Banat

Heroji politikanstva sami sebi dižu spomenik: novogodišnje rušenje centra Zrenjanina

Rupa sa pogledom u nebo

Dve nedelje nakon ulaska u (n)ovu godinu u kojoj ovdašnji nazadnjački vrhovnici zahtevaju od sugrađana - podanika nastavak bednog životarenja, Zrenjanin je veliko "gradilište". Usred ciče zime, centar grada je raskopan i razrovan. Ulepšava se centar grada, gradi se "spomenik" garnituri ovdašnjih promašenih ljudi ogrezlih u politici - biznisu - ličnom profitu. Usput se pruža i pink-vidik na centralni trg iz kabineta vladajućih gradskih guzonja....

Zoltan Horvat

Zvanični oglas iz zrenjaninske gradske (javne) kuće, u jednoj rečenici kaže: centar Zrenjanina mora biti "svetski", na ponos građanima. Nit je građane, "svetske" bednike, iko pitao treba li im se u besparici rugati razbacivanjem 800 miliona dinara iz gradske kase (petina godišnjeg gradskog budžeta), nit se zna koliko će decenija građani plaćati kreditno ulepšavanje centra, al' se zna da ima večitih dežurnih ugrađivača u ovakav profitabilan posao, da bi kredit mogao biti "naduvan" do 1,3 milijardi dinara...Evo izvanredne prilike da besposleni Zrenjaninci iskoriste džabalebarenje za danonoćna sastajanja na "lepom mestu", uz obavezujuća divljenja političkim makroima iz Javne kuće.

Šta se krije iza ove opasne zajebancije i večitog zaduživanja građana Zrenjanina? Gradonačelnik Čedo, zamenik mu E Moj Saša i preostali zamenici zamenika pomoćnika uhodanog nazadnjaštva, uvereni su da čine sugrađanima najveću uslugu za njihove novce, da je u pitanju božansko remek delo arhitekture, gde su genijalni autori, takođe, ovdašnja nazadnjačka božanstva. Lokalni mediji se tim povodom dive božanstvima grada, gde se veliča epohalna gradnja kad joj je i vreme, u januaru, na minus 10 do 15.

Da li je kreditnih 800 miliona kod "privilegovane" banke plus više stotina miliona dodatnih, već ukalkulisanih "vanrednih troškova", moglo da se usmeri na nešto daleko potrebnije Zrenjaninu? Za otvaranje novih proizvodnih pogona ima zainteresovanih, al' ugrađivači, mister procenti, oteraše sve ozbiljne poslovne ljude. U nedostatku ozbiljnih poslova i ozbiljnih ljudi, dokoni iz Javne kuće bi da ulepšavaju. Da li ih interesuje robovlasništvo koje se uteruje u radnika Zrenjanina? Marvo, ima da, tu i tamo (pos'o k'o lutrija), radiš za minimalac, da se ubiješ od posla sa normama i smenama.

Kako je recimo u uvezenoj firmi Drekslmayer? Prvo i osnovno, moraš da budeš jak i izdržljiv k'o konj. Da ne pitaš ništa, da rintaš u ubitačnim smenama gde vođe smena, zrenjaninski janičari, nemaju samo bičeve u rukama. Pre nego što počneš da radiš, potpišeš ugovor na dve godine, parafiraš i aneks u kojem firmu u kojoj trenutno radiš, isključivo hvališ do nebesa. Ne smeš ni da zucneš o činjenici da ispred firme danonoćno dežuraju kola hitne pomoći, da radnici za pogibeljnom proizvodnom trakom, ko fudbalsko igralište, padaju u nesvest od iznemoglosti. Probaj da se razboliš i pomisliš na bolovanje, letiš s posla, garant. Prethodno, nazadnjačke guzonje nahvale sebe same kako žestoko brinu uterivanjem ovakvih poslova u narod. U firmi gde kao tegleći konj možeš da zaradiš i svih 50 hiljada dinara ako ne siđeš ni jednom sa proizvodne trake tokom 24 sata svakog dana u mesecu, vek trajanja radnika je dve godine. Ubitačan tempo teškog fizičkog rada sa desetominutnom ukupnom pauzom za doručak, pušenje, WC i preostalo, jednostavno (s)lomi čoveka. Međutim, kad je tebi zagarantovan minimum dva'es' keka mesečno, ti moraš sebe smatrati pravim srećkovićem. Tako bar kažu nazadnjačke guzonje hvaleći dvogodišnje robovanje poslu u izvikanim, al' modernim izrabljivačkim firmama.

Nakon dve godine, nisi nizašta, pa se ponovo nađeš u Zrenjaninu na ulici, tačnije na lepom mestu, u centru centra grada, koje ti ponosno, za tvoje novce, obezbeđuje, opet tvoj, lični guzonja na grbači. Pravo na lični izbor u bednoj ponudi može da te odvede u neku od ovdašnjih šurnajs banaka gde, kao čuvar možeš mesečno da mlatiš lovu, uz garantovanu zaradu od 15.700 do 17.300 dinara (za noćni rad dobiješ bonus od čak 1,6 keka).

Možeš da radiš i u nekom od kafića, gde te gazda za 10 do 12 hiljadarki mesečno ne pita za bakšiš, jer ga, jednostavno nema (gost - retka zver). Još ako si žensko, pa zgodnjikuša, eto prilike i za dopunske poslove. „Brdo" jeftine radne snage traži i ovdašnja poslovna elita iz ZREPOK-a, gde se garantuje mesečni minimalac. Nakon učestalih vanrednih inventara, manjkovi i minusi skidaju ti se sa plate, pa se dogodilo da je jedna radnica dobila za jednomesečni rad 1 dinar, dok je njena koleginica zaradila duplo više, dva dinara. Jes' da plate kasne nekoliko meseci, al' privid vlasništva ubogog posla besramno tera ljude da izdrže i neizdrživo.

Prava je milina svakodnevno videti na zrenjaninskim ulicama više stotina automobila sa tablicama.

Vozila taksi udruženja danonoćno krstare gradom, može da se razmišlja i o nekoj zaradi, ako se prethodno isplate višestruke obaveze gazdi. "Legendarno monopolistički" I Taxi je tu otišao najdalje, gde gazda ne muze svoje radnike, već ih, preko svojih izvršilaca, svakodnevno najljubaznije opominje da bespogovorno ispune svoje višestruke, svojeručno potpisane novčane obaveze. Zarada je zagarantovana, hiljadu do hiljadu i po dnevno, pod uslovom da radiš sedeći 14 do 16 časova svakog dana.

Kakva li je tek konkurencija za mesto službenog pratioca đubretarskih kamiona. Za privilegovano mesto đubretara, garantovano ti je 30 hiljadarki, što se danas smatra bogovskom platom u Zrenjaninu. Jes' da u kamion istresaš kamare tuđih g..., al', kad pomisliš da te kod kuće, gladna i žedna, čekaju žena i deca...

To je priča za one koji rade i zarađuju robovlasnicima, pardon, poslodavcima 10, 20,30...puta više od svojih plata. Gde završavaju oni koji su bez ikakve šanse? Na tržištu rada, gde nameštenici po izboru, želji i volji guzonja, teraju građane da redovno i pedantno prijavljuju nezaposlenost. Zrenjaninsko Tržište rada ima i svetskog rekordera - neradnika, sa 27 godina evidentiranim neprekidnim stažom. Zaslužio je bar prijem u kabinetu gradonačelnika, gde prvenstvo ulaska imaju takođe svetski rekorderi u dužini zaludnog mlaćenja prazne slame, večiti funkcioneri višestranačkog nazadnjaštva.

Korinđaši nestaju sa zrenjaninskih ulica. Sve je manje dece, kriza ubija, pa siromašni domaćini, od sramote, zaključavaju kapije. Jedna usamljena baka sa naselja Stari Bagljaš nije želela da zaključa kapiju svoje preskromne kućice, pa je deci delila po jedan bombon, sekla najjeftinije jabuke na kriške i hvalila se svojim najvećim poklonom, bananicom od 5 dinara. Istovremeno, ovdašnje guzonje su vreme korinđanja provele u omiljenim im restoranima, gde su služeni volovi. Na ražnju.

Regionalni Isus je takođe dao svoj nemerljiv doprinos proteklim praznicima u gradu koji mu je, iz javnosti (ne)poznatih razloga, previše dao. Novogodišnju noć radosno je proveo u omiljenom mu društvu, u restoranu na samo tridesetak metara od jedva pedesetak duša koje su, na minus 15, pred binom u centru grada, pratili skroman koncert zrenjaninskih bendova. Regionalni, iz opravdanog razloga nije mogao očima da ih vidi (zgrade su bile ozbiljna vizuelna prepreka), a nije mogao ni da prošeta do svojih promrzlih sugrađana, da im čestita i obeća nova obećanja. Jednostavno, nije bio pripremljen za susret bliske vrste, nije bio prikladno obučen za smrzavanje i smaračinu sa običnom rajom.