Natrag

Evropa

Američke kompanije pritiscima i prevarama uzimaju ogroman novac iz budžeta evropskih država, i njime finansiraju svoje političare

I arbitraže na berzi

Postupci pred međunarodnim arbitražnim sudovima postali su veoma unosan posao. Kompanije (najčešće američke), sve češće tuže evropske države zbog navodne štete koja im je naneta nekim zakonom. Međunarodni koncerni dobijaju skoro svaki ovakav spor, a žrtve su najčešće male države. Međutim, nisu ni one najmoćnije pošteđene. Nemačkoj preti da plati skoro pet milijardi dolara samo u jednoj tužbi, Kanada je već osuđena da plati skoro pola milijardi dolara, a protiv Španije spor vodi 20 kompanija od kojih neke potiču iz ove zemlje, ali vešto koriste rupe u sistemu.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Većaju iza zatvorenih vrata, a odlučuju o milijardama evra. Njihove žrtve su najčešće države, nekada i multinacionalne kompanije. Ako je neko čitajući pomislio na neko tajno bratstvo, kao što su masoni, ili na mafiju, pogrešio je. Radi se o nečem još gorem i beskrupuloznijem: o međunarodnim arbitražnim sudovima.

Sve više koncerna sve češće pred ovim sudovima tuži države i to kada god pomisle da su im poslovi, odnosno prihodi ugroženi. Kada pobede u postupku troškove snose poreski obveznici.

Daleko od očiju javnosti oko celog sistema arbitraže razvila se jedna privatna industrija koja se naglo razvija. Arbitražni sudovi su odavno postali primer za ugled kako može da se razvija posao. Odličan primer za to nudi nemački zakon o izlasku iz korišćenja atomske energije.

Kada je u martu 2011. posle udara cunamija došlo do havarije u atomskoj centrali Fukušima u Japanu, svet se suočio sa do tada najrealnijom opasnošću atomske katastrofe, takozvanim GAU (skraćenica od nemačkog izraza za "najveću zamislivu nesreću"). Kabinet kancelarke Angele Merkel je zbog toga posle opsežnih konsultacija odlučio da Nemačka polako zatvori svoje atomske centrale.

Nemci nikada nisu bili oduševljeni atomskom energijom, makar se ona koristila u mirnodopske svrhe. Posle katastrofe iz Drugog svetskog rata mnogi građani su se pitali šta bi ostalo od Nemačke da Treći Rajh nije u dogledno vreme mogao da bude poražen konvencionalnim oružjem. Da li bi Amerikanci tada jednu atomsku bombu bacilli na neki nemački gradić umesto na Hirošimu?

Osim toga, ni jedna tehnologija nije potpuno sigurna, pa ni atomska, što se videlo prilikom nesreće u Černobilu.

Nemačka, međutim, nema dovoljno kapaciteta za proizvodnju struje od snage vode, ugalj zagađuje okolinu skoro kao i atomska energija, a dobijanje električne energije iz obnovljivih izvora ranijih decenija nije bilo toliko razvijeno kao danas.

Zahuktaloj nemačkoj privredi šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka struja je bila preko potrebna, pa je rešenje nađeno u izgradnji atomskih elektrana. Ono o čemu niko tada nije razmišljao jeste da ova postrojenja grade isključivo moćni multinacionalni koncerni.

Odmah posle odluke nemačke vlade da polako zatvara atomske centrale, ali i da na razne načine ograniči korišćenje struje dobijene iz atomske energije u inostranstvu, veliki energetski koncerni su odmah odlučili da krenu u kontranapad.

Tužba Ustavnom sudu ima male šanse za uspeh, a ne mogu svi ni da traže međunarodnu arbitražu. Jedino je "Vattenfall" u dobroj situaciji, jer je sedište ovog koncerna u Švedskoj, a ne u Nemačkoj.On je zbog toga angažovao advokate, presavio papir i tužio Nemačku pred arbitražnim sudom u Njujorku. Čak 4,7 milijardi evra želi "Vattenfall" od nemačke države. I to ne zato što smatra da mu je pričinjena realna šteta, već kao odštetu za izgubljenu dobit. Taj novac će u slučaju pobede pred sudom doći iz džepova nemačkih građana. Presuda je obavezujuća i niko ne može više da je ospori. Postupak, međutim, još traje.

Nemački pravni stručnjak Markus Krajevski misli da tako nešto nije u skladu sa demokratijom, i najveći problem vidi upravo u arbitražnim sudovima i načinu na koji se organizuju i postupaju.

Ovaj profesor međunarodnog prava piše: "...Sudije pred ovim sudovima često se kao glavnim poslom bave advokaturom. Zato neretko imaju ekonomski interes da ih redovno biraju da sude. Zbog toga ne mogu da budu nezavisni od sistema. Nadalje, sudovi najčešće zasedaju iza zatvorenih vrata. Sve što tvori jedan sudski postupak u nekoj pravnoj državi ovde nedostaje..."

Sa druge strane, dok poreski obveznici zbog odluka ovih sudova moraju da snose troškove, radost stiže od advokata i njihovih kancelarija.

Od devedesetih godina prošlog veka broj tužbi koncerna protiv država je sa nule skočio na 600. Odavno su se neke advokatske kancelarije specijalizovale za ovakvo poslovanje. Advokati angažovani u ovakvim postupcima zaračunavaju i do 700 dolara po satu za svoje usluge. Najčešće jedna ovakva tužba donosi advokatu između 15 i 30 miliona dolara.

U advokaturi zato vlada raspoloženje slično onom u nekom kazinu: svi očekuju veliku dobit. Banke, hedž fondovi i osiguravajući zavodi investiraju svake godine u sve bolje tržište tužbi pred arbitražnim sudovima. Finansijer procesa može dobro da zaradi.

"Burford" je najveći američki finansijer sudskih postupaka i svoje zarade je od 2011. povećao za devet puta. Njegov konkurent iz Velike Britanije, "Juridica", uvećao je zaradu za 578 odsto.

Finansijeri procesa u anglosaksonskom svetu nisu retka pojava. Postoje odavno. Njihova svrha je da novčano pomognu stranku u postupku i to čine ako procene da klijent ima dobre izglede da pobedi. Zarada od presude se zatim deli.

Finansijeri ne pomažu samo siromašne koji nemaju dovoljno para da plate advokate i sudske troškove, već i multinacionalne kompanije. Razlog za ovo leži u želji bogatih klijenata da podele rizik i moguće troškove.

Kanadski profesor ekonomije Gus van Harten vršio je istraživanja postupaka pred arbitražom. On ovu branšu naziva "poslom od više milijardi za sve učesnike". U svom intervjuu za jedan nemački list, van Harten kaže: "...Postoji neverovatan potencijal rasta. Postoji rizik da ovo postane novi način da se uzima novac iz državnih budžeta...".

Gotovo da nema zemlje protiv koje postoji toliko arbitražnih postupaka kao što je Kanada.

Nedavno je jedan američki koncern dobio spor protiv Kanade. Postupak je pokrenut, jer je ova država iz ekoloških razloga zabranila izgradnju kamenoloma. Zbog toga ona sada mora da plati odštetu od 300 miliona dolara. Pri tome koncern u projekat nije uložio ni jedan jedini cent!?!

Drugi sličan slučaj odigrao se u Španiji. Vlada ove zemlje je zbog pritiska EU da uvede štednju smanjila subvencije za solarne parkove. Zbog toga 20 koncerna vodi sporove pred međunarodnim arbitražnim sudovima protiv Španije koja je ionako prezadužena. Ako izgubi ove procese zemlji preti bankrot.

Među tužiocima su i koncerni koji su svoje investicije započeli pošto je vlada u Madridu odlučila da smanji subvencije. Očigledno su ove firme špekulisale da će njihova tužba da prođe. Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da su i domaće firme pokrenule tužbe pred međunarodnim sudovima, ali preko svojih ćerki firmi u inostranstvu.

Profesor prava Hoze Maria Beneito, i poslanik vladajuće partije Partido Popular, je siguran: "...Postoje firme koje su u Španiji investirale samo da bi nas posle tužile. Ceo sistem je postao perverzan!"

Selvin Zajdel je njujorški advokat koji se specijalizovao za tužbe pred arbitražnim sudovima. On planira još lepšu budućnost: "...Razmišljamo o kreativnim finansijskim produktima. Teoretski je moguće ovakve tužbe uvezati u jedan paket i izneti na berzu. Time bi se minimalizovao rizik za sve strane...".

Tako bi koncerni mogli da tuže države, a investitori bi mogli da kupuju tužbe kao takozvane berzanske derivate. Zajdel očekuje rente i do 400 odsto! Jedino je trgovina drogom isplativija.

Zamislite da se neko kladi u ishod nekog redovnog sudskog postupka. To bi na kraju dovelo do toga da sudije sude kako im se finansijski najviše isplati. I oni sami bi mogli da kupe akcije slučaja koji vode i da tako imaju interes da presude u korist stranke koja je iznela akcije na berzu.

Evropljani su uočili problem sa arbitražnim sudovima i u pregovorima sa Sjedinjenim Državama oko TTIP sporazuma o zajedničkom tržištu insistiraju da se uvedu jasna pravila i da se organizuje stalni sud sa stalnim sudijama. Američka strana, međutim, oteže pregovore po ovom pitanju. Vašington, očigledno, ima interes da kompanije uzimaju pare od evropskih država. Na kraju krajeva, ogromna većina tih firmi potiče iz SAD-a, i sve one su velikodušni finansijeri američkih političara. Sistem je, zaista, postao perverzan.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane