Natrag

Povodom

Banje i geotermalni izvori, jedan od najvrednijih resursa Srbije, propadaju zahvaljujući pljački i nasilju vlasti

Topla voda, za lopove prava zgoda

Naprednjačka vlast je odlučila da Srbiju opljačka do kraja i da privatizuje i ono što nikada u istoriji nije bilo u rukama privatnika. Na red su došle banje i druga lečilišta čija je vrednost neprocenjiva, jer se smatra da su upravo oni najveće bogatstvo ove zemlje. Primeri iz okruženja nam pokazuju da su posle privatizacije oni postali stecišta bogataša iz celog sveta, dok je običan narod morao da se leči stavljanjem nogu u lavore sa toplom vodom iz vodovoda.

Milan Malenović

Strani stručnjaci za geotermalne izvore, već odavno su označili Srbiju kao zemlju koja raspolaže tim neprocenjivo vrednim resursom, a posebno su istakli srpske banje i banjska lečilišta kao potencijalno glavni adut srpskog turizma.

Prema Zakonu o privatizaciji, država do kraja ove godine mora da reši sudbinu preduzeća koja su u njenom vlasništvu. Među 502 preduzeća u Srbiji, koja moraju biti privatizovana, pored 156 firmi u restrukturiranju, nalazi se i 14 banja i specijalnih lečilišta. Popisana su ona koja su poslovala s gubicima, ali ima i izuzetaka poput Ribarske banje ili Specijalne bolnice Čigota na Zlatiboru koje su ostvarile profit.

Oni koji se zalažu za privatizaciju banja ukazuju na to da su one posle privatizacije u pojedinim zemljama, kao što su Češka ili Poljska, počele da ostvaruju profit i do 40 puta veći od ranijeg. Svaka medalja ima dve strane, pa tako i ova. Prvo: u pomenutim zemljama na vlasti nije Srpska napredna stranka sa bulumentom svojih članova gladnih lake i brze zarade. Drugo: kako nam pokazuje primer iz bliske nam Slovenije, posle privatizacije banje su preimenovane u mondenske spa i wellnes centre sa cenama nedostižnim za običnog građanina.

Banje bi, očigledno, i danas mogle da budu profitabilne, čak i da ne postanu takozvani spa centri (reč spa u engleskom jeziku znači "banja", a poreklo vodi od imena mondenskog lečilišta u Belgiji, (Spa), a to se vidi već iz primera nekoliko lečilišta koja i danas uspešno posluju.

Jedan od primera je Ribarska banja. Svake godine se ozbiljna samoprihodovana sredstva investiraju u samu banju, ona se razvija, radnici redovno primaju plate, sve obaveze prema državi uredno se izmiruju... Zaposleni u ovom kruševačkom lečilištu strahuju da bi mogli da dožive sudbinu preduzeća koja su loše privatizovana samo da bi se neki tajkun za sitne pare dočepao nekog zemljišta ili zgrada koje je zatim nenamenski koristio i na kraju rasprodao.

Direktor ove banje, Dušan Šokorac, traži da se pre privatizacije prvo uradi ozbiljna strategija razvoja zdravstvenog turizma. Upravo to i jeste najveći kamen spoticanja, jer država nema nameru da čini bilo šta što bi pomoglo domaćem turizmu.

Pre izvesnog vremena jednoj hrvatskoj kompaniji (?!) je iz srpskog budžeta plaćeno 35 miliona dinara da uradi potrebnu studiju razvoja. Kada je u Ministarstvo turizma stigla hrpa papira kojima nije mogla da se uhvati ni glava, a ni rep, isto je ponudilo dva miliona dinara slovenačkoj firmi da izradi reviziju "studije". Videvši da tu nema ničega što bi moglo da se smatra ozbiljnom analizom, Slovenci su od posla odustali. I tako danas Srbija ima potpuno neupotrebljivu, ali skupo plaćenu studiju razvoja zdravstvenog turizma.

Ovakvo stanje ne treba da nas čudi kada je direktorka Sektora turizma u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Renata Pindžo, nekadašnja pomoćnica Mlađana Dinkića, koja je ovu funkciju obavljala sve dok je nije smenio Saša Radulović u čijem je resoru u to vreme bilo i ministarstvo turizma. Pindžova je posle formiranja aktuelne Vlade na volšeban način iz Ministarstva privrede, gde je bila neraspoređena, prešla u kabinet Rasima Ljajića, uprkos zabrani novog zapošljavanja, da bi zatim ponovo preuzela Sektor turizma koji je kroz različita ministarstva neprekidno vodila od 2008. godine do smene u januaru 2014.

Kako krv nije voda, Pindžova je za izradu strateški važne Studije razvoja zdravstvenog turizma u Srbiji umesto neke od eminentnih srpskih ili svetskih konsultantskih kuća izabrala neiskusnu hrvatsku firmu kojoj je iz budžeta Srbije plaćeno preko 300.000 evra, a dodatnih 20.000 evra je bačeno za reviziju koja nikada nije urađena.

Prodaće i Vrnjačku banju

Jedno od lečilišta koje i danas odlično posluje je Specijalna bolnica za rehabilitaciju Čigota na Zlatiboru. Za nju je zainteresovan najveći balkanski trovač, Petar Matijević, vlasnik Industrije mesa "Matijević". Problem sa ovom banjom je, međutim, što je ona u vlasništvu PIO Fonda i ne podleže ingerenciji Agencije za privatizaciju koja je u okviru Ministarstva privrede.

Matijević je poreklom iz Hrvatske, gde je i opljačkao svoje prve milione, ali se veruje da je po nacionalnosti Srbin. Na čelu Ministarstva privrede je Željko Sertić, potomak Pavelićevog "krilnika" Tomislava Sertića. Udruženi u ideji da Srbiju treba opljačkati, a Srbe istrebiti, Matijević i Sertić su iz petnih žila pokušavali da iz Fonda izuzmu upravo ovo lečilište, pa je u jednom trenutku ministar čak zakukao kako nije normalno da PIO polovinu para dobija iz republičkog budžeta, a da se istovremeno protivi da svoju imovinu prepusti državi, odnosno sa vlastodršcima uvezanim tajkunima.

Pre nekoliko dana nađeno je kompromisno rešenje. Sva preduzeća sa spiska za privatizaciju, pa tako i 12 specijalnih bolnica i banja, do kraja septembra treba da dostave kompletne podatke o vrednosti imovine, poslovanju, o kapacitetima koje bi prodavali i po kom modelu. Na osnovu toga će Agencija za privatizaciju do 1. novembra napraviti predlog privatizacije preduzeća o čemu će se u roku od 30 dana izjasniti Ministarstvo privrede. Prodaja će početi od 1. decembra ove godine.

Prethodno je bilo predloženo da kupcima bude ponuđeno deset do 50 odsto kapaciteta, odnosno oko 7.000 ležajeva u 28 rehabilitacionih centara, ali da Fondu zdravstva ostane od 3.000 do 3.500 postelja za potrebe osiguranika. RZZO ima najviše postelja u Institutu za rehabilitaciju Niška banja, Institutu za rehabilitaciju Beograd i centrima u banjama Stari Slankamen, Rusanda, Bukovička banja, Sokobanja i Novopazarska banja.

Od ovoga se, očigledno, odustalo, tako da će Matijević i njemu slični moći da pokupuju sve što im srce zaželi.

Malo ko je danas svestan činjenice da većina banja nikada u istoriji nije bila u privatnim rukama. U predratnoj Jugoslaviji, postojalo je pet kategorija banja, razvrstanih po vlasništvu. Prva kategorija su bile državne banje, kojima je upravljalo ministarstvo zdravlja Kraljevine Jugoslavije. Drugu kategoriju su činile banje u vlasništvu banovina, treću one čiji su vlasnici bili organi lokalne samouprave, u četvrtu su ulazila lečilišta u posedu humanitarnih organizacija (Crveni Krst, Karitas, Kolo Srpskih Sestara i slično), a tek petu grupu su činile banje u vlasništvu privatnih fizičkih ili pravnih lica (kao na primer Srpska Selters banja u Mladenovcu).

Od svog osnivanja krajem 19. veka, pa sve do danas Vrnjačka banja je bila u državnom vlasništvu. Zanimljivo je da je ona pre Drugog svetskog rata imala daleko više posetilaca nego bilo koja druga turistička destinacija u ondašnjoj Kraljevini. Tako je, na primer, 1937. ovu banju posetilo 32.294 gostiju, na drugom mestu je bilo jezero Bled u Sloveniji sa 17.985 posetilaca, a tek na trećem mestu je bio Dubrovnik koji je ugostio 13. 235 posetilaca.

Sada vlastodršci planiraju i nju da privatizuju. Jedan od zainteresovanih kupaca je EES grupa iz Nemačke, koja bi da kupi još i: Institut za lečenje i rehabilitaciju Niška banja, Matarušku i Bogutovačku banju, Specijalnu bolnicu Vranjska Banja, Specijalnu bolnicu Zlatar, Specijalnu bolnicu Sokobanja, te Specijalnu bolnicu Ribarska banja, kao i specijalne bolnice za rehabilitaciju - Merkur u Vrnjačkoj banji, Koviljači i Niškoj banji.

Narodna lečilišta postaće mondenske banje za bogataše

EES Group GmbH, sa sedištem u Frankfurtu, nastala je udruživanjem ERC GROUP i ENGINEERING DASS. Preduzeće zapošljava oko 480 visoko stručnih saradnika, ali do sada nije imalo nikakva iskustva u vođenju bilo kog lečilišta u svetu. Kupovina neke od banja ili specijalnih bolnica u Srbiji za ovu grupu bi bila čista finansijska investicija od koje očekuje profit i to u najkraćem mogućem roku. Umesto lečilišta za bolesne sa plitkim džepom, nastali bi spa centri za belosvetske bogataše.

Za kupovinu Vrnjačke banje zainteresovan je i Miroljub Aleksić, predsednik kompanije „Alco Group" (u čijem sastavu su firme „Pionir", „Hissar", „Tipoplastika", „AlfaPlam", „Jugotehna"...). On je vlasnik i lanca hotela „A hoteli", u čijem sastavu su: „Izvor", „Staro zdanje" i „Šumadija" u Aranđelovcu, „Master" u Novom Sadu, „Sloboda" u Šapcu, „Tornik" na Zlatiboru i „Park" u Vrnjačkoj Banji...

U centru Šapca, 1977. godine, sagrađen je hotel „Sloboda", površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i čak pet restorana. Avgusta 2003. godine, prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara.

Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis", a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70 odsto društvenog kapitala hotela od strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za samo 383.670 evra.

Pomenuti primeri dovoljno rečito govore o tome šta posle privatizacije očekuje zdravstveni turizam Srbije.

U trku za srpska banjska lečilišta uključili su se do sada i Miodrag Kostić i Filip Cepter. Očekuje se i da se kao zainteresovani pojave još i neki „kontroverzni biznismeni", jer banje vrede više od EPS-a, a mogu uz minimalna ulaganja da donesu daleko veći prihod.

A 1. Rehabilitacioni centri Fonda PIO vrede minimum pola milijarde evra

U pripremi za privatizaciju je 11 banjskih i specijalističkih medicinskih centara (Vrnjačka Banja, Vrdnik, Zlatibor, Zlatar, Ribarska Banja, Banja Koviljača, Vranjska Banja, Niška Banja, Sijerinska Banja, Sokobanja, Termal-Vrdnik). Pored ovih u restruktuiranju su i Bukovička Banja (u stečaju), Žubor- Kuršumlijska Banja, Romulijana - Gamzigrad, dok je Mataruška Banja u prekidu privatizacije. U ovih 15 banjskih lečilišta ima oko 2.700 zaposlenih.

Fond PIO u svom vlasništvu ima 30 rehabilitacionih centara čija je vrednost oprezno procenjena na najmanje pola milijarde evra. Fond nema para za njihovo održavanje i obnovu, tako da će do kraja godine i za njih biti urađen plan privatizacije.

A 2. Ilegalna banja u Zabeli

U Srbiji je veoma duga tradicija banjskog turizma, mada vlast u poslednjih nekoliko decenija čini sve što može da narod odvrati od odlaska u jeftine domaće banje, umesto na skupe strane plaže.

Još u doba Rimskog carstva na ovim prostorima su postojale terme, lekoviti izvori tople vode. Ispod današnjeg Filozofskog fakuteta u Beogradu otkriveni su ostaci jedne rimske terme. Kamene klupe iz tog perioda i danas krase plato na kome je spomenik Njegošu, uz sam zid Kapetan Mišinog zdanja.

Priču o srpskim banjama započinje knjaz Miloš dovođenjem barona Zigmunda Herdera, načelnika Saksonskih rudokopa, koji je 1835. godine analizirao i potvrdio lekovitost brestovačke, a kasnije i drugih banjskih voda. Miloš se najradije kupao u Sokobanji i Brestovačkoj banji, gde je sebi sazidao i konak, a najslađe je pio bukovički „kiseljak". Pored izvora u Bukovičkoj banji započeo je 1860. godine da gradi „Staro zdanje", velelepnu građevinu koja će se zidati još dugo posle njega, a u kojoj je kralj Milan priređivao raskošne balove.

Prvi zvanični gost Brestovačke banje, u leto 1834. godine, bila je knjeginja Ljubica za kojom je ubrzo stigao i knez Miloš, zajedno sa mlađim sinom Mihajlom. Prvi ugostiteljski objekat u Vrnjačkoj Banji, „Narodna gostionica", otvoren je 1885, a deset godina kasnije tu će zasvetleti i prva električna sijalica. Temelje raskošne vrnjačke parkovske flore, sa rundelama u francuskom baroknom stilu, postavio je Čeh Josip Paris, vlasnik čuvenih cvećara u Beču i Mariboru, koji se u Banji nastanio 1928. godine.

Turistička sezona Sokobanje u Miloševo vreme počinjala je u proleće i trajala do prvih prohladnih dana. Banja je bila na glasu. Decenijama je u nju dolazio otmeniji svet, ugledni trgovci, činovnici, poznati glumci i pisci... Na banjskom šetalištu mešali su se zubuni i suknje seoskih žena sa libadama gradskih gospođa, a kasnije, pred kraj veka, i sa gošćama iz inostranstva obučenim po poslednjoj evropskoj modi. Na glavnom šetalištu i obližnjim ulicama bilo je 17 mehana i oko 40 zanatlijskih radnji.

Cela Mačva, kao i Stig leži na toploj vodi, ali se ništa ne čini da se to i iskoristi. Jedina banja sa toplom vodom u Stiškoj dolini je ona ilegalna u okviru zatvora Zabela kod Požarevca. Tamo postoji nekoliko bazena za goste i jedan za osuđena lica. Prihode od ulaznica za javne bazene inkasira zatvorska uprava, iako nema dozvolu za korišćenje termalnih voda koje se tretiraju kao rudno bogatstvo.

Odmah posle petooktobarskog puča u Šabac je došla delegacija jedne francuske kompanije sa planom investiranja nekoliko desetina miliona dolara u korišćenje izvora tople vode u Mačvi. Bilo je planirano da se izgrade plastenici za voće i povrće na nekoliko stotina hektara koji bi tokom zime bili grejani prirodnom toplom vodom, kao i otvaranje najmanje jednog termalnog lečilišta. Tadašnja opštinska vlast, koju je držao DOS, raspala se upravo na pitanju podele plena između njenih članova i funkcionera u republičkim ministarstvima koji su trebali da izdaju potrebne dozvole.

A 3. Neubedljive primedbe iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija

Neposredno nakon završetka ovog teksta, autora je pozvao Uroš Kandić iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, kako bi usmeno demantovao navode koje smo ministru poslali nekoliko dana ranije putem elektronske pošte.

Kao prvo, on tvrdi kako Renata Pindžo nije hrvatskog porekla i da tako nešto prvi put čuje. Prema mišljenju gospodina Kandića, izgleda da u Ministarstvu turizma nema zaposlenih hrvatske nacionalnosti. U vezi plaćanja 35 miliona dinara za izradu projekta razvoja banjskog turizma, gospodin Kandić tvrdi kako je svota daleko manja i da iznosi 20 miliona dinara, a da je plaćena iz donacije koju je dala Turska razvojna agencija TIKA.

Upitan zašto je i pod kojim uslovima TIKA donirala taj novac, odgovara kako je ona često pomagala kada u srpskom budžetu nije bilo para i da u svemu tome ne vidi ništa čudno. Da li je i šta zauzvrat dobila turska strana nismo uspeli da saznamo.

U vezi kompanije koja je dobila pomenuti novac za izradu projekta, Kandić tvrdi da se ne radi ni o kakvom preduzeću iz Hrvatske, već "o jednoj internacionalnoj kompaniji", ali nije mogao da navede ni ime, a ni zemlju njenog porekla. Čudna je ta anonimna "renomirana kompanija".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane