Natrag

Do koske

Jubilej jednog prevarata: prošlo je 15 godina od smene režima Slobodana Miloševića

Svakog dana, u svakom pogledu, sve dublje tonemo

Ovog oktobra navršava se punih 15. godina od smaknuća sa vlasti Slobodna Miloševića. U Beogradu je 5. oktobra izvršen prevrat, kojim je američka administracija u Srbiji zamenila svog igrača Slobodna Miloševića, koji je u međuvremenu postao loš momak, i dovela na vlast takozvanu Demokratsku opoziciju. Sa njom svakog dana, u svakom pogledu, sve više dublje tonemo.

Milovan Brkić

Čovek koji je presudio da Miloševićev režim padne, zvao se Ljubisav Đokić, poznatiji kao Džo bagerista. U prelomnim trenucima, kada je srpska policija napala demonstrante bojnim otrovima, teško je bilo ući u Saveznu skupštinu i zapaliti je, jer je policijskom brigadom komandovao odlučan čovek, Boško Buha.

Revolucija jede svoju decu, staro je pravilo.

General Viktor Stankulesku, ministar odbrane, decembra 1989. je nagovorio Čaušeskuove da pobegnu helihopterom iz Bukurešta, bio je potom glavni organizator prekog suda u Trgovištu i streljanja bračnog para.

Danas general Stankulesku izdržava kaznu zatvora od 15 godina, na koju je osuđen zbog navodnog izdavanja naređenja da se puca na građane Temišvara decembra meseca te kobne godine! I svi članovi sudskog veća koje je bračni par osudio na smrt, iznenada su (iz)gubili živote!

Junak 5. oktobra 2000. godine, hvaljeni Ljubisav Đokić zvani Džo bagerista, od pre nekoliko meseci nalazi se u logoru za azilante u Nemačkoj, i očekuje dobijanje političkog azila. DOS-ova vlast ostavila ga je i bez bagera, i bez posla, i bez penzije.

Ali, nije samo Džo izgubio nadu posle tog prevratničkog 5. oktobra. Izgubili su je mnogi. Boško Buha, koji je komandovao policijom, koja je ispalila na demonstrante stotine kilograma bojnog otrova, od kojih su mnogi kasnije pomrli, postavljen je za načelnika SUP-a Beograda. Dve godine kasnije, ubio ga je omiljeni junak Zorana Đinđića, Milorad Ulemek Legija, a kasnije je organizovao i premijerovo ubistvo.

Već 5. oktobra, uveče, u Skupštini grada Beograda Zoranu Đinđiću nazdravljale su, osim Legije, komandanta Jedinice za specijalne operacije, poznate kao Crvene beretke, vođe surčinske mafije Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević i viđenije ubice iz njihove bande.

Vlada na čelu sa Đinđićem počela je da razara društvena preduzeća, zatvara banke, da Srbiju priprema za veliku rasprodaju. Đinđić je bio bestidan čovek. Okupio je oko sebe dečurliju, nesvršene studente, postavio ih za šefove kabineta, za minitre i direktore. Građani su počeli da strahuju za budućnost i živote.

Početkom 2003. godine i sam je shvatio da Srbiji nema spasa. Zapadnim državama i centrima moći nije odgovara demokratska, već podanička Srbije. POčelo jke da se ostvaruje ono što je najavio Slobodan Milošević, predajući vlast Vojislavu Koštunici,

Kada je 8. oktobra 2000. godine predao vlast Koštunici, Milošević je izjavio - "Skinuo sam sa duše veliki teret". Čestitajući Koštunici na pobedi, Milošević je naveo da se Srbija tek suočava sa velikim izazovima, sa teritorijalnmom celovitošću, rešavanjem statusa Kosova, i sa svim drugim zahtevima zapadnih centara moći koji će stizati, i koji će ugroziti nezavisnost Srbije.

Nakon ubistva Zorana Đinđića, koje su organizovali na Zapadu, učinak njegove politike i odnos njegovih mentora prema Srbiji najbolje je opisao urednik londonskog Gardijana Nil Klark, u tekstu koji je objavljen 14. marta 2003. godine.

''...Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo 'snažno vođstvo', dok je portparol kanadske vlade veličao 'vesnika demokratije', a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio 'reformisanju Srbije'.

Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.

Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.

U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam Le Bon otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.

Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.

Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.

Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile 'reformističku' vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić - i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!

Prvi prioritet je bio uvođenje programa 'ekonomskih reformi' - što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.

Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom 'angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije'.

Ali, Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano i režirano suđenje u Hag.

Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je još ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine, Đinđić je upravo to i uradio.

Uprkos suprotstavljanju većine njenih građana, 'vesnik demokratije' sledio je zahteve 'međunarodne zajednice' i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.

U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%.

Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete pokušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule. Ali, ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje...".

Vojislav Koštunica, Boris Tadić, i njihove vlade, činile su sve što im je Zapad nalagao. Pljačkali su nemilice Srbiju. Dolaskom Aleksandra Vučića, izdaja nacionalnih interesa je u završnoj fazi: prodao je Kosovo i sve što se prodati moglo, nastavio je nemilice da pljačka državnu imovinu, da dovodi Arape, da naseljava migrante...

A od pada Miloševića prošlo je samo 15. godina.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane