Natrag

Životopis

"Portret umetnika u starosti"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (18)

Maske su pale

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva

Ivan Ivanović

Šta su rekli pisci albanske narodnosti na skupu u Beogradu od 4. do 17. maja 1988. godine? Toliko dugo pripreman i odlagan razgovor albanskih i srpskih pisaca na temu „Srbi i Albanci u Jugoslaviji danas", protekao je u znaku Srba i Albanaca juče. Sa gorčinom razočaranih, sami učesnici su ocenili da su umesto dijaloga petnaestak sati slušali dvostruki monolog i da je to bio razgovor gluvih. „Svako je iskreno rekao šta misli. Ono što smo nosili sa sobom sada je tu pred nama" - reči su književnika Azema Škreljija. Monolog je razotkrio više nego dijalog. Sada je sve jasno. Maske su pale. Sve je tu pred nama.

Ibrahim Rugova:

"...Kosovo je postalo mitologem da bi se srušila jedna aktuelna stvarnost sa skrivenom strategijom protiv jednog naroda. Ta strategija se već poduže sprovodi. U toku ovih sedam godina stvorene su neke željezne etikete, koje služe jednoj negativnoj strategiji, kao što su: albanski nacionalizam, kontrarevolucija, albanofobija, separatizam, fašizam, ćutanje albanske inteligencije, bezvlašće, populaciona ekspanzija i slično. Na drugoj strani su stvoreni zaštitni znaci, kao što su: srpska drama, kosovska tragedija, silovanje, zulum, skrnavljenje i drugo. Prvu klasu tih etiketa predvodi slogan albanski nacionalizam i separatizam, a drugu slogan iseljavanje Srba i Crnogoraca. Tako se optužuje albanski narod. Cela ta strategija počiva na građanskoj strategiji srpske buržoazije, a obogaćena je koncepcijom državnog socijalizma i deformitetima Službe bezbednosti. Do maksimuma se forsira buržoaska nauka da Albanci nemaju svoju istoriju.

U posleratnom periodu cilj je bio da se negativnom strategijom onemogući razvoj albanske narodnosti. Pedesetih godina ponovo je proradila skrivena strategija, koju je počela da primenjuje Služba državne bezbednosti, proglasivši Albance neprijateljima i sumnjivcima koje treba držati pod prismotrom. To kulminira akcijom sakupljanja oružja u kojoj je stradalo, sve do smrtnih slučajeva, 60.000 ljudi. Prema statistici, u Tursku je iseljeno 300.000 Albanaca. Tih godina počinje i hajka na albansku inteligenciju i ekonomski presing na Albance da napuštaju Kosovo.

Posle 1966. godine, kada je na Brionskom plenumu demaskirana ta strategija, Albanci počinju da uživaju veća prava. Ali tada se postavlja pitanje vlasti. Srbi i Crnogorci, koji su demaskirani, iseljavaju se jer ne žele da izgube privilegije. Posle 1981. godine ponovo se povampiruju stare strasti te skrivene strategije. Treba srušiti sve što su Albanci dobili posle Brionskog plenuma...".

Redžep Ćosja:

"...Postoji srpsko-makedonski sporazum o tvrdom odnosu prema Albancima koji se u Makedoniji već uveliko sprovodi. Sedam godina srpski pisci i naučnici migraciona kretanja Srba i Crnogoraca sa Kosova objašnjavaju sintagmom iseljavanje pod pritiskom, iako su bolje zarade u Srbiji, veće mogućnosti zapošljavanja, porodične veze i slično osnovni razlozi migracije kosovskih Srba i Crnogoraca. Uticalo je na migracije i to što je posle Brionskog plenuma zapošljavanje povezano sa učešćem u nacionalnoj strukturi, čime je bila ugrožena supremacija Srba na Kosovu. Mada su migracije pre svega posledice ekonomske zaostalosti Kosova, povratnicima se obezbeđuju radna mesta, placevi, krediti, u srpskim selima se uvodi kanalizacija i vodovod, grade fabrike, koje su često etnički čiste kao ona u Batusima. Vodi se kampanja za dolazak stručnjaka na Kosovo, a za sada dolaze samo prosvetni radnici, sudije i milicionari. Hiljadama mladih Albanaca oduzeto je pravo na dalje školovanje zbog jedne reči ili nepodobnosti oca, majke, brata. Mnogima je oduzeto pravo na rad jer su proglašeni nacionalistima. Teško je reći kada je u istoriji Kosova bilo toliko Albanaca u zatvoru. Pored redovnih sudova, Albanci se izvode i pred običajne sudove pa je zakon Leke Dukađinija postao antizakon. Kriza pogađa sve više siromašne Albance i Rome i nisu retke porodice u kojima je crni hleb i turski čaj jedini obrok. Hiljade Albanaca odlazi u svet da se više nikada ne vrati. Njihove ušteđevine se proglašavaju sumnjivim. Zato se Albanci danas u Jugoslaviji osećaju nesigurnim, politički, kulturno i sociološki..."

Jusuf Budžovi:

"...Stare biblioteke, za koje smo mislili da se neće više obnavljati, začas su počele da se pune novim knjigama o Albancima. Ekonomskom krizom zahvaćenu masu počeli su da pothranjuju mržnjom protiv 'nepopravljivih' Albanaca. Među ovim knjigama istakli bismo tri: Jastrebovi u Prizrenu od Vladimira Bovana, Pisma srpskih konzula iz Prištine 1890-1900 Branka Peruničića i Knjiga o Kosovu Dimitrija Bogdanovića. Ako se pogleda scenario, koji se lako da rekonstruisati čim se ove knjige pročitaju, onda bi on izgledao ovako: a) Albanci su genetski nasilnici i rušioci. Takvi su bili juče i prekjuče. Takvi su i danas, i zato će kao takvi ostati zauvek. b) Albanci su bespravno zauzeli tuđe teritorije. Takve knjige imaju za cilj da se Albancima natovari većina hipoteka istorijske krivice prema srpskom narodu za vreme Turaka, a delimično i za vreme Titove Jugoslavije...".

Hasan Mekuli:

"...Ne osećam se lagodno. Duboko doživljavam tešku dramu Srba i Crnogoraca koji se sele, ali ima mnogo šićardžija i onih koji preprodaju zvona svoje sudbine. Velika je neistina da su naše oči uprte u Tiranu. One su okrenute ka Evropi i čovečanstvu. Zabluda je da nam treba pokazati zube. Rat objavljuje samo onaj koji nikad nije okrvavio gaće. Sa zaprepašćenjem slušam da se mi mrzimo i ne volimo. To nije istina. Nikome ne služi na čast da krivca štiti, ali u Beogradu ima više silovanja nego na Kosovu...".

Gospodo, mi smo u ratu!

Šta su rekli pisci srpske narodnosti na skupu u Beogradu? (Prema navodima u listu Cbem od 4. do 17. maja 1988. g.)

Pavle Ivić:

"...Pravično je da oni koji imaju iznad proseka daju onima ispod proseka. Srbija daje Kosovu, odvaja od usta iako sama ima polovinu nerazvijenih opština. Često se ta pomoć trošila na pokrivanje gubitaka, ogromnih šteta zbog havarija, građene su velelepne palate koje nisu nikakva nasušna potreba, finansirao se državni aparat koji se uopšte nije trudio da spreči iseljavanje, kupovana je zemlja za emigrante iz Albanije. Stiče se utisak da se trošenje sredstava uklapa u kontinuitet promene etničke slike Kosova. Tim sredstvima se finansira i natalitet na Kosovu. Kaže se da rađanje spada u čovekovu intimu, ali suština je u tome što je kosovska žena, neškolovana da sama odlučuje, pretvorena u mašinu za rađanje, i stavljena u službu ideologije, rekao bih nacionalističke. Nije važno što će neko biti siromašan i nesrećan, važna je strategija. Dokaza nema, ali po visini nataliteta Kosovo se približuje nekim afričkim i azijskim zemljama. Svu ekonomiku guta natalitet. Procentualno je na Kosovu najviše nezaposlenih, a svake godine pristiže nova generacija mladih bez posla. Sve je to odblesak progresije rađanja. Toj progresiji nedorasla je svaka jugoslovenska pomoć. Za dvadeset godina stanovništvo Kosova se udvostručilo. Potrebna je dvostruka pomoć da stanje ostane isto. Stručnjaci kažu da celokupno zaostajanje Kosova ide na račun visokog nataliteta...".

Rade Stojanović:

"...Na Kosovu je decenijama stvarano antisrpsko raspoloženje u albanskom narodu. Tradicija antisrpskog duha temelji se na programu Prizrenske lige 1878. godine, koji je osavremenio i utemeljio Enver Hodža a svesrdno prihvatile balističko-separatističke snage. Program Prizrenske lige doslovce je bio okrenut protiv Srbije i Crne Gore. Što je zanimljivo, on posebno sankcioniše kao špijune sve one koji žele da istupe iz Lige i pređu u Srbiju i Crnu Goru. Proslava stote godišnjice Lige 1978. g. protekla je u tom duhu a posebno onog člana programa koji kaže: 'Ova Liga će se preneti od nas na našu decu i ko bude istupio iz nje smatraće se isključenim iz islama i na njega će pasti prokletstvo i nipodaštavanje svih nas.'

‚Koliko su ove reči ozakonjene i danas, posebno u intelektualnom svetu, najbolje govori činjenica da je svaki albanski intelektualac, koji je pokušao da progovori kritički, namah bio anatemisan i proglašen izrodom.

Iseljavanje sa Kosova je započelo odmah posle rata pod velikim pritiscima, zatim zabranom povratka onima koje su balisti za vreme rata proterali u Srbiju i Crnu Goru. Kako objasniti rušenje sedam pravoslavnih crkava u Đakovičkoj opštini a među njima i spomen kosturnice palih ratnika u Prvom svetskom ratu, 1949. godine na Savin dan? Ono što fašistima nije pošlo za rukom za vreme rata, uspelo je posle rata rukovodiocima poznate đakovičke grupe. Masovno antisrpsko raspoloženje počelo je naglo da se produkuje posle Brionskog plenuma čiji je smisao na Kosovu preobraćen u obračun sa 'velikosrpskim birokratskim šovinizmom', umesto sa deformacijama Službe državne bezbednosti. Tako je Kosovom još jednom posejana razorna mržnja prema Srbima i Crnogorcima. Nacionalna ravnopravnost Albanaca tada je shvaćena - a i danas se shvata - kao restrikcija prava Srba i Crnogoraca, sa parolom 'Srbi u Srbiju, Kosovo je albansko' i nacionalnim ključem kao vrhunskim merilom svega...".

Jovan Deretić:

"...Uvek većinski narod tlači manjinski a kod nas se dešava obrnuto. Srbi su stvorili prvu Jugoslaviju, između dva rata su važili za najveće hegemoniste, a taj mit deluje snažnije od same stvarnosti. Srbi važe kao hegemonisti i za vreme Drugog svetskog rata, iako su u toku tog rata pretrpeli najveći genocid. Činjenice su drugačije: Srbi su jedini narod u Evropi nad čijim se jednim delom vrši genocid i da oni od svih jugoslovenskih naroda jedini nisu rešili problem svog državnog konstituisanja. Albanci su jedina manjina u Evropi koja je dobila sve kulturne institucije i kulturna prava. Čak je i istorijski sastanak, 1972. godine, kojim je prvi put ostvareno puno jedinstvo albanskog jezika, održan u Prištini. Jugoslavija nije išla na kulturno razbijanje Albanaca. Upravo je, što dokazuje ovaj sastanak, obrnuto. Albanci su najveća narodnost u Jugoslaviji, ali njihova brojnost nije nikakav izuzetak. Ima i drugih velikih manjina u Evropi, neke uživaju izvesna prava, neke nikakva, kao na primer u Albaniji...".

Milan Komnenić:

"...Ovaj današnji krvavi hepening, gramatički gledano, kreće se u rasponu dve zamenice: Mi i Vi. Ovaj razgovor je za mene zavođenje za Goleš planinu, jedno sumasišavše kobajagi. Razgovarao bih s nevinim žrtvama na raskućenim ognjištima, gde nas nerado pripuštaju, jer žbiri vire kroz plotove, vrzine i kukuruzišta. Okupljanja Srba osuđujete jer su jednonacionalna. Kakva da drugačije budu? Kad druge nacije budu prisiljene da se okupljaju, one će to činiti. Razgovarao bih sa zločincima iz redova vašeg naroda. Da ih pitam znaju li šta čine. A decu bih pustio iz tamnica i podsticao ih da pišu parole, jer će se valjda tako opismeniti. Ipak, evo razgovaram sa vama, kao ljudima koji ćute o zločinima. Recite mi da li znate koliko ste se tim ćutanjem približili zločinu! Sva naša sofisticirana premišljanja, sve naučne argumentacije i kolone cifara zvuče nedostojno u poređenju s plačem nedužnog deteta nad kojim se vrši nasilje. No, vi o tome nećete da razgovaramo. A, ja, za sada, o drugom ne umem i neću.

Gospodo, mi smo u ratu!

Kada to već znamo, zašto to krijemo? Deo albanskog naroda - ne znam koliki - poveo je bez objave rat protiv srpskog naroda. Ako nisu zaratila. oružja, zaratile su savesti. Imajući u vidu tu činjenicu, ne nalazim ličnu pobudu, još manje neki istorijski razlog da se s vama nadlagujem i zavodim za Goleš planinu. Jer u tome ste se, ruku na srce, pokazali veštiji nego narod kome pripadam. Nadlagivanjem ste mu uzeli svetu zemlju i obesvetili je. Srpski narod je sagnan do crte posle koje ne može - i da hoće - da uzmiče posrćući preko svoje pogažene časti, preko svoje obesvećene svesti, preko desakralizovane baštine, preko ponižene duhovnosti i preko čemerne sadašnjice.

(...)

A vlast se razvlastila, jer se rasparala na mnoge konce kao pohabano povesmo. Pred očima očajnika politički prvaci primenjuju neefikasne metode. Govore ono što su sto puta uzaludno rekli. Obećavaju ono što su toliko puta obećali. Zaboravljaju u šta su se zaklinjali, a sećaju se onoga što im nikad nije bilo na umu. Upozoravaju žrtve a ne sputavaju tirane. Osuđujući decu koja pišu parole prave od njih „zatočnike mrijet naviknute". A niko od vlastodržaca još nije otišao u zatvor. Mreža vlasti tako se razapela da se teško nekom njenom predstavniku može suditi. Nemoćna da suzbije nasilje nad narodom, pokazuje svemoć da sebe zaštiti. Greše oni koji zlurado misle da je Kosovo „poligon užasa" na jugu Srbije i da se neće širiti. Nesuzbijanje nasilja najbolji je podsticaj budućem nasilju. Etnički čisto Kosovo može li biti etički čisto? Zar to ne sugeriše da je Kosovo zagađeno sve dok je naseljeno isključivo Albancima?

Stoga, ideološka država u kakvoj živimo ima da bira: ili da na Kosovu doživi svoj grob ili da se, pročišćena srpskom golgotom, pokuša vratiti među civilizovane narode.

Komunistička teorija o nacionalnom pitanju, koliko plemenito utopijska toliko frivolna, prenebregla je posebnosti srpsko-albanskih odnosa. Vođena kominternovskom floskulom o velikosrpskom hegemonizmu, ona je optirala za Albance čak i u trenucima kad su oni bili nedvosmisleno na strani fašista, a Srbi nosili glavno breme otpora fašizmu. Dreničko krvoproliće potkraj rata svedočilo je da albanski živalj najvećim delom nije bio za Jugoslaviju, kao što nije ni danas... Poratna odredba da se izbegli Srbi ne smeju vraćati na Kosovo i Metohiju, teško je narušila demografsku ravnotežu i predstavlja klicu poratnih seoba.

Sasvim razumem što Albanci neće da budu Jugosloveni. Oni hoće da budu ono što jesu i u tom smislu njihovo nepristajanje je legitimno. Razumem da neće ni himnu u kojoj se pominje duh slovenski. Ni zastavu, pa ni jezik, ni običaje, ni moral, ni radne navike, ništa pod milim Bogom. Ali ne razumem zašto mi to sve moramo uzimati u obzir i prema tome se određivati. Ne razumem kako mogu da traže da im se ti vidovi otpora preobrate u povlasticu. Ne razumem da ova zemlja, koju uveliko podrivaju, popušta pod njihovim subverzijama, koje neupućeni ili zlonamerni krugovi Zapada prikazuju kao legitimne puteve nacionalnog preporoda. Kakav je to preporod po cenu istrebljivanja i izgona naroda kome je Kosovo prva stopa odakle je kročio u civilizaciju?

Ne razumem da manjina diktira uslove većini, da jedna plemenska svest zamračuje duh cele zemlje. Prilike se mogu vratiti u normalno stanje ukoliko Albancima bude pripadalo ono što u svim pravnim državama pripada nacionalnim manjinama. Ni za jotu manje, ali ni za jotu više. Odstupivši od međunarodnog prava, omogućili smo feudalnu agresiju koja se nesputano razvija u zloćudnu izraslinu na tlu Evrope..."

(Posle ovog govora Milan Komnenić je napustio skup.)

Kao u Leskovcu, ni u u Beogradu nisam učestvovao u raspravi. U Leskovcu nisam bio delegiran na skup, u Beogradu nisam dobio reč. Zašto mi radno predsedništvo skupa nije dalo reč? Razlog je jednostavan: Nacionalisti su znali šta ću ja da kažem!

Evo šta nisam rekao u Beogradu

"...Sa Milanom Komnenićem se mogu složiti u jednom: da je ovde došlo do manihejske podele na crno-belo, na „mi" i „vi", s tim što smo samo mi u pravu, što je istorijska istina samo na našoj strani. Zato ovo nije bio dijalog pisaca koji reprezentuju svoj narod, nego dijalog političara koji pozivaju u boj, zagovaraju sveti rat, nude vojnička rešenja. Milan Komnenić je upravo bio najekstremniji u toj podeli, on je dunuo u bojnu trubu i pozvao na novo Kosovo. Neka mi se oprosti ako grešim, ali ne znam nijednog pisca u istoriji koji je objavljivao građanski rat drugom narodu! Pisci su dosad uvek predstavljali most među narodima, mirili zavađene strane, zagovarali sveti mir među ljudima. Jesmo li mi do te mere devalvirali, zajedno sa našom monetom, kad nam pesnici postaju bojovnici i pozivaju na krstaški rat?

I ja sam očekivao da će među piscima Albancima da se nađe neko ko će kritički da progovori o sopstvenom narodu i da ponudi nekakvo alternativno rešenje za zajednički život.

No kad se već to nije desilo, na njima je da razmisle koliko su proizvod sopstvene birokratije i u stvari zastupaju njene interese a ne svoga naroda. Jer šiptarski narod - kao i svi narodi sveta - može da ima samo jedan interes: da se izvuče iz bede, da krene putem progresa, da nađe svoje mesto u evropskoj civilizaciji. Oni koji su ga dosad vodili nisu mu ponudili tu opciju, nego povratak u srednji vek, u islam, u džihad, u staljinistički komunizam. Pisci Albanci bi to morali da shvate: najveći neprijatelj šiptarskog naroda je njegova birokratija, koja je između ostalog pojela i pomoć koju svakodnevno čitava zemlja daje Kosovu, a ne srpski narod koji oni pokušavaju da isteraju iz svog pašaluka. I da to jasno i otvoreno kažu. No nije na meni da im držim lekciju, istorija će to svakako učiniti.

Govoriću o srpskoj opciji rešenja kosovskog problema. Smatram da na to kao srpski pisac imam puno pravo, bez obzira da li će to srpskim vlastima da se svidi ili ne. Koliko shvatam stvari - a nemam dovoljno informacija da budem sasvim siguran, držeći monopol na informacije komunisti su nas godinama držali van igre - na Kosovu su moguća dva rešenja: vojno i političko.

Mogu da shvatim da ovo prvo rešenje zagovara vojska - mada ona to do ovog trenutka nije učinila - ali ne razumem da takvo rešenje traže pisci. Jer vojno rešenje znači rat, krv, ubistvo ljudi. Sila proizvodi samo smrt. To je u osnovi boljševička opcija, boljševici su ti koji su snagom oružja došli na vlast i uz pomoć njega nametnuli diktaturu narodu. Bez oružja njihova ideologija ne bi mogla da se održi, jer zagovara vladavinu manjine nad većinom. Moram da kažem da su mnogi pisci, hteli to oni ili ne da danas priznaju, boljševički proizvod.

Njima su komunisti dali da budu urednici u velikim kućama, da po svojoj volji raspolažu društvenim kapitalom, da se o društvenom trošku šetaju po svetu, da dobijaju nagrade, da im se knjige prevode na svetske jezike. Disidenti su za to vreme bili na sudovima ili po zatvorima. Danas u Jugoslaviji boljševici zagovaraju mržnju među narodima, osvetu, svete ratove.

Što se pri tom pozivaju na narod, samo je još jedna u nizu njihovih podvala. Na piscima nekomunistima (u koje spadam svakako i ja) je da ne pristanemo na tu podvalu, da se založimo za mir među ljudima i narodima. Ne verujem u literaturu koja nema humanistički ideal. Moram ovde da kažem da, dok sam ja zabranjivan i suđen, isterivan s posla i proterivan iz zavičaja, moj kolega Milan Komnenić je uživao sve blagodeti koje komunistička država obezbeđuje svojim vernicima.

I zar nije paradoksalno da se danas ja - koji čak imam razloga da ne volim ovu državu - zalažem za političko rešenje Kosova, dok Komnenić objavljuje građanski rat? No političko rešenje je nemoguće bez demokratije, višestranačkog sistema, slobodnih izbora. Samo legitimni predstavnici naroda mogu međusobno da pregovaraju i donose mir koji će narod da prihvati. Komunisti su opasno zavadili jugoslovenske narode. Moramo sve da učinimo da im ne dozvolimo da budu naši grobari. U tom smislu bih ja hteo da danas razgovaramo. A ne da mi pisci - humanisti već po vokaciji svog poziva - produbljujemo mržnju i zagovaramo krstaški rat.

Širenju srbofobije se mogu suprotstaviti među srpskim intelektualcima, duboko sam u to uveren, samo oni koji su svojim ukupnim životom i delom, prolazeći kroz sve rizike i peripetije, dokazali da im stvar demokratije i slobode i odbojnosti prema svim oblicima šovinističke mržnje leže na srcu, samo oni koji nikada nisu podlegli komunističkim predrasudama, stereotipima i strastima...".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane