iz vrha Demokratske stranke do tada bio vrlo pouzdan, tražio sam od Vucica da proveri tu vest. Vucicu je, kao radikalu, odgovaralo da na naslovnoj strani svojih novina ima pikanteriju iz DS-a, medutim obavestio me da je u pitanju obican trac i predložio da ga ne objavljujem. Bilo je jo nekoliko slicnih primera, kojima je osvojio moje poverenje.

Na žalost, upravo zbog toga, smanjenog opreza, plasirao sam nekoliko njegovih prica zbog kojih sam završio na sudu i s kojima se jo borim. Posle serije tužbi Vladimira Popovica, zvanog Beba, Cedomira Jovanovica, Miladina Veruovica i slicnih tipova, a sve zbog istog „anonimnog izvora", odlucio sam da ne objavljujem tu vrstu Vucicevih izjava. Opet za divno cudo, on je to prihvatio vrlo sportski, bez protivljenja.

Igrom slucaja spasao sam se i manipulacija koje je u „Pravdi" nameravao da protura Vucicev kum Nikola Petrovic.Petrovic me brzo i lako iznervirao, pa sam s njim prekinuo komunikaciju.

Da bi me opkolio, on je svoje subverzivne tekstove, a sve u slavu lika i dela Caneta Subotica, slao na adresu marketinške službe „Pravde". Iako su mi ti mejlovi uredno prosledivani, nisam ih ni otvarao. Naravno, to je doprinelo zaoštravanju odnosa s Petrovicem i pojacanju njegove šaptacke diverzije protiv mene. Ne smeta mi, ljude kakav je on smatram svojim prirodnim neprijateljima.

Prvih godinu i po „Pravda" se uspešno razvijala. U Beogradu smo dostigli prodati tira „Kurira", a u unutrašnjosti je postojao ogroman prostor za napredak. Medutim, ba u to vreme Vucic je dozvolio da mu karakter savlada intelekt. Nicim izazvan, odlucio je da pokrene megalomansku nagradnu igru. Od te avanture „Pravda" se nikada nije oporavila. Racun je ispražnjen, nije bilo para ni za plate, ni za štampariju. Da stvar bude gora, Tadicev režim krenuo je u obracun sa Suboticem, odnosno s njegovom „Futurom", pa nije bilo ni priliva od prodaje na kioscima.

Do tada, Vucic je uspešno trgovao „Pravdom". U svojim novinama štitio je Dragana Šilasa, koji mu se revanširao zaštitom u svim medijima koji su bili pod njegovom kontrolom. Ako bi se neko iz Demokratske stranke zamerio Šilasu, eto ga u „Pravdi"! Kad bi poželeo da ofira Tomu Nikolica, Vucic je to plasirao preko „Blica" i, mnogo cešce, na stranicama „Presa" ili „Kurira". S poslovnim posrtanjem „Pravde", Šilas je pomislio da je mocniji od Vucica, pa je krenuo u igru macke i miša. Skupim reklamama Grada Beograda i „Telekoma", davao je veštacko disanje Vucicevim novinama.

Na kraju 2008. godine „Pravda" je imala prihod od 219 miliona dinara. U sledece dve godine zabeležen je ogroman pad. U 2009. prihod je iznosio 112 miliona, a 2010. samo 52 miliona. Sredinom januara 2010. blokiran je racun preduzeca „Pravda pres", izdavaca „Pravde" zbog potraživanja Štamparije „Borba" za dug od 60.646.671,66 dinara. „Borba" je podigla dve tužbe, ali uzalud. Ne znam da li je ikada doneta neka presuda, ali znam da se pricalo kako je, na Vucicev zahtev, Miroslav Miškovic platio dug štampariji.

Rešenje za izlaz iz katastrofalne situacije smisli su Vucic i Šilas. Vucic je osnovao novo preduzece „Pravda Plasman", ciji vecinski vlasnik je postala Ana Stefanovic, supruga Nebojše Stefanovica i tadašnja direktorka „Pravde Presa". Svi dugovi te firme, koja je nastavila da izdaje „Pravdu", ostali su maticnoj izdavackoj kuci, a pare koje su stizale od prodaje novina i oglasnog prostora uplacivane su na racun novoosnovanog preduzeca „Pravda Plasman". Iako je Šilas znao da cini krivicno delo, pristao je da pare iz Grada Beograda, na cijem celu se nalazio, pušta na racun „Pravde Plasmana". To je, po nalogu direktora Branka Radujka, radio i „Telekom". U nekoliko navrata, s iznosima od sedam do 23 miliona dinara, Grad Beograd i „Telekom" na racun Vuciceve fantomske firme uplatili su ukupno 76.043.600 dinara. Da je to uplaceno „Pravdi presu", pravom izdavacu „Pravde", bili bi namireni poverioci, ali onda Vucic ne bi imao vajde.

Ovako, zaposleni u „Pravdi" ostali su bez plata, štamparije „Borba" i „Politika", koja je kasnije pristala da štampa te novine, nisu namirile dugovanja, ali Vucic i Šilas nisu brinuli. Vucic je s lakocom podnosio besparicu novinara, njemu je bilo lepo. Šilas mu je u džep gurao pare gradana Beograda, a Subotic mu je u kešu isplacivao tira koji je prodat preko kiosaka „Future".

S druge strane, ta mafijaška šema odgovarala je Šilasu. Nije dao ni jedan jedini svoj dinar, zaštitu je kupovao o tudem trošku. Uveren da je mnogo mocan, da samo od njegove volje zavisi poslovanje Vucicevih novina, suviše se osilio. Šale radi, tek da dokaže ko je gazda, maltretirao je Vucica najbesmislenijim zahtevima. Šilasu se nisu svideli vicevi o Tadicevoj metroseksualnoj sklonosi ka pomadi na bazi jojobe, odmah su izbaceni iz „Pravde". Nije mu se svideo feljton iz Legijine knjige o ratu na Kosovu, nema feljtona.

Pod Vucicevim pritiskom, popuštao sam mnogo više nego što je pristojno. Linijom lakšeg otpora, svestan da mi ne vredi da se gicam, pristao sam da ucestvujem u toj necasnoj igri. Dok dara nije prevršila meru.

- Brate, javice ti se jedna Šilasova saradnica. Trebalo bi da se vidite. Neka dode u redakciju, ti je primi na razgovor, saslušaj šta ima da kaže, pa mi javi - rekao mi je Vucic negde pocetkom februara 2010. godine.

- Šta hoce?

- Nemam pojma. Šilas ima neke ideje, pokušao je da mi objasni ali nisam imao strpljenja da ga slušam.

U dogovoreno vreme, u kancelariji mi se pojavila Šilasova saradnica. Lepa, zgodna i atraktivna. Na žalost, šarm joj je bio proporcionalan Vucicevom moralu, dakle 0:0. Dama je sela, narucila kafu i pocela da analizira „Pravdu". Desetak minuta sam je slušao s osmehom, cupkajuci nogom ispod stola.

- Gospodo, šta je smisao ovog sastanka? Obavešten sam da vi dolazite s nekim konkretnim predlogom. O cemu se radi? - pitao sam.

Njen odgovor ne mogu da citiram. Ni tada ga nisam razumeo. Uglavnom, zahtevala je da svaki dan u neko vreme, otprilike oko 15 sati, na njen mejl pustim predloge tema i naslova koje nameravam da plasiram na prvu stranu „Pravde" i da sacekam povratnu informaciju o tome šta ona misli da treba objaviti, a šta ne.

Zamolio sam je da ponovi predlog. Ljubazno je to uradila, istim tonom.

- Dobro, možemo tako da saradujemo. Samo, pošto sam ja ovde u gužvi do 18 sati, vi meni tek oko 19 pošaljite predloge Šilasovih saopštenja i odluka vezanih za Grad Beograd, a za Demokratsku stranku možete i posle 20 sati. Da ne bi bilo nesporazuma, nemojte da bilo šta prosledujete agencijama pre nego što ja overim.

- Ne razumem - priznala je.

- Ni ja.

- Pa, to nije u redu...

- Sve je u redu. Ja cu vama da šaljem glupe naslove, vi meni glupa saopštenja. Pošteno.

- Mislim da se Aleksandar i Dragan nisu ovako dogovorili.

- Oni mogu da se dogovore da vi budete glavni urednik „Pravde", ali onda morate da budete upisani u impresum. Što se mene tice, molim vas da to odmah uradimo, meni treba samo pet minuta da ispraznim fioke.

- Ne, ne... Vi razgovarajte s Aleksandrom, pa mi javite šta ste se dogovorili.

- Dobro, odmah cu da ga zovem.

Lepotica jo nije stigla do lifta, nazvao sam Vucica.

- Batice, cestitam ti na novom glavnom uredniku.

- O cemu prica?

- Eh, ne zna? Evo, ova Šilasova i tvoja supervizorka vec je pocela da useljava u moju kancelariju.

- Zaista ne razumem. Šta hoce?

- Vucicu, nemoj da se folira!

- Brate, nemam pojma šta se dešava, evo me na putu za Bor, idem u neku televizijsku emisiju, sa Šilasom se nisam cuo ceo dan.

- Kad se cujete, reci mu da sam dao otkaz i da se terate obojica!

Na srecu, oterali su oni mene. Vucic mi je plasirao pricu kako je bio prinuden da „Pravdu" proda Šilasu. Stari sponzor Dušan Stupar, tvrdio je Vucic, više ne može da finansijski pomaže, a i Nikola Petrovic ne želi da baca pare u bunar bez dna. Zato je Petrovic, po toj verziji, napravio dogovor sa Šilasom, koji je spreman da preuzme „Pravdu" i dovede novi urednicki tim.

Znao sam da Vucic laže, ali nisam mnogo ni polemisao, moj interes je bio samo da se što pre i bezbolnije maknem iz davoljeg kola u koje sam, sram me bilo, neoprezno upao.

Iako je godinama važio za tek treceg novinara po kvalitetu u svojoj porodici - posle mame Angeline i supruge Ksenije - Alek Vucic nikada nije krio želju da postane glavni urednik svih medija. Za vreme prve vlasti, dok je bio ministar protiv informisanja, ta ambicija mu se ispunila. Medije je kontrolisao uredbama i divljackim zakonom. U obracunu s neistomišljenicima zloupotrebljavao je policiju, pravosude i režimske medije. Drakonskim kaznama uništio je „Dnevni telegraf", „Evropljanin" i Slavka Curuviju, vlasnika tih novina. Nanosio je štetu i ostalim nezavisnim medijima.

Sada mu je lakše. Opet je glavni urednik, sve je njegovo, a ne postoji ni opozicija, ni slobodne novine. Osim „Tabloida". Kao što je nekada koristio RTS za hajku na „Dnevni telegraf", sada na isti nacin, samo preko „Informera" progoni „Tabloid".

U nameri da ugasi sva svetla u Srbiji najgorljivije mu pomažu Nikola Petrovic i Dragan J. Vucicevic, navodni vlasnik „Informera". Spremni da voljenog vodu brane od istine, taj mracni dvojac cini sve što može kako bi uništio sve što remeti samovolju poremecenog diktatora.

Aleksandar Vucic je na primeru „Pravde" pokazao koliko je sposoban biznismen. Svoj posao pokrenuo je tudim parama, zakidao je na platama i potkradao preduzeca s kojima je saradivao. Kad su mogucnosti za prevare iscrpljene, ostavio je ogromna dugovanja i gurnuo firmu u stecaj. Na isti nacin sada rukovodi Srbijom. Na vlast je došao jeftinim parolama punim lažnih obecanja, Srpsku naprednu stranku napravio je tudim parama, u najvecem delu opljackanim od gradana, a sada pohlepno uništava sve cega se dohvati. Posle njegove vladavine Srbiju ce zadesiti sudbina „Pravde". Prevarena, ojadena i zatrpana dugovima i Srbija ce morati da bankrotira. Bolje nije ni zaslužila. Da jeste, ne bi cutke pristajala na diktaturu dokazanog lažova.

KNJIGU PREDRAGA POPOVICA „ISTINA O VUCICU" NARUCITE NA 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane