Natrag

Kontranapad

Hoće li odbojkaška reprezentacija Srbije otići na Olimpijadu i šta je prethodilo ovom neizvesnom stanju

Između nade i beznađa

U godini izuzetnih sportskih ostvarenja nacionalnih timova i pojedinaca internacionalne klase kakva je 2015. na izmaku, gotovo da su zanemarljivi neki podbačaji u odnosu na očekivana dostignuća. Ne odnosi se to na fudbalsku reprezentaciju koja je već na startu kvalifikacija za odlazak na Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016. bila osuđena na neuspeh. Ali jeste zanimljiva činjenica da je muška odbojkaška selekcija ispala iz kombinacije za medalju već u četvrtfinalu. To je doduše najteži deo takmičenja, s obzirom da se igra po sistemu eliminacije. Nema popravnog. Ko pobedi ide dalje, poraženi pakuje kofere, zaključuje Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sporta

Miroslav Vislavski

Od kada su naši odbojkaši izborili mesto u evropskoj eliti 1995. pa do ovih dana, poznat je ovaj sistem eliminacije. Nije čudo, još manje tragedija, ako se u izjednačenoj konkurenciji ekipa oklizne na tom delu puta ka medalji. Ipak, u slučaju odbojkaške reprezentacije, poželjno je osvrnuti se na okolnosti koje su prethodile neuspehu na minulom kontinentalnom prvenstvu.

Nakon odlaska Igora Kolakovića sa mesta selektora, reprezentacija je bila više meseci bez kormilara. Vrh odbojkaške organizacije se nije zbog toga uzbuđivao. Na protiv, ignorisao je signale koji su u delu odbojkaške javnosti davani da se selektorsko mesto popuni. Kandidati su se nalazili među proverenim stručnjacima. Gajić, Cvetković, Sretenović, Bulatović, zatim nadolazeći sa iskustvom Kovač, Brđović, Boškan su bili na raspolaganju svojoj organizaciji. Aleksandar Boričić je bio zagonetan u odgovorima na pitanja koja su poticala od predstavnika medija. Unutar organizacije, niko ga nije smeo ni pitati. Stručna tela su izbor selektora prepustila autokrati koji četrt veka upravlja i odlučuje u odbojkaškoj organizaciji o svemu i svačemu.

Lukav i strpljiv do beskraja, Boričić je čekao nekoliko meseci odgovor najboljeg u istoriji naše odbojke. Nakon dužeg promišljanja, Nikola Grbić je pristao da preuzme nacionalnu selekciju. Ako je ceniti po igračkoj karijeri i odgovornosti koju je ispoljavao kao takmičar, po ambicioznosti i autoritetu koji uživa u odbojkaškim krugovima, naš najtrofejniji odbojkaš svih vremena je pravi dobitak za reprezentaciju.

Start je bio vrlo uspešan. Sa prvog velikog takmičenja u Svetskoj ligi, sa završnog turnira u Rio de Žaneiru, nacionalni tim pod vođstvom novog selektora se vratio sa srebrnom medaljom. Velika očekivanja i optimistične najave samog selektora i njegove pratnje o osvajanju prve zlatne medalje nakon četiri finala u Svetskoj ligi od kako se naša selekcija kontinuirano takmiči (1997. godine), nisu se ostvarila. Nakon dramatičnih pobeda nad Poljskom koja je aktuelni prvak sveta (3:2) i u polufinalu nad SAD (3:2) braniocem naslova prvaka ovog komercijalnog takmičenja, poraženi smo ubedljivim rezultatom (3:0) od Francuza.

Zašto se može smatrati rezultatskim neuspehom učešće na minulom Evropskom prvenstvu u Bugarskoj i Italiji? Pa prvo zbog toga što su pred odlazak u Italiju na grupnu fazu prvenstva, igrači samouvereno najavljivali medalju! Drugo, zbog optimizma koji se stvarao u javnosti, temeljenog na srebrnoj medalji u Svetskoj ligi i atmosferi stvaranoj nakon izbora novog selektora.

Statistički gledano, sedmo mesto je najlošiji plasman zabeležen na Evropskim prvenstvima nakon 1989. u Stokholmu, gde je naša reprezentacija bila osmoplasirana. Ali to je istorijski period u kome je odbojka u našoj zemlji bila na marginama sportskog interesovanja i nije imala autoritet koji je sticala i izgradila nakon trećeg mesta u Grčkoj 1995.

Od tada su održana deset evropskih prvenstava na kojima je naša selekcija osvajala dva šampionata, jedno srebro i pet bronzi. Jednom smo bili četvrti, a "najlošiji" plasman pre ovogodišnjeg sedmog mesta je bila peta pozicija na prvenstvu 2009. u Istanbulu.

Razlog neuspehu se ne može tražiti u neiskustvu ekipe. Treba imati u vidu da je sedam igrača bilo u sastavu selekcije koja je 2011. u Beču osvojila šampionat kontinenta (Nikola i Uroš Kovačević, Dragan Stanković, Saša Starović, Aleksandar Atanasijević, Marko Podraščanin, Nikola Rosić). Njima su se dve godine kasnije u Poljskoj pridružili: Marko Ivović, Nikola Jovović, Srećko Lisinac i Nemanja Petrić. Dakle, uz jedanaestoricu sa prvenstva pre dve godine prvo iskustvo su sticali igrači iz drugog plana koji su iz naše lige sa epizodnim ulogama u timu (Kostić i Majstorović iz Partizana i Okolić iz Crvene Zvezde), dok su ostali internacionalci.

Uz ocenu da je kvalitet evropskih selekcija sve ujednačeniji, što potvrđuju činjenice da su u četvrtfinalu uz našu selekciju ispali Poljaci i Rusi, a u finale se plasirali Slovenci (!?), evidentno je da se naš tim mučio u grupnoj fazi takmičenja kako bi došao do eliminatornog u završnom delu prvenstva. U osmini finala sa Estonijom izvojevana je pobeda u dramatičnom meču (2:3) u kome su rivali imali aktivan rezultat 2:0! Tako je izbegnuta bruka da takmičenje završimo bez plasmana u grupnoj fazi. Da nije sve potaman, ukazivali su susreti u grupi u kojima smo teškom mukom dobili Slovačku 3:2, lako savladali Finsku 3:0 i bili poraženi od aktuelnog evropskog šampiona Rusije 1:3.

Uostalom, Nikola Grbić je bio obazriv u prognozi verovatno zbog toga što je bio svestan nedostataka. Njegova izjava to potvrđuje: "...Možda nismo u najboljoj formi, ali mislim da smo najbolji što možemo u ovom trenutku. To je veliki uspeh, jer smo imali problema sa hroničnim povredama. Idemo spremni na ovo Evropsko prvenstvo, iako rezultati u pripremnim utakmicama to ne pokazuju...Idemo da odigramo najbolje što možemo, a da li će naše najbolje biti dovoljno dobro, videćemo na kraju".

Povrede su u odbojci, kao i u drugim sportovima nus-pojava napornog rada i gustog takmičarskog programa. Ali, one su ne retko uzrokovane kvalitetom stručnog rada. Među našim stručnjacima postoji rezervisanost prema Grbićevom odabiru stručnog tima. U njemu su trojica Italijana - asistent, kondicioni trener i statističar.

Primedbe idu na račun fizičke pripreme pojedinaca, a zapažanja govore da je sistem kondicionog rada namenjen starijim i iskusnim igračima, a naš tim, bez obzira na iskustvo nekoliko standardnih reprezentativaca, je u rangu mlađih selekcija. Podseća se da je u prošlim vremenima kada je stručni štab sačinjavao trenerski kadar iz naše zemlje, bilo više primera na kojima su primenjivani specifični metodološki treninzi. Među igračima je bilo "debelih" ili "tananih" koji su "dovođeni u red" i u ekstra klasu svetskog kvaliteta.

Ima stručnih mišljenja da se sadašnji reprezentativci nisu razvijali kroz rad u nacionalnom timu, u kome provode više meseci u godini što znači da mora biti mesta za napredak. U neko vreme to je poštovano pa su i stariji igrači imali razvoj. Za razliku od tog vremena, postojeći tim odavno stagnira jer se u reprezentaciji nije radilo na razvoju. Sa Italijanima u stručnom štabu to se nastavlja. Konačno, ta mišljenja su nedvosmislena u stavu da "Italijani ne mogu mnogo da nam pomognu, više mi njima pomažemo..." kao i "...oni su više marketing, a mi imamo svoju školu od koje ne treba da bežimo...".

Zaključna su mišljenja: "...Nikola je okružen Italijanima, a mi smo pravili rezultate bez Italijana, svojim stručnim snagama. Naši treneri i odbojkaška škola koju je afirmisala naša struka, ostavili su i ostavljaju traga u inostranstvu. Imamo dosta iskusnih koji bi mu više pomogli od Italijana. Ali, neka proba, moramo ga podržati i istrpeti njegovu odluku. On je naša budućnost u stručnom pogledu".

Tako govore treneri koji su nam proslavili našu odbojku.

U vreme kada su se podizali glasovi da je krajnje vreme da posle nekoliko stranaca (Vuković, Travica, Kolaković) bezmalo deceniju i po kasnije reprezentacija dobije selektora našeg državljanina, sa odobravanjem je primljen izbor Nikole Grbića. Njegov izbor štaba sa Italijanima, štaba u kome koristi usluge našeg skauta u pripremnom periodu prof dr Nedžada Osmankača, a ne vodi ga na takmičenja, nije primljen sa oduševljenjem ovdašnjih stručnjaka. Uzgred, Osmankač je stvaran sa početkom njegove igračke karijere u Vojvodini kada je statistiku vodio sa olovkom u ruci, a kasnije prvi koji je u SRJ (1997) računarski obrađivao utakmice, bio dugogodišnji skaut Zorana Gajića, našeg najtrofejnijeg selektora i trenera sa kojim je radio u reprezentaciji Jugoslavije, Grčkoj, Rusiji, Turskoj...

Oni koji znaju Nikolu Grbića još iz ranih radova, iz vremena kada je počinjao u Vojvodini i u prvoj godini igrao paralelno za novosađane na domaćem parketu, a sve utakmice za svoj Klek, pamte dobro da je uvek bio opčinjen italijanskom odbojkom, njenom ligom i Italijanima. Uostalom, cela njegova bogata karijera je vezana za Italiju. Vrlo verovatno i njegova životna egzistencija je tamo okrenuta.

Ono što ne sme da zaboravi, a to čine manje više svi velikani iz devedesetih i kasnije, jeste da su potekli i svoje karijere razvili na temelju onoga što su dobili u svojoj zemlji, nikako samo svojim talentom. On i drugovi, jesu od Boga i svojih roditelja, ali su i od Vojvodine, Crvene Zvezde, Partizana, Ribnice, Smedereva i drugih centara u kojima se odbojka vinula na Olimpijski presto! To ne smeju zaboraviti, moraju to, kao i one koji su im omogućili uslove za lansiranje-poštovati.

Vreme adaptacije je neminovno, pa su i oscilirajući rezultati kao na startu selektorskog mandata, sasvim logični. Koliko god je savršen, Nikola Grbić mora da prođe sve dečije bolesti koje donosi nova uloga u odbojci i daljoj karijeri.

Evropsko prvenstvo je upozorenje njemu, drugi su očigledno svesni posledica uzastopnih slabijih plasmana. U vrhunskom sportu se vrednuje samo rezultat. Zato je naša reprezentativna odbojka u međunarodnim relacijama poštovana. Njeni čelnici su zbog toga uvažavani u međunarodnim relacijama, pa se razumljivo dogodilo da dugogodišnji član borda Aleksandar Boričić, sa mesta potpredsednika CEV i FIVB, napreduje do čelne pozicije u Evropskoj odbojkaškoj konfederaciji.

Pošto je Nikola Grbić pre svega njegov izbor, podržan u celini organizacije, sada su i Boričić kao čelnik Evropske odbojke i Grbić kao selektor na velikoj proveri i iskušenju. U januaru je kvalifikacioni turnir za odlazak na Olimpijske igre. Reč je o turniru koji se smatra mini prvenstvom Evrope. Od osam jakih reprezentacija, samo prvoplasirani dobija vizu za Rio 2016.

Zadatak je teži zbog toga što na tom turniru nema uticaja priprema sistematskog treninga i metodologije treninga jer svi dolaze iz ligaškog nadmetanja. Treniraju desetak dana pa ulaze u arenu u kojoj nije odlučujući rad i taktika stručnog štaba. Postoji popravni u maju na poslednjem kvalifikacionom turniru u Japanu, na kome šansu imaju još dve selekcije.

Dakle, na Boričiću je logistika, a na Grbiću sposobnost da našu selekciju odvedu na Olimpijadu na kojoj su redovni učesnici i nisu preskočili nijedne igre od 1996 u Atlanti (Sidnej, Atina, Peking i London). Ako ne odemo na igre, to će posle najslabijeg plasmana na Evropskim prvenstvima u zadnjih dvadeset godina, biti novi podbačaj nakon dve decenije učešća na olimpijadama. A kada se to dogodi, bitno se menja raspoloženje i ambijent.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane