Natrag

Intervju

U ekskluzivnom razgovoru za Magazin Tabloid italijanska novinarka i pisac Maria Lina Veka javno pita građane Srbije:

Zašto ćutite?

Na početku intervjua koji je dala specijalno za naš magazin, italijanska novinarka i spisateljica Maria Lina Veko, javno je postavila pitanje srpskom narodu: „Zašto ćutite i mirite se sa zločinom? Nevini ljudi su odvedeni, mučeni i ubijani - zarad čega? Zarad nezavisnosti otetog Kosova, koje je natopljeno srpskom krvlju!"

Razgovarala: Nađa Keleri Andrejević

Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu, uzdrmala je knjiga „Vučje srce" italijanske novinarke Marie Line Veko. Ova nadasve hrabra žena, jedinstven je primer borca za istinu o ljudima u srpskim enklavama na KIM - u i Žutim kućama - klanicama. Zahvaljujući njenoj knjizi "Izgubljeno Kosovo" 2003. godine, i filmu „Katastrofa" u režiji Aleksandra Antonarolija, istina o Srbima se probila u svet. Ali, taj svet je i dalje gluv i nem na srpsku patnju i nepravdu. A, kako i ne bi, kad se sve odvijalo pred očima KFOR -a (međunarodnih trupa) i uz njihovo odobrenje. Srbi su nestajali - kidnapovani od strane OVK i odvođeni u „Žute kuće" - klanice, gde su im vađeni vitalni organi radi prodaje na tom sramnom i sve razvijenijem tržištu na kom se kupuju i prodaju ljudski organi.

Sa kakvim osećanjima ste prvi put došli u Srbiju?

- U Srbiju sam prvi put došla sa snažnim osećajem protiv bombardovanja. Želela sam izbliza videti stvarnu situaciju, jer mediji su saopštavali laži. U tome su uspeli, jer su stvorili lažnu sliku o Srbima: da su agresori, ubice i nacionalisti, rečju „loši momci" koje treba kazniti. A, zapravo su tražili opravdanje za bombardovanje bez pokrića. I sami znate koliko je bilo kolateralnih šteta...

Srpsku stvar ste branili i pred svetskim zvaničnicima, pri tom su Vas neizostavno pitali da li ste srpski nacionalista, zar ne?

- Kao što sam rekla, to je više stvar idiotskog razmišljanja, koje nisam nikad pre čula u životu. Kako mogu da budem srpski nacionalista? Nisam Srpkinja, već Italijanka iz Rima i protiv svake vrste nacionalizma sam. Mene boli nepravda prema ma kom čoveku, a pogotovu ako ga tretiraju kao životinju. A, upravo su tako postupali sa kidnapovanim Srbima, koje su pripremali za vađenje srca, bubrega, jetre...

Kao borac za istinu - na KIM -u ste bili 40 puta. Svaki Vaš odlazak tamo, bio je veoma rizičan...

- Ne, realan rizik je postojao samo u nekim periodima i u nekim oblastima. Na primer, kada sam počela da posećujem srpske enklave u 2000. godini - veoma loših događaja zbilo se u oblasti Cernica i Gnjilanu.

Zašto su Srbi u sred Beograda gluvi i slepi - da vide i čuju vapaj porodica čiji su očevi, braća i prijatelji kidnapovani?

- Zašto!? To je pitanje koje bih javno postavila srpskom narodu: Zašto ćutite i mirite se sa zločinom? Nevini ljudi su odvedeni, mučeni i ubijani - zarad čega? - Nezavisnosti Kosova, koje je natopljeno srpskom krvlju! Mislim da ljudi žele da zaborave, žele da idu napred i žive bolji život, ili da zamišljaju bolji život. Tako prave lažnu sliku o sebi i svom okruženju. Ceo svet se danas zasniva na kratkoročnom pamćenju i zaboravljanju, pošto - poto sve to izbrisati iz memorije i nemati tako ružnu istoriju.

Trgovinom ljudskih organa, Kosovo je platilo svoju nezavisnost. Svet je ravnodušan pred tom činjenicom, zbog čega?

- Svet je indiferentan, jer sve informacije u vezi sa Kosovom su bile apsolutno lažne, što je ne samo pogrešno, već suprotno od istine. Dakle, ljudi u Evropi, u SAD i ostalim kontinentima i dalje su potpuno sigurni da su Srbi bili "loši ljudi". Niko ne želi da čuje šta se zaista dogodilo.

Žute kuće su kuće smrti u kojima su kidnapovanim Srbima vađeni organi. Da li ste bili u prilici da ih posetite i da li ste na tu temu razgovarali sa Albancima?

- Ne, ja sam se susretala samo sa porodicama kidnapovanih ljudi koji su se sa bolom u srcu, tužno prisećali dana kada su njihovi najmiliji jednostavno nestali. U Belom Polju, u Gnjilanu, u Uroševcu...sam slušala taj užas i nemoć nesrećnih ljudi. Imala sam pred sobom majke, ćerke, supruge, braću, sinove ljudi nestalih sa posla, u putu do kuće, u školi...oni se nikada neće vratiti. Sve priče su slične ali i drugačije. Razlikuju se samo po tome što su oteti Srbi različitog društvenog statusa, iz različitih oblasti u kojima su živeli, itd, ali sve njihove sudbine imaju isti kraj: niko se nije vratio, niko nije dao bilo kakav odgovor o njima.

Ispred srpskog parlamenta stoje fotografije kidnapovanih Srba, koje su opomena ne samo nama, već celom svetu. Oči se ne zatvaraju pred istinom, jer nekažnjeni zločin može da se povampiri!

- Svet nije informisan o tom zločinu i samim tim je ne zainteresovan. To me ne čudi, čude me mladi ljudi u Srbiji i Beogradu koji o tome ne znaju ništa! Važni intelektualci, pisci, novinari - ne žele da budu identifikovani kao "nacionalisti",već žele da se identifikuju sa „novim vetrom u Evropi" ... Oni nikada neće ništa reći za ovih 2.150 nestalih srpskih duša. I ništa neće učiniti ni političke institucije u Srbiji.

U Rimu je zahvaljujući Vama boravilo stotinak srpske dece sa KIM - a. S kojim osećanjima su se vratili kosovskim zgarištima?

- Zahvaljujući aktivnosti NVO u kojoj sam predsednik - Rinascere Onlus - unutar projekta "Arca di pace" - Rad na prijateljstvu između italijanskih škola i škola zemalja u teškim situacijama, ili rata ili posle rata, 2007. i 2008. godine, organizovali smo dve nedelje boravak dece iz škole „Branko Radičević" iz Cernice (Gnjilane) u Rimu. Uzimali smo decu i iz drugih delova Italije (Assisi, Umbria - za Dan mira, San Francesco - svečanost 4. oktobar); deci su domaćini bile porodice škole Eduardo De Filippo (Colleverde, Roma) i mi smo takođe shvatili zvaničnu izjavu o prijateljstvu između dve škole, sa zvaničnim pomaganjem italijanskog ministra prosvete.

Za svakog od njih, ponaosob - donosili ste poklone koje su im slali drugovi i drugarice iz Rima. To je za srpsku decu bila velika radost...

- Mislim da su deca iz Cernice imala različite stavove o boravka u Rimu: neka su zaista bila srećna, ali neka deca su bila frustrirana, jer su uvidela da njihov život u enklavama osim klaustrofobije nema radost življenja. Ta deca su izgubila radost življenja,što je bruka celog sveta!

I za kraj, šta biste poručili, Srbima, a šta svetu i civilizaciji na pragu trećeg milenijuma. Jer ako zločin ostane nekažnjen, zbog sveopšteg slepila - može se povampiriti, zar ne!?

- Ja nisam glasnik, niti prorok. Ja sam samo pisac, žena, ljudsko biće. Vidim da ovo oko mene nije civilizacija, ima previše nasilja, krvi, loših osećanja. Priroda je uništena i čovek nastavlja da je uništava. Takođe sam vegeterijanac, ne želim da jedem, niti dodirnem ništa što je proizvod surovosti ili nasilja protiv živog bića. Dakle, samo nastavljam da radim svoj posao. Ja samo pišem ono što vidim i ono što ne želim više da vidim.

Biografija Marie Lina Veka

Diplomirala modernu književnost, završila master iz latinske paleografije, arhivistička diplomatika. Član udruženja novinara Regije Lacio i Regije Molize. Novinar i pisac, angažovana u humanitarnim aktivnostima u korist srpskih enklava na KIM od 2000. godine. Predsednica nevladine organizacije „Rinascere" koja podržava projekat „ARCA DI PACE" u saradnji sa Planinskom zajednicom reke Anijene i Okruga Rim. U okviru istog projekta bavi se konkretnim solidarnim aktivnostima sa Okrugom Havana, Republika Kuba. Objavljene knjige: o misiji u Somaliji 1993. „Scandalo Somalia anatomia Di un falso", potom „Izgubljeno Kosovo?" 2003. godine, čije je treće izdanje objavljeno u ažuriranoj srpsko-italijanskoj verziji; „La nebulosa del caso Moro" Selene Editore, Milano, 2003. „96 domande sul caso Moro. Moro si poteva salvare", Roberto Massari Editore, 2004. I „Kosovo e Metohija, il ritorno impossibile" Filip Višnjić, Beograd, 2006, prevedeno na srpski u aprilu 2008. U februaru 2008. Zajedno sa režiserom Aleksandrom Antonarolijem ostvarila je kratkometražni film „Katastrofa" u trajanju od 24 minuta, snimljen na KIM.

U okviru kursa „Psihologija kriminala i devijantnosti" koji je organizovao CEPIS - evropski centar za psihologiju, istragu i kriminologiju, akademske 2006 - 2007. godine, radila je kao predavač tokom studijskog dana „Definicija mučenja; međunarodne konvencije protiv mučenja;međunarodni instrumenti i organi za prevenciju, vrste i metode mučenja: neposredne i dugoročne somatske i psihološke posledice. Situacija u Italiji. Psiho-socijalna rehabilitacija".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane