Natrag

Feljton

Britanski sociolog madarskog porekla, Frank Ferenc Fuerudi u knjizi "Politika straha" tvrdi da je zapadna civilizacija pred izborom (3)

Opšti raspad, ili temeljni preobražaj

Madarski sociolog Ferenc Fueredi (1947), profesor je na Univerzitetu Kent, u Engleskoj, autor je više knjiga i naucnih radova o društvenim pokretima i njihovim anomalijama. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz njegovog dela (objavljenog u originalu 2005) pod nazivom "Politika straha" (Politics of Fear), jer se autor u njemu bavi fenomenom zastrašivanja gradana u zemljama Zapada, kako od strane politickih elita, tako i od strane medija, a vreme i okolnosti u kojima žive i gradani Srbije, namece pitanje boljeg upoznavanja vladavine strahom.

Frank (Ferenc) Furedi

Danas, na pocetku XXI veka, malo je toga ostalo od politicke levice i desnice. Dakako, postoji mnogo ljudi koji sebe još uvek smatraju levicarima i desnicarima. Komentatori vrlo cesto govore o "laburistickoj levici", a novi laburisti cesto optužuju "desnicarske torijevce". U Sjedinjenim Državama demokrate (ili barem jedan deo njih) smatra se levicarima, a republikanci se doživljava kao desnicari. Medutim, razmotrimo li malo pomnije javnu sferu, dolazimo do zakljucka kako su ti pojmovi kroz istoriju izgubili poprilicno od svoga izvorna znacenja.

Izjava kako je "politika dosadna", ne upucuje na neki odredeni odgovor na pojedini dogadaj ili pojedinog politicara. Ona predstavlja shvatanje koje politiku smatra necim nevažnim što pripada prošlosti.

Zbog toga, sve veci postotak stanovništva postaje nezainteresovan za tu temu i sve manje vremena provodi citajuci novine ili gledajuci vesti na televiziji. Mladi ljudi su pogotovo nezainteresirani za politiku zbog toga što se ne žele zanimati necim što smatraju nevažnim. U zanimljivoj kanadskoj studiji pokazalo se da mlade generacije rede glasaju od starijih, zbog toga što "oni glasanju pridaju manje važnosti i manju vrednost" nego starija populacija. Prema autorima ove studije, takav stav je rezultat važnih kulturnih uticaja koji umanjuju status politike. Neangažovani protest uspeo je da preplavi cak i pobunjenicke pokrete. Protest je postao iznenadujuce licna stvar.

Sve cešce se govori demonstrantima kao pojedincima i daleko više se govori o tome kako se ljudi sami osecaju, nego o tome šta misle o problemu kojim se bave. Zbog toga je vrlo teško današnje demonstracije smatrati "nukleusom" politickih pokreta.

Sasvim suprotno, oni su proizvod dominirajuceg osecaja izolacije i neangažovanosti. No, cesto cujemo argument kako je razocaranje javnosti politickim poretkom pružilo priliku za procvat radikalne opozicije.

Noris smatra kako su nedavne "antikapitalisticke demonstracije potresle skupove svetskih voda, od Sijetla do Kvebeka, Geteborga i Đenove, prisiljavajuci ih da ponovno razmisle o problemima otplate dugova siromašnih nacija".

Slicne tvrdnje mogu se cuti i o rezultatima protesta protiv vojnog napada na Irak 2003. Mnogi veterani levicarskih protesta bili su oduševljeni kad je otprilike milion ljudi u Velikoj Britaniji 2003. protestovalo protiv rata. Izjave kako su to bili najmasovniji antiratni protesti nakon Vijetnama, a da ne govorimo o tome kako se radilo o prvim demonstracijama unatrag deset godina u kojima je sudelovao znatan broj mladih ljudi, osnažili su nadu kako je reakcija protiv rata u Iraku rezultirala takvim radikalnim politickim pokretom kakav se zadnji put dogodio još 1970. godine.

"Ne u moje ime!"

Radikalni komentatori nisu se dotakli cinjenice da takvi jednokratni masovni dogadaji nisu proširili nasledene masovne proteste. Nije se mnogo govorilo o tome kako su takvi uzaludni i jalovi medijski dogadaji, prema nacelu "mnogo vike ni zašto" ubrzo nestali iz javne sfere. Ova strana je prevagnula stoga što takvi komentatori mešaju zbrku i nepoverenje u politicki sistem ili sumnju prema vlastima, sa progresivnim odgovorom.

U ovu pricu se uklapa i cinjenica da je jedan od najpoznatijih slogana pokreta protiv napada na Irak 2003. glasio "Ne u moje ime", što oznacava samosvestan licni stav. To nije politicka izjava osmišljena da bi ukljucivala druge, niti pokušava ponuditi neku alternativu. Ona nikoga ne poziva da zauzme stranu niti insistira na odredenom smeru delovanja.

"Ne u moje ime" naprosto znaci "mene nemojte ukljuciti u to". To nije toliko stav spram nekog pitanja, koliko izjava u kojoj se kaže: "Ja sa tim ne želim imati ikakve veze". Poput srodne parole "Ne u mome dvorištu", i ova parola izražava uskogrudu usmerenost protesta koji je iskljuciv. To je stav povlacenja i ogradivanja, on ne predstavlja pokušaj promene smera zbivanja. To je tapšanje po ramenu, koje odražava opšti antiratni angažman u jednakoj meri kao što je to i svesni odnos spram rata. Zbog toga su takvi protesti, uproks ucešcu miliona ljudi na ulicama metropola Zapada, imali tako mali ucinak na društvo. Uprkos cinjenici da se toliko veliki broj ljudi usprotivio ratu, odsutnost strasti ili uverenja u organizovanje protesta kojim bi se nešto preduzelo, znaci da se veliki broj ljudi nikad nije osetio pripadnicima pokreta, barem u klasicnom znacenju te reci. Licno iskazivanje antiratnih osecaja sadrži implicitno odbacivanje društvenog angažmana i politickog protesta. Naravno, koncept neangažovanja nalazi se pod znakom pitanja. Sigurno je da se ljudi koji su ucestvovali na demonstracijama u Londonu ili Sijetlu, protestujuci "protiv kapitalizma" ili napada na Irak, nisu smatrali neangažovanim. Današnji aktivisti neprekidno ukazuju na cinjenicu da su mnoge nedavne demonstracije bile masovne.

Medutim, dinamika mobilizacije i protesta ne može se shvatiti pukim prebrojavanjem ucesnika. Još od svršetka hladnog rata pocetkom 1990. nebrojeno puta smo prisustvovali fenomenu apoliticne, samosvesne mobilizacije javnosti. Na primer, javni izlivi emocija povodom smrti princeze Dajane; takozvani Beli pokret u Belgiji koga je potaknulo brutalno ubistvo dece krajem 1990; evangelicki pokret "The PromiseKeepers" u Americi, kao i gradani koji su uzeli pravdu u svoje ruke u borbi protiv pedofilije u Engleskoj, potaknule su skupine ljudi posvecene obznanjivanju licnih stavova.

Mnogi aktivisti smatraju da njihovo licno delovanje predstavlja ispravan oblik angažmana. Oni su bez sumnje u pravu. Ali, da bi angažman zadobio društvenu i politicku dimenziju, on mora uticati na širu javnost. On nije naprosto neciji licni iskaz, nego deo šireg, zajednickog projekta.

Angažman mora biti usmeren tako da je u medusobnoj vezi sa drugima. On se preduzima kao deo šireg javnog dijaloga, kojim se uspostavlja ili menja dominantni konsenzus o nekom pitanju ili o više njih. Najjasniji dokaz nedostatka takve orjentacije može se videti u onom što se cesto prikazuje kao najprivlacnija karakteristika.

Rec je o masovnom protestu iz 1996. godine protiv belgijskog pravosuda i bezosecajnost državnog aparata, kad je na ulicama tokom cele jedne nedelje, protestovalo hiljade radnika. Medunarodna neprofitna hrišcanska organizacija sa sedištem u SAD, osnovana 1990., koja smatra da muškarac mora da upravlja domacnistvom, odnoseci se prema supruzi sa poštovanjem i nežnošcu.

Slucaj usamljene gomile

Poput ostalih pokreta, i Svetski socijalni forum cesto naglašava da je ono što ga razlikuje od ostalih, upravo njegova raznolikost. Medutim, takvo velicanje raznolikosti može biti puka strategija stvaranja vrlina, na temelju cinjenice da Forum cini raspršen, fragmentiran i atomiziran skup grupa koje vrše pritisak. Prema jednom shvatanju, "najviše iznenaduje cinjenica da pokret, uprkos razlikama, zadržava izvesnu koherentnost i jedinstvo".

Medutim, takvo jedinstvo zasnovano je na nepropitanom i nekritickom podržavanju ideje da se pokreti medusobno ne dovode u pitanje. Za razliku od istinske tolerancije koja se sastoji u tome da tolerišemo ono što ne volimo, raznolikost predstavlja apoliticnu strategiju izbegavanja donošenja sudova.

Velika raznolikost organizacija koje se nazivaju pokretima doista je impozantna. Smatra se da je ta raznolikost društvenih pokreta nužna zbog pluralnosti iskustava i znacenja u savremenom društvu. Medutim, mogli bismo takode reci i da pluralizacija iskustva nije u tolikoj meri samorazumljiva životna cinjenica, koliko samosvesno odbacivanje angažovanog dijaloga. Stav "živi i pusti druge da žive" može se shvatiti ili kao oblik prosvetljene tolerancije ili kao odricanje od angažmana putem dijaloga.

U prošlosti se samosvesno podržavanje interesa neke grupe najcešce smatralo uskogrudnim. Danas termin "uskogrudo" ne koristimo odvec cesto, jer pokreti generalno nisu skloni medusobnim sukobima (ili ih oni zamaraju). Medutim, takvi stavovi na neugodan nacin podsecaju na staromodne stavove koji nalikuju uskogrudosti, osobito s obzirom na njihov manjak interesa za uticajem na širu javnost. Oni su povezani sa orijentacijom savremenih pokreta, s obzirom na pitanja povezana s identitetom i životnim stilom. Jedna od najocitijih manifestacija politickog neangažovanja je preobražaj aktivizma u oblik izbora životnog stila. Kritika koju je Murray Bookchin uputila "anarhizmu životnoga stila", pruža nam pronicljivu analizu nacina na koji motiv vlastitog izražavanja definira parametre pojedinog oblika aktivizma.

Neki nisu bili sigurni zbog cega se nalaze tamo, a neki su rekli da se i sami pomalo osecaju kao žrtve. Takav odgovor samosvesno je stvorila masa stavljajuci ruke na leda, tako da izgledaju kao zarobljenici. Povrh svega, njihova motivacija za izlazak na ulice, potaknuta je potragom za smislom, te oni i ne razmišljaju mnogo o tome, kako bi mogli uticati na druge. To je stvarno usamljena gomila.

Više nema ni levice ni desnice...

Vrlo je teško kvantitativno izraziti proces neangažovanja masa. Razumske i kulturološke stavove, spram sopstvene zajednice i institucija, teško je prevesti na jezik brojki. Glasanje i sudelovanje na skupovima dobija razlicito znacenje u razlicitim okolnostima. U novije vreme, britanska vlada je proširila model glasanja poštom, da bi ljudima omogucila da lakše glasaju. Medutim, ima li takav oblik glasanja, zamišljen da bi se smanjio pritisak koga na penzionere vrše stranacki aktivisti, koji ih posecuju u njihovoj kuci, isti znacaj kao i javni cin glasanja?

Politicka apatija nije problem kojim je zaokupljeno samo današnje doba. Tako je, na primer, tokom pedesetih godina, postojala je snažna nelagoda zbog takozvane"cutljive generacije" apaticnih mladih ljudi u SAD. Smatralo se da su se mladi ljudi iskljucili iz politike, jer su postali zaokupljeni sopstvenom ekonomskom sigurnošcu i privatnim životom. Medutim, svaka slicnost izmedu cutljive generacije iz 1950-tih i današnje apatije glasaca, proizvoljna je. Atmosfera cinizma koja je dominirala pedesetih, bila je ogranicena na relativno uzak krug obrazovane omladine iz srednje klase i intelektualaca. Ostatak društva ostao je relativno angažovan. Za razliku od danas, politika antipolitike bila je relativno beznacajna, a pojedinci su svoje politicke sklonosti uzimali ozbiljno. Tokom pedesetih, politika je još uvek bila važna.

Oni koji se odreduju prema starim ideološkim etiketama, cine to licno i kao okvir za oblikovanje licnih shvatanja. Oni to cine izvan dominantne struje i šireg konteksta jer je i leva i desna politicka tradicija danas išcezla. Dakle, danas imamo pojedince koji se smatraju levicarima ili desnicarima, ali ne i projekte ili pokrete koji bi se poklapali sa tradicionalnim shvatanjem levice i desnice. Cak se i ucesnici javnih protesta suzdržavaju bilo kakvog direktnog povezivanja sa nekim politickim projektom.

Razni pokreti koji danas ustaju protiv globalizacije i kapitalizma govore o današnjem stanju depolitizacije. Takvi pokreti svesno izbegavaju upotrebu "ideologije" i politickih projekata. Njihovi pripadnici neprekidno se hvale ime što zagovaraju "pluralnost, razlicitost i otvorenost". Neki od njih, naglašavaju pojam "prostora" umesto "pokreta" i istrajavaju na tome kako su se reci "levica" i "desnica" izgubile...

"...Niko u Socijalnom forumu nema ni pravo ni moc da kaže kako su jedna akcija ili predlog važniji od neke druge". Sasvim jasno se ograduju od "velikih ideja" i ideologije, te se cak ne žele ni upuštati u rasprave oko politickih razlika. Prema jednom shvatanju, taj pokret je "toliko prestrašen zbog moguceg raspada jedinstva, na kome pociva i zbog razvoja hijerarhije koja bi mogla omoguciti najmocnijim i najuticajnijim aktivistima da potisnu ostale, da zbog toga vlada patološki strah od bilo kakvog bavljenja razlikama koje postoje u javnoj sferi i koje bi potencijalno mogle 'rascepiti pokret' ".

Takva reakcija na potencijalno suceljavanje stajališta toliko je intenzivna da je mocna struja koja se protivi politizaciji zavladala pokretom. Takav se pokret ne odreduje onim za što se zalaže, vec se definiše oblikom na koji je ustrojen. Prema recima jednog od njegovih simpatizera, "novi oblici organizacije jesu njegova ideologija".

U Nemackoj su Zeleni odigrali veliku ulogu pri cišcenju društva od ideologije. Zamenica predsednika Bundestaga i jedna od utemeljiteljica pokreta Zelenih, Antje Vollmer, smatra kako je rezultat toga da se "Evropljani više ne boje Nemaca jer smo temeljito obavili posao i ucinili ovu zemlju civilizovanom".

Put u ropstvo

O raspadu socijalizma mnogo se govorilo i pisalo. Medutim, važno je naglasiti da su i drugi politicki ideali doživeli slicnu sudbinu. Prema Giddensu, "konzervativna misao je uvelike išcezla". I neki pristalice konzervativizma slažu se s ovakvim pesimisticnim shvatanjem. Britanski komentator Džon Grej, (John Gray) smatra da "više ne postoje uslovi koji bi omogucavali postojanje konzervativizma kao koherentnog oblika politicke teorije i prakse".

Politicari se sve manje doživljavaju kao oni koji uveravaju, a sve više kao oni koji prodaju odredenu politiku. Kao što kaže Ricard Rivs (Richard Reeves), "u krugovima novih laburista ideologija oznacava prljavu i nepristojnu rec, ali bez ideologije uloga politicara više nije uveravanje nego prodavanje". (8) U SAD i Velikoj Britaniji prodaja politickog brenda znaci izdvajanje nekoliko miliona za marketing. U Sjedinjenim Državama to cak ukljucuje i placanje kolumnistima da u novinama zagovaraju odredenu politiku. Karl Popper je za porast fašizma direktno optužio duhovni slom, koga je prouzrokovao marksizam. A u svom uticajnom tekstu "Put u ropstvo", Hajek (Hayek) je prikazao fašizam kao logicnu posledicu socijalizma.

Medutim, ovi pokušaji smanjivanja štete koju je pretrpela desnica, tek su u maloj meri ublažili nenu negativnu reputaciju. Kao što je to pokazao osebujni teoreticar društva Pol Pikone (Paul Piccone), "...poraz koga su u Drugom svetskom ratu doživeli fašizam i nacizam doveo je do kriminalizacije ne samo tih dvaju ideologija, vec i celokupne desnice".

Negativna reputacija desnice dovela je do toga da je (iako tek privremeno) cak i Sovjetski Savez stekao kredibilitet. To je bilo razdoblje u kojem su se i konzervativni i liberalni mislioci nalazili u defanzivi. Cak i u razdoblju dugotrajnog posleratnog ekonomskog razvoja, mnoge pristalice Zapada nisu se usudile u potpunosti da zagovaraju model slobodnog tržišta, nasuprot alternativnim ekonomskim oblicima. Za takav skeptican stav prema vrednosti kapitalizma, simptomatican je pristup koga je zagovarao francuski sociolog Rajmond Aron (Raymond Aron). On je smatrao kako su "razlike u doktrinama stvar prošlosti" i kako "nijedan društveni poredak nije savršen" te kako ni SAD ni SSSR nisu u potpunosti loši. Aron je, naglašavajuci slicnosti izmedu ta dva poretka, poput drugih teoreticara promene, odustao od ideje stvaranja pozitivne vizije utemeljene na bogatoj tradiciji zapadnjackog kapitalizma. Teorija promene umesto stava "mi smo moralno superiorni" zagovara stav "vi niste ništa bolji od nas".

(Nastavice se)

A 1.

Opasnost sa Zapada

U svom tekstu "Istraživacki plan konzervativaca za 1990.", objavljenom u americkom casopisu Polisi Rivjuv (Policy Review) u kojem je bio urednik, Adam Mejerson (Adam Meyerson) požalio se kako, "nakon sloma komunizma, najveca ideološka pretnja zapadnoj civilizaciji sada dolazi upravo iz zapadnjackih kulturnih institucija kao što su univerziteti, crkve, profesije poput prava i medicine, a ponajviše tradicionalnih porodica koje se raspadaju".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane