Propast

Na putu prema Evropskoj uniji Srbija je opljačkana za 100 milijardi evra, a ako ikada u nju uđe, trebaće joj jedan vek da dostigne zdravu ekonomiju: treba li da težimo ostvarenju tog cilja?

Očerupani na putu za pakao

Nekoliko analiza eminentnih svetskih naučnika pokazuju kako je model tranzicije koji se primenjuje i u Srbiji potpuno neuspešan i poguban po narod. Industrijska proizvodnja u Srbiji iznosi samo polovinu one iz perioda pre tranzicije, a bruto domaći proizvod je ukupno pao za više od trećine. Od svih zemalja Istočne Evrope koje su ušle u EU samo su u dve zabeležene pozitivne promene, odnosno porast BDP-a. Sve ostale su zabeležile pad. Isto to i dalje očekuje i Srbiju u slučaju da nastavi putem kojim je krenula.

Milan Malenović

Institut Bruegel iz Brisela nedavno je objavio istraživanje Zolta Darvasa o 25 godina tranzicije zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka. Četvrt veka sna o boljem životu, odricanja zarad obećane bolje budućnosti, Darvas je sažeo u jednoj rečenici: "...Trabanti jesu zamenjeni BMW-ima, ali je u polovini zemalja tranzicije dohodak po stanovniku niži nego što je bio u komunističko doba".

Ovaj zaključak je poražavajući, jer pokazuje da, u najvećem broju slučajeva, tranzicija nije bila nikakav lek za posrnulu ekonomiju. Na žalost, niko se do sada nije setio da potraži neki drugi put.

Po svedočenjima nekadašnjih lidera poljskog pokreta Solidarnost, Džefri Saks (čiji su saradnici savetovali i srpske vlasti) ih je ubeđivao kako će narodu biti bolje čim se započne sa promenama. Posle dubokog pada Poljaci su se na vreme otreznili i promenili model konvergencije (približavanja razvijenim zemljama).

Branko Milanović, profesor New York City univerziteta u svojoj analizi "Kome je pao zid" (For whom the Wall fell), zemlje tranzicije je kategorizovao u četiri grupe: "jasan neuspeh" - bruto domaći proizvod (BDP) ispod onog iz 1990, "relativni neuspeh" - stopa rasta manja od 1,7 odsto, "relativni uspeh" - stopa rasta do 2 odsto i "nedvosmisleni uspeh" - ostvarena prosečna stopa rasta od dva odsto i više u razdoblju od 25 godina.

Listu zemalja koje su ostvarile „jasan neuspeh" predvodi Srbija zajedno sa Bosnom, Tadžikistanom, Moldavijom, Kirgizijom, Gruzijom i Ukrajinom. U većini ovih zemalja osim tranzicije privredu je uništio i rat. Ukupno u svim ovim zemljama živi 80 miliona ljudi, odnosno petina stanovništva zemalja u tranziciji. Rast BDP-a od prosečno tri odsto godišnje zabeležile su samo Albanija, Poljska, Belorusija, Jermenija i Estonija. Zanimljivo je da se u toj listi našla Belorusija, primer da bezobzirna privatizacija nije neophodna za ozdravljenje privrede.

Milanović, međutim, smatra da samo tri zemlje (Albanija, Poljska i Estonija) mogu da se smatraju zaista uspešnima, a u njima živi tek tri odsto ukupnog broja stanovnika svih zemalja u tranziciji.

Nasuprot njima je 20 odsto stanovnika u zemljama „jasnog neuspeha". Već iz ovoga se vidi da tranzicioni model koji se trenutno primenjuje ni najmanje nije uspešan, i da narodu više šteti nego što koristi.

Zagovornici privatizacije i ulaska u Evropsku Uniju rado ukazuju na primer nekadašnjeg DDR-a, odnosno Istočne Nemačke. Stanovnici ovog sadašnjeg dela ujedinjene Nemačke zaista žive mnogo bolje nego što je to bio slučaj neposredno pred pad Berlinskog zida. Zanemaruje se, međutim, jedna važna činjenica.

Zapadna Nemačka je i pre pada Berlinskog zida i komunizma bila jedna od najrazvijenijih država sveta. Posle ujedinjenja ona je godišnje u privredu bivše Istočne Nemačke investirala između 100 i 140 milijardi evra, odnosno do sada ukupno oko 2.000 milijardi evra!

Istočna Nemačka je po poslednjem popisu pre ujedinjenja imala nešto više od 16 miliona stanovnika, odnosno dvostruko više nego Srbija danas. Ako pođemo od toga da je 1989. privreda Srbije bila na istom nivou kao ona u DDR-u i zanemarimo ratna razaranja, da bi Srbija dosegla nivo razvijenosti istočnih pokrajina ujedinjene Nemačke, u njenu privredu je trebalo da bude uloženo 1.000 milijardi evra u poslednjih 25 godina. Umesto toga, iz Srbije je za to vreme izvučeno više od 100 milijardi evra. Zbog toga Srbija jeste tamo gde jeste, odnosno na začelju evropskih zemalja.

Bivši DDR je, dakle, imao „velikog brata" koji je bio dovoljno bogat da može da investira neophodnu sumu i bio dovoljno razuman da tim investicijama uspešno upravlja. Srbija nije u takvoj situaciji, tako da je svako poređenje sa bivšom Istočnom Nemačkom iluzorno.

Mamac koji su raznorazni privredni savetnici bacili zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka sračunat je tako da probudi alavost vlastodržaca u tim državama. Njima je ponuđen konkretan i trenutan finansijski benefit kako bi svoje privrede potpuno uništili i na poklon dali finansijerima pomenutih savetnika. Istočna Evropa je sračunato devastirana i srozana na nivo kolonije najrazvijenih zemalja koje su tako bez puno para i muke dobili značajne prirodne resurse i tržište koje nije bogato, ali zato ni preterano zahtevno.

Priča o ulasku u EU kao jedinom leku za uništenu privredu nije utemeljena na stečenim iskustvima. Od pomenutih sigurno uspešnih tranzicija, po Milanoviću, samo su u dve države sadašnje članice Evropske Unije. Većina ostalih tranzicija je sprovedena u zemljama koje nemaju nikakvu perspektivu skorog ulaska u ovu uniju.

Robert Baro, profesor sa Harvarda, dao je svojevremeno jednu otrežnjujuću opomenu koju vlasti zemalja u tranziciji pokušavaju da sakriju od svog naroda: "U skladu sa gvozdenim zakonom konvergencije zemljama koje su zaostale u razvoju, u slučaju preokreta uz godišnju stopu rasta od 2 odsto BDP bilo bi potrebno 35 godina da samo prepolove jaz koji ih deli od razvijenih, a 115 godina da ga svedu na 10 odsto".

Ovaj zaključak je dobijen kompjuterskom simulacijom.

I u slučaju da Srbija danas uđe u EU, ona bi još ceo jedan vek morala da kaska za razvijenim zemljama, verovatno i duže, jer je njen BDP umesto potrebnog rasta od dva odsto, prošle godine zabeležio pad od 0,5 odsto. Očigledno je i iz ovog primera da izabrani način tranzicije nije uspešan.

WIIW institut iz Beča primetio je da je u periodu od 2008. do 2012. godine od deset tranzicionih zemalja koje su ušle u Evropsku Uniju, u samo njih dve je zabeležen rast BDP-a. Poljska je zabeležila godišnji rast od 3,03 odsto, a druga je Slovačka, sa simboličnim rastom od 0,68 odsto.

I ove analize pokazuju da ulazak neke zemlje u Evropsku Uniju sam po sebi nije dovoljan da bi se poboljšao standard stanovništva. Osim toga, dve najbogatije države Evrope nisu članice EU, niti planiraju da to ikada postanu: Norveška i Švajcarska. Njima treba pridodati i Island, čiji stanovnici su na nedavno održanom referendumu odbili ulazak u EU. I ova zemlja može da se pohvali visokim BDP-om po glavi stanovnika.

Prema Barovoj računici, od svih novih članica EU, jedino Poljska ima šanse da u ovom veku dostigne najrazvijenije zemlje, i to jedino pod uslovom da zadrži sadašnji tempo rasta BDP-a. Koliko je ovo očekivanje realno, drugo je pitanje.

U pomenutom tekstu Darvas ukazuje na još jedan detalj koji je obeležio tranziciju i neuspelu konvergenciju. Iako stanovnici Praga, Varšave ili Bratislave u međuvremenu ostvaruju viši BDP od stanovnika jednog Beča, stanovnici u drugim delovima zemalja u kojima su ove prestonice žive isto ili čak i lošije nego pre početka tranzicije. I ovde je izuzetak Poljska, koja u celini beleži rast BDP-a.

Iz ovoga se vidi da je tranzicija, onako kako je zamišljena i kako se sprovodi u Istočnoj Evropi, lepo upakovana šarena laža. Ona je osmišljena kao marketinški trik, jer sjajem prestonice pokušava da sakrije bedu ostatka zemlje.

I primeri zemalja iz okruženja pokazuju da su i tranzicija i ulazak u EU sračunati da opljačkaju lokalnu privredu. Slovenija je nekada imala 77 odsto proseka BDP-a 10 najrazvijenijih zemalja. Posle tranzicije i ulaska u EU njen BDP je pao na 71 odsto pomenutog proseka.

Još gore je prošla Hrvatska koja je pre tranzicije imala 61 odsto proseka BDP-a najrazvijenijih zemalja, a danas kao članica EU ima samo 52 odsto.

Najgore su prošle Srbija i Gruzija. Srbija je pre tranzicije imala 37 odsto pomenutog proseka, a posle godina sankcija i rata spala na 22 odsto. Gruzija je imala 40 odsto proseka, a sada uprkos pokušajima da se približi EU ima samo 18 odsto. Najveći uspeh je ostvarila Poljska, koja je sa 45 odsto, uspela da se popne na 60 odsto prosečnog BDP-a deset najrazvijenijih zemalja sveta.

Od tranzicije i pokušaja ulaska u EU Srbija je do sada imala samo veliku štetu. Njena industrijska proizvodnja 2008. godine iznosila je samo polovinu one iz 1989, poslednje godine pred početak tranzicije. Uopšte su sve zemlje u tranziciji, osim Estonije, ostvarile u istom periodu veći ili manji pad industrijske proizvodnje. S obzirom da su pojedine države zabeležile izvesni rast BDP-a, očigledno je da industrija u njima igra sve manju ulogu.

Jasno je da se industrijska proizvodnja sve više seli u najrazvijenije zemlje sveta i da je cilj takozvane tranzicije upravo i bio da zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka postanu zavisne od proizvodnje u najrazvijenijim zemljama. U tom kontekstu treba posmatrati i eventualni ulazak neke od zemalja u EU. Do toga dolazi tek kada se proceni da je ukupna zavisnost te zemlje od Unije dostigla zadovoljavajući nivo, a da je istovremeno tržište pomenute zemlje interesantno industrijalcima sa Zapada.

Posle svega, vlast u Srbiji bi morala građanima da prikaže račun dosadašnjeg tumaranja zemlje u pravcu EU. Pitanje je da li ova zemlja uopšte ima snage da nastavi ovim putem, kao i da li ima snage da bilo šta drugo učini kako bi se spaslo ono malo privrede što je još preostalo.