Tabloid istražuje

Kako su jedan broker i njegov kompanjon dobili posao vršenja procene imovine EPS-a, vredan 40 miliona dinara (2)

Procenitelj na kokainu i kamari para

Uoči poslednjih parlamentarnih izbora, naprednjačka Vlada je najavljivala podelu besplatnih akcija "Elektroprivrede Srbije" građanima do kraja godine, a obećavala je i da će jedna akcija vredeti 125 evra. U to vreme, još nije bila poznata ni prava vrednost ovog najvećeg preduzeća na prostorima bivše Jugoslavije, jer su procenitelji izabrani tek sredinom avgusta, odnosno mesec i po dana po isteku roka koji je ta vlast postavila krajem prošle godine do kada ima da se izvrši procena. Posao vredan skoro 40 miliona dinara dobila su dva preduzeća iza kojih su stajali, ali i danas stoje, poznati lopovi i uništitelji ove države koji su se pojavili u zadnjih nekoliko decenija. Jedan od njih je samozvani profesor i bankarski stručnjak, a u stvari secikesa i narko diler. Iza njega je zao duh skoro zaboravljenog Danka Đunića i, naravno, finansijski interesi lopovskog klana Aleksandra Vučića. U drugom nastavku opisujemo kriminalno poslovanje braće i njihovog oca Radovana. Oni su nosioci Vučićeve ''razvojne politike''

Milan Malenović

Preduzeće "Ekonomski institut" a treba da uradi procenu imovine "Elektroprivrede Srbije", a na tom poslu biće okupljen od ranije poznati tim "eksperata" koji godinama nisu uspeli, ili smeli da vide kako je preduzeće "Voda Vrnjci" kupilo vilu na Dedinju plativši je dva miliona evra. Pomenuti već duže od decenije i po hara srpskom privredom pljačkajući sve čega se dotakne, ali korumpirano srpsko pravosuđe nema snage da ga za ta dela osudi. Čak i kada ga uhvate na delu i moraju da ga procesuiraju, on u zatvor šalje nekog drugog, makar mu taj bio i rođeni brat.

u svojoj biografiji rado ističe kako je bio gost predavač na nekoliko univerziteta, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Međutim, da bi neko postao predavač na fakultetu, on prvo mora da diplomira, a to je ono što nedostaje ovom vrhunskom prevarantu! Naime, iako tvrdi kako je diplomirao na Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta, njegovo ime se ne nalazi u arhivi diplomaca ove visokoškolske ustanove. Sve eve diplome, osim osnovne škole su čist falsifikat! A, takvi su najbolji kadrovi za Aleksandra Vučića. "Prepisni" i "dopisni" ekonomisti, magistri, doktori nauka.

Urednik Magazina Tabloid, pozivajući se na Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio je od dekana Ekonomskog fakulteta u Beogradu potvrdu da li je diplomirao, ali je dekan odgovorio da se taj podatak može naći na sajtu, na adresi koju nam je dostavio. Na tom spisku ime a nije upisano! bi mogao studente jedino da podučava prevarama i mahinacijama, u čemu je nenadmašan.

U komšiluku sa Dinkićem i Nikolićem

Braća i Ljubinko dugo su bili „ispod radara", sve dok 2006. godine nisu pohapšeni članovi kruševačke "Jotkine grupe", koja se bavila iznudama, ali i trgovinom heroinom na području od Kruševca do Niša i Novog Pazara, sarađujući u tome pre svega sa bugarskim kriminalcima. i su iz Sjenice, tako da u kraju oko Novog Pazara imaju veliki broj poznanika.

Na sudu se tada uhapšeni Ljubinko branio da je biznismen, "...vlasnik 20.000 hektara zemlje" i da ima stočarsku farmu. Naravno, nije se pohvalio da je prethodno sa Ljubišom Buhom Čumetom bio i suvlasnik firme „Difens roud", na bazi kredita koje mu je odobravao brat , koji je početkom 2001., punih godinu dana upravljao beogradskom filijalom "Vojvođanske banke". Ljubinko je umesto svog brata , pravog aktera, u pomenutom slučaju podmićivanja sudija osuđen na tri godine zatvora. Kaznu je i izdržao.

je kupio i vodio mnoga preduzeća, ali je samo jedno samoinicijativno osnovao (neku avio kompaniju) i ono je ubrzo propalo, jer za njega nije uspeo da obezbedi beskamatne kredite, kao za ostala, koja su preživela zahvaljujući i tome što su imala više kapitala nego što je sa svojim klanom uspevao da opljačka.

Takođe zahvaljujući tome što je svojevremeno bio blizak sa Socijalističkom partijom Srbije, je devedesetih stupio u kontakt i sa poznatom bankarkom Borkom Vučić, koja mu je pomogla da kupi „Polis osiguranje'' za sitne pare, ali i da ga proda slovenačkom „Sava osiguranju" za pozamašnu sumu.

Preduzeće „Hempro" je prošlo na sličan način, ali je za njegovu kupovinu, u u nedostajao kapital, pa je morao da se zaduži. U to vreme, opet srećnom okolnošću, na Banovom Brdu bio komšija Ljubomira Mihajlovića, tadašnjeg direktora „Komercijalne banke" dobio je kao privatno lice kredit u vrednosti od 100 miliona dinara, koliko je iznosila cena većinskog paketa akcija „Hempra".

Pomenuti kredit je dobio na rok otplate od šest godina, a jedina garancija za povraćaj bio je jedan njegov bivši službenik, kome je bio pretpostavljeni dok je bio direktor beogradske filijale „Vojvođanske banke", koji mu je bio žirant!?!

se pre dve godine odselio sa Banovog Brda i danas živi u penthausu na vrhu novosagrađene zgrade preko puta bivše kineske ambasade na Novom Beogradu, gde su mu komšije Mlađan Dinkić i Tomislav Nikolić.

Za porodicu, međutim, čuva vilu na Dedinju, koju je stekao klasičnom krađom para od manjinskih akcionara „Vode Vrnjci". Uprava akcionarskog društva „Voda Vrnjci" i njen većinski akcionar „Ekstra-Pet" tvrde da su te dve kompanije u oktobru 2007. zajednički kupile po jednu idealnu polovinu vile na Dedinju, u Užičkoj 9, i to tako što je svaka od njih navodno platila tu imovinu sa po 161.916.000 dinara (blizu dva miliona evra), dakle ukupno čak četiri miliona evra. Reč je o kući sa jednim spratom i potkrovljem na katastarskoj parceli 20171/1, KO Savski Venac, koja takođe potpada pod restituciju, i koju je prethodni kupac platio dva i po puta manje, oko 1,6 miliona evra.

Spremaju se da unište i EPS

U slučaju društva „Voda Vrnjci", odluka o tom poslu morala je da bude doneta u skladu sa odredbama Zakona o privrednim društvima koje se tiču sukoba interesa. Za odobravanje odluke bio je nadležan Upravi odbor, i to samo u slučaju da je bio sastavljen u skladu sa zakonom. Budući da on tada nije bio sastavljen u skladu sa zakonom, to jest njemu nije postojala većina članova koji nisu imali lični interes u poslu koji se odobrava, niti je imao dva nezavisna člana. Za odobravanje ovog posla bila je nadležna Skupština akcionara.

Skupština akcionara, međutim, ne samo da nije odobrila taj ugovor, nego o njemu uopšte nije bila ni obaveštena, to jest kupovina je obavljena manjinskim akcionarima iza leđa! Ta kupovina je u bilansima za 2007. bila u drugom planu, iako su po osnovu nje dugoročne obaveze kompanije više nego učetvorostručene, tačnije, porasle su sa 67 na 288 miliona dinara!

Takođe, treba reći da je vezi sa tom kupovinom, kompanija "Voda Vrnjci" sve svoje proizvodne hale, upravnu zgradu i slično, stavila pod hipoteku, dajući garanciju na dva miliona evra ugovorom broj R 4158/07 sa „Unicredit Bank Srbija" a.d. iz Beograda od 10. oktobra 2007. (pet dana nakon sklapanja kupoprodajnog ugovora).

Takozvani interni revizor i takozvani nezavisni revizor, kao lica u službi porodice , takođe su se potrudili da prikriju tu nezakonitu (pravno ništavu) kupovinu od manjinskih akcionara "Vode Vrnjci", kao i od državnih tela (tužilaštva), očigledno kršeći svoje zakonske obaveze. Sudski veštak Zvonimir Nedeljković izvršio je 2007. naručenu procenu vrednosti vile, procenivši je na čak 4.279.593,77 evra.

Dakle, Upravni odbor neovlašćeno odobrava vidljivo štetan posao koji iza leđa akcionara sklapa generalni direktor, pozajmljujući dva miliona evra kako bi za basnoslovan iznos kupio idealnu polovinu vile koja mu ne treba i nakon toga postojanje te imovine svi zajedno (generalni direktor, upravni odbor, interni i eksterni revizor) narednih godina sistematski prikrivaju, ne objavljujući njeno postojanje nigde, ni u jednom bilansu, ni u jednom spisku imovine, sve dok manjinski akcionari u junu 2012. nisu od Upravnog odbora zatražili objašnjenje o toj kupovini i njenim efektima. Objašnjenje, naravno, nikada nisu dobili.

Isti ti „stručnjaci" sada su okupljeni oko procene vrednosti imovine najvećeg preduzeća u ovom delu Evrope, „Elektroprivrede Srbije". Kako u jednom relativno malom preduzeću, posebno u odnosu na EPS, godinama nisu uspeli da uoče promenu imovine u visini od dva miliona evra i kupovinu vile na Dedinju, možemo samo da zamislimo šta će sve da im „promakne" u jednom ovakvom gigantu, kao što je "Elektroprivreda".

Razlozi za prikrivanje kupovine vile su jasni: ovaj posao očigledno je bio višestruko štetan za akcionarsko društvo "Voda Vrnjci". Ono je ne samo uložilo ogromna finansijska sredstva u nekretninu koja mu uopšte nije potrebna za poslovanje, već je tom kupovinom ostalo i bez likvidnih sredstava usred velike proizvodne ekspanzije, to jest usred planirane kupovine novih linija za punjenje vode, tako da je bilo prinuđeno da podiže nove komercijalne kredite i da plaća visoke kamate, trpeći time znatnu i nepotrebnu štetu.

Čak i da je htelo da ulaže u nekretnine, društvo je moralo da ulaže u magacine (koje i danas sve iznajmljuje), a ne u vilu koju godinama niti koristi, niti izdaje, već isključivo na njoj gubi, kroz amortizaciju, troškove održavanja, tekuće kamate i troškove bankarske garancije. U trenutku kupovine vile, kompanija "Voda Vrnjci" je za taj novac mogla da nabavi nove mašine kojima bi trenutno udvostručila svoj ukupni proizvodni kapacitet.

Nikome nikada nije rečeno ko je uopšte i kako došao na ideju o kupovini vile, i to baš na Dedinju (koje nije poznato kao poslovna četvrt), kako je pronašao baš tu vilu, kako je i kada stupio u kontakt s vlasnikom, ko je vodio pregovore, na osnovu kojih prethodnih odobrenja i kada su potpisani ugovore o uređenju međusobnih odnosa kupaca nakon kupovine, jer ti ugovori su morali postojati.

Kako društvo očigledno nije imalo nikakvog motiva da kupi pomenutu vilu, preostaje pitanje zašto je uprava to učinila, kao i pitanje zašto je to učinila po svaku cenu, pa i po cenu kršenja zakona? Tu je istovremeno i pitanje motiva većinskog akcionara, fabrike plastične ambalaže "Ekstra-Pet", da kupi vilu, nepotrebnu za njenu delatnost, koju ni ona takođe ne izdaje, niti na njoj zarađuje. Po tvrđenju generalnog direktora "Vode Vrnjci" Radovana Simovića, u toj vili godinama niko ne živi, navodno ni porodica , iz čega sledi da motiv kupovine nije bio ni neposredni komfor većinskog akcionara.

U kriminalističkoj literaturi, zajednička kupovina imovine koju vrše većinski akcionar i zavisno društvo obično se navodi kao jedan od tri najčešća oblika nezakonitog transfera imovine i pranja novca. Manjinski akcionari nisu mogli da pronađu druge motive za „hitnu" kupovinu te vile. Jedino, dakle, preostaju motivi o kojima govori kriminalistička literatura.

Utoliko pre, jer je cena koja je navodno plaćena potpuno nebulozna: prodavac te trospratne kuće, koja se sastoji iz tri stana, platio je prema priloženim ugovorima ne više od 1,6 miliona evra sredinom 2004, da bi tri godine kasnije istu imovinu, koja uz sve to još podleže i restituciji, navodno prodao po fantastičnih četiri miliona evra, odnosno za više od 10.170 evra po kvadratu zgrade koja vapi za rekonstrukcijom! Sama isplata pritom nije zabeležena, kao što je običaj pri prometu nekretnina, i kao što je prodavac uradio kada je tri godine ranije te nekretnine kupio.

Manjinski akcionari su podnoseći krivičnu prijavu protiv a i njegovih saučesnika tražili da se ispitaju tokovi novca kako sa računa kupaca, tako isto i prodavca, Nebojše Karića.

Karić je vilu kupovao parcijalno, sprat po sprat, od ranijih vlasnika. Kada ju je kupio za 1,6 miliona evra suočio se sa činjenicom da je ista predmet restitucije, pa je odlučio da je proda nekome sa jačim političkim vezama. je bio pravi izbor, koji je na taj način bez i dinara sopstvenog uloga postao vlasnik idealne polovine kuće na Dedinju, koja mu ostaje čak i u slučaju da izgubi većinski paket akcija u "Vodi Vrnjci". U novcu, ta zarada iznosi milion evra.

Klan nedodirljiv za zakone u Srbiji

Ono što je interesantnije od prevarnih radnji oko kupovine vile, jeste tok krivičnog postupka koji pokazuje koliko je moćan i koliko je srpsko pravosuđe korumpirano.

Tada važeći Zakon o privrednim društvima nalagao je da u petočlanom upravnom odboru, koji je odobravao kupovinu nekretnina, sede barem dva nezavisna člana, ali su u odboru „Vrnjaca" sedeli isključivo evi ljudi. Ulogu nezavisnog člana, na primer, igrala je Milosava , va sestra od strica, a predsednik upravnog odbora, bio je njegov otac Radovan . Nije nikakvo čudo, dakle, da je taj i takav odbor glatko odobrio „zajedničku" kupovinu vile, navodeći kao razlog da im baš tako nešto treba „zbog širenja poslova". Bukvalno tako su konstruisali svoju odbranu. Nisu se baš mnogo upinjali da smisle nešto uverljivo, jer su bili ubeđeni da im ni zakon, a ni manjinski akcionari ne mogu ništa. I bili su u pravu.

Manjinski akcionari su u maju 2012. podneli krivičnu prijavu protiv eve grupe Specijalnom tužilaštvu za oganizovani kriminal, koju su dopunili novim dokazima nakon godinu dana, a u jesen 2012. podneli su krivičnu prijavu i Višem javnom tužilaštvu u Beogradu protiv predsednika upravnog odbora „Vrnjaca" Radovana a, oca i Ljubinka, i generalnog direktora Radovana Simovića zbog zloupotrebe službenog položaja i nanošenja štete kompaniji. Ti predmeti su spojeni, i poslati stvarno nenadležnom Višem javnom tužilaštvu u Kraljevu, koje je iz drugog pokušaja, nakon dve i po godine simuliranja predistražnog postupka, na kraju odustalo od istrage, montirajući u međuvremenu u alibi.

U prijavi su akcionari tražili i da tužilaštvo utvrdi da li je prodavac, Nebojša Karić, platio porez na dobit posle prodaje vile u iznosu od oko četvrt miliona evra, a to je bila kap koja je prelila čašu. U rešenju o odbacivanju krivične prijave od 16. marta 2016. Više javno tužilaštvo u Kraljevu, preciznije zamenica višeg javnog tužioca Sanja Protić, rekla je da nju „ne zanima" da li je platio svoju polovinu, i da li se neosnovano uknjižio kao vlasnik imovine vrednosti milion evra.

Protićeva je prethodno dovedena iz Osnovnog javnog tužilaštva specijalno da bi preuzela pomenuti slučaj. Na ranijem radnom mestu pokazala se korisnom oslobađajući direktora „Vode Vrnjci" krivične odgovornosti zbog neizvršenja pravosnažne sudske odluke o pružanju uvida u dokumentaciju „Vrnjaca" manjinskim akcionarima.

U vezi sa prijavom da Upravni odbor nije bio propisno sastavljen, Protićeva donosi „solomonsku odluku": Milosava jeste va rođaka, ali tek treće koleno, a zakon povezanim licima smatra srodnike do drugog kolena. Pri tome zamenica višeg tužioca „zaboravlja" da je prijavljen i predsednik Upravnog odbora Radovan , kome je Milosava rođaka u drugom kolenu. U svakom slučaju, pokazalo se još jedanput da je klan nedodirljiv za zakone u Srbiji. Ovu odluku je 12. avgusta 2016. potvrdilo Apelaciono tužilaštvo u Kragujevcu.

Uprkos činjenici da je za dva miliona evra (dodatnih dva miliona evra je trebalo da plati društvo „Ekstra-pet" u isključivom vlasništvu kiparske kompanije iza koje stoji ) kupila polovinu vile na Dedinju, „Voda Vrnjci" plaća i dalje oko 100.000 evra godišnje istom tom „Ekstra-petu" za zakup prepravljenih magacina u kojima sede njeni službenici u Beogradu.

A 1. Plaćen kao pet ministara

Radovan napunio je 82 godine života. Penziju je dočekao kao inspektor pijačnih tezgi. Njegovo ''znanje'' i stručnost ''otkrio'' je njegov sin , postavljajući ga za predsednika Upravnog odbora kompanije "Voda Vrnjci'', sa mesečnom platom od 6.000 evra! Upravni odbor se i onako ne sastaje, ali godišnje gospodin Radovan zaradi 72.000 evra, ili 24 godišnje plate zaposlenih u ovoj kompaniji. Radovan je plaćen koliko i pet ministara u Vladi Srbije zajedno.

A 2. Čović, najznačajniji ev zaštitnik

Kao direktor beogradske filijale „Vojvođanske banke", je šakom i kapom delio kredite „kontroverznim biznismenima" tog vremena uzimajući nekada procente u novcu, a nekada u udelu preduzeća.

Supruga Juse Bulića je tako dobila kredit u visini od 1.700.000 evra. Tim parama je kupljen čuveni beogradski lokal „Ruski car" u Knez Mihailovoj ulici. Pomenuti kredit je lično odobrio mimo procedura koje su u to vreme važile u „Vojvođanskoj banci" koja u to vreme nije izdavala kredite fizičkim licima, pogotovo ne u pomenutom obimu.

Nebojšu Čovića, za koga upućeni smatraju da je do sada bio najznačajniji v politički zaštitnik, zadužio je tako što je „Crvenoj Zvezdi", opet mimo procedure, dao kredit u visini od 300.000 evra, koji je kasnije i otpisao.

Svojoj firmi „Ekstra-Pet" sredio je dobijanje višemilionskog kredita preko tadašnjeg direktora za privredu u beogradskih filijali „Vojvođanske banke", Gorana Kesića, koga je zatim uz pomoć Boška Kostića postavio za direktora u „Rajfajzen banci".

A 2. Nedostupan organima gonjenja

Posle raspisivanja tendera za prodaju „Galenike", objavljeno je da je ta najstarija fabrika lekova u Srbiji bukvalno očerupana, i da se dugovi mere stotinama miliona evra. Sitne ribe su procesuirane, ali ne i stratezi iz senke, koji su pokupili gro plena. Uz njih, izvukao se i .

Naime, „Kurir" je u maju 2014. objavio u jutarnjem izdanju, a vest odmah preneo Tanjug, da je , preko svoje kiparske firme „Velkan trejding limitid" i njene filijale „Agromehanika" izmuzao milion evra, koje je očigledno podelio sa stratezima iz senke, tako što je njegova firma prodala fabrici lekova svoje šupe u Babušnici za oko milion evra, iako je njihova stvarna vrednost bila jedva pet odsto pomenute svote. Nesumnjivo genijalna prevara.

Zanimljiviji je, međutim, nastavak. Iako je vest objavio Tanjug i mada se radilo o aktuelnoj, „gorućoj" temi, pljački „Galenike", niko, nijedne novine, radio ili TV stanica, nisu se usudile da tu vest prenesu. „Kurir" je izmenio tekst na svom portalu, zamenivši a „nekim Kipranima". A je demantovao da je vlasnik „Agromehanike" i „Velkan trejdinga", poručivši da svi mogu da mu pljunu pod prozor.

Manjinski akcionari „Vode Vrnjci" su u krivičnom postupku protiv a zamenici Višeg tužioca u Kraljevu, Sanji Protić, dostavili dokaze da upravo stoji iza prodavaca praznih šupa, i za tu tvrdnju su dostavili i pisane dokaze

Ni ovi dokazi nisu bili dovoljni tužilaštvu da reaguje.