Zadnja

Alah mu vera

Piše: Deda Mraz Ahtisari

Dear Serbs,

Evo krećem da delim poklone. Počinjem od najsiromašnije zemlje u Evropi. U svemu ste poslednji. Ima u tome doprinosa i gospodina Martija.

Evo, piše u mojoj beležnici da većina građana ima platu od 180 evra, ako je i prime. Penzioneri u proseku dobiju 150 evra.

Šta pre da spremim. Lekove. Bolnice vam liče na klanice, taj ministar Lončar baš hoće da vas ubije. Bolji ste od pacova, kaže, dobri ste za opite, besplatno zalažete živote, a mister Lončar slaže pare. To je onaj momak što krpi šupak vašem Vođi i njegovim ministrima što zanoće ko hetero, a bude se u četvero.

Auuu, pa i škole vam nemaju klozete, ni kompjutere, ni nastavna učila, ni udžbenike...Gladni su vam đaci, a goli i bosi i nastavnici. A primaju platu, preko 350 evra mesečno! Da, ministar prosvete je gospodin koji je imao svoju privatnu školu koju je pohađala kćerka vašeg Kralja. Pardon, Vođe. On je školu prodao Vođinom bratu, za lepe pare i postao je ministar prosvete. Interesantna neka zemlja.

Da spremim nešto i seljacima. Ambari im puni pšenice i kukuruza, ali niko ga ne otkupljuje. Da im ponesem neki evro, da plate porezu, da im ne oduzmu zemlju. Vaš Vođa baš se ne zeza. Otima sve.

Eeee, a šta da ponesem vašim vojnicima i oficirima. Vojnici imaju platu od čak 260 evra! To je jedina vojska na svetu u kojoj vojnici sami plaćaju sebi hranu! I Bantu crnci imaju tri obroka. Nekada je vaša vojska imala četiri obroka, a danas vam vojnici jedu jednom dnevno, jer od dnevnice od 150 dinara ne mogu da plate ni topli obrok...Auuu, pa vama baš trebaju kontejneri a ne paketići hrane, pića i odeće!

Da zovem ja ipak vašeg Vođu, možda on najbolje zna šta vam treba, pa da spakujem i ponesem, da stignemo do vaše krsne slave Svetog oca Nikole.

Alo, alo, Deda Mraz ovde, molim gospodina Vučića, vičem iz sveg glasa...Javlja se piskutav glas, učini mi se ženski, ali jok, to je njegov šef kabineta Ivica. Kaže, sačekajte Deda Mraze, Vođa Vas baš očekuje. Suzana zove dežurne novinare sa PINK-a RTS-a, Hepy televizije, samo što nisu stigli. Kada ugledate Deda Mraze gospodina Vučića, krenite prema njemu raširenih ruku. Srdačno se sa njim zagrlite, da pošaljete svetu jasnu poruku koliko vam je stalo do našeg Vođe. Nazovite ga vašim prijateljem, pohvalite njegove uspehe, reforme i slavu i ugled koji ima svuda u svetu, naročito kod kriminalističke policije koja brine o njegovom bratu i traga za tovarima njegovog brata Andreja i kuma Nikole. Vođa uskoro dolazi, kaže mi šef kabineta, sad upravo jaši jednog svog mladog ministra, da se malo omrsi.

I, eto, ide Vođa prema meni, nasmejan kao da me prosi. Ruke širi u lice me ljubi, izbegao sam poljubac u usta, za junačko upita me zdravlje. Dobro došao prijatelju moj. Bićeš moj gost. Pijemo belo mađarsko vino, odvešću vas u Jajince, u moj vinski podrum.

Žurim Veliki Vođo, pravdam se, moram ceo svet da obiđem. Mnogo vam je gladan i siromašan narod, bojim se da ne mogu svima stići da poklonim.

Vođa me grli nežno. Dobri moj prijatelju, prvi put se srećemo, kao da se sto godina poznajemo. Rukovao sam se tri puta sa gospođom Merkel, a toliko sam je zavoleo kao da nije Angela, nego Angelina, mati moja. Imao sam veliki broj prijatelja, svuda po svetu, ali me se odriču, kao da sam gubav, neka mi Alah oprosti, kaže Vođa.

Veliki Vođo, pitam ga tiho, kako da nahranim i napojim vaš narod koji je osiroteo poslednjih godina, da mi ga je zaista žao.

Slavni Deda Mraze, povisi glas Vođa, ovaj narod je podao, kraljeubica, odan je svakoj bici i krvoproliću, kad ga kao zver primaknu jelu i piću. I zato Deda Mraze, prijatelju moj, tako mi Alaha i svega dobrog čemu me je naučio moj dobri otac Fahri Musliu, ja sam prezreo narod svoj. On nije više moj. Budžeta mi mog, koji sam lično skrojio, a koji pola krijem, pola sebi dajem, uspeo sam da ostvarim istorijski suficit u budežtu. Drznem se te ga prekinem, kažem, Veliki Vođo, meni su pisali građani da ste vi veći haračlija nego Turci Osmanlije. Uzimate im crno iza nokta, a Turci su uzimali samo deseticu. Vođa se opet devojački smeje, kao da ga je prvi put primio. Slavni Deda Mraze, prijatelju moj dobri i večni, takve su direktive. To od mene traži MMF i ja im to rado dajem, jer sam prezreo narod svoj. Vratio sam se veri svojoj, odrekao sam se Hrista, kao Novak Đoković krsta sa Hilandara, te mi zato i loše ide.

Ali, Deda Mraze, vera moja tako mi pomogla, istrebiću ja taj narod srpski. Zato ti daj poklone ljudima mojijem. Kumu Nikoli Petroviću pokloni zlatnu ribicu, jer već ima zlatni sat od silnog zlata, da ga spasi od američkih sila mraka i haosa, koji oće glave da mu dođu, te mom bratu Andreju, da svoje tovare belog praha doturi u Evropu, da nekrst potrujemo, ako već mačem ne mogu da ih posječem.

Gledam u Velikog Vođu koji se napućenih usana smeje i pokazuje prijateljstvo prema meni. Htedoh da sve poklone izručim pred njega. U to se javi Alah i glasno mi poruči. Daj tog poturčenog čovjeka meni. On nije ničija vjera, već svačija nevjera.

Jedva sam utekao. Alah mu vera, Vođa se rasplakao i pao je na pod kada prodre sirotinja raja, koja zulum trpjeti više nije moga. Ubrzo se potom razbaškario. Baška noge, baška glava.