Postdemokratija

EVROPA 2035

Kakva može biti sudbina Evropske unije, koja se tako često ponaša neevropski. Od samog početka, kad je istovremeno radila na ujedinjenju Nemačke i rasturanju Jugoslavije. Treba samo pogledati dokle je stigla Kina, kojoj je Jugoslavija dugo bila uzor. Kakvi su to evropski standardi po kojima Kosovo može da se otcepi od države Srbije, a srpski sever ne može od tog istog Kosova, koje još nije država. Kako to Škotska može da sprovede referendum o nezavisnosti, a Krim ili Katalonija, ne mogu? Može li tako neprincipijelno (ne)poštovanje granica da prođe bez posledica po EU, ili će joj se to vratiti kao bumerang, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

Stara dama sve je starija, sve je manje para, posla i dece, a sve više imigranata. Nikako da izađe iz ekonomske krize i sve je veći jaz između bogatih i onih koji to nisu. Svako svakog za to počinje da krivi i sve miriše na svađe i sukobe. Na Jugoslaviju, koju je svojeručno pocepala.

U moru tzv naučnih proročanstava, o promenama granica u Evropi, najzanimljivije je ono koje je nastalo rusko- američkom koprodukcijom na bazi špijunaže. Naime, nedavno je objavljena mapa Evrope 2035, godine, nacrtana navodno od ruskih stručnjaka, a na osnovu presretnutih podataka CIA.

Meni to izgleda kao da ju je skicirao neko ko je imao samo delimičan uvid u neke planove. Otprilike, kao da su Rusi ulovili neku prepisku CIA-e, ali im je pukla veza u odlučujućem trenutku, pa su dalje morali sami da improvizuju. Da napamet konstruišu kako to Ameri zamišljaju mapu Evrope za 2035. godinu, na osnovu pretpostavki o tome šta je pisalo u delu teksta koji im nije stigao.

Naime, globalni procesi su dobro anticipirani, ali je očigledna nedoslednost u njihovoj realizaciji na terenu, naročito na Balkanu koji je nama najvažniji i koji mi ipak bolje poznajemo. To se najbolje vidi na primerima Bosne i Hercegovine i takozvane Velike Albanije, jer BIH bi po toj mapi nestala, tako što bi bila podeljena između Srbije i Hrvatske, a Velika Albanija nastala, ali bez nekih teritorija koje ta ideja obavezno podrazumeva. Neće biti baš tako. Ako bude.

Naime, teško je poverovati da bi u slučaju eventualne podele Bosne i Hercegovine, sve pripalo Srbiji i Hrvatskoj, kao što predviđa ovo kartografsko proročanstvo, a da ne bi ostao i jedan značajan deo u rukama Bošnjaka-muslimana. Šta bi bilo sa tim ostatkom Bosne, ključno je pitanje, a to će zavisiti mnogo više od globalnog odnosa snaga nego od ove dve susedne države.

Možda bi postao deo baš Velike Albanije, koja bi, ako nastane, sasvim sigurno bila veća nego što predviđa ova rusko-američka geografska karta. Eventualna Velika Albanija bi izvesno zakačila i deo Crne Gore, i zapadnu Makedoniju, a ne samo Kosovo i jug Srbije, kao što predviđa pomenuta projekcija granica na Balkanu. A to onda otvara pitanje šta će uopšte ostati od Crne Gore i Makedonije, imajući u vidu naklonost dela njihovog stanovništva prema Srbiji, odnosno Bugarskoj i Grčkoj, kao i stare pretenzije ovih država prema njihovim teritorijama.

Isto tako, na drugom kraju Balkanskog poluostrva, mogle bi se očekivati brojnije promene granica u slučaju eventualne podele Italije i nastanka nove države na bogatom severu, koja se takođe uvodi na mapu Evrope 2035. Ta bi država, kad bi zaista nastala, snagom sunca privlačila svoje nekadašnje provincije u Istri i Dalmaciji. Time bi bila značajno skraćena Hrvatska, ali ugrožen i sam opstanak Slovenije, koja bi bez svog primorja postala ranjivija i prema mogućim aspiracijama Austrije na njene severoistočne teritorije.

Sve pomenute nove granice, kao i one koje nisu anticipirane u ovom rusko-američkom predviđanju, moguće su zbog jedne nepromišljene i nedovršene operacije na otvorenom srcu Balkana, prilikom rasturanja Jugoslavije. To nije moglo da ostane bez posledica, ne samo na tom prostoru, nego u čitavoj Evropi, što se već pokazalo u Gruziji i Ukrajini, a preti i u Velikoj Britaniji, Španiji i Francuskoj, pored već i mapom naznačene podele Italije.

Ako se u eri ujedinjenja Evrope, na principima multietničnosti i multikonfesionalnosti, istovremeno pristane na razbijanje jedne baš takve države, da bi se od nje pravile etnički čiste državice, dovodi se u pitanje čitav projekat. A kada se pri tome primenjuju i dvostruki standardi i prave presedani, kao u slučaju Kosova, onda se više nikako taj proces ne može kontrolisati, jer je nemoguće sprečiti bilo koga da krene istim putem. I sve bi se ipak moglo nekako popraviti da se, u besu zbog neposlušnosti Srbije, nije otišlo predaleko u priznavanju nezavisnog Kosova, posle čega nema povratka.

Sada se taj globalni proces mora nastaviti i završiti po istim kriterijumima. A kako će se to završiti, niko ne zna. Ma koliko se moćnici upinjali da dokažu kako je Kosovo samo izuzetak, to je ipak presedan koji otvara neslućene mogućnosti svekolikim separatizmima, protiv kojih onda nema pravog argumenta. Prekrajanje granica, kad se jednom započne po nekakvim pravilima, mora se dosledno sprovesti do kraja pod istim uslovima, čime bi i neprincipijelni povod mogao prerasti u nekakav princip. Ako se to ne uradi i najprincipijelnije namere, kao u slučaju Bosne, postaju neprincipijelne i štetne.

Drugim rečima, Jugoslaviju nije trebalo rasparčavati, ali kada se u to krenulo po postojećim unutrašnjim granicama, onda je tako trebalo i izvesti do kraja. Kada se od toga ipak odustalo, u slučaju Kosova, onda je uvedeno novo pravilo i započet novi proces, koji je trebalo i nastaviti na isti način, pre svega na samom Kosovu. Ne zbog Srbije, kojoj se ni to ne bi dopalo, već pre svega zbog regiona i Evrope, odnosno zbog principa koji bi trebalo da obezbede kakvu takvu doslednost, koja bi bar fingirala izvesnu pravičnost i u ovom nepravednom svetu, izvesnu zakonitost čak i u bezakonju. Ovako, nikome razumnom nije moguće objasniti kako albansko Kosovo može da se samovoljno otcepi od države Srbije, a njegov srpski deo na severu ne može isto to od te još nepostojeće države.

Ne treba mnogo dokazivati da su Kosovo i BiH, dve neuralgične tačke Evrope, proizvedene na dva potpuno različita načina, pozivanjem na međusobno suprotstavljene principe. I praktično nerešiva, jer se međusobno isključuju. Ako jedan model bude uspešan biće to dokaz neispravnosti drugog. Ako jedan bude rešen, automatski će otvoriti problem drugog, ali lančano i trećeg i četvrtog.

Raspadom Jugoslavije započeto je prekrajanje granica na Balkanu, koje nije završeno i koje će se svakako nastaviti, naročito ako dođe do tektonskih pomeranja u Evropi, kao što nagoveštava ukrajinska kriza. Ne znam da li će se to dogoditi pre ili posle 2035. godine, ali sam siguran da će to biti posledica Evropskog proleća, koje će se dogoditi i ako EU opstane i ako se bude raspala. Ako se EU održi, biće to pre svega rezultat njene emancipacije i oslobođanja od tutorstva SAD i NATO, pa će prirodno doći na red i dekontaminacija evropskog tla.

To se može dogoditi i povodom Ukrajine, gde Ameri ratuju sa Rusijom preko grbače EU, ili povodom neke druge krize, kojih će biti još, ali moraće se jednom razminirati sva minska polja koja je NATO posejao po Evropi, posebno na Balkanu. U suprotnom eksplodiraće joj u ruci. A svaka od novonastalih država iz ex Jugoslavije, zbog nedoslednosti u podelama, postala je potencijalna je bomba.

Budući da Evropa ne pokazuje znake takve emancipacije, drugi scenario čini se realnijim, da će se EU raspasti, pa će doći do recikliranja mnogih novokomponovanih država, a onda će se njihove regije, na osnovu novonastalih odnosa snaga, priključivati većim i moćnijim. U tom slučaju, mapa ruske Cije, delovaće kao školski crtež kakvog naivnog osnovca. Ako dođe do demontiranja i prekomponovanja Evrope, doći će i do rastakanja većine država, naročito manjih i slabijih, a glavni plen i akteri u toj preraspodeli teritorija biće njihove regije, koje se ubrzano formiraju i tamo gde nisu postojale. Tako će se u Bosni, koja je objektivno već podeljena, morati računati sa zbirom kantona u kojima dominiraju Bošnjaci i koji će biti zaokruženi u regiju koja neće inklinirati ni Srbiji, ni Hrvatskoj, a koju ni jedna od te dve države neće lako prepustiti onoj drugoj.

O tom delu Bosne mora se razmišljati kompleksnije u kontekstu ukupnih evropskih prestrojavanja i njenih odnosa sa islamskim svetom. Tako bi mogla nastati muslimanska država u srcu Evrope, koja bi bila ili izolovana, ili tzv. "zelenom transverzalom" i fizički povezana sa Turskom, a to bi značilo pojačanu islamizaciju i odvajanje delova Sandžaka, Kosova, Makedonije, Bugarske i Grčke. U takvom scenariju, na novoj mapi Evrope ne bi postojale ni Crna Gora, ni Makedonija, ni Kosovo, jer bi ih očerupale znatno veće Srbija, Albanija, Bugarska i Grčka, koje bi svoje gubitke teritorija kompenzovale pripajanjem njihovih delova, na koje tradicionalno imaju pretenzije.

Sve to će biti posledica svojevoljnog prekrajanja granica iz devedesetih godina. To nije trebalo ni započinjati, ali kad se počne mora se završiti do kraja, po istim principima i sa istim aršinima. Može se reći da je Kosovo izuzetak, ali to se ne može održati na duži rok. To je presedan koji kad tad pokreće lavinu. Ako mogu Albanci da samovoljno otcepe Kosovo od Srbije, onda i Srbi na severu Kosova, po istom pravu, mogu da odvoje njegov severni deo. A onda tako mogu da postupe i Mađari na severu Srbije, Srbi i Hrvati u Bosni, Albanci na jugu Srbije, na zapadu Makedonije, na istoku Crne Gore. A onda, naravno i Bošnjaci u Srbiji i Crnoj Gori, Srbi na severu Crne Gore. I tako redom, po svim šavovima Evrope, o kojima ne znamo toliko kao o ovim našim iz kojih, posle operacije bez anestezije, još ni konci nisu povađeni.