Natrag

I on posle njega

Kraj vladavine duge četvrt veka: podizanje Crne Gore posle pada Mila Đukanovića

Pucanje crnogorskog čira

Bure svetske politike koje stižu i do najmanjih uglova planete, nisu zaobišle ni Crnu Goru. Neobično lepa i dobra zemlja ušla je u najtežu krizu od čijeg ishoda zavisi ravnoteža snaga u jednom od geopolitički najosetljivijih regiona na svetu - na Balkanu. O tome piše poznati ruski politikolog Elena Ponomarjeva.

Elena Ponomareva (fondsk.ru, Fond strateške kulture)

Krizne situacije, sakrivene od očiju većine posmatrača, odavno se akumuliraju u ovoj zemlji. Crna Gora je podeljeno društvo. Razlozi za to, sa jedne strane, leže duboko u istoriji i u vezi su sa pojavom nekoliko srpskih kneževina koje su se kasnije ujedinile u dva kraljevstva - Srbiju i Crnu Goru, a sa druge strane uslovljeni su primenom savremenih tehnologija konstruisanja novih političkih nacija. U datom slučaju, reč je o veštačkom „uzgoju" crnogorske nacije koja se nalazi u opoziciji prema opštesrpskoj istoriji i na taj način osuđuje sebe na izdaju svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a nova politička „elita" vidi sebe kao janičara Zapada (na isti način se ta tehnologija primenjuje i u Ukrajini).

Proces odvajanja Crne Gore od Srbije i, kao posledica toga, od Rusije, prešao je u aktivnu fazu posle ratnog konflikta u srpskoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija i agresije NATO-a protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Vlada Crne Gore je 5. avgusta 1999. godine objavila Platformu za nove odnose sa Srbijom, u kojoj poziva na reviziju statusa Crne Gore i izbornog zakona.

Ustavni sud SRJ je odbacio ovu reviziju kao nezakonitu. Nešto kasnije, ponovo je postavljeno pitanje o crnogorskoj samostalnosti, ovoga puta sa aktivnim mešanjem EU i uz posredovanje Ričarda Holbruka, poznatog borca protiv „balkanskih Rusa", kako Srbi sami sebe nazivaju. Rezultat je bio: potpisivanje temeljnih dokumenata o konačnom „odvajanju". Punu „samostalnost" Crna Gora je dobila nakon referenduma o otcepljenju od Srbije, od 21. maja 2006. godine. Bez obzira na grube propuste (povrede procesa) tokom glasanja, EU i SAD su priznale rezultate referenduma. I čak i ti formalni rezultati pokazali su rascep crnogorskog društva gotovo na pola: 55,4% ljudi je glasalo za otcepljenje, 44,6% protiv. Zapravo, protivnika otcepljenja je bilo mnogo više.

„Nezavisnost" Crne Gore išla je na ruku klanu Mila Đukanovića koji neprekidno vlada zemljom od februara 1991. godine, menjajući fotelje premijera, predsednika, ministra odbrane. Interese svog naroda Milo Đukanović odavno je zamenio za garancije lične bezbednosti, koje su mu neophodne jer je ovaj lik pravi kriminalni genije.

Prema podacima jednog od najpoznatijih stručnjaka iz oblasti međunarodnog kriminala, Miše Glenija, tokom devedesetih godina Crna Gora je „postala centar kriminalnog biznisa vrednog više milijardi dolara, koji je stvarao prihode svuda: u Americi, na celom Bliskom Istoku, u Srednjoj Aziji, u zemljama Magreba, i u Zapadnoj Evropi. Svake nedelje isporučivano je po nekoliko tona nelegalnih cigareta u luku Bar, a odatle su gliserima prevožene u italijansku luku Bari, gde su stizale u ruke italijanske mafije. Svaki paket cigareta bilo je oporezovan tzv. tranzitnim porezom..." (M. Gleni, Savremena međunarodna mafija, izdanje Kapital štampa, 2008, str. 59-60)

U oktobru 2002. godine, osam godina nakon otcepljenja, pokrenuti su sudski postupci protiv kompanija „R. Dž. Rejnolds" i „Filip Moris" u kojima su bile okrivljenje za pomoć u švercu cigareta. Među raznim optužbama bila je i ova: balkanska trgovina cigaretama povezana je sa pranjem novca kolumbijske narko mafije. Advokati su predstavili detaljan izveštaj o tome kako su Đukanović i njegovi saučesnici dobili od šverca cigareta stotine miliona dolara.

Dve crnogorske kompanije (obe pod Đukanovićevom kontrolom) i crnogorske specijalne službe naplaćivale su po 30 dolara od svakog paketa cigareta, na ime tranzita. „Novac su delili između sebe crnogorski državni službenici, koji su bili uvučeni u ovaj biznis i koji su izdavali dozvole za tranzit cigareta kroz Crnu Goru", glasila su sudska dokumenta EU. Jedna od tih kompanija, „Crnogorski duvanski tranzit" (Montenegro Tabak Transit - MTT) pripadala je Italijanima za koje se sumnjalo da su u vezi sa mafijom. „MTT su osnovali pojedini članovi organizovanog kriminalnog udruženja uz učešće crnogorskih državnih službenika. Kompanija je dobila zvaničnu dozvolu crnogorskog ministarstva za strana ulaganja pod posebnom zaštitom Mila Đukanovića", utvrđuju dokumenti EU. (Miša Gleni, str. 62-63)

Već 1994. godine EU je bilo poznato da je duvanska mafija sa kojom je Đukanović poslovao, vredela u Evropi 6-8 milijardi dolara godišnje (to su samo jedne nenaplaćene akcize, pretežno u Italiji i Velikoj Britaniji). Italijanski tužioci nikako nisu mogli da dobiju od Đukanovića odgovor za šverc cigareta i veze sa mafijom.

Iz Vašingtona su u Rim stizale tajne depeše u kojima je traženo da Italijani ostave Đukanovića na miru: crnogorski predsednik bio je potreban Vašingtonu u njegovom ratu sa Miloševićem. Prema operativnim podacima, godišnji prihod od nelegalne trgovine duvanom sredinom dvehiljaditih godina iznosio je 30 miliona dolara.

Prema rečima srpskih analitičara, Crna Gora je postala „kartel" koji su sačinjavali bivši komunisti, policajci, vojnici i mafija, sa predsednikom države u centru te mreže. O Đukanoviću i njegovim saučesnicima CIA i MI-6 imaju čitave pakete kompromitujućeg materijala, koji im dozvoljava da lako upravljaju tom kriminalnom bandom.

Đukanoviću su ponudili izbor: ili mirna starost u lepoj kući na obali Jadranskog mora, ili zatvor. I on je izabrao. Korektno bi bilo primetiti da Crna Gora za razliku od „Republike Kosovo" ne postoji samo zbog kriminala. Ogromnu podršku državi obezbeđuje ruski biznis i turizam. Na malu Crnu Goru otpada do 12% svih aktiva ruskih banaka u inostranstvu. Interesovanje za crnogorsku imovinu pokazuju i zapadne kompanije. Već krajem 1996. godine sva društvena preduzeća su prešla pod kontrolu državnih fondova: Fonda za razvoj, Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja, Tržišta rada.

U Crnoj Gori nema društvene svojine. Državne fondove kontroliše klan Đukanovića. Glavni strani investitori u Crnoj Gori su postale belgijske, nemačke, italijanske, japanske i slovenačke firme. Privatizovana su najznačajnija državna preduzeća: Trebjesa, Nikšić, Jugopetrol, Dr Simo Milošević. Ali, privatizacija nije spasla državu od nezaposlenosti; prema zvaničnim podacima, 2014. godine broj nezaposlenih bio je blizu 20%. Đukanović je mogao da zadrži vlast jedino izdajom nacionalnih interesa. I njegov klan je neumorno na tome radio.

Prvo, sprovođenje referenduma o otcepljenju iz SRJ imalo je za cilj oduzimanje statusa federalne jedinice Kosovu i Metohiji. Radi se o tome da je, saglasno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN br. 1244, Kosovo priznato kao sastavni deo SRJ, a ne Srbije. Zato je, da bi na red došlo kosovsko pitanje, bilo potrebno uništiti saveznu državu. I to je uradio Đukanović.

Drugo, Crna Gora je postala treća država od bivših jugoslovenskih republika, posle Slovenije i Hrvatske, koja je priznala nezavisnost Kosova. To se dogodilo 9. oktobra 2008. godine.

Treće, 2009. godine Crna Gora je dobrovoljno prešla na evro, izgubivši finansijski i podrivajući politički suverenitet.

Četvrto, prioritet Đukanovićeve spoljne politike postao je ulazak u NATO.

Peto, posle ponovnog sjedinjenja Krima i Rusije, zvanična Podgorica, koja još uvek nije članica EU, odlučila je da još jednom pokaže lojalnost prema svojim zapadnim pokroviteljima i priklonila se sankcijama protiv Rusije. Taj neprijateljski gest bio je dopunjen antiruskim nastupima, koji su bukvalno preplavili lokalne medije i kampanjom protiv ruskog biznisa. A 17. oktobra 2015. godine sve kockice NATO slagalice Đukanovića su se složile u konačnu sliku - parlament Crne Gore doneo je rezoluciju o podršci pristupanju u NATO. Ipak, svoj uticaj u državi, jedan od najkorumpiranijih balkanskih političara, je precenio. Za rezoluciju je glasalo 50 od 81 poslanika; 26 je glasalo protiv, a troje je bilo uzdržano. Odnosno, prema odluci 50 ljudi od 620 hiljada stanovnika, Crna Gora može da uđe u NATO. I tada se desilo ono što je davno sazrevalo - crnogorsko društvo izrazilo je protest protiv takve politike. Protest je bio miran. Najvažnije je da je protest organizovala unutrašnja opozicija.

Snage opozicije režimu Đukanovića aktivno su iskoristile tehnologije nenasilnog otpora - organizovan je kamp sa šatorima ispred zgrade Skupštine u Podgorici, sprovođene su mirne akcije. Kao odgovor, vlada je primenila silu protiv demonstranata. U 5. 45 ujutro, 17. oktobra, upali su među građane koji su mirno protestovali, i počeli surovo i perfidno rušenje „kampa" koji su podigli protestanti protiv stupanja Crne Gore u NATO. Specijalne jedinice policije ne samo da su blokirale ulice koje vode ka platou sa šatorima, već su pretukli i uhapsili mnoge demonstrante, novinare, lidere opozicije, a među njima i članove parlamenta koji imaju imunitet. Protiv demonstranata primenili su i suzavac. Ipak, nisu uspeli sasvim da ugase protest. Novi sudar učesnika protesta i policije desio se 24. oktobra.

Sila koju je crnogorska vlast upotrebila dovela je zemlju pred vrata građanskog rata. Ono što se dogodilo u Podgorici postalo je još jedan dokaz dvostrukih standarda Zapada. Ako se „kamp naselje" podiže s ciljem svrgavanja sa vlasti režima koji se ne dopada Zapadu, onda je reč o volji naroda, to je demokratska procedura. Ako građani na taj način žele da izraze neslaganje sa širenjem agresivnog vojnog bloka, koji je bombardovao njihovu zemlju, i sa praksom korumpiranog režima, to je udar na bezbednost države. Protesti u Crnoj Gori se suštinski razlikuju od standarda spolja iniciranih „revolucija u boji". U Crnoj Gori je sazreo i pukao unutrašnji čir koji je godinama sazrevao.

Na ulice su izašli ne samo oni koji protestuju protiv ulaska zemlje u NATO. Danas u Crnoj Gori rame uz rame nastupaju i protivnici evroatlantskih integracija i oni koji su se umorili od siromaštva, klanova, korupcije državnih činovnika. Na ulice su izašli svi koji žele da vide Crnu Goru kao državu jednakih mogućnosti, uspešnu i bezbednu. Važan pokazatelj: u nedelju, 25. oktobra, na ulicama Podgorice bilo je više od 20 hiljada protestanata. Za grad sa 200 hiljada stanovnika, to znači da je izašao svaki deseti građanin. To je pravi narodni protest. „Revolucije u boji" koje su odgajene u američkim laboratorijama i fabrikama misli, vraćaju se kao bumerang svojim tvorcima.

Gruba primena sile od strane crnogorskih vlasti ne zahteva samo osudu, već i prezir prema tom režimu čiji predstavnici se odavno ne identifikuju sa Crnom Gorom. Oni su miljenici moćnog pokrovitelja. Đukanović vlada Crnom Gorom ne po volji naroda, već po volji Amerike. Koliko dugo on još može da izdrži?

Crnogorski narod već zna kako da odgovori antinarodnom režimu. I obični Crnogorci treba da znaju: ruska javnost je na njihovoj strani. Kao što je uvek i bilo u istoriji - mi smo zajedno.

Glosa

U Crnoj Gori nema društvene svojine. Državne fondove kontroliše klan Đukanovića.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane