Natrag

Postdemokratija

SREĆNO

Nova godina je, a mi živimo u Srbiji. Budimo realni, situacija je nadrealna. Ni Nova godina nije više što je nekad bila. Nekad se slavio dolazak nove godine, kao nove šanse da nam bude još bolje, danas se slavi, ako se uopšte slavi, što smo izvukli živu glavu iz stare. Nije samo država u krizi, ljudi kriziraju, kriza je postala način života. Nema više čestitki sa najboljim željama u novoj godini jer ljudima je već neprijatno da se tako međusobno obmanjuju, kad znaju da će biti sasvim suprotno. Oni koji vas zaista vole i poštuju, samo će vam poželeti sreću, kao rudari što se pozdravljaju kad silaze u jamu iz koje ne znaju da li će izaći, konstatuje Mile isakov, Tabloidov kolumnista, dugogodišnji novinar i potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Za Novu godinu obično se upućuju čestitke i najlepše želje, ali u zemlji Srbiji to je odavno izgubilo svaki smisao jer iz godine u godinu živi se sve teže i lošije, pa je ljude prosto sramota da se tako lažu. Čestitke još bože pomozi, mogu da prođu zato što smo preživeli prethodnu godinu, ali ono uobičajeno „Sve najbolje u novoj", izgovaraju samo lakomisleni, po navici. Ne ide brate, ako imalo držite do nekog. Licemerno je, kad znaš da će biti obrnuto.

Hajde, pokušajte da se setite kad ste poslednji put poslali ili primili jednu od onih šarenih novogodišnjih slikovnica nakićenih najlepšim željama? Davno beše. Nije lepo, nije fer tako lagati prijatelje. Čak može biti uvredljivo. Zato samo lete kratke poruke SNG. Ili još kraće, samo „Srećno", kao rudari što se pozdravljaju kad ulaze u jamu iz koje nikad ne znaju da li će izaći.

Pošto imaju sve, i hrabrost i volju i znanje, a sudbina im je ipak neizvesna, oni najbolje znaju koliko im je sreća potrebna da bi preživeli. Ne da bi uspeli, već samo da bi dobili novu šansu da sutra ponovo zarone u taj mrak, ne bi li iz njega iskopali koji grumen sreće od kojeg će se neko obogatiti, a oni samo prehraniti porodicu.

To je cela priča o našem ulasku u novu godinu za koju su nam i oni koji žive od ulepšavanja stvarnosti priznali da će biti crna i opasna kao rudarska jama. Kažu, doduše, i da će biti malo bolja od prethodne, ali to nije nikakva uteha imajući u vidu kako je bilo u godini iz koje smo jedva izvukli živu glavu. Malo bolje od toga je još uvek katastrofalno. Ni blizu dovoljno da bi građani to osetili. Ljudi se više ne raduju novoj godini, naprotiv, plaše je se. Stoga niko kome je stalo do vas neće vam poželeti „puno uspeha i sreće", niti će koristiti bilo koju od uobičajenih fraza. Čak i oni koji vam ne čestitaju Novu godinu vole vas i poštuju više od onih koji su vam poželeli „sve najbolje".

Među retkim čestitkama, koje sam ipak iznudio posredstvom SMS poruka, u odgovorima na moj rudarski pozdrav zaista je najmanje bilo onih nakićenih šljaštećim pahuljicama i rečima, od kojih su razni stihoklepci, koristeći našu muku, poslednjih decenija bili napravili ozbiljan biznis. Nema više čestitki kakve smo nekad dobijali, sa tekstovima kao, recimo, ovaj: „...Sve što je lepo i što se srećom zove neka vas prati godine ove, a sve što je tužno i što nemir stvara neka odnese godina stara" i tako dalje i tome slično. Ne znam samo da li je to kriza zahvatila i prodavce magle ili smo se dozvali pameti pa nam savest ne dozvoljava da se toliko zaluđujemo. Na moje „Srećno", najčešći su odgovori bili lakonski - „Hvala, trebaće nam" ili „Hvala i svako dobro". Meni su ipak najdraži oni poput psovke - „I ja tebi".

I predsednik vlade mi je čestitao, javno i transparentno kako on inače sve radi. Iskren i pošten, kakav je, u poverenju mi je saopštio da će godina biti veoma teška, ali da je on optimista, mada je po prirodi pesimista. Čini mi se da sam ga razumeo, i on bi bio pesimista kad ne bi morao da bude optimista. Znači, optimista je po funkciji, inače prilično je skeptičan. Ali, neki novinari nisu to tako shvatili pa su ga potpitali, kakav je on to optimista kad je tako ozbiljan, na šta im je on najiskrenije, a kako bi drugačije čovek od istine i pravde, odgovorio: Ja nikad nisam bio neozbiljan!? E, to nisam ni ja razumeo, JA kao premijer nikad, ili nikad-nikad? Jer, u principu, već sama upotreba reči nikad je neozbiljna. A i ono JA pa JA. Ako mi je ipak dozvoljeno da ozbiljne misli ozbiljnog premijera prevedem na neozbiljan novogodišnji jezik, najebali smo.

Među onim normalnim čestitkama, najmanje je takvih duhovitih, kao što je premijerova. Niko se više ne zeza sa stvarnošću kao naš premijer. To smo radili kadgod, dok smo još verovali da postoji izlaz i nadali se, pa smo se osećali superiorno i u odnosu na probleme. Danas je samo premijer superioran u odnosu na sve nas bez posla ili sa smanjenim platama i penzijama, demoralisane i depresivne. Sa njime nema šale. Nema ni viceva jer sve je istina. Ne smeš ni da se našališ a da nekog ne uvrediš.

Nekoliko odvažnih prijatelja se ipak usudilo pa im ovom prilikom čestitam i objavljujem radove kao priznanje za hrabrost. Nije mala stvar zajebavati se tako sa starijim čovekom, penzionerom: „Da budeš zdrav i da ti bude prav", napisao je Miloš, a Neđo dodaje „ da ti bude tvrd i dug želi ti tvoj drug, da za tobom seku vene i najbolje žene, da te uvek na seks zovu i učine srećnu novu".

A bilo je i onih sa osvrtom na aktuelnu situaciju, koju Edi ovako tumači: „Koristim ovaj SMS da ti poželim srećnu novu 2016-tu, srećan Božić, rođendan, slavu i Uskrs. U slučaju da se razboliš, želim ti brz oporavak. Lep provod za 1. maj, da se iskupaš i pocrniš na letnjem odmoru. U slučaju da se kriza oduži, želim ti srećnu i 2017."! Kao što i sami možete primetiti ovde nema ni rime, ni uobičajenog smajlija. Treba štedeti, kažu u glas premijer, MMF i Svetska banka. A neozbiljni pisac ozbiljnih aforizama, Ilija Marković, drugarski mi poručuje: Srećna ova* Srećna nova* Srećna ova u ovoj* Srećna nova u novoj* Srećna jedna u drugoj* Srećna druga u prvoj* Za sreću ne treba mnogo* A nekad čak ni malo*.

Kriza je brate, svetska a naša. I Evropa je u krizi, što je najbolji dokaz da smo na dobrom putu. Evropskom. Ali, kriza je ovde već način života. Šta je evropska kriza naspram naše domaće? Kao i sve svetske novatarije ona dođe i prođe, a nama naša ostaje verna do kraja. Prema tome mi smo veći Evropejci od Evropljana u krizi. Kad EU ostane bez krize, kad nestane i EU, mi ćemo biti tu da čuvamo te evropske vrednosti. Nije što je naša, ali kriza koju mi živimo već decenijama, veća je i bogatija od ove evropske koja je sad u modi i koja će proći kao svako pomodarstvo. Mi smo klasici kriziranja. Zato nama ova evropska kriza ništa ne može, ne može da dođe do izražaja od naše. Nema šta ni da uništi jer naša se za sve već pobrinula.

Nenaviknuti na krizu takozvani Evropljani se zgražavaju, bune se, demonstriraju i štrajkuju, glasaju za neke nove klince na političkoj sceni. Čak i Hrvati. Samo mi ništa, samo mi stojimo postojano kano klisurine, bez Mosta. Naša je kriza ugrađena u temelje svih mostova koje smo porušili.

Kakvi smo mi to ljudi postali dok decenijama ne izlazimo iz krize? Pa, kao svi koji kriziraju zbog apstinencije od droge, alkohola, duvana, seksa i da ne nabrajam. Simptomi i ponašanje su uvek isti, uplašeni, nervozni i napeti, nezainteresovani i bezvoljni, bez koncentracije, volje i radne sposobnosti, apatični i asocijalni. Opterećeni ličnim problemima nezainteresovani smo za bilo šta, najmanje za sudbinu i probleme drugih ljudi. Drugi nas zanimaju samo radi zadovoljavanja svojih potreba i radi toga smo spremni da gazimo preko njih. Sve više ličimo na najgore ovisnike u apstinencijalnoj krizi koji su spremni da lažu, klanjaju se, mole i ponižavaju se, ali i da budu agresivni, da prete i ucenjuju, da kradu i da otimaju, čak i od najbližih u familiji. Na kraju i da ih tuku, pa i ubiju. I naravno, nisu spremni da se suoče sa svojim stanjem niti da priznaju sopstvenu krivicu. U Srbiji koja ne izlazi iz krize, kriziranje je masovna pojava, jer apstinencija od normalnog života suviše dugo traje. Simptome imaju skoro svi građani, samo što neki to bolje nose i veštije kriju.

Da stvar bude gora, od toga boluju i oni koji bi trebalo da krizu rešavaju. I ovdašnji političari ozbiljno kriziraju jer oni su zavisnici od vlasti, moći i novca. Koliko god da toga imaju to je uvek nedovoljno. Kao i kod svih narkomana i njima su svakim danom potrebne sve veće doze. I onda nije teško zamisliti koliko oni u takvom kriznom stanju mrze građane koji su stalno nezadovoljni i koji bi da ih menjaju. Kakva je to drskost i nezahvalnost. Kakav bezobrazluk. A da nema krize tek bi onda krizirali. Jer, šta bi oni radili da nema krize? Čime bi se bavili? Šta bi rešavali? Na čega bi se vadili za sve svoje promašaje? Ko bi onda bio kriv za naše propadanje, za bedu u koju tonemo sve dublje? Zato se oni raduju krizi. Ne pokazuju to baš otvoreno, ali lepo se vidi neko olakšanje kad govore o tome kako će i sledeća godina biti izuzetno teška. Kao da im je veliki kamen pao sa srca. Kako i ne bi kad je kriza najbolji izgovor za sve što obećaju a ne urade. I za sve što urade honorarno, onako za sebe, kad već ne mogu za narod i državu, zbog krize naravno.

Saopštavajući narodu da će i naredne godine biti teško, vlast postiže dva cilja, najpre predstavlja se kao iskrena i dobronamerna, koja eto građanima otvoreno saopštava istinu, a time se istovremeno oslobađa od odgovornosti za sve što ne bude valjalo. Kriza je najbolji alibi. Na taj način, takođe, građani se pripremaju da ne očekuju mnogo i uveličava svaki eventualni uspeh. Prema tome, Nova godina je samo nova faza krize. Trebaće nam mnogo sreće da je preživimo.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane