Natrag

Francuska

Nobelovac Žan Tirol i njegova teorija bez pokrica: ružna stvarnost je masovna pojava, a ružicaste iluzije su licna stvar

Brisel zapretio Parizu

Francuska vlada je obelodanila svoj plan budžeta za 2015. godinu, a briselski sudija je odmah izvukao žuti karton i rekao: dalje neceš moci! Ili prepravljaj troškove državnog aparata, udvostruci štednji i smanjuj plate i penzije ili ce da bude, calenzi bite tri milijarde! Tolika može biti kazna Evropske unije za budžetsku neposlušnost svojih clanica. Ovo pismo je u Francuskoj prava državna tajna i vlada odbija da ga obelodani. To je brale Evropa, arbajt, šparkase i disciplina, ja vol! U isto vreme upravo je jedan Francuz, dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, što potvrduje cinjenicu da svaki loš tim, ima po jednog dobrog igraca kome niko nece da doda loptu.

Mile Uroševic (dopisnik iz Pariza)

Za svoj 61. rodendan, francuski ekonomista Žan Tirol (Jean Tirole), dobio Nobelov poklon od osam miliona švedskih kruna, za koje po legalnom kursu dobija 878. 000 evra ili oko milion dolara. Osim toga što je ovo prvi put od 2008. godine, da jedan jedini ekonomista odnese celu lovu, (jer je do sada uvek bila deljena na dva ili tri kandidata), pravo iznenadenje za sve one koji prate ovu vrstu snobovskih ceremonija, bila je nacionalnost pobednika.

Sve od pocetka pa do danas Amerikanci bili pretplaceni i preplaceni u isto vreme za ovu nagradu. Sem retkih primera nekog Indijca, Kanadanina ili Engleza, ovo je tek treci put da jedan Francuz odnese tolike pare u ime teorije o tome kako se prave pare. I naravno "kukurikuuuu" galskog petla, sa vrha Ajfelovog tornja, cuo se do druge obale Atlantika pa i mnogo šire.

Od predsednika države do poslednjeg piskarala u francuskim medijima, svi su u totalnom zanosu i puni optimizma, jer ono što francuski ekonomista predlaže, uopšte nije naivno a možda i ostvarljivo. Kao što je bilo naivno i ostvarljivo da upravo ekonomija upropasti svet svojim bolesnim i riskantnim apetitom, kako se to još pre mnogo godina izjasnio poznati nobelovac Hari Markovic (Harry Max Markovitz). Iako je iz srpskog Cikaga i nosi ovako ime, Hari je ipak samo Amerikanac, i to jevrejskog porekla.

Fond za ovako pogubnu nauku nije oduvek postojao iako je ekonomije bilo u svakom veku i bez velikih mudrovanja i komplikovanih matematickih formula. Ovaj bakšiš za bankare je cak najnovije novcano priznanja maherima za legalnu pljacku. Ekonomija nije egzaktna vec društvena nauka i radila je ko švajcarski sat je sve dok nije postala nauka i sinonim za švajcarske banke. Tek kada su naucnici poceli da je usavršavaju, sve je puklo i iz pukotine je izbila kriza kao neka troglava neman koja nas davi i bljuje plamen po celoj planeti. Ipak i pored svega opet svake godine nekome kapne po milionce za neku novu teoriju koja treba da nas izbavi iz krize i donese nam blagostanje. Nobelova nagrada za doprinos u ekonomiji je ustanovljena 1968. godine, na tristoti rodendan od pocetka deljenja nagrade nad nagradama.

Blage veze nema sa onim što je bogati pokojnik upisao u svoj testament kao pokajnicu za zlodelo koje je ostavio covecanstvu u naslede. Ne zaboravimo da je Nobel bio covek koji je izmislio dinamit. Kako se stvari odvijaju ne bi me cudilo ni da se uskoro uspostavi nova nagrada, Openhajmer, u cast coveka koji je smislio atomsku bombu i to pod naslovom Lepa planeta lepo gori.

Postoji jedna rang lista americke federalne banke po kojoj je Žan Tirol levo krilo tima svetskih ekonomista, nosi redni broj 11. Po istoj tabeli, ekonomska reprezentacija Francuske je na zacelju i samo što nije ispala iz lige. Uostalom pre nekoliko dana briselske sudije su svirale faul na ivici šesnaesterca i upozorile da ce svirati penal ukoliko Pariz ne napravi reforme i ne uskladi svoj realni budžet sa onim koga je za njih zamislila dama iz Berlina. Ono što je sasvim normalni i potpuno razumljivo u skladu sa razularenim mondijalizmom je cinjenica da dobitnik nobelove nagrade nije u sastavu francuske vlade koja je u totalnom raskolu. U svom govoru on je jasno rekao da ga takvo mesto ne interesuje i da svako treba da ostane na svome jer je pravo mesto naucnika na fakultetu a ne u ministarstvu. Doduše radovi ovog naucnika su polu ekonomski a pola sociološki. On poziva sve francuske mozgove da ostanu u zemlji i da napuštaju brod koji tone radi neke vece zarade s one strane okeana. Tirol smatra da je ekonomija vrsta ponašanja gradana i posledica podsticanja na rad od strane vladajucih grebatora. Ekonomija može biti liberalna i u jakoj državi tvrdi on i poziva na hitne reforme. Ali hitne-hitne! Kako je Francuska u velikoj krizi, i to ne samo ekonomskoj vec i u politickoj i socijalnoj, to je predsednik Fransoa Oland požurio da konsultuje nobelovca u stilu, upomoc gori pod nogama i ispod fotelje.

Tirol je dobio nagradu za svoj rad na teoriji o realnoj vlasti ekonomskog tržišta. Reforme koje treba sprovesti su gotovo svuda iste i ne treba biti nobelovac da bi se razumelo zbog cega. Pre svega, država mora biti ujedinjena i opozicija ne sme da minira napore u smislu smanjenja nezaposlenosti ili deficita iako moce da kritikuje neke od nacina sprovodenja takvih bolnih reformi. Sa svoje strane firme koje drže monopol na tržištu i namecu svoje cene potrošacima da bi uvecale ekstra profit , moraju biti sprecene ili bar obuzdane u svom bezgranicnom apetitu nezaslužene zarade. Kao što u politici normalnih država postoji jaka i uticajna opozicija tako u zdravoj ekonomiji treba da postoji konkurencija koja reguliše tržište.

Nobelovac Žan Tirol, ima predlog za rešenje problema nezaposlenosti. U intervjuu za nemacki Frankfurter algemajne cajtung (Frankfurter allgemeine zeitung), on tvrdi da je "...situacija u Evropi još gora nego što izgleda, jer statistika ne obuhvata sve nezaposlene, kao što su bolesni, oni koji nisu na spisku biroa ili su pred penzijom pa i ne traže posao. U Francuskoj je to duplo više nego što se iznosi. Da bi se sprecila hemoralgija treba uvesti kazne za u vidu poreza za preduzeca koja otpuštaju svoje saradnike. Pri tome treba voditi racuna o finansijskom stanju firme i troškovima socijalnog osiguranja nezaposlenosti. Ja sam sa svojim kolegom Olivijeom Blanšarom tražio rešenje i predlažemo da sama firma uplacuje doprinos za svoje buduce viškove radne snage koje ce da otpusti. Ovo je rešenje bilo primenjeno posle velike krize iz 1929. godine i pokazalo se kao pozitivno bar u SAD...".

Sa druge strane, francuski ministar ekonomije Manuel Makron tvrdi da države kao što su Francuska ili neke zemlje Skandinavije, imaju preterano jaku socijalnu i zaštitu radnika, barem u teoriji.

On se zalaže za istu politiku koju su pre mnogo vekova smislili veoma pametni kasnije veoma bogati majstori poslodavci. Radnika ne treba primati sa nikakvim neraskidivim i dugotrajnim ugovorima, vec ga pustiti da pokaže šta zna. Plata po dogovoru, a što duže traje radni odnos, to je i para veca. Naravno, nikad dovoljno velika, da se radnik ne bi obogatio i postao gazda!

Raskid treba takode da bude relativno lak, u stilu- "ma goni se bre!", ako je cesto bolestan ili izvini, ali, nema više posla za ovoliko ljudi. Ove se ideje mnogo dopadaju svima koji drže neki biznis. Prema njihovim shvatanjima, samo tako ekonomija može da procveta u Evropi XXI veka kao što je cvetala i u drugoj polovini XIX veka, kad su vredni i primerni radnici spavali u samoj fabrici (ili preko puta nje) i radili pola radnog vremena, a ostali deo dana su bili slobodni. Ako je to progres vredan Nobelove nagrade, onda sam i ja kandidat za ministra informacija. A, nije teško ni shvatiti zašto nobelovac nije u vladi i zbog koga ne želi ni da bude.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane