Feljton

"Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine": o čemu je glasno razmišljao vođa nacističke Nemačke (2)

Propovedi velikog diktatora

Nepunih šest godina nakon Drugog svetskog rata, tačnije, tokom 1951. godine, izašlo je prvo izdanje knjige "Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine", a ta njegova razmišljanja u opuštenoj atmosferi za trpezarijskim stolom, stenografski je zapisivao ministarski savetnik Hajnrih Hajm. Kasnije je i oberregirunsrat Hajnrih Piker nastavio da zapisuje njegove "propovedi" za stolom, od čega je nastala i knjiga. Prevod na srpski jezik (iz ruskog izdanja ovog jedinstvenog svedočanstva), objavila je beogradska izdavačka kuća "Metaphysica". Iz njega Magazin Tabloid za svoje čitaoce priređuje najinteresantnije delove

......

Najveći zločinac XX veka, Adolf Hitler, u svojim "propovedima" koje je svakog dana beskonačno dugo držao pred svojim potčinjenima, odavao je sliku neostvarenog čoveka, frustriranog i mentalno izolovanog od stvarnosti koja ga okružuje. Istovremeno, upadljive su njegove "misionarske" ideje i predlozi, tako tipični za bolesne diktatore posle kojih ostaju samo žrtve i zgarišta. Povremeno, Hitlerove priče za trpezom, u opuštenoj atmosferi, izgledale su kao benigno glasno razmišljanje a ne kao suludi manifest masovnog pogroma koji se u stvarnosti dešavao...I on je, kao i svi veliki zločinci u istoriji, najviše govorio o miru među narodima...

"Vučja jazbina", 21.7 1941, noć: "...Maštam da lutam"

"...Zapravo, moramo da budemo zahvalni jezuitima. Da njih nije bilo, ko zna da li bismo u arhitekturi prešli sa gotskog stila na lake, otvorene i jasne kompozicije epohe kontrareformacije. Za razliku od Lutera, koji je nastojao da u dušama crkvenih velikaša, ogrezlih u svetovne poslove, ponovo probudi mističnu veru u sakramente koju su izgubili, jezuiti su pozivali na osećajnost.

Pri tome Luter uopšte nije imao nameru da primora čovečanstvo da sledi slovo Svetog pisma; čitav niz njegovih izjava svedoči da on nije prihvatao Sveto pismo, jer mu se u njemu mnogo toga nije dopadalo.

I u protestantskim zemljama su spaljivali veštice, dok se tako nešto u Italiji dešavalo vrlo retko. Južnjaci su znatno tolerantniji u pogledu vere. I Francuzi se slobodno šetaju po crkvi gore-dole, a kod nas je dovoljno da ne klekneš, pa da rizikuješ da privučeš opštu pažnju.

S druge strane: Luter se osmelio da se pobuni protiv pape i čitavog crkvenog sistema! To je bila prva revolucija!

A svojim prevodom Biblije stvorio je opštepriznati kanon nemačkog jezika, zamenivši njime naše dijalekte, tj. stvorio je od njega simbol ovaploćenja karaktera i duha jedinstvene nacije.

Pada u oči koliko su slični putevi razvoja Nemačke i Italije. Tvorci italijanskog i nemačkog jezika - Dante i Luter - suprotstavljali su se svemogućem papi.

Uprkos dinastičkim interesima nacije je ujedinio jedan čovek. One su postale jedinstven narod uprkos želji pape.

Uvek me posebno raduju susreti sa Dučeom; on je grandiozna ličnost. Najinteresantnije je da je on istovremeno kad i ja radio na gradilištu u Nemačkoj. Naravno: moj program je napisan 1919. godine, a tada ja o njemu još ništa nisam znao. Naša učenja ni u kom slučaju nisu jedno od drugog pozajmili svoje duhovne osnove, ali svaki čovek je proizvod kako svojih tako i tuđih ideja. I ne može se reći da događaji u Italiji nisu izvršili na nas bilo kakav uticaj. Bez crnih košulja možda ne bi bilo ni smeđih. Pohod na Rim je bio prelomni trenutak u istoriji. Već sama činjenica da je nešto tako uopšte moguće poslužila nam je kao dobar podsticaj (Kroz nekoliko nedelja me je primio ministar Švejer, u suprotnom slučaju on to ne bi nikada učinio.).

Da su marksisti savladali Musolinija, ne znam da li bismo i mi izdržali. Nacionalsocijalizam je tada bio biljka sa slabim korenom. Smrt Dučea bila bi najveća nesreća za Italiju. Ko je sa njim šetao dvoranama vile Borgeze i video njegovu glavu na pozadini bista Rimljana, odmah bi osetio: on je jedan od rimskih cezara. On je u nečemu direktni potomak velikih ljudi te epohe.

Uz sve svoje slabosti, Italijani su nam zbog mnogo čega simpatični. Italija je domovina državnosti, jer je jedina istinski velika država bila samo Rimska imperija. Muzikalnost naroda, njegovo osećanje za lepo i proporcije, lepota tih ljudi! Renesansa je zora novog dana, kada je Arijevac konačno mogao da postane svoj.

A događaji iz naše istorije koji su se odigravali na italijanskoj teritoriji! Onaj ko nema osećaj za istoriju liči na gluvog ili nakazu. Može da živi, ali zar je to život?

Čarobna opojnost Firence i Rima, Ravene i Sijene, ili Peruđe, kako su prelepi Toskana i Umbrija! Bilo koji dvorac u Firenci ili Rimu mnogo je dragoceniji od čitavog Vindzorskog zamka. Ako Englezi razore Firencu ili Rim, izvršiće zločin. A Moskve mi nije žao, i, nažalost, ni Berlin u sadašnjem obliku ne bi bio veliki gubitak.

Video sam Rim i Pariz. Mora se reći da u Parizu, osim, možda, Trijumfalne kapije, nema remek-dela u stilu Kolizeja, Zamka anđela ili, recimo, Vatikana; društvene zgrade nadmašuju individualne građevine. Uvek nešto remeti kompoziciju pariskih građevina, bilo "bičje oči", kojima tu nije mesto kada se gleda zgrada u celini, ili fronton koji guši fasadu. Kada poredim antički Panteon sa pariskim - kako mu je samo užasna konstrukcija! A skulpture! Sve što sam video u Parizu ostavilo me je ravnodušnim, a u Rimu, naprotiv, bio sam prosto potresen onim što sam video.

Kada smo kod nas primali Dučea, smatrali smo da je sve bilo izvanredno; ali naše putovanje po Italiji, prijem koji nam je tamo priredio (pa iako je ceremonijal bio suviše staromodan), putovanje na Kvirinal - sve je bilo nekako drukčije.

Ako ne računamo srednjovekovne zamkove, Napulj bi se slobodno mogao smatrati južnoameričkim gradom. Ali dvorište zamka: kakve predivne proporcije, kako je sve promišljeno, kako se uklapa jedno sa drugim! Maštam da kao nepoznati umetnik odem tamo i jednostavno lutam naokolo. A umesto toga: ovde odredi, tamo odredi, pa još i Duče kome su dovoljne najviše tri slike; tako da od slika ništa nisam video...".

"Vučja jazbina", 22.7 1941, noć: "...Mi ćemo sa Englezima da živimo u miru"

"...Englezovo osećanje sopstvenog dostojanstva snažnije je od Nemčevog. To osećanje ima samo onaj koji poseduje mogućnost da komanduje ljudima.

Nemci rade svuda po svetu, a da za svoj rad ne dobijaju odgovarajuću nagradu. Njihova dostignuća se priznaju, ali oni žive samo od svog rada i zbog toga zaslužuju samo sažaljenje u očima onih koji na njima zarađuju.

Kako se objašnjava činjenica da su se sve do samog Svetskog rata prema Nemcima u anglosaksonskim zemljama odnosili veoma nedobronamerno?

Negde oko 1870. godine, kod nas je došlo do ogromnog prirasta stanovništva. Zbog toga je svake godine moralo da emigrira od 200.000 do 300.000 ljudi. To se moglo sprečiti samo uključenjem tih ljudi u radni proces. Tada su se proizvodi izrađivali isključivo od nemačkih sirovina, kao što su ugalj i ruda. Ali je Engleska neko vreme potpuno zadovoljavala potražnju za proizvodima od tih sirovina. Englezi su, po običaju, postavljali vrlo visoke zahteve za kvalitet tih proizvoda, da bi im odredili odgovarajuću visoku cenu. I onome ko je želeo da se bavi tim poslom, nije preostajalo ništa drugo nego da pokuša da obori monopolsku cenu.

Zahvaljujući upornosti i marljivosti organizovali smo proizvodnju robe široke potrošnje. Ona je bila jevtina, ali ne i kvalitetna kao engleski proizvodi: bili smo novajlije i nismo znali sve tajne proizvodnje. I na Svetskoj izložbi u Filadelfiji, osamdesetih godina, nemački proizvodi su ocenjeni kao "jevtini i loši". Ipak, postepeno su se izdvojile tri oblasti u kojima je rad naših ljudi davao efikasnije rezultate nego rad Engleza: hemijska industrija, uglavnom farmaceutska, proizvodnja boja i, već uoči Svetskog rata, dobijanje azota iz vazduha; proizvodnja električnih aparata i optičkih instrumenata. Engleska je osetila tako snažnu konkurenciju da je u borbi sa nama upotrebila svu svoju moć. Međutim, njihovoj robi nisu pomogle ni takve mere u oblasti trgovinske politike kao što su povlašćene carinske tarife i međudržavni sporazumi, ni fabrička oznaka "Proizvedeno u Nemačkoj".

Ideal Engleza je viktorijanska epoha: bili su mu podređeni nebrojeni milioni stanovnika kolonija i 35 miliona u sopstvenoj zemlji. Radi poređenja: srednji sloj je brojao milion ljudi, i još 1000 gospode-neradnika, koji su se koristili plodovima tuđeg rada. Za taj engleski vladajući sloj preobražaj Nemačke u veliku silu predstavljao je najveću nesreću. U suštini, naš ekonomski rast je već odlučio o sudbini Engleske, i Britanska imperija u budućnosti moći će da se održi samo uz podršku Nemačke.

Siguran sam da će kraj rata biti početak čvrstog prijateljstva sa Engleskom. Mi ćemo sa njima živeti u miru. Pretpostavka za to je nokaut koji Englez mora da doživi od onoga koga mora da poštuje: mora se iskupiti sramota iz 1918. godine.

Kada se pitam možemo li se suprotstaviti životnim opasnostima blagostanja koje prete da unište Englesku, onda odgovor može da bude samo jedan: da. I upravo zbog toga se toliko brinem o umetnosti. Na toj strani Lamanša kultura je isto kao i sport - privilegija aristokrata, i ni u jednoj zemlji ne postavljaju tako odvratno Šekspira kao u Engleskoj. Oni vole muziku, ali muzika ne voli njih. Oni nemaju zaista velikih mislilaca. Ta zar najveći deo naroda interesuje Nacionalna galerija? Za razliku od nemačke, njihova reformacija se nije rodila u mukama savesti, već su je izazvale isključivo okolnosti u državi. U Bajrotu se može sresti više Francuza nego Engleza. Oni nemaju operu i nemaju pozorište u kome bi se radilo onako kako se radi u bilo kom od stotina nemačkih pozorišta.

Pa ipak, upoznao sam se sa mnogim Englezima dostojnim poštovanja. Ali čak ni oni sa kojima smo vodili zvanične razgovore nikako se ne mogu nazvati muškarcima. Pa ipak je to narod sa kojim možemo da sklopimo savez."

"Vučja jazbina" 1.8 1941, noć: "...Biće odgajan novi soj ljudi"

"...Od mene se neprestano traži da kažem koju pohvalnu reč o birokratiji. Ali ja to ne mogu.

Naravno, u našem aparatu rade čisti, nepodmitljivi činovnici, uredni i vrlo pedantni. Ali aparat je suviše organizovan i ponegde je formacija suviše naduvana. I još nešto: nikoga ne interesuje konačni rezultat, niko se ne trudi da u svoju nadležnost preuzme određeni sektor i da odgovara samo za njega, svi zavise jedni od drugih. Izuzev jednog roda vojske, kod nas u Vermahtu ima više samostalnosti i manje birokratizma nego u civilnim ustanovama! I to uz mizerne plate vojnih lica.

I ta fiks-ideja - zakonodavstvo može da bude samo jedinstveno za čitavu teritoriju rajha! A zašto ne bismo uradili nacrt ukaza za samo jedan deo rajha? Ali za njih jedinstvo rajha znači bolje loše za čitavu teritoriju nego dobro, ali ne za čitavu. Glavno je da rukovodstvo prati šta aparat radi i da u svojim rukama drži sve konce.

U Vermahtu najviši orden sledi onom ko uprkos naređenju, po sopstvenoj pameti, svojim odlučnim dejstvom spase položaj. A u aparatu svako kršenje propisa može da košta glave: tu on ne dozvoljava bilo kakve izuzetke. Zbog toga činovnicima nedostaje hrabrosti da preuzmu punu odgovornost.

Raduje to što se pod našom vlašću (u toku ovog rata) postepeno našao čitav kontinent. I već zbog različitog položaja sunca u njegovim različitim delovima ne moža da bude bilo kakve "jednoobraznosti". Primorani smo da upravljamo okruzima veličine od 300 do 500 kilometara imajući na raspolaganju samo šačicu ljudi. Naravno, policija tamo mora slobodno da barata pištoljem. Partijski ljudi će sve uraditi kako valja.

Svaki nauk se plaća: zloupotrebe su neizbežne. Pa neka, ako me samo kroz 10 meseci izveste: "...Dancing, Elzas i Lorena su ponemčeni, ali su pritom u Kolmaru otkrivena 3 i 4, a tamo negde 5 i 10 slučaja zloupotreba".

Spremni smo da se sa tim pomirimo samo da ne bismo izgubili provincije. Kroz 10 godina, imaćemo na raspolaganju odabrani ljudski materijal, i tada ćemo znati: za ovaj zadatak uzećemo tog, za drugi - drugog, ako za izvršavanje određenih novih zadataka budu potrebni provereni majstori.

Biće odgajan novi soj ljudi, pravih gospodara po svojoj prirodi - vicekraljevi, koje, naravno, nikako nećemo moći angažovati na Zapadu...".

"Vučja jazbina", 2.8 1941, podne: "...Sve sami cilindri i mundiri"

Nije čudno da je najmoćniji oslonac komunista bila Saksonija i što nikako nismo mogli da saksonske radnike od prve privučemo na svoju stranu, kao i to što se oni sada smatraju najvernijim od vernih: tamošnja buržoazija se ističe glupošću i učmalošću.

U očima predstavnika saksonske privrede i mi smo bili komunisti. Onaj ko se borio za socijalnu ravnopravnost širokih masa za njih je bio komunista. Ne može se ni zamisliti kako su Saksonci skrnavili zavičajno ognjište. Tamo je bila ista takva plutokratija kao i u Engleskoj. Vermaht je ustanovio da je u Saksoniji čovečji materijal postepeno degradirao.

Nikada neću zameriti nekom malom čoveku što je bio komunista. To se može zameriti samo intelektualcu; za njega je narodna nesreća bila samo sredstvo da se postigne određeni cilj. Dovoljno je da se pažljivije pogleda taj purgerski šljam, pa da iz negodovanja padnete u vatru. Masa jednostvno nije imala drugi izlaz. Radnik nije mogao da ispolji svoja patriotska osećanja: ni na otkrivanje spomenika Bizmarku, ni na svečano spuštanje brodova u vodu nikada nisu pozivali delegaciju radnika; ma gde da se baci pogled - sve sami cilindri i mundiri. Za mene je sada cilindar simbol buržoazije.

Nema ničeg prijatnije od prelistavnja starih brojeva "Vohea". Mogu samo da kažem da sve to valja proučavati: pri spuštanju broda - sve sami cilindri i posle revolucije - narod je potreban samo za to da bi se sa njim u pozadini njihova visočanstva i njihova veličanstva mogla prikazivati.

Kajzer je jednom primio delegaciju radnika; samo se izvikao na njih i odmah ih upozorio da će ih lišiti svoje milosti. Na okružnim sastancima dovoljno je bilo da delegati prenesu njegov govor. Ali u ratu je to već bilo suviše kasno.

S druge strane, predstavnici buržoazije su bili suviše plašljivi i nisu imali hrabrosti da zariju nož u srce socijaldemokratije. Bizmark je nameravao da to učini; socijalno zakonodavstvo i dosledna represivna politika - na taj način u toku 20 godina cilj je mogao da se postigne.

Telman je tipični mali čovek koji dugačije i nije mogao da deluje. Najgore je to što on nije tako pametan kao, na primer, Torgler. On je vrlo ograničen čovek. Zbog toga sam Toglera oslobodio, a Telmana - ne, i to ne iz osvete, već zato što je on opasan. I čim nestane te strašne pretnje koju u sebi krije Rusija - neka ide kud hoće.

Nisam imao potrebe da socijaldemokrate stavim iza rešetaka, ni jedna strana država nije mogla da ih podrža u njihovom podrivačkojm radu. Pakt sa Rusijom nije mogao da me podstakne da se drukčije ponašam prema unutrašnjem neprijatelju. Ali sami po sebi komunisti su mi hiljadu puta simpatičniji od tog istog Štarhemberga. Oni su zdrave prirode, i da su malo duže boravili u Rusiji, sigurno bi se vratili izlečeni...".

"Vučja jazbina" 3.9 1941: "...Neiskrenost je nedostatak hrabrosti"

Norme oficirskog kodeksa časti su više puta bile predmet razmatranja za vreme Hitlerovih razgovora sa generalima za obedom. Komandant kopnene vojske je na osnovu tih razgovora sastavio spisak tih normi, koje se navode u daljem tekstu.

Prema rečima komandanta kopnene vojske, na to ga je navela okolnost da, kako se nedavno ispostavilo, u Vermahtu ne postoje jasne predstave o oficirskoj časti.

Do toga je došlo zbog toga što je rat razlabavio i pomerio sve pojmove o njoj, a i zbog znatnog povećanja oficirskog kora i podmlađivanja komandnog kadra. I mada polazimo od toga da je takvu pojavu trebalo očekivati, ipak valja blagovremeno preduzeti potrebne protivmere, da se ne bi nanela šteta čitavom oficirskom koru.

(Upoznavanje sa pravilima ponašanja, koja su razrađena polazeći od posebnih potreba oficirskog kora, vršiti na poverljiv način. Uzdržati se od njihovog korišćenja u partijskom radu.) (Razmotrili Hitler i Kajtel, obavešten Borman.)

Oficir je obavezan ne samo da uzorno izvršava svoje neposredne zadatke, već on mora da služi čitavom narodu kao primer plemenitog načina razmišljanja i istinskog nemačkog načina života.

Najviša moralna norma za Nemca jeste čast. Zbog toga je najviši zadatak oficira da je čuva. Nivo njegove ličnosti i stepen poštovanja prema njemu određuju se time u kojoj meri je kod njega razvijeno osećanje časti i u kojoj meri je lišen sebičnih pobuda. Smisao vaspitnog uticaja je u tome da on još više ojača takav stav i sam donese duboke zaključke. Posle toga, izlažem sledeće norme ponašanja:

Ljubav prema fireru, narodu i otadžbini su iznad svega. Zbog toga oficir mora da se jasno distancira od onih koji stoje po strani od nemačkog puta i borbe. Dužan je da sa snažnom verom u pobedu bude sa onima koji su plašljivi i malodušni. Njegovi najbliži dužni su da se pridržavaju istih normi i uverenja kao i on. Ako, na primer, supruga oficira dozvoljava sebi da daje izjave koje mogu da povuku za sobom krivičnu osudu za "podstrekivanje", onda mu to nikako ne služi na čast.

Oficir kao uzorni predstavnik rukovodećeg sloja nemačkog naroda i u ovom ratu je dokazao da je smrt na "polju časti" za njega izvršenje najviše vojničke dužnosti.

Međutim, svakodnevne obaveze često zahtevaju hrabrost, i ponekad borcu, koji je ispoljio hrabrost u borbi sa neprijateljem, nedostaje upravo građanske hrabrosti. Ne bojati se odgovornosti za svoje greške i propuste, raspravljati o neprijatnim, pa čak i po sebe sramotnim temama i donositi odgovarajuće zaključke, braniti, naravno, u učtivoj formi, svoje mišljenje pred pretpostavljenim, savladavati sve prepreke u izvršavanju nesumnjivo pravilne odluke, voditi borbu sa sopstvenim slabostima i manama - sve to takođe zahteva čvrstinu i hrabrost.

Vernost znači do kraja izvršiti svoju dužnost.

Vernost je briga o potčinjenima. Onaj koji se prvenstveno brine o sopstvenom komforu i o sopstvenom obezbeđenju, ko ne želi da pruži svojim vojnicima pomoć delom i savetom u njihovim potrebama i svakodnevnim brigama, ko od njih zahteva da nepokolebljivo podnose lišavanja, ali sam nikako nije spreman da deli sa njima sve teškoće, taj krši princip vernosti svojoj dužnosti.

Vernost je osećanje drugarstva. Drugarstvo nije samo veselo društvo, već i međusobna vernost u nesreći i opasnosti. Drugarastvo je samopregor i sposobnost da se po cenu žrtve pritekne u pomoć kako u borbi tako i u svakodnevnom životu.

Vernost je poštovanje prema našoj velikoj istoriji. Samo onome priliči da sudi o prošlosti ko je svojim dostignućima izborio pravo na to.

Oficir mora uvek da održi reč. Već zbog poštovanja prema samome sebi, on mora da bude gospodar svoje reči. Niko ne sme da posumnja u njegovu časnu reč.

Neiskrenost je znak nedostatka hrabrosti, i zbog toga ona zadire u čast oficira. Za sud oficirske časti je onaj koji se neiskreno ponaša, i onaj koji daje potcenjivačke izjave, blati svoju čast. Laž zbog sopstvene koristi izrečena na sudu oficirske časti znak je nečasnog načina razmišljanja.

Izvršavati svoju dužnost znači samoregorno služiti čitavom društvu. Skromnost, visoki zahtevi prema samom sebi i stalna spremnost da se žrtvuje - to su neophodne pretpostavke za korišćenje privilegija koje sleduju u skladu sa činom i službenim položajem. Pošto oficir mora i danju i noću da se brine o svojoj jedinici, pošto on snosi odgovornost za život svakog svog vojnika, pošto je njegov krug obaveza znatno širi, a samim tim i neuporedivo teži, i pošto on poslednji u mestu razmeštaja svoje jedinice odlazi na spavanje, onda mu, na primer, pripada posebna prostorija i posilni.

Bilo kakve prekomerne privilegije nespojive su sa normama kodeksa časti i podrivaju ugled oficira.

Svaki rat je opasan, već i s toga što beskarakteran čovek može u njemu da se u izvesnoj meri pretvori u srednjovekovnog najamnika. Nastaju takve osobine kao što su nesposobnost samokontrole, egoizam, bahatost i sujeta. Onaj koji nije u stanju da vlada sobom i umeri svoje ambicije, ko se hvali svojim podvizima i nastoji da smanji tuđe zasluge, onaj čije postupke pokreće isključivo želja za odlikovanjima i ordenjem, ko širi glasine da bi se pohvalio "dobrim vezama", taj gubi poštovanje svog okruženja, koje se odaje samo ljudima sa plemenitom dušom. Plemenitost duše podrazumeva viteštvo u mislima i delima, tj. skromnost, uzdržanost, odsustvo karijerizma i zavisti. Kodeks časti zahteva od oficira da u sebi kao svetinju čuva ove osobine, posebno u ratnim uslovima...".

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

MONDO GROUP INT.

Solunska 10,

11000 Beograd

tel. 011.292.0062 tel: 011.292.0062 i 063.829.5488 tel: 063.829.5488

Cena knjige "Hitlerovi razgovori" je 1.200 dinara