Natrag

Amerika

Drumom idu Turci...

Do pre dvanaest godina, tacnije sve do 2002, Turska je bila stabilni saveznik NATO-a i model muslimanske zemlje pro-Zapadne orijentacije. Vojna saradnja izmedu Ankare i Pentagona odslikavala se na jake ekonomske, kulturne i politicke sprege izmedu Republike Turske i Sjedinjenih Država. Turska je bila veoma pouzdana država na Bliskom istoku, most izmedu Evrope i Azije, ogromna stena od koje kao da su se odbijali uzburkani ratni talasi tog dela sveta. A onda, nakon izbora iz 2002. godine, sve je pocelo, prvo polako a potom sve brže, da se menja. Vlada je postojala sve autokratskija, kršila je svoje sopstvene zakone i naginjala politiku zemlje ka stavovima prepoznatljivih neprijatelja Zapada. Danas se mnogi pitaju na cijoj je strani Turska? Koga podržava? Nije tajna da je turski predsednik Redžep Tahid Erdogan ideološki saveznik Muslimanskog bratstva i da održava „ljubavnu vezu" sa palestinskom organizacijom Hamas, ali da li to znaci da Ankara podržava islamske radikalne grupacije? Da li šuruje sa teroristima? Da li je Erdogan shvatio da je sa svojom ideologijom „otišao predaleko", pita se Milan Balinda, Tabloidov urednik spoljne politike i dugogodišnji novinar americkog Majami Heralda.

Milan Balinda

Prve nedelje oktobra, na Harvardskoj Kenedi vladinoj školi (Harvard's Kennedy School of Government), americki potpredsednik Džo Bajden rekao je da je turski predsednik priznao da je Turska puštala teroriste da produ kroz njegovu zemlju, ali da „sada pokušavaju da zatvore granice". Odgovor Erdogena je bio preteceg tona: "...Ako je Bajden zaista to tako rekao, on ce za mene postati istorija".

Potom je Vašington, pokušavajuci da bude pragmatican, poslao poruku da se Amerika izvinjava za svaku implikaciju da Turska, ili bilo koja druga zemlja saveznik u regionu, "namerno opskrbljuje i pomaže ekstremiste Islamske države u Siriji". Da li je Bajden dobro promislio pre nego što je rekao da turska vlada pomaže teroriste ili je to bio samo neki "namerni lapsus" ?

Greška ili ne, poruka je poslata i oni koji bi trebalo da znaju šta se dogada na relacijama izmedu svih faktora sukoba u regionu ne sumnjaju da je Bajden smišljeno, i pri tome nespretno, poslao poruku Ankari. Rekao joj je kako on procenjuje situaciju i ostavio da se Bela kuca kasnije izvinjava zbog njegovog nediplomatskog mudrovanja. Za ocekivati je da Ankara ima svoje sopstvene interese koji ne moraju u potpunosti da budu u skladu sa interesima Amerike, ali se namece pitanje da li su interesi Turske isti oni koje ima politicka ideologija predsednika te zemlje. Možda i nisu, ali jedno je sigurno, Turci su po drugi put uzastopce jasnom vecinom glasali za Edrogenovu Partiju pravde i razvoja. Glasali su za konzervativan put poplocan islamskom tradicijom, a da bi se to bolje razumelo potreban je osvrt na legat Otomanskog carstva.

Ta je imperija osnovana 1299. i, izmedu ostalog, prostirala se na delu Evrope, pre svega celom Balkanu sa koga je pokušavala da osvoji još evropskog kontinenta koji je postajao sve bogatiji i sve važniji u dotadašnjoj istoriji. Otomansko carstvo nije bilo naklonjeno hrišcanskoj Evropi od koje su pokušavali da nauce i primene ono što je najbolje i odbace sve ono što im nije odgovaralo kao jednoj islamskoj tvorevini. To usvajanje uvezenih znanja išlo je veoma sporo. Evropa je pokušavala da ga uruši i to im je na kraju i uspelo tek nakon Prvog svetskog rata. Tada se pojavio uspešni turski general Mustafa Kemal Ataturk, koji je sebe kasnije nazvao Ataturk, preuzeo je vlast i od imperije napravio mnogo manju državu širom koje se uglavnom govorilo samo turski jezik.

Ataturk je prezirao islam i sprovodio je zakone bazirane na evropski prototipovima. Uveo je latinicu i instalirao klupe po džamijama gde je moralo da se umesto arapskog govori turskim. Skoro odmah nakon njegove smrti (1938. godine) pocelo se sa vracanjem na staro. Znatan broj Turaka nikada se nije prilagodio evropskom nacinu razmišljanja.

Vojska je bila ta koja je cuvala nasledstvo Ataturka, ali ona nije imala dovoljno intelektualne snage, a ni kreativnosti, da bi održala ideje tvorca Republike Turske. Vec devedesetih godina prošlog veka vecina turskih glasaca htela je nešto „manje evropsko i više tursko". Koristeci trenutak Erdogan i njegovi istomišljenici, kao što je Abdulah Gul, osnovali su Partiju pravde i razvoja 2001. godine. Njihova se platforma zasnivala na konzervativnim vrednostima i obecanjima o ekonomskom napretku. Turska je postigla zavidan napredak i sada se nalazi na 17. mestu u svetu po ekonomskoj snazi. Ipak, osnovni cilj Edrogana je bio da uruši tursku vojsku koja je bila garant Ataturkovog uticaja. To mu je i uspelo i na veoma lak i neocekivan nacin. Svi su predvidali da ce Turska imati ogromne politicke trzavice, ali se vojska „predala" skoro bez „ispaljenog metka". Nakon što je potcinio vojsku, Edrogan je krenuo na politicke protivnike ne prezajuci da njihove demonstracije razbijaju teško naoružani žandarmi. Potom se sudilo grupama fudbalskih navijaca koji su optuženi za pokušaj obaranja turske vlade.

Na medunarodnom planu Turska je sledila slicne transformacije. Osmišljena je strategija „nula problema sa susedima". Idejni tvorac te strategije bio je tadašnji ministar inostranih poslova, a današnji predsednik vlade, Ahmet Davutoglu. Provodio je godišnji odmor sa predsednikom Sirije Bašarom al-Asadom, pomagao Teheranu da zaobide medunarodne sankcije i osmehivao se državi Izrael. Cak su i Grcka i Jermenija dobijali tople poruke iz Ankare. U suštini, plan Partije pravde i razvoja (PPR) je bio oživljavanje sna neo-otomanskog jacanja uticaja na bivše kolonijalne teritorije. Ipak, arogancija predsednika Erdogana, ona ista koju je ispoljavao unutar zemlje, zasmetala je mnogim državama i Turska se polako nalazila sve usamljenija.

U ovom trenutku Katar joj je jedini iskreni prijatelj. U samoj Turskoj njihovi glasaci aplaudirali su oštrom i „hrabrom" jeziku njihovog predsednika. Promene koje su u arapskom svetu nastale 2011. godine još više su izolovale Ankaru. Turska podrška sunitima u Iraku naljutila je Bagdad, trgovinske ture preko Bliskog istoka su se ugušile, a Ankara zapocinje veliku kavgu sa Izraelom.

Uprkos turskoj strategiji da zadobije mnogo prijatelja po svetu, diplomatija im više nije jaka strana. Kako je to vec neko rekao, možda je diplomatija umetnost da se nekom kaže da se nosi u PLM. Da mu se kaže na taj nacin da on lepo upita za uputstva kako se tamo stiže. Ankara mnoge šalje u PLM ali niko ne pita za pravac. Ipak, Turska nastavlja sa svojom diplomatskom ofanzivom u cilju da postane lider regiona i da pri tome svoju politiku bazira na mešavini neo-otomanske i pan-islamske doktrine. U svakom slucaju, ko god nije „svim srcem" za Hamas i Muslimansko bratstvo i ne podržava ih, proglašen je ili neprijateljem ili mogucim neprijateljem turskog predsednika i premijera. Tako nešto ne zvuci dobro u Egiptu, gde je krajem oktobra grupa znacajnih egipatskih intelektualaca i politickih nevladinih organizacija tražilo da se u Egipat zabrani uvoz turskih proizvoda. Takode se apeluje da se Turska skine sa spiska poželjnih turistickih odredišta.

Raskid sa Baširom al-Asadom možda je bio najdramaticniji, a osim navale miliona arapskih izbeglica, Turska je bila veoma blizu mogucnosti rata sa Iranom. Edrogenov savez sa Muslimanskom bracom kasnije se transformisao u neprijateljstvo prema novom režimu u Egiptu. Padom Gadafija u Libiji, Ankara je izgubila 19 milijardi dolara investicija zahvaljujuci haosu u toj zemlji. Nakon što su otkrivena nalazišta gasa uz obalu Kipra, odnosi sa Nikozijom postali su još napetiji. Edrogenov poziv upucen milionima Turaka koji rade u Nemackoj da odbiju da se asimiliraju u toj zemlji nije doprinelo simpatijama Berlina prema Ankari. Ni u Parizu nisu voleli ubistvo tri Kurda za koje je optužen turski režim. Uprkost svim problemima, Erdogen je nastavio s propagandom „nula problema sa susedima". Njegovo nepredvidljivo ponašanje cak je uspelo da ga zavadi i sa uticajnim americkim dnevnikom Njujork tajms. Njegov koktel „uciti od Zapada i ostati veran islamu" cini se da nije bio dovoljno pitak.

Erdogan je jednom rekao da je sirijski predsednik Bašar al-Asad više od saveznika. Rekao je kako su on, al-Asad, i njegova supruga Asma porodicni prijatelji. Ukinute su vize izmedu te dve zemlje i trgovina je krenula punom parom, održavane su zajednicke sednice vlada i Turska je postala jedina zemlja NATO pakta, koja je izvela udružene vojne vežbe sa sirijskom armijom.

Nakon što se „arapsko prolece" raširilo do Sirije, Erdogan i Davutoglu su promenili plocu, Sirija je postala neprijatelj. Turski lideri su se nadali da ce se ostvariti njihov san o regionalnom pojasu sunita koji bi pomogli ostvarenju turskog sna o novoj Otomanskoj imperiji. Vec 2012. godine pad Bašara al-Asada postala je velika i licna opsesija predsednika Edrogana, i, u manjoj meri, njegovog premijera Davutoglua. Turska je pocela da pomaže svakoj i bilo kojoj grupacija koja bi mogla da doprinese rušenju sirijskog režima. Osnova svega toga je bila ideja da kogod se suprostavi Turskoj ne može da se održi na vlasti. Turska je, to je bila poruka, zaista velika sila. Ankara je išla toliko daleko da je premijer govorio da se nada da ce se jednog dana moliti u al-Aksa džamiji usred „palestinskog glavnog grada Jerusalima".

Baš u to vreme, tadašnji ministar inostranih poslovam, a sada premijer vlade, Davutoglu, u jednom intervjuu za CNN je rekao da je voljan da rizikuje živote turskih vojnika na sirijskoj teritoriji kada bi bio siguran da ce se njegov san o svrgavanju al-Asada ostvariti. Na tu izjavu je u svojim dnevnim novinama uglednu turski kolumnista Ertugrul Ozkok objavio sledece: „...Stani za trenutak! Dakle ti (Davutogluu) misliš da bi turske majke i ocevi poslali svoje mlade sinove u Siriju samo da bi ti mogao da kažeš da je politika urušavanja Sirije pravilna?".

U svakom slucaju, bez obzira koliko je glasova vladajuca turska politicka koalicija dobila na izborima, opozicija se nije predala. I ne samo politicka opozicija, vec i mnogobrojni mediji i nezavisni intelektualci. Za sada se cini, a u tome se slažu mnogi, da izgleda da Ankara nikad ništa nije naucila iz svojih grešaka. Turska, koja je snažna država cak i na svetskom nivou, ne može ocekivati da nastavi sa ekonomskim rastom ukoliko im vodilja bude konzervativna i religiozna ideologija.

Vašington bi voleo da ima najbolje odnose sa Ankarom, jer je Turska, na papiru, veoma poželjan partner. Nalazi se u „centru sveta" opkoljena strateški važnim morima i ima naklonost mnogih muslimana, i to od Bosne pa do Kine. Ali, podržavanje Teherana, Hamasa i džihadista, rovarenje protiv Izraela i Bagdada, i pretnje Kipru, postavljaju pitanja o podobnosti Turske da bude clan NATO-a. U jednom clanku americki dnevnik Wolstrit džurnal je razradivao teoriju da se americke vojne baze prebace iz Turske u iracki Kurdistan, kao što je sugerisao da Amerika preispita posvecenost Ankare zajednickim interesima. Dnevnik je predlagao da se Turska suspenduje a potom, ukoliko nema brzih i znacajnih promena, iskljuci iz NATO saveza. Sam Edrogan može da se nade u velikim politickim problemima na unutrašnjem planu, ukoliko mu njegov premijer otkaže poslušnost. Veoma je moguce da Ahmet Davultogu ima vecih politickih ambicija, a ukoliko bi se razdvojili, Erdogan bi ostao sa uglavnom ceremonijalnom funkcijom predsednika.

Ono, i jedino, što ujedinjuje sve politicke snage Turske je „ljubav sa Palestincima". Islamisti gledaju na te odnose kao na krucijalni deo „džihada"; konzervativni deo turskog politickog spektra oseca da u odnosima sa Palestincima ima religioznih elemenata; a za levicu ti su odnosi deo „anti-imperijalizma"; nacionalisti pozdravljaju specijalne odnose sa Palestincima samo zato što vecina Turaka radi to isto.

Kad god je izbijala neka kriza u Turskoj, kao što je sedamdesetih godina prošlog veka ginulo dnevno po ulicama na desetina gradana u tadašnjim politickim sukobima, svi su se slagali sa odnosima prema Palestincima. I levica, i desnica i islamisti. Predsednik Erdogan i premijer Davutoglu su možda najglasniji svetski podržavaoci palestinskih nastojanja. Pitanje Palestine i Palestinaca dominiralo je i na turskim izborima. Upravo zbog toga je Turska od prijaznih odnosa sa Izraelom prešla u „hladni rat". Odlucili su glasovi i ideološko zadovoljstvo.

Ta velika ljubav je samo prednja strana ogledala, ona lepa, a iza te strane leži pomalo drugacija slika. Kada je 2012. shvaceno da palestinske vlasti nemaju novca da plate svojih, u to vreme, 160.000 službenika, Palestinci su zatražili pomoc od arapskih zemalja i od medunarodne zajednice. U tom trenutku Ankara je obecala samo 93 miliona dolara pomoci, što bi bilo jedva 2,1 odsto novca koji su obecale ostale države. Toliko o Turskoj koja je ponosna što se njihova država nalazi na 17. mestu u svetu po snazi svoje ekonomije. Te iste godine odobreno je 216 svetskih projekata za pomoc Gazi. Tri projekta je obecala Svetska banka, tri su dolazili iz Crvenog polumeseca, 13 iz Nemacke, dva iz Francuske, po jedan iz Egipta, Holandije, Egipta i Švedske... Turskih projekata je bilo - nula! A samo dve godine ranije Ankara je kupila palestinske proizvode u vrednosti od 270.000 dolara. To bi u procentima bilo 0,00000033 odsto turske ekonomije. Turska humanitarna pomoc Gazi takode se krece u vrednostima mnogih nula iza nule sa zapetom.

Ironija se ogleda u cinjenici da je možda Turska jedina država zapadne koalicije koja bi mogla da zaustavi džihadiste Islamske države. Parlament u Ankari je izglasao odobrenje da turska armija može da ude u Irak i Siriju sa ciljem da se bori protiv džihadistickih grupacija. Do sada su se Turci pravili Englezima i izbegavali da se suprotstave najezdi islamskih terorista. U meduvremenu su džidisti osvojili velike delove Sirije i Iraka i u Siriji potisli trupe Slobodne sirijske armije, grupacija umerenih islamista koju pomažu SAD i saveznici. Armija umerenih bori se na dva fronta, protiv režima u Damasku i džihadista, a za to nema dovoljno snage cak ni uz pomoc koja im stiže iz vazduha u vidu bombardovanja pozicija Islamske države. Izgubili su kljucne granicne prelaze sa Turskom. Turska se iz svojih razloga, pre svega jer hoce pad režima Bašara al-Asada, neckala da se suprostavi džihadistima, mada bi NATO bio obavezan da priskoci Turskoj u pomoc ukoliko bi borci Islamske države preneli operacije u samu Tursku. Ankara ce morati da jasno stane na saveznicku stranu i da ne postavlja „nemoguce uslove" kao što je obavezno menjanje režima u Damasku.

Konacno su Turci krajem oktobra dozvolili da trupe irackog Kurdistana predu preko teritorije Turske i priteknu u pomoc svojoj sabraci u opkoljenom gradu Kobani u Siriji. Islamski džihadisti su bili u nekoliko mahova na ivici pobede, ali ih je americko i saveznicko bombardovanje njihovih pozicija donekle zaustavilo. Sa svežim snagama Kurda, i uz snabdevanje oružjem i municijom iz vazduha, ocekuje se da ce vec otpisani grad Kobani uspeti da se odbrani. Ankara nije bila voljna da pomogne Kurdima u opsednutom gradu, jer su oni u sprezi sa Kurdskom radnickom partijom (P.K.K.), organizacijom koja se bori za otcepljenje Turskog Kurdistana. Inace, P.K.K je na listi teroristickih organizacija u SAD i nekim zemljama Evropske unije.

Americki ministar spoljnih poslova, Džon Keri, je izjavio da Vašington razume strepnje Turske, ali da je ovo trenutak gde se saveznici bore protiv veceg zla, što bi bili džihadisti Islamske države. Turska je takode htela da od Amerike dobije uveravanja da pomoc u vojnoj opremi koju Amerika dostavlja Kurdima nece dospeti u ruke P.K.K.-u.

A 1.

Papa Franja u Istambulu

Vatikanski poglavar otputovace u Istambul i biti tamo tri dana, od 28. do 30. novembra, tokom kojih ce posetiti Plavu džamiju i bivšu pravoslavnu baziliku Aja Sofiju (Crkvu svete mudrosti). Takode ce se pojaviti u mauzoleju Mustafe Kemala Ataturka, osnivacem i prvim predsednikom Republike Turske, i srešce se sa turskim predsednikom Redžepom Taipom Edroganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

U Istambulu ce Papa ce držati misu u Rimo-katolickoj katedrali Svetog duha, kao i što ce ucestvovati u molitvama u pravoslavnoj crkvi Sv Đorda gde ce se sresti sa pravoslavnim Patrijarhom vaseljenskim Vartalomejom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane