Natrag

Grčka

Dužni kao Grčka, ponosni kao Spartanci

Evro, drahma ili demokratija

Pred sam referendum u Grčkoj, koji je održan 5. jula, evropski politički i finansijski moćnici pokušali su da prestraše Grke presekavši im finansiranje banaka i preteći opštim haosom. Skoro su sasvim otvoreno nastojali da grčku levičarsku koaliciju skinu sa vladajuće pozicije. Siriza je ipak pobedila i to neočekivanim rezultatom: 61 odsto je glasalo „oxi" (ne), a to „ne" je bilo ne evropskim uslovima, a samo 39 odsto su rekli „nai" (da). Da su evropski bankari uspeli u svojim namerama rušenja grčke vlade, to bi bio sramotni momenat, čak i da su kreditori bili u pravu, za Evropu koja tvrdi da je posvećena demokratiji.Grčku bitku za opstanak opisuje urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar Majami Heralda

Milan Balinda

Dan nakon referenduma Pol Krugman je u svojoj kolumni pokušao da objasni o čemu se sve vreme radilo: „...evropski samozvani tehnokrati su kao lekari iz srednjeg veka koji insistiraju da pacijentima puštaju krv - a nakon što bi njihova terapija pogoršala stanje pacijenta, zahtevali bi još više krvarenja".

„Već izvesno vreme postalo je jasno da je stvaranje evra bila užasna greška", u svojoj kolumni u Njujork tajmsu napisao je Pol Krugman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju.

Nakon ove žestoke rečenice kolumnista je nastavio: „Evropa nikada nije imala preduslove za uspešnu jedinstvenu valutu - pre svega, bankarsku i fiskalnu uniju koja, na primer, garantuje da kad prsne balon tržišta stambenog prostora u Floridi, Vašington automatski zaštiti starije građane protiv bilo koje opasnosti po njihove medicinske potrebe i njihove bankarske račune." Potom je rekao da bi Grci trebalo da glasaju „ne" na referendumu i da, ukoliko bude potrebno, napuste evro zonu, dodavši da je napuštanje teže nego ulazak u nju.

Kao objašnjenje za grčku krizu napisao je da se njihova ekonomija urušila i to uglavnom kao rezultat nametnutih mera štednje koje su uništavale svu dobit. Da Grčka ima drahmu mogla bi da devalvira i poboljša prospekt svog izvoza. Upravo se to dogodilo sa Kanadom devedesetih godina i u skorije vreme na Islandu, ali Grčka nema drahmu i svezane su joj ruke.

U poslednjem trenutku, pred samu najavu referenduma, „trojka" (Evropska komisija, Centralna banka i MMF) je ponudila grčkoj vladi novi dogovor koji je bio isti kao stari dogovor o merama štednje. Sve o svemu - trojka je stalno poturala mere štednje. Mere štednje i ništa osim mera štednje, a u zamenu za nove kredite kako bi Grčka ostala likvidna i postala još zaduženija.

Takvu ponudu Cipras nije mogao da prihvati jer bi to razorio njegov politički razlog postojanja. Svoju je sudbinu predao u ruke građana Grčke znajući da postoji ogromna verovatnoća da bude preglasan. Samo pitanje, koje se odnosilo na prethodni predlog trojke, nije obavezno bilo jasno svim Grcima. Neki su mislili da je referendum da li hoće da ostanu u evro zoni, drugi da li hoće da ostanu u Evropskoj Uniji, treći su razumeli o čemu će da glasaju, ali donošenje teških odluka nije lako većini ljudi.

Pošteno govoreći, mnogi se kolebaju da li da zavežu zelenu ili plavu mašnu, a kod lepšeg pola, plave ili crvene cipele, iako takve odluke nisu sudbonosne. Krugman tvrdi da bi Grci morali da glasaju protiv predloga trojke iz tri razloga: pre svega, mere štednje bi bile sve intenzivnije i zemlja bi zauvek bila zaglavljena u ćorsokaku. Drugo, haos nakon izlaska iz evro zone ne bi se mnogo razlikovao od haosa u kome su se već našli i, treće, Grčka bi izgubila svaki suverenitet.

Krugman je naveo da je pogrešno mišljenje da su rukovodioci trojke samo tehnokrati koji objašnjavaju „neukim Grcima šta bi trebalo uraditi". Kaže da su ti pretpostavljeni tehnokrati u suštini „kreatori fantazije koji su odbacili sve što znamo o makro-ekonomiji i koji su grešili na svakom koraku. Ne radi se o analizama, radi se o moći - moći onih koji daju kredite da izvuku utikač grčkoj ekonomiji, a koja postoji sve dok se evro-izlazak smatra nezamislivim". Pored Krugmana u navijačkoj loži Sirize našao se i drugi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Džozef Stiglic. On tvrdi da su evropski lideri konačno počeli da otkrivaju svoje karte pokazujući istinsku prirodu suprotstavljanja novoj grčkoj vladi, a da ta istina nije mnogo prijatna: „...Mnogo više se radi o moći i demokratiji, nego o novcu i ekonomiji".

Stiglic insistira da su mere trojke tokom poslednjih pet godina dovele do pada grčkog BND od 25 odsto. Grčka stopa nezaposlenih među mladima je zbog tog pada dostigla 60 odsto.

Kuma dala, kuma i uzela

Stiglic potvrđuje da skoro ništa od novca koji je Grčka dobila nije otišlo u Grčku, već da su time isplaćivani dugovi privatnog sektora, među njima nemačkih i francuskih banaka koje operišu u Grčkoj. Svaki put kad je Grčka platila kamate, ili deo duga, taj bi novac opet bio pozajmljen Atini da bi platila privatne gubitaše. Evro zona, kaže Stiglic, nije nikada bila demokratski projekat i da u većini zemalja narod se nije izjašnjavao da li hoće u evro zonu. Svojevremeno je raspisan referendum u Švedskoj i Šveđani su bili dovoljno upućeni u tematiku, te su odbili da prihvate evro kao svoju valutu. Problem leži, piše Stiglic, što mnogi evropski lideri hoće da vide leđa Aleksisa Ciprasa i njegovoj levičarskoj partiji. Na kraju krajeva, podvlači Stiglic, veoma je neugodno imati u Grčkoj vladu koja je toliko kritička prema vrsti politike koja je toliko učinila da se poveća ekonomska nejednakost u Evropi. Stiglic na kraju svog najnovijeg teksta o evro-krizi kaže da on zna kako bi on glasao. Podržao bi Sirizu.

Mnogo se diskutuje o ovom grčko-trojka sukobu i prilepljene su bezbrojne etikete. Po nekim verzijama radi se o Nevaljaloj Grčkoj i Plemenitoj Evropi koja hoće da spase neposlušne Grke. „Oštroumni komentatori" tvrde da se problem ne nalazi u Briselu već u Atini. Šefica MMF, Kristina Lagard, tvrdi da grčka vlada nije dovoljno odrasla. Da se njihov ministar finansija, Janis Varufakis, ponaša kao dete. Nemačka štampa objavljuje da je njemu potrebna psihijatrijska pomoć.

Međutim, postoji jedan problem sa ovim pričama o moralu: raspadnu se kad se pogleda u realno stanje. Čitav evro-projekat je pogrešno postavljen i to pre svega što jedinstvena valuta nije najpogodnija za obične Evropljane. I to širom Evrope. A kada se stvarala Evropska Unija nije se govorilo o jedinstvenoj valuti već o viziji ujedinjene Evrope koja će se postići gradualnim izjednačenjima životnog standarda, produbljivanjem demokratije i procvatom istinske evropske kulture.

Čini se da se teži na izjednačavanjem životnog standarda jer zaposleni u Italiji, Španiji i Francuskoj, a i u ostatku evro zone, sada takođe stežu kaiševe jer im se nadnice konstantno smanjuju. Teži se siromaštvu. Ispada da se nije radili o produbljivanju demokratije, već o produbljivanju tržišta. Ti evropski lideri, od kojih se mnogi izdaju za socijaldemokrate, sve jasnije se pokazuju kao hipokriti.

Grčka kriza je pogubna za Grčku i kolosalno razočarenje za Evropsku Uniju. Čitava evropska zemlja, Grčka, postala je pokusni kunić u neo-liberalnoj laboratoriji. Evropa je nesigurna kada dođe do rešavanja kriznih situacija. Francuska kaže da se Grčka mora spasti, Nemačka kaže da je to nemoguće. Evropska komisija bi da nastavi pregovore.

Finski ministar finansija, Aleks Stuba, željno očekuje sahranu. Međunarodni monetarni fond se ne slaže sa Evropljanima koliki je iznos grčkog duga. A svi pokušavaju da se izvuku od odgovornosti. Jedino je francuski ministar finansija, Mišel Sapin, negde izjavio da su možda Evropljani tu i tamo pogrešili i da su se stvari mogle drugačije uraditi.

I da, MMF je priznao da Grčka ne može da vrati svoje dugove. Nije to MMF izračunao u poslednjem trenutku, to su znali sve vreme, ali nije im išlo u račun da se sukobljavaju s Evropskom centralnom bankom. Zašto su na kraju to priznali?

Možda zato što su iz Vašingtona stigle poruke da im ne bi odgovaralo da Grčka upadne u ozbiljnu krizu. Inače, Amerika ima 18 odsto udela u MMF i pravo veta na njihove odluke.

Pred sam grčki referendum, u četvrtak, MMF je u Vašingtonu objavio jedan dokument o grčkoj situaciji u kome na nesumnjiv način potvrđuju da je vlada u Atini u pravu da je dug nemoguće vratiti ukoliko se ne pomere rokovi za isplatu sazrelog duga, smanje kamate i deo sasvim otpiše.

Evropski lideri su odmah krenuli u akciju da zaustave objavljivanje tog dokumenta, tvrdeći da će on biti upotrebljen u političke svrhe, ali je MMF odgovorio da oni moraju da kažu kakva je situaciji i ne mogu biti odgovorni za političku upotrebu njihove analize. Ili, prevedeno, pala je naredba iz američkog političkog vrha da bi se evropska strana prisilila na popuštanje.

U dokumentu takođe stoji da grčki budžet javne potrošnje neće moći da pokrije potrebe i da je Grčkoj potrebno da joj se neki dugovi otpišu, uključujući i evropske pozajmice koje su garantirane novcem poreskih obveznika, građana dotičnih zemalja. Takođe se kaže da će Grčkoj u sledećih tri godine biti potrebno najmanje 50 milijardi evra samo da bi ostali solventni. Grčka vlada je odmah počela da koristi taj dokument i Cipras je odmah preneo Grcima da je MMF potvrdio ono što Siriza sve vreme govori - Grčka ne može da vrati sve dugove.

Sastanak unutar MMF se dogodio u prethodnu sredu kada su evropski članovi postavljali pitanja o tempiranom trenutku, pred sam grčki referendum, kad se taj dokument objavljuje. Nije bilo glasanja, ali su evropski predstavnici bili u jasnoj manjini u odnosu na američke koji su bili za objavljivanje. Jedan izvor iz MMF, koji je bio učesnik debate, izjavio je da odluka nije bila laka. „Mi ovde ne živimo u kuli od slonovače. Ali, Evropska Unija mora da razume da ne može sve što se bazira na njihovim interesima biti i odlučeno... Podaci su neoborivi. Oni ne mogu biti sakriveni zato što mogu biti eksploatisani".

Naravno da je te podatke Aleksis Cipras odmah iskoristio, budući da mu ih je MMF zbog toga i ponudio. Sve je to politička anatema u Nemačkoj gde bi Merkelova morala da objasni svojim građanima da se novac koji je pozajmljen Atini nikad neće vratiti.

Taj je dokument takođe bio jasna poruka da će MMF nastaviti da sarađuje, po pitanju budućih pozajmica Grčkoj, sa evropskim partnerima samo i ukoliko dogovor uključuje i otpisivanje dela grčkog duga. Ovi stavovi MMF mogli su da se naslute već nekoliko dana ranije i to iz usta američkog predsednika. Obama je rekao da je već razgovarao sa evropskim partnerima i da je urgirao da „nađu put razrešenju problema".

Grci su odlučili: bolje grob nego rob!

Bela kuća je takođe poslala u Berlin, Brisel i Pariz svog najvišeg službenika za međunarodne financije, da bi „pratio pregovore". Zabrinutost Vašingtona nije samo zbog evropskog ekonomskog zdravlja i stabilnosti globalnog tržišta, već i iz strateških razloga. Grčka je član NATO i kada se nalazi u bezizlaznoj ekonomskoj situaciji jer je pod pritiskom drugih članova te vojne organizacije, sve to može da iskomplikuje američku spoljnu politiku. Direktno SAD nema veliku trgovinsku razmenu sa Grčkom koja im takođe ne duguje veće količine novca, ali je Bela kuća naglasila da je grčka stabilnost od „nacionalnog bezbednosnog interesa". Još je u februaru Obama izjavio da „ne može se nastaviti s ceđenjem zemalja koje se nalazi usred depresije".

Nakon razgovora sa Angelom Merkel, izdato je saopštenje da su se ona i Obama „dogovorili da je od kritične važnosti da se učini svaki napor da se vrati na put koji bi dozvolio Grčkoj da nastavi sa reformama i rastom unutar evro zone".

A 2010. izglasan je zakon u SAD po kojem se sprečava svaki kredit MMF ukoliko se proceni da taj dug ne može biti vraćen. Druga je stvar što je dve godine kasnije dat zajam Grčkoj i tako je već tada taj zakon prekršen, makar po tvrđenju jednog republikanskog senatora iz Teksasa.

U svakom slučaju, nije ni bilo toliko važno šta su Grci glasali na referendumu, kao ni da li će evropske vođe i Grčka postići neki razuman dogovor, kapitalno pitanje je da li je Evropska Unija jedna demokratska tvorevina ili je novac važniji od bilo čega. Od kako se Siriza pobedila na izborima, pre pet meseci, evropske vođe nisu pokušavale da urade ništa drugo do da oteraju grčku vladu s vlasti. Moglo bi da se svede na sledeće: možete slobodno da imate izbore, ali vlada koju izaberete može samo da radi ono što mi kažemo. Čini se da moćnici iz EU hoće da pošalju poruku od Španije pa do Irske da je svaki otpor, svako drugačije viđenje - uzaludno.

Konzervativni političari iz nemačke vladajuće Demohrišćanske stranke nazivaju Aleksisa Ciprasa i njegovog ministra finansija Janisa Varufakisa „komunistima".

Iako je Angela Merkel spremna da se nastave pregovori sa Grčkom i bilo kojom partijom koja je na vlasti u Atini, njoj će u nemačkom parlamentu biti potrebni glasovi njenih konzervativnih poslanika, a to neće ići lako. Grcima nije bilo lako da glasaju na referendumu jer su mnogi (pogrešno) smatrali da bi glasom za Sirizu, a protiv krvožednih mera štednje, Grčka bila osuđena na izlazak iz evro zone. To nije tačno. Nema ničega u pravilima evro zone da zemlja koja nije u stanju da na vreme isplati neki dug, nema više prva da koristi evro.

S druge strane, Grčka ima pravo da ne veruje evropskim pregovaračima jer je već jednom, 2012. godine, bila ružno prevarena. Naime, traženo je od Atine da prvo sprovede izvesne mere štednje, da natera Grka na još jedno stezanje kaiša, a da će im olakšati plaćanje dugova odmah potom. Grci su uveli te mere, ali olakšanje nikada nije sprovedeno.

Problem je što u jednoj demokratskoj tvorevini nema mesta lažima i prevarama. Postoji još jedan problem - Grčka je deo EU i takođe odgovorna za društvene, političke, monetarne, kulturne i sve druge odnose u toj Uniji. Nemačka, i birokrati u Briselu, nemaju više prava da kroje budućnost Evrope nego što to imaju druge zemlje. A to što je Siriza ekstremna levica ništa ne menja iz dva razloga. Prvo, Siriza i nije toliko ekstremna i, drugo, levica je sastavni deo evropske političke istorije i kulture. U svom obraćanju naciji, Aleksis Cipras je, najavljujući referendum, rekao i sledeće: „U ovim kritičnim vremenima, svi moramo da se prisetimo da je Evropa zajednički dom svih naroda. Da u Evropi ne postoje vlasnici i gosti. Grčka je, i to će ostati, integralni deo Evrope, i Evropa je integralni deo Grčke. Ali Evropa bez demokratije, bila bi Evropa bez identiteta i bez kompasa".

Dan nakon referenduma postalo je jasno da ukoliko novac ne krene iz Frankfurta, sedište Evropske centralne banke (a u trenutku pisanja ovog teksta još se nije znalo, ili naziralo, šta će se dogoditi), Grčka će ostati bez prebijene kinte i moraće da štampa neke, bilo kakve, bonove, nešto kao paralelnu valutu da bi mogla da isplati plate i penzije. Koliko god da je komplikovano nazreti krajnji rezultat grčke krize, dva puta se naziru: ili Evropa oprašta neke dugove, smanjuje kamate i nastavlja da pomaže likvidnost grčkih banaka, ili Grci izlaze iz evro zone i vraćaju se na drahmu. Grci su odlučili da reskiraju u stilu „bolje grob, nego rob!".

A 1. Varufakis priziva Špance

U subotu, 4. jula, pred sam referendum u Grčkoj, ministar Varufakis je za španski dnevnik El mundo izjavio da Grci i Španci imaju „zajednički interes". Interes da zajedno redizajniraju monetarnu uniju Evrope: „Pozdrav ljudima u Španiji! Kako već znate, siguran sam da Grci i Španci imaju mnogo toga zajedničkog".

U intervjuu za El mundo, Varufakis je izrazio uverenje da Španci sigurno znaju da evropski moćnici hoće da pošalju svima u Evropi svoju poruku koristeći Grčku kao primer. Na kraju je rekao da to što se događa sa njegovom zemljom je terorizam. „Zašto su nas primorali da zatvorimo banke? Da bi uterali strah ljudima. A kada se radi o širenju terora, onda se ta pojava zove terorizam. Ali se nadam da strah neće prevladati", rekao je grčki ministar finansija koji je ostao na toj funkcije sve do jutra nakon referenduma i onda je podneo ostavku. Naime, neki evropski ministri finansija izrazili su želju da više ne pregovaraju sa Varufakisom i on se povukao da bi na taj način pomogao grčkoj vladi da se dogovori sa evropskim poveriocima.

Međutim, na španskoj strani već su se dogodile izvesne promene u odnosu na grčku krizu. Od „mi smo sa grčkim narodom" do „Grčka nije Španija", a ove promene u roku od 48 sati. Španska koalicija levih snaga, Podemos, procenila je da joj preterana asocijacija sa Sirizom može u tom trenutku više da šteti nego što bi joj donelo koristi. Ukoliko bi Grčka izašla iz evro zone, što se verovatno neće dogoditi, to bi bila loša poruka za Špance kojima ni na kraj pameti nije bliska ideja da njihova zemlja izađe iz te monetarne unije.

Većina Španaca situaciju u Grčkoj pred sam referendum videla je kao haotičnu. A to so već bili iskoristili španski političari da bi zemljacima ukazali na opasnosti koje bi pretile njihovoj zemlji ako bi Podemos došao na vlast. Ipak je na kraju, nakon objavljivanja rezultata, vođa Podemosa, Pablo Iglesias, među prvima čestitao Ciprasu na kolosalnoj pobedi.

Ukoliko Siriza ipak uspe, to bi dalo dodatna krila španskim levičarima.

Za evropski establišment „neposlušnost" Španije, i još više Italije, bila bi mnogo veći problem od grčke krize. Grčka ekonomija je manja i njen BND predstavlja samo 6,5 odsto nemačkog. Osim toga, novac koji Grčka ne može da vrati iznosi jedva jedan odsto od ukupne sume novca kojim raspolažu evropske banke. Grčki sunovrat ne bi bio strahovit udarac na evropsku ekonomiju.

Ali, ako tim putem krenu zemlje s jačom ekonomijom, to bi već bila velika opasnost za evro zonu i evropsko tržište. Nemačka, na primer, prodaje svoje Poršee i Mercedese u Grčkoj, ali ih mnogo više prodaje u Italiji, Španiji i Portugalu, na primer. Kako se nemačka privreda bazira na izvozu proizvoda, i to pre svega unutar Evropske Unije, bankrot mediteranskih zemalja bio bi poguban. Na kraju, kad se svedu računi, mala je verovatnoća da će se grčkoj dozvoliti da bankrotira, bez obzira koliko će njeno spasavanje koštati.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane