Natrag

Razaranje

Utvare i vampiri srpske konzervacije: kako je sedenje jednom zadnjicom na dve stolice veoma isplativo

Grobari kosovske baštine i njihove taštine

Kakva je međusobna veza parazita, prodavaca magle, baštine Kosova i Etnografskog Muzeja, ko je pronašao toplu vodu i ko želi da osnuje Centar za tumačenje baštine Kosova, radi dodatnog prodavanja magle, dokle se stiglo sa krivičnom prijavom zbog uništavanja 3.500 muzejskih predmeta u Etnografskom muzeju, ko je i za koje pare angažovan za utvrđivanje uzroka propadanja predmeta? Kakva je međusobna veza svaštarskog Instituta Vinča i deratizacije, ko i zbog čega tumba radnike po Etnografskom Muzeju, koji je zajednički imenitelj bivše i sadašnje direktorke i njenog zamenika, ko se u muzeju igra Iznoguda, kakva je uloga žu-žu peciva u radu Etnografskog muzeja i ko su učesnici takmičenja muzejskih gabarita? Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

U svakodnevnom životu izraz parazitizam se najčešće koristi radi označavanja raznoraznih štetočina i neradnika koji samim svojim postojanjem i gromoglasnom medijskom halabukom pokušavaju da skrenu pažnju sa svog nerada, besprimernog arčenja para i prodavanja magle.

Osim raznoraznih fantomskih parazitskih ustanova poput Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, po svom stepenu štetočinstva od 1999. godine posebno se ističu, s jedne strane podjednako štetne nevladine organizacije, koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara (pri čemu od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova upravljačka visočanstva), dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju, te s druge brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine, koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova, kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu.

Među njima, po stepenu parazitizma, posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije - Mnemosyne, kao nevladina, nepolitička i neprofitna organizacija, koja okuplja aktivne stručnjake i kulturne radnike sa iskustvom iskustva u zaštiti nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji i koji su spremni dati svoj (?) doprinos u uslovima koji su daleko od regularnih.

O tome da je u pitanju zapravo dobro organizovan udruženi zločinački poduhvat u režiji ovog udruženja građana, najbolje govori činjenica da su za potrebe bizarnih projekata nemilice straćene enormne količine novca, a da se na samim spomenicima od strane Mnemosyne nije radilo apsolutno ništa, osim što su publikovane preskupne knjižurine i reciklirani stari izveštaji.

Kako bi se po svaku cenu sprečilo neželjeno raspitivanje šire javnosti o tome šta se i kako zapravo radilo, hitno je uklonjen web sajt Mnemosyne kako bi se nekako zataškala činjenica da je predsednica Mnemosyne dr Mirjana Menković debelo u svakom smislu u sukobu interesa jer neometano sedi pozamašnom guzicom istovremeno na dve direktorske funkcije.

Naime, osim što je direktor Mnemosyne istovremeno je i direktor Etnografskog muzeja a sve to nikome ni najmanje do sada nije zasmetalo. Što se tiče aktivnosti Mnemosyne, nakon završetka rata na Kosovu grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova prema utvrđenom modelu.

Ali, ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije, individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski.

Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999. godine učinili sami konzervatori. Sve u svemu pokazalo se da je aktivnost Mnemosyne zapravo najobičnije prodavanje magle neupućenima.

Nestručnost, aljkavost i nerad...

O tome da riba smrdi od glave, odnosno u slučaju Mnemosyne od mućki i prodavanja magle Mirjane Menković najbolje se može videti kada se pročita njena prezentacija sa skupa Predlozi sanacije i revitalizacije baštine u regionu jugoistočne Evrope.

Procena rizika kulturne i prirodne baštine u regionu Jugoistočne Evrope koji je pre tri godine održan u Nišu gde je Menkovićka održala prezentaciju pod bombastičnim imenom Kosovo i Metohija, muzealizacija izolovane evropske (etničke) baštine u kojoj se pored ostalih nebuloza navodi kako je Mnemosyne za potrebe Regionalnog programa za kulturno i prirodno nasleđe u Evropi 2003/2005 (Regional Programme for Cultural and Natiral Heritage in South East Europe) izradila nekoliko analitičkih dokumenata: Kratka ocena stanja sistema zaštite nasleđa na Kosovu i Metohiji (Note on the situation in the Heritage Protection System in Kosovo and Metohija); Upitnik o stanju kulturne baštine na Kosovu i Metohiji (Questionnaire); Kulturno nasleđe - izbor najznačajnijih dokumenata Saveta Evrope u oblasti kulturnog nasleđa; Izložba - poster prezentacija (23 postera) o stradanja srpske kulturne baštine i ljudi na Kosovu i Metohiji (2005); Predlog okvira za jednu novu organizaciju. Naziv: Mreža profesionalnih konzervatora Srbije; Ocena vrednosti i informacija u izveštajima o stanju kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, R. Srbija, 1999-2004.; Ocena vrednosti informacija u izveštaju „Razaranje kulturne baštine na Kosovu 1998-1999, posleratno istraživanje" Endrjua Heršera i Andraša Ridlmajera (2007); Jedan ogled o stanju muzeja - evropeizacija muzeja u Srbiji od utopije do stavrnosti (2008); Projekat Orthodox Holy Places in Kosovo; Projekat Kreiranje informacija i standardizovanje dokumenatcije o kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji, (2009); ARTBOOK - Serbian and Euro - Mediterranean Book craftsmen; Projekat Kosovo i Metohija Interpretativni Centar - novi pristupi u rešavanju savremenih društvenih pitanja (problema/tema) u Srbiji (2010); Projekat Tumačenje nasleđa - edukativne radionice o prirodnom i kulturnom nasleđu. Posebni su biseri predlozi u Menkovićkinom referatu gde se predlažu Široka diplomatska akcija u tumačenju moguće koegzistencije postojećih kulturnih identiteta; Uvođenje jedne nevladine organizacije koja bi bila zadužena za sprovođenje Strategije brige o srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji i ostvarivanje državnih ciljeva u ovoj oblasti; Reorganizacija postojećih institucija kulture na Kosovu i Metohiji, prevashodno, u skladu s realnim potrebama srpskog naroda i mogućnostima države; i Formiranje Centra za tumačenje nasleđa na Kosovu i Metohiji u centralnom delu Republike Srbije.

Ovde jedino nije jasno o kojoj državi Menkovićka govori a takođe ostaje nerazjašnjeno o kakvom se to Centru za tumačenje nasleđa na Kosovu i Metohiji uopšte radi kao i šta bi po njoj trebalo da bude tumačenje nasleđa. Ovo tim pre što ona smatra da Centar za tumačenje nasleđa na Kosovu i Metohiji ne teži uspostavljanju i razvijanju klasične muzejske prakse iz čega proizilazi da se ovde verovatno radi o nekakvoj virtuelnoj muzejskoj praksi u najmanju ruku posvećenoj prikazivanju praznog u šupljem!

Dalje se navodi kako bi nedostatkom mehanizama koji bi obezbedili brz javni odgovor i reagovanje, dali doprinos ili pružili informaciju društvu o važnim/kritičnim političkim, socio-kulturnim ili ekonomskim pitanjima vezanim za Kosovo i Metohiju, mogao nadoknaditi, razviti, ispitati i istražiti unutar Centra za tumačenje nasleđa na Kosovu i Metohiji, te da bi Centar za tumačenje nasleđa na Kosovu i Metohiji trebao da istraži i razvije metode koji će omogućiti podizanje društvene odgovornosti i svesti o savremenim pitanjima i temama vezanim za život, kulturu, istoriju i tradiciju Kosova i Metohije.

Naravno, ovako kapitalno zamišljena firma bi imala i kapitalne projekte recimo ove i ovakve: edukativni programi: radionice, kursevi, predavanja, rad sa medijima, istraživanja, izložbe, performansi, interaktivne multimedijalne prezentacije, film, originalna dela umetnosti, video zapisi ličnih priča, narativi, tekstovi, svetlosni efekti, pozorište, seminar, stvaranje hot spot debatne tačke o tome šta javnost u Srbiji zna ili želi da sazna o Kosovu i Metohiji, prikupljanje najrazličitijih informacija o ličnim vezama pojedinaca prema/sa Kosovom i Metohijom (objekti, lične stvari, fotografije) zapisi, pesme, videozapisi, umrlice, poternice, razvijanje tema za definisanje budućih edukativnih, informativnih i izložbenih programa, otvorena reakcija javnosti na pitanje šta se događa s Kosovom i Metohijom, direktan dijalog sa građanima Srbije, mesto interakcije: uticaj na direktno formiranje izložbe i zbirke, Primanje znanja iz društvenog okruženja, očitavanje društvenog mišljenja...

Naravno, sve ovo vrlo bombastično frljanje frazama je samo dobro smišljeno prodavanje magle kako bi se sakrile daleko ozbiljnije stvari o kojima se već više od deset godina mudro ćuti. Naime malo je poznato da je još pre 13 godina bivši direktor Etnografskog Muzeja Dragan Antonić par dana pred smenu podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog postojanja sumnje da je oštećenjem ukupno 3.527 pokretnih kulturnih dobara iz zbirki Etnografskog muzeja u Beogradu (od kojih 211 predmet tzv. A kategorije!) izvršeno krivično delo oštećenja kulturnih dobara pošto je na tekstilnim predmetima iz zbirki Muzeja sa ukrasima od veza od bakra, srebra, pozlate došlo do promena te se metalne niti krune i otpadaju, ostavljajući progorele rupe na tekstilu do čega je jedino moglo doći zbog neadekvatnog čuvanja, rukovanja i nestručne konzervacije!

To nikome ni najmanje do tada nije zasmetalo iz prostog razloga jer je Antonić, nakon trideset godina bio prvi direktor etnolog kome je zapravo bilo stalo do struke a ne do politike čime se dodatno zamerio ekipi štetočina čije je mahinacije, javašluk aljkavost i nerad ustanovio, a ono što je još manje poznato je činjenica da je kustos zadužen najvećim delom upravo tog materijala bila upravo dr Mirjana Menković.

Muškarac bez iskustva i pletene čarape

Umesto da se za rešavanje ovog problema angažuju najuglednije svetske institucije poput Getty instituta u Kaliforniji, rešavanje problema povereno je svaštarskom institutu Vinča preko koga je nešto kasnije Muzej kupovao opremu recimo od firme LKB u vrednosti od 147.000 dinara a sa raznih strana stizale su i ponude za laboratorijsku rotacionu pumpu (od 4.800 do 5.450 evra), toplotnu pumpu (5.300 evra), turbocube (zna li iko šta je trebalo platiti 13.119, 78 evra?), 4 igličasta ventila (204.000 dinara), ultrazvučno kupatilo (120.750 dinara pa 2136 eura i na kraju 2.987 evra a sve za isti aparat), vodeno kupatilo (924 odnosno 1.150 evra opet za isti model) toplotnu pumpu (4.922 evra) a sve to kako bi se izmuzao novac od italijanske donacije u ukupnom iznosu od 18.728 evra za potrebe realizacije bizarnog projekta Istraživanje degradacije metalnih niti na tekstilnim muzejskim predmetima -projekat „Vinča" a uz to je bilo potrebno još dodatnih 5.024 evra samo za hemikalije i još 2.970 evra za uslugu korišćenja elektronskog mikroskopa u periodu od 18 meseci za šta je sve predračune vd direktora Velibor Stojaković potpisao predračune dana 17.10.2003 godine.

Sve je ovo bilo potrebno kako bi se ustanovio razlog propadanja metalnih niti na sve većem broju predmeta na kojima je apliciran vez pozlaćenim ili posrebrenim bakarnim nitima koje su se najpre krutile, potom prekrivale sivom skramom, otpadale i onako usput progorevale pamučno tkanje predmeta (izveštaj konzervatora Danijelke Radovanović 244/2003 godine).

U više navrata je skretana pažnja na sve veći prodor vlage u depoe zbog pucanja zida ka Uzun Mirkovoj ulici a maja 2003 i učestali napadi moljaca za šta je angažovana danas nepostojeća firma Spiron iz Beograda a po preporuci Instituta Vinča.

U isto to vreme je izvršena analiza stanja ugroženih predmeta da bi 20 maja Muzej sklopio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji sa Spironom u vezi DDD zaštite kulturnih dobara depoa i drugih prostorija u Etnografskom muzeju u kome se pored ostalog kao bezrezervni uslov da bilo kom tretmanu mora prethoditi potvrda Instituta Vinča da upotrebljena sredstva ne mogu oštetiti muzejske predmete. U isto vreme, Spiron je sklopio sličan ugovor sa Institutom Vinča po kome je dogovorena saradnja u poslovima naučnog razvoja i rada, prometa roba i usluga, konsaltinga i drugim poslovima da bi 9. Juna 2003 godine Vinča dala saglasnost za upotrebu hemikalija Master i Othrine za dezinsekciju tekstilnih predmeta u Muzeju da bi juna 2004. godine Muzej dostavio Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom predačun po kome je samo za projekat vinča trebalo skandaloznih 55.000 evra!

Najžalosnije u svemu ovome je činjenica da se po krivičnoj prijavi Dragana Antonića nikada nije apsolutno ništa uradilo a čitava ova parada zapravo je bio još jedan dobro pripremljen udruženi zločinački poduhvat kako se ne bi saznalo ko su bili rukovodioci zbirki u kojima su oštećeni brojni predmeti i ko je i kako izazvao njihovo teško oštečenje i gotovo uništenje.

Naravno do danas nikada nisu zvanično saopšteni ikakvi rezultati čitavog istraživanja ali i laiku je jasno da je do oštećenja takvih razmera moglo doći jedino kombinovanim delovanjem vlage, elektriciteta i hemikalija kojima su predmeti bili izlagani tokom raznih DDD aktivnosti.

To sve ni najmanje nije bitno a o tome koliko je direktorki Muzeja stalo do zaštite muzejskog materijala najbolje govori samo stanje depoa pa se recimo u podrumu muzeja nalaze kamarisani nadgrobni spomenici a onaj oštećen beli stečak i dalje neometano truli i raspada se ispred muzeja pošto direktorka Menkovića neometano demonstrira moć po principu ko mi šta može?

Štaviše, poslednjih dana je pojačala aktivnost oko javnih nabavki gde joj je glavni čovek (veoma važno) muškarac bez iskustva kao uslovom, izvesni arogantni Nemanja koji prima uvećanu platu za svoje nezasluge.

Drugi muškarac koji za svoje neobrazovanje i neinteligenciju ima posebnu ulogu za neobjašnjavanje zakona jer ga odlično, ocenom 10 tumači, je izvesni Bojan, inače leva ruka advokata Miloša Aligrudića koji za svaku isplatu koju dobija nakon lažnog tumačenja propisa trčkara do dr Mirjane Menković i nosi joj cveće što je notorna glupost pošto bi daleko bolje bilo da joj je doneo grickalice i njeno omiljeno Žu-Žu pecivo što bi bila najjeftinija podrška za samopre"koran" rad dotične.

Njen sjajni plan je sada da tumba radnike iz jedne kancelarije u drugu i pravi pregrade za svog glavnog uvlakača (da podsetimo, to je njen zamenik dr Miloš Matić koji se igra Iznoguda i želi da postane Mirjana Menković na mesto Mirjane Menković pa po gabaritima sve više podseća na nju žderući žu-žu pecivo). Matić je inače doskora bio uvlakač dr Vesne Marjanović koju sada ogovora i naziva je babom, a čitava ova pregradnja se radi kako bi stručnjak za plastičnu lutku za naduvavanje dobio svoju kancelariju pošto sada ima veliku i sedi sam u njoj, ali smeta mu muzejski savetnik koja slučajno još ima nekoliko godina do penzije i radi u muzeju kao pravi i dobar muzejski savetnik i zagađuje njegov neradnički prostor.

Po muzeju se smucaju atentatorke na konkurs za direktora odnosno konzervatorke predvođene Zoricom Sokolović stručnjakinjom za peglanje, pranje i ubijanje mrava, ali i padanje u nesvest baš u trenutku kada je druga osoba izglasana za novog direktora, kako bi bila napravljena pauza da ta što se zanesvestila dođe k sebi, zeznuvši svoju koleginicu sa kojom su radile dugi niz godina u želji da ona ispadne kreten, poslale su je da odglasa kada su završile svoj prljavi posao i pobile odluku stručnjaka muzeja. Sada ta njihova drugarica ima bolji posao, bolju platu, fakultet i ne pada joj na pamet da se ikada više pojavi u zgradi muzeja.

Naime, ona je jedina bila pravi stručnjak za konzervaciju te je morala biti skinuta a ovaj glasački lobi predvođen Sokolovićkom je nakon prvog glasanja na kome je Menkovićka dobila svega jedan glas naprasno strčao sa tavana kako bi odglasale svoj izbor dr Mirjanu Menković koju zovu Maka, za razliku od nekih drugih uvlakača koji je zovu Mirjanica pa kada neupućeni prvi put vide Mirjanicu ostaju zapanjeni njenim gabaritom. Međutim, sve to nije činjeno iz ljubavi jer se sve radi zbog para. U konkretnom slučaju konzervatori su se jeftino prodali za putovanje u inostranstvo ali sa delićem dnevnica. Isplaćene su im akontacije, a drugi deo dnevnica nikada više nisu videli.

Ali nema veze, treba i Mirjanicu častiti što ih je pustila da švrljaju po Parizu, Italiji a sve to upravo u "svetlosti istraživanja" granica podjebavanja zaposlenih, dr Mirjane Menković koje bi ona mogla da odbrani na katedri gde su samo stupidne teme na ceni, pa još jedno istraživanje "u svetlu" mogućnosti kršenja zakona, maltretiranja i vređanja ljudi koji zaista rade i po kojima je ovaj muzej na neki način postao nekako poznatiji i bolji ne bi bilo naodmet. Sada sve tone. I zgrada i struka i stručnjaci.

Nakon uništenja zbirke koju je vodila, Menkovića je uspela samu sebe da proglasi nekakvom od stručnjaka neprepoznatom vrednošću, a usput pored uništavanja kulturnih dobara, za 30 i kusur godina rada nije ništa uradila pametnije za Muzej, ali za Kosovo je učinila puno. Recimo, dovela je modu sedamdesetih Mirjane Marić u muzej nazvavši je velikom dobrotvorkom.

Pitanje na koje niko normalan nije uspeo da da iole suvisao odgovor je šta je to Mirjana Marić dobrotvorila za Kosovo i Etnografski muzej osim što je ostavila svoju kućnu pomoćnicu na poklon i dotična je sada hostesa za posluživanje svatova sina i njegovih svatova šampanjcem u muzeju. Svi zaposleni su se razboleli od nje, a prva žrtva njenog direktorovanja bio je muzejski ljubimac, mačak koji je bio maskota i oduševljavao najviše strance koji su dolazili...Naime, sasvim zdrav i negovan mačak, naglo je uginuo čim se Mirjanica pojavila da direktoruje.

Njegovo telo niko nije video od onih koji su znali koliko je pažnje zaslužio u svom kratkom životu jer zahvaljujući njemu u muzeju nije bilo miševa i pacova.

Ono jeste da Ermitaž drži veliki broj mačaka i ima posebnu osobu koja brine o njima, ali nesretni mačak sigurno je smetao opsesivno kompulzivnoj Menkovićki koja rasprema tuđe pisaće stolove po osi simetrije, razmešta tacne i šoljice za vreme sastanaka, noćiva u muzeju i sprema prostorije sa spremačicama posle čega piju zajedno kafu i slatko se druže. Pošto je urušila apsolutno sve vrednosti koje su postojale i otvorila put globalnoj tendenciji uništavanja znanja i kulture ni najmanje ne čudi da je Menkovićka ljubimica peglerki, hostese, Marićkinog šofera, Tasketovog Žilovića i naravno, svog zamenika koji joj pravi društvo u tamanjenju žu žu peciva i gumenih bombona, nije stručnjak i nije vredan rada.

O tome koliko se srozao muzej najbolje govori najgora izložba posle plastične lutke na naduvavanje u istoriji muzeja, a to je nešto o hranjenju gde u izlogu stoji turšija i zimnica i niko taj užas ne posećuje osim đaka koji pod prinudom nastavnika dolaze da se edukuju na toj izložbi, autora Dušice Živković, stručnjakinje za pletene čarape koja po gabaritu ubrzano sustiže Menkovičku, verovatno takođe žderući žu-žu!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane