Natrag

Prosveta

Anatomija trošenja kredita od 420 miliona evra, dodeljenog za razvoj nauke

Dubina akademskih džepova

Sada već bivši državni sekretar u ministarstvu prosvete, Aleksandar Belić (smenjen u avgustu ove godine, na sopstveni zahtev, zbog prelaska na bolju funkciju) i novi direktor Jedinice za upravljanje projektima (JUP), Goran Kvrgić, "trasirali" su pravce trošenje kredita od 420 miliona evra, odobrenog svojevremeno da zaobilaznim putem, preko nauke, materijalno pomogne odlazećoj vlasti Borisa Tadića. Ali, Tadić je ubrzo pao, a kredit preživeo. Ko ga i kako danas troši, zahvaljujući odlukama Belića i Kvrgića, istraživala je Tablodova novinarka

Piše: Nađa Keleri Andrejević

Jasno je da se u naučnu infrastrukturu ne mogu svrstavati velelepne zgrade rektorata u Novom Sadu, muzeji sa dinosurusima u Svilajncu, hotelsko-turističko-zabavni kompleks u Petnici i „viseća" strašila pod firmom centra za promociju nauke u Beogradu. Još manje to mogu biti stanovi za trećerazredne naučnike i umetnike većinom članove i simpatizere vladajućih partija režima. Bilo bi veliko iznenađenje da je više od desetak namenski izgrađenih stanova dospelo do pravih i dostojnih naučnika. Zbog njih svakako nije trebalo uzimati inostrane kredite. Njima su se stambeni problemi mogli rešiti na brz i rentabilan način i kao izuzetak od utvrđenih pravila (kako je to ponekad činjeno kad su se slični problemi rešavali vrhunskim sportistima koji su zemlju uspešno predstavljali na važnim svetskim takmičenjima).

Stvarno dostojnih da budu tretirani kao izuzetni i za državu važni, nema više od desetak u svim prirodnim naukama Srbije. Svim ostalim dostojnim zainteresovanim istraživačima je država mogla, prema realnim mogućnostima, ponuditi povoljne kredite bez angažovanja inostranih banaka i uz aranžmane sa mnogim sada slabo zaposlenim građevinskim firmama Srbije. Svi dobitnici kredita i stanova bi, vraćajući iste u odgovarajući namenski fond, omogućili da se započne i stabilizuje proces kojim bi najuspešniji mladi istraživači mogli brže i u kontinuitetu da dolaze do svog krova nad glavom i normalnih uslova za porodični život.

Kredit od ukupno 420 miliona evra, koji je oglašen 2010. godine, navodno je bio namenjen nauci radi poboljšanja „naučne infrastrukture" i tako je reklamiran od strane „vlasti poznate boje" oličene u Borisu Tadiću i Božidaru Đeliću. Taj kredit je u stvari bio nauci nametnut, nauka ga nije tražila niti o njemu sanjala. Osnovni cilj kredita bio je, to je sada očevidno (mada ga je i 2010. godine bilo lako dokučiti), da materijalno pomogne strukturama bliskim tada već dobro uzdrmanoj vlasti.

Još dublje uvlačenje zemlje u dužničko ropstvo i priprema za doboš, sa raslabljivanjem i razlaganjem to malo preostale nauke i tehničko-tehnoloških potencijala, su samo očekivani nusproizvod inspiratora i organizatora uzimanja kredita.

Početkom 2011. godine je otpočeo novi projektni ciklus naučnih projekata, u ime nauke je potrošeno skoro sto pedeset miliona evra kredita, a naučna istraživanja u Srbiji su danas u potpunom haosu i rasulu.

Nijedan, od državnih organa zaduženih da obavlja poslove vezane za organizaciju i kontrolu naučnoistraživačkih i obrazovnih institucija, finansiranih iz budžeta ove zemlje, ne radi čak ni poslove koje je obavezan da obavlja po slovu Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Primer za ovu tvrdnju je činjenica da MPNT nije obavilo rekategorizaciju istraživača na projektima koje finansira. To je ministarstvo bilo dužno da uradi već dva puta: po proteku dve i četiri godine od početka novog projektnog ciklusa. Po Zakonu je takođe bilo predviđeno da od 2015. godine započne novi projektni ciklus, što nije učinjeno nego je postojeći produžen još godinu dana.

U toku i posle 2011. godine je na projekte primljeno novih četiri hiljade, uglavnom nekvalitetnih i za nauku neupotrebljivih, prestarelih istraživača. Glavnu reč, bolje reći jedinu, u ovim primanjima na budžet, su imali mnogobrojni neodgovorni a beskrupulozni rukovodioci projekata, koji su time izravnjavali stare i ponovo uspostavljali nove dužničko-poverilačke odnose, kako međusobno, tako i sa aktuelnim političkim centrima moći. Svaki šef je imao svoje kriterijume prijema i niko nije pokušao da te kriterijume ospori ili menja.

Tekući projektni ciklus je napravljen pošto je 2010. godine doneta određena Strategija razvoja nauke. Međutim, magloviti ciljevi istraživanja postojali su samo na papiru. Stvarnost je bila i ostala kao i do tada: besciljno se ponavljalo ono što su ljudi već ranije radili, uglavno loše, ili nedovoljno dobro. Neki od najlošijih su, neopterećeni prethodnim znanjem bilo čega upotrebljivog i slabih radnih sposobnosti, „hrabro" obećali značajne prodore u novim modernim pravcima istraživanja. Znali su oni da niti će ih ko kontrolisati šta rade, niti kako rade, a najmanje koliko su stvarno uradili u vezi sa temom koju su obećali. Pet godina bonusa su već skoro dobili i dobiće sigurno još pet sa ovim čelnicima u MPNT i oko njega.

Posle dugog čekanja, odnedavno je istaknut spisak nabavljene kapitalne opreme čija vrednost prevazilazi sto hiljada evra. Njene performanse većini nisu dostupne. Niko ne vodi računa koliko se i kako ta oprema koristi. Nema propisanih pravila korišćenja opreme čije mogućnosti zasigurno višestruko prevazilaze mogućnosti onih kod kojih je oprema raspoređena (data na upravljanje i korišćenje). Poznato je da u Institutu „Vinča" trenutno stoji neraspakovana i neupotrebljena oprema u vrednosti između pet i šest miliona evra, pristigla pre dve godine. Imamo informacija da i na drugim mestima situacija nije mnogo bolja. Ko će za to odgovarati? Očigledno je da mora da postoji telo koje će oduzimati opremu od onih koji je upropašćavaju, ili nedovoljno koriste.

Prošlo je četiri i po godine otkad je komisija za nabavku opreme odlučila, kako tako, šta je to što bi se od kapitalne opreme trebalo nabaviti. Očigledno je da je komisija svoj posao veoma loše obavila jer ni polovina odobrene opreme nije nabavljena. Niko, se od onih kojima je velikodušnom odlukom komisije oprema dodeljena, nije previše bunio zašto mu tako važna sredstva za uspešan rad ne dolaze. Više su kukali oni koji nisu dobili naručene laptop računare, nego oni kojima je trebalo nabaviti opremu u vrednosti preko sto hiljada evra.

Pre četiri i po godine su prebrojani radovi, prihvaćeni projekti i određeno pravo na platu prema tada usvojenoj kategoriji. Sve četiri godine se podnose izveštaji o radu na projektima, oni se gomilaju i niko ih nije gledao sve do sredine 2014. godine. Nedavno su ponovo ažurirani podaci o broju odštampanih radova i broju novih doktora i magistara svih mogućih nauka, obrazovanih nejasno zašto. Poslednjih godinu dana je održano nekoliko jalovih javnih rasprava na kojima su neki nadležni simulirali ocenjivanje rezultata.

To je samo simuliranje burne delatnosti jer, bar što se prirodno-tehničkih nauka tiče, niko nikad nije proveravao ništa osim broja štampanih radova, ili broja prijavljenih papirnih patenata na finansiranim projektima. Pažljivo prateći sve te skupove, nikada nije bilo reči o tome: koliko je to što su pojedinci i projekti radili i uradili imalo ikakve veze sa onim što je trebalo da rade i što su obećavali da će uraditi. Ovo nedvosmisleno sledi iz Izveštaja Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj: „Nauka u Srbiji 2010-2013" prihvaćenog od strane Vlade Srbije 20.09.2014. godine. Razmatranje ovog Izveštaja, kao i Informatora o radu Jedinice za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj" d.o.o. Beograd, poslednji put ažuriranog 12. marta 2015. godine), poslužiće nam da osvetlimo rad onih koji se brinu o nauci u Srbiji, i da predložimo državnim organima određene korake koje bi valjalo što hitnije preduzeti da se ovo surovo loše stanje stvari promeni.

Najbolji dokaz da ogromni kredit nije uopšte podignut zbog nauke, je činjenica da je za naučnu opremu, prema Izveštaju Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj (u daljem tekstu NS), potrošeno samo nešto malo više od 20 miliona evra (videti str. 10, tačka 5. i str. 11 tačka 10. - dalje ćemo se u tekstu pozivati na stranice u priloženom dokumentu Izveštaja):

„5.U periodu od 2011-2013.godina bilo je poteškoća u realizaciji projekata zbog teškoća u isporuci opreme i potrošnog materijala. Kapitalna i ostala naučnoistraživačka oprema u funkciji istraživanja na odobrenim projektima, počela se nabavljati i isporučivati sredstvima iz kredita, preko JUP-a. početkom 2012. godine. Složenost procedura javnih nabavki, a naročito međunarodnih tendera, kao i limitirano povlačenje kreditnih sredstava usled deficita u budžetu Republike Srbije i ekonomsko-finansijske krize koji je pogodio našu zemlju uslovili su zastoj u nabavci i isporuci naučnoistraživačke opreme naučnoistraživačkim organizacijama-realizatorima istraživanja. U periodu od 2011- 2013. godine, sredstvima kredita nabavljena je i isporučena naučnoistraživačka opremanaučnoistraživačkim organizacijama-realizatorima projekata u vrednosti od 23.047.744 evra, od predviđenih 50.000.000 evra shodno ugovoru koji su potpisali Ministarstvo prosvete i nauke i JUP..."

„10. Jedinica za upravljanje projektima JUP Istraživanje i razvoj je nastavila realizaciju niza programa i projekata koji su joj povereni, a u 2013. godini završeni su sledeći infrastruktutrni objekti: Prirodnjački centar Svilajnac, Naučnotehnološki park Zvezdara, Naučnotehnološki park Novi Sad faza I i Centralna zgrada Univerziteta u Novom Sadu, Istraživačka stanica Petnica, sanacija temelja zgrade PMF-Beograd, stanovi za istraživače blok 32-Beograd."

Za sve ovo, i još koješta nevidljivo i prikriveno, je do sada potrošeno blizu 150 miliona evra. Ostalo je da se pretežno za zemljano betonske radove potroši još oko 250 miliona evra. JUP nije ništa radio skoro godinu dana. Toliko je otprilike trajao rat, sa elementima sicilijanske priče, za preuzimanje JUP-a (Aleksandar Belić je postavljen za državnog sekretara 6. maja 2014. godine, a novi direktor JUP-a Goran Kvrgić je postavljen sredinom marta 2015. godine). Sveža ekipa se u JUP-u sada konsolidovala i zauzela pozicije u niskom startu. Da pohrle gladni u trošenje, a ne treba im to dozvoliti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane