Natrag

Eko prevare

I strah od globalnog zagrevanja planete je prilika da bogati postanu još bogatiji

Lova, pa ceo svet (spašen)

Zvanično, Cop 21, svetski skup za smanjenje zagrevanja Zemlje, bio je više od uspeha, pravi trijumf za spas planete! S druge strane, ima i onih koji sumnjaju u čast i poštenje naših dobrotvora, političara i bankara, pa u borbi za smanjenje CO2 vide nastavak finansijsko-političke farse u službi mondijalizma i globalnog jednoumlja. Prema skepticima, i onima koji veruju u zavere, pravi cilj smanjenja emitovanja CO2 krije želju da se zaustavi dalji prosperitet zemalja u razvoju i da se one nateraju na odricanje od jeftinih fosilnih energenata u korist visoke tehnologije, one koju pod licencom nude zapadne sile. Naravno, niko ne osporava činjenicu da CO2 gasovi zagađuju ljudsku sredinu, jedino se neki naučnici ne slažu da se zbog CO2 planeta zagreva. Običan smrtnik može samo da veruje jednom ili drugom, jer pravu istinu nije lako dokučiti. O kontraverznoj eko žurki u Parizu, pod vanrednim stanjem nakon terorističkog atentata, piše Mile Urošević, dopisnik iz Pariza.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Vašar je bio, a na vašaru komika i šarena laža. Komična će ostati velika slika sa 150 belosvetskih guzonja koji su se načičkali oko Olanda i Obame, da za jedno popodne reše probleme opstanka ljudskog roda, usputno pročitaju svoje referate, nazdrave domaćinu, ručaju, večeraju i razmene mišljena o situaciji u svetu. Onda je svako seo u svoj avion i laku noć.

Šarena laža je servirana na završetku dvosedmičnog naglabanja, i to uz aplauze, grljenje i ljubljenje nakon proglašenja istorijskog uspeha i potpisanog formulara. Naravno, u ovom tekstu, koji su izdiktirali veliki igrači, izostavljene su najvažnije stavke koje je inače sam organizator najavio kao nezaobilazno-suštinski-neizbežne, bez kojih COP 21 ne može biti uspeh. Radi se o zakonskim merama i predviđenim kaznama za nepoštovanje postignutog dogovora, kao i o eventualnim restrikcijama u avionskom i pomorskom saobraćaju. Nekim čudom, glavno je proglašeno za nebitno, koje može da pričeka sledeći takav skup, COP 22. Rezervni adut je izvučen iz naftalina i siromašnima obećan kolač od sto milijardi dolara, da bi se lakše odrekli fosilnih energenata. Svakome po kriška, na veliku radost afričkih lidera, koji su i prethodne subvencije pretvarali u lepe vile i automobile.

Ko zagreva planetu?

Za vreme tog velikog ekolo egzita, vojska i policija su blokirali Grad svetlosti, inače već u punoj ratnoj pripravnosti i proglašenom vanrednom stanju nakon islamskih atentata. Ekologisti, koji bi da malo protestuju zbog očigledne folirancije zvaničnih pametnjakovića, osuđeni su na kućni pritvor, naravno bez suđenja, u ime vanrednog stanja!

Sve manifestacije su bile zabranjene, na hiljade stanova je pretreseno, a stotine sumnjivih druškana privedeno je u policijske stanice i preispitano. Vlada trenira strogoću i usput koristi priliku da se obračuna i sa drugom vrstom kriminala. Već se predlaže da vanredno stanje traje bar 6 meseci a možda i duže, po receptu američkog patriot akta. Raja voli diktaturu, iako se izjašnjava drugačije, inače ne bi tako masovno glasali za familiju Le Pen i slične nacionaliste profašističkog smera. Postoji sumnja i u kolateralni profit za domaćina Olanda, kome je uspeh COP 21 trebalo da pribavi poene za drugi mandat, a možda jednoga dana i titulu sveca spasioca, dodaju isti oni koji, gledajući ga kako se kočoperi i busa u prsa, počinju da veruju da taj čovek može da hoda po vodi, i u vino da je pretvara.

I dok su se spasitelji planete prepucavali oko toga ko sme, a ko ne sme da pušta gasove, veliki su smislili veliku šarenu lažu od sto milijardi dolara, koja treba da se podeli nerazvijenima, kako bi se odrekli daljeg razvoja, i da bi odradili razne eko modernizacije, toplotne izolacije, foto-voltizacije i ostale skupe zajebancije. Jer, zna se, na kraju sve mora da se prevede u dolarski sistem, da bi bilo razumljivo i nepismenima, (a bilo je i takvih). Za političare diploma nije obavezna, čak je ponekad i velika smetnja. Nakon uspeha 21-og COP-a, zakazana je nova žurka u Maroku, koja treba da pod brojem 22 ostvari ono što je 21 smislio, i obećao narodu za radovanje. Ništa konkretno, ni obavezno, sve na poverenje i časnu reč, keve mi.

Ostaće zapisano da je COP 21 bio, pored ovakvog pretakanja iz šupljeg u prazno, najveći i najskuplji samit ikada održan u Francuskoj. Ovaj mega-kongres iziskivao je da na stanu i hrani u Parizu, tokom dve sedmice, bude 40.000 duša. O trošku poreskih obveznika svojih zemalja).

Šta kažu neverne Tome

Zvanično, Cop 21 je bio više od uspeha, pravi trijumf za spas planete. Oni koji pak sumnjaju u čast i poštenje naših dobrotvora, političara i bankara, vide u borbi za smanjenje CO2 nastavak finansijsko-političke farse u službi mondijalizma i globalnog jednoumlja, zavere koju je smislila gvozdena dama za vreme velikog štrajka rudara 1985. Prema skepticima i onima koji veruju u smišljene globalne prevare, pravi cilj smanjenja emitovanja CO2, krije želju da se zaustavi dalji prosperitet zemalja u razvoju, da se one nateraju na odricanje ili smanjenje jeftinih fosilnih energenata u korist visoke tehnologije, koju Zapad proizvodi. Ovaj sistem je omogućio da se bogati još više obogate, a korumpiranim liderima siromašnih državica udeli malo subvencija i bakšiša. Sve ovo je jasno, samo niko neće da otvori oči i pogleda istinu koja sija na nebesima, tvrdi Martin Durkin, direktor Kanala 4 u Engleskoj, koji je više puta emitovao svoj film o lažnom spašavanju klime.

Svaka druga teorija sem zvanične teško se probija i smatra se ilegalnom, čak i opasnom, tvrdi autor i objašnjava fenomen planetarne euforije protiv ljudskih delatnosti koje tobož zagrevaju planetu. On dokazuje da je Gvozdena dama namerno pustila buvu kako je ugalj prevaziđen energent, i usputno kriv za zagrevanje planete, jer je bila u atomskom lobiju. Sve elektrane bi trebalo da rade na ekološki čist, nuklearni pogon, tvrdila je. Da bi ostvarila svoje ideje, žena je obećala subvencije i nagrade svakome ko dokaže da su njene pretpostavke tačne. Ljudska pohlepa i potčinjenost uvlakača ne poznaju granice, pa je već 1988. formirana prva komisija za spas planete, i to vrlo diskutabilnog karaktera, zbog mešanja uticaja i suprotnosti interesa u organizaciji IPPC (Međuvladina grupa za klimatske promene).

Zašto onda ceo svet misli da se planeta zagreva zbog vašeg automobila ili kravljih prdeža? Činjenica je da se klima zaista menja, kao što je činjenica i da se menjala više puta u istoriji i praistoriji. Zabeleženo je bar dvadeset velikih perioda hlađenja i zagrevanja planete u poslednjih dva miliona novih godina (pre ove, 2016, koju vam usput čestitamo).

Poslednje velike vrućine, sa topljenjem ledenih površina, beležene su kroz ceo X i XI vek, kad industrija nije postojala. Ako je toliko puta zagrevanje bilo prirodno, zašto bi sada bilo drugačije. Pogotovo ako se zna da nije dokazano da CO2 ima velike veze sa klimom (ima ga svega 0,05 %, u atmosferi). Naučno je dokazano da ima puno više veze između vodene pare u vazduhu i zagrevanja okeana. I tu leži zec. Na dnu mora.

Okeani izbacuju 11 puta više CO2 nego sve ljudske aktivnosti. OK, pa ko je onda kriv što više nema Sneška Belića po dvorištima? Krivo je isto ono čudo koje je zaslužno za život na plavoj planeti: naše Sunce jarko. Toplota koju ono zrači nije konstantna: ponekad je Sunce upaljeno na trojku, a ponekad na šesticu. Pogotovo je agresivno kada mu se na licu pojave pege i kad počne da pušta vatrene vetrove po celom svom sistemu. Zagrevanje je ciklično!

Dokazano je, na primer, da se od 1940. do 1975. Zemlja hladila, iako je industrija bljuvala oblake ugljendioksida, pa je čak kroz period šezdesetih godina postojala bojazan od novog ledenog doba. Samo se o tome pisalo. Planeta se hladi!

Onda se pojavio neki švedski naučnik i predložio da se pojača emitovanje CO2 i tako napravi jedna velika staklena bašta, u kojoj će temperatura da skoči za nekoliko stepeni, i otopi led. Nikakva naučna teorija nije podupirala njegovu tezu. No kada se klima zaista počela menjati, oko 1975, ideja staklene bašte je izvučena iz naftalina i pretvorena u biznis. Strah, emocije i zakoni po meri bogatih uteruju subvencije u džepove ciničnih političara i industrijalaca.

Klima je postala politička tema, a ne naučna teorija. Sama činjenica da je vodi organizacija IPPC, jedna političko-lobistička skupina na jaslama UN, odnosno Amerike, jasno govore da svaka perspektiva brzog razvoja zaostalih zemalja, kao što su Kina, Indija ili Brazil, postaje opasna po zapadni džep. IPPC tvrdi da broji preko 2.000 naučnika, što nije tačno. Mnogi su profesori, tehničari i ostali funkcioneri đuture ubačeni na spisak naučnika u službi lobija.

Cilj je jasan, kao i način da se dođe do velikih kredita i mega-subvencija. Zaplašti raju do panike, da bi progutala sve što joj se predloži. Ne treba ispuštati iz vida da su najveća bogatstva na Zapadu zapravo direktno pretočena iz subvencija i narodnih džepova u kase idustrijalaca milijardera, uz svestranu pomoć bankara i političara. To je ta tuža realnost ovog sveta, koji sve pretvara u ekonomiju i profit. Pa čak i prirodne pojave i tragedije, služeći se lažima i podvalama. Uticaji Sunca, oblaka i okeana su zanemareni, čak često i izbačeni iz diskusija, kako bi teorema bila potvrđena i naučno opravdana!

Ali u svetu ima i nevernih Toma, ne samo Toma koji veruju u sve što im svet kaže.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane