Natrag

Stav

POVODLJIVOST

Branko Dragaš

POVODLJIVOST - Najgora osobina nas Srba je povodljivost. Hrabar smo i slobodarski narod. Inteligentni smo i vrcavi. Snalažljivi i vešti.Veliki smo individualci. Preveliki.Ta lična sujeta nam smeta da napravimo uređenu državu. Ali, povodljivost nas potpuno uništava.Dovoljno je da se pojavi neki belosvetski prevarant i zamlata da mu Srbi poveruju.Dovoljno je da im kaže nekoliko lepih pohvala, da održi vatreni govor, koji mora u sebi obavezno da sadrži reči - sloboda i pravda , mora da se obećavaju brda i doline, mora da se laže besramno i bezgranično, mora da se puste odani lovački kerovi da se rastrče po Srbiji i naš narod će odmah, bez pitanja i rasprava, da krene za tim probisvetom i huljom kao da ide za nekim svetim čovekom.Naša povodljivost je starija i od Druga Tita, Slobe, Đinđića i Ace Dramosera.Naša povodljivost je naš istorijski usud.Naša povodljivost nas je koštala tolike doživljene nesreće i nevinih žrtava.Zadržaću se samo na novijoj istoriji.

Kada je došlo do rušenja Berlinskog zida i do uspostavljanja unipolarnog sveta, sve sa konačnim krahom socijalizma i kapitulacijom Varšavskog pakta, Srbi su se tada ponašali potpuno politički nerazumno, suludo i diletantski, donoseći tragične i pogrešne državne odluke za sudbinu svoga naroda, kao što ih donose i danas, kada dolazi do propasti Zapada i EU, bankrota neoliberalnoga kapitalizma, Srbi po svaku cenu žele da uđu na TITANIK koji tone, ne shvatajući da je propao unipolarni svet i da nastaje jedno novo doba buđenja novih imperija. Zašto se Srbi tako ponašaju? Odgovor je uvek isti - povodljivost

Povodljivost je strah od samoga sebe i svoje osvojene slobode. Strah da se donesu samostalno odluke, iz sopstvene glave, na osnovu sopstvenog razmišljanja i zaključivanja. Povodljivost je izbor pogrešnog, tuđeg puta, verujući da je taj put lakši. Zna Srbin da to nije bolji put, ali je za njega,ipak, lakši, jer ga tim putem vode. Lakši zbog toga što je drugi pronašao taj put i oslobodio nas napete neizvesnosti. Neka drugi trlja glavu, kaže povodljivi Srbin. Nažalost, Srbin skupo plaća svoju povodljivost. Uvek se završi tako da Srbin ostaje razbijene glava zbog takvog stava. Često Srbi ostaju i bez glave.

Komunista Sloba je podigao zabranjena nacionalna osećanja Srba, mada nije bio ni nacionalista, niti pravoslavni vernik. Njemu je trebao nacional-socijalizam da bi uspostavio svoju despotiju. Njega je samo zanimalo da zadrži totalitarizam i da postane neprikosnoveni nacionalni Vođa. Najlakše je bilo da zapali Srbe nacionalnim osećanjima. Jugoslovenski komunisti su se najviše plašili srpskog nacionalizma. Tako su povodljivi Srbi predali svoju slobodu i nacionalna osećanja u ruke jednog preobraćenog komunističkog lidera, koji nije imao, gle sada paradoksa, nikakava nacionalna i verska osećanja i koji je sanjao o klasnoj, internacionalnoj borbi probuđenog proletarijata protiv multinacionalnih korporacija. Srbi su poverovali u laž o Srbiji od Karlobaga do Virovitice. Poverovali su da će pijanim srbovanjem, tipa - jebaćemo mi njima svima majku, da spasimo trulu jugoslovensku zajednicu. Poverovali su da će se problem na Kosmetu rešiti našom mitskom prošlošću. Poverovali su u švedski standard i brze pruge. Poverovali su da se u budućnost ide koračajući unazad. Poverovali su da je Vođa bezgrešan i da je problem bio samo u njegovoj ženi.Samo da je imao drugu ženu, sve bi bilo drugačiji. Srbi su bezgranično obožavali svoga Vođu. Nije bio problem u toj ženi, braćo Srbi i sestre Srpkinje! Problem je bio u nama!

To nismo hteli da priznamo. Problem se zvao - povodljivost! Povodljivosti se nismo mogli da oslobodimo. Niti toga bezgraničnog obožavanja Vođe. Stigla nas je državna i nacionalna tragedija. Životima i gubitkom vekovnih teritorija je Srbin platio svoju povodljivost. Dobro se sećam tih godina nacionalne opijenosti i vere u bahatog Vođu.

Svaka kritika totalitarizma sa nacionalnom maskom je doživljavana kao izdaja srpstva. Svaki trezveni glas da ne idemo dobrim putem i da ćemo doživeti nacionalnu tragediju, odbačena je urlicima i baljezganjem opijenih Srba.Vera u Vođu je bila jača od ljubavi prema slobodi, razumu, istini, pravdi, Srbiji i Srbima. To je, braćo i sestre, istina! To naša pokolenja moraju da znaju. Ne smemo više da skrivamo svoju povodljivost. Nikada se nećemo nje osloboditi, ako nastavimo da bežimo od istine. Nisam manje Srbin, ako to otvorene kažem. Nisam profesionalni Srbin, koji se obogatio srbujući na narodnoj grbači. Nama ne treba pijano srpstvo. Nama treba moderno, prosvećeno i humano srpstvo. Druga prilika nam se pružila posle rušenja Despotije. Poverovao sam da se, napokon, rađa sunce slobode nad Srbijom. Ali, sve je propalo već Šestog oktobra. Srbi su ponovo tražili novog Vođu. Srušili su jednog vođu da bi prihvatili drugog. Nisu mogli da žive bez Vođe. Neko je morao da dobije poverenje srpske povodljivosti.

Tako je nastao kult o Reformatoru, koji to uistinu nije bio. Reformator Đinđić je bio Ideolog vulgarnog pragmatizma. Utemeljivač neoliberalnog kapitalizma u Srbiji. Pobornik šok terapije i operacije bez anastezije. Rodonačelnik banditske i pljačkaške privatizacije. Zaštitnik japijevaca, tajkuna i političkih prevrtača. Lider tržišnih fundamentalista i neoliberalnih talibana. Skrnavitelj morala, jer ko hoće moral neka ide u crkvu. Šef čikaškim momcima. Začetnik svih današnjih nevolja u kojima se nalazimo. Spin majstor. Tako su povodljivi Srbi predali svoju slobodu i nacionalna osećanja nametnutom evropskom Reformatoru, koji nije imao jedan dan radnog staža u privredi, koji je počeo da uči srpsku istoriju, prema sopstvenom priznanju, kada je došao na vlast i koji je sanjao ne da ratuje sa multinacionalnim kompanijama, nego da Srbija postane jedna kompanija koja će radi za te multinacionalne kompanije.

Srbi su poverovali u laž o brzim reformama i ugodnom evropskom životu. Poverovali su da će Reformator da dovede dve multinacionalne kompanije koje će da rade umesto nas, a mi ćemo samo da ubiramo poreze. Poverovali su da će se privatizacijom kapitalisti da usreće radnike. Poverovali su u šok terapiju i mlade eksperte bez iskustva. Poverovali su da se u budućnost ide brzim uništavanjem tradicije i identiteta. Poverovali su da Tržni centri mogu da zamene Crkvu.Poverovali su da je Reformator sposoban i da će da donese nove kredite. Zašto bi proizvodili, kada možemo da uvozimo? Zašto bi radili, kada možemo da se zadužujemo? Zašto da štedimo, kada možemo da trošimo?

Povodljivi Srbi su više zavoleli kreditne kartice, lizinge, tržne centre, šoping molove, autlete, otplate na rate i rijaliti programe, nego sve svoje slavne pretke koji su im doneli slobodu i stvorili nezavisnu državu. Povodljivi Srbi su ismejavali svoje pretke jer nisu znali da žive. Povodljivi Srbi su se stideli svojih predaka jer su živeli bez evropskih vrednosti. Povodljivi Srbi su se stideli sami sebe jer su živeli u Srbiji. Reformator je potpaljivao lažne nade. Verovao je da može da nadmudri krstaše. Kada su ga oni izdali, Reformator se razočarao. Hteo je da okrene srpski list. Tada je izveden na streljanje. Eh, da je ostao Reformator, žale se povodljivi Srbi. Sve bi bilo drugačije! Nije istina! To je obična laž! Praznoglavo zamajavanje i bežanje od problema.

Nije bio problem u nesposobnom Reformatoru, braćo Srbi i sestre Srpkinje! Koji nije bio dorastao istorijskom trenutku. Problem je, opet bio u nama! To nismo hteli da priznamo. Problem se zvao - povodljivost! Povodljivosti se nismo mogli, opet, da oslobodimo.Stigla je državna i nacionalna tragedija. Bećarski smo rasprodali i zadužili državu. Bogati su postali još bogatiji, siromašni još siromašniji. Dobro se sećam tih godina nacionalne opijenosti reformama i vere u modernost Reformatora. Svaka kritika neoliberalnog totalitarizma, šok terapije, operacije bez anastezije, banditske privatizacije, japijevaca u politici i eksperata bez radnog iskustva doživljena je kao napad na reforme.Tako sam postao - antireformator

Ljudi su prelazili ulicu, plašeći se optužbe da sam narodni neprijatelj. Oni koji su ustali protiv reformi i EU, ti su za povratak starog režima.Svaki trezveni glas da ne idemo dobrim putem i da ćemo doživeti nacionalnu tragediju, odbačen je spinovanim medijskim kampanjama i zabranama da se pojavljujem na nacionalnim medijima.U oktobru 2001 grupa zabrinutih i mislećih ljudi postavlja pitanje -KUDA IDE SRBIJA? Objavljena je knjiga, koja je tačno predvidela šta će se dogoditi. I to se dogodilo.Nažalost.

Politički ološ se menja, ali totalitarizam opstaje. Povodljivost hrani totalitarizam.Nema totalitarizma bez povodljivosti. Kada sam pomislio da su se Srbi oslobodili povodljivosti, nakon vladavine narcisoidnog i blesavog Tadića, koji nije mogao da bude Vođa jer je uvek bio mekušac i grebator, Srbi su na poplavi izlivene povodljivosti ustoličili na vlast Acu Dramosera. O, Srbi! O, braćo i sestre! O, narode povodljivi! Ništa ne neučiste od tolike naše tragedije. Gde vam je pamet bila da birate konvertita i demagoga? Zar ste se toliko uplašili sami sebe da ste predali svoju slobodu radikalnom šovinisti i naprednom eurofanatiku? I šta sada da radimo? Srbija je pretvorena u cirkus. Srpski Kralj Ibi suvereno vlada svojim povodljivim narodom. O, narode, narodni! O, Srbi moji povodljivi! Šta da radimo narode ? Nije problem da se porazi na izborima Kralj Ibi. Nije problem da se konačno sruši totalitarizam. Nije problem da napravimo bogatu Srbiju.Nije problem da stvorimo pravedno društvo. Šta je problem? Kako da pobedimo povodljivost? Kako da iskorenimo tu našu nacionalnu manu? Kako to da uradimo, narode narodni? Kako da pobedimo sami sebe?

STRADANJE- Zašto Srbi stalno stradaju? Zašto toliko stradamo kad smo tako malobrojni? Da li je to Božija kazna za počinjen greh? Koji greh? Ili je to iskušavanje? Religiozni mislioci nalaze opravdanje - Stradanje na slavu Boga! Bez nevolje nema bogomolje. Stradanje kao rajski san. Stradanje kao slava u večnosti. Stradanje zbog istine. Stradanje je privilegija nebeskog naroda. Carstvo nebesko umesto carstva zemaljskog. Stradanje kao vera u Hrsitovo vaskrsenje.

Slušam jednog teologa, kaže - kraj pokazuje da li je početak bio dobar.Na početku se ništa ne zna sve dok se ne dođe do kraja.A šta ako Srba na kraju ne bude? Ako svi stradamo. I nestanemo. Da li je takav kraj dokazao da je početak bio pogrešan? Da li trebamo da dočekamo takav kraj i da tek tada shvatimo da smo bili na pogrešnom putu? Na dobrom smo putu da nestanemo.

Zar u ljudskoj istoriji nije bilo naroda koji su nestali? Raspravljati o tim narodima i njihovom pogrešnom putu je danas besmisleno. Njih nema!Ne mogu više greške da isprave. Možemo samo da nešto pametno naučimo iz njihovog stradanja. Nešto što moramo da primenimo, ako hoćemo da opstanemo. Zašto da čekamo da stignemo do kraja i da tada, očajni i izluđeni, žalimo za propuštenim prilikama? Uteha gubitnika je da se radi o - sudbini! Laž! Nije sudbina , nego - glupost! Ako radiš sam protiv sebe, ako ne učiš na tuđim greškama, ako ništa ne preduzimaš da se zaustavi stradanje, onda si fatalno glup. Ne voliš jedini dobijeni život i radiš protiv prirode. Mazohista si i samoubica. Da li su Srbi mazohisti i samoubice?

Nisu. Srbi su dobar i vedar narod. Nismo mračnjaci i zlikovci. Zašto nas pravoslavni religiozni mislioci uče, pozivajući se na hrišćanstvo, kako treba da stradamo? Zašto nas ne uče kako da opstanemo i kako da živimo? Zavedeni smo i propadamo na stranputici.

Mnogi su se predali i pobegli u svakodnevnu banalnost. Koji je smisao tolikog stradanja Srba? Da li je bilo nekih drugih rešenja? Da li neko može da nas malo zameni u tom stradanju? Zašto baš uvek Srbi? Ako smo već toliko stradali, možemo li nešto da naučimo iz tog stradanja?Možemo li da podvučemo crtu? Ko će da podvuče crtu? Dogorelo je do nokata. Neko mora!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane