Natrag

Posvećeno

Novogodišnja čestitka Aleksandru Vučiću, danas najmoćnijem čoveku u Srbiji

Dao sam narodu ništa, držite to čvrsto

Moć i vlast koju ima Aleksandar Vučić osvojena je mukotrpnim radom premijera Srbije, a stečena je na grbači nacije. Vučić nije Bizmark, Toma nije car Viljem, a sin Danilo nije Bizmark II, te našeg Vođu brine ta noćna mora, kako zadržati otetu vlast od kuma vojvode Voje, kako oslabiti, već slabog "cara" Tomu, ali i kako sinu Danilu preneti u nasledstvo vlast... Poruku mu upućuje ekonomski ekspert Miodrg K. Skulić

Miodrag K. Skulić

Zamolio sam redakciju Magazina Tabloid, da mi, posle serije članaka o ekonomiji, dozvoli da se Gospodinu Vođi obratim sa celovitim člankom iz Srpskog književnog glasnika, Nova serija, Knjiga XVIII. Broj 7 - 1. avgust 1926., pod nazivom Bizmarkov sistem, objavljen kao drugi članak u seriji onih koji govore o Krizi parlamentarizma, donet u prevodu Gulijelma Ferero.

Iz tog članka objavljenog pre 90 godina vidimo stalnu borbu cara, izvršne vlasti i parlamenta ko, koliko i kada da drži više vlasti u svojim rukama. To me podseća na moju današnju državu Srbiju u kojoj izvršne vlast predlaže 99,99 odsto zakona Skupštini Srbije, koja ih kao kroz protočni bojler usvaja, zahvaljujući parlamentarnoj većini Vođine partije i njenih podrepaša, Dačićevih poslušnika, skoro bez ijednog prihvatanja amandmana opozicije, koja se trudi da građanima i drugim subjektima olakša život i poboljša položaj. Prava opozicije su u položaju koji me podseća na čuvenu mađarsku poslovicu: "Evo ti ništa i drži ga čvrsto!". Zato, umesto ekonomije i dosadnih cifara, kao novogodišnju čestitku Vođi, prilažem tekst u celini:

Bizmarkov sistem

Sedam godina se Nemačka muči da se nađe u novim ustanovama u ulozi parlamentarne države. Neki tvrde da je Nemačka propala zato što njen poslednji car nije bio državnik, a drugi opet da je kriv Bizmarkov sistem, koji je sjajni ugled sviju diktatorskih režima. Otkako je rat prestao, mnogi se narodi trude da, pod razumnim imenima, zavedu diktaturu. To rade čak i oni koji su u ratu dali na stotine hiljada žrtava da se uništi "Pruski sistem". Treba se setiti, doista, da diktatorski režim napuštaju oni koji su na sebi osetili njegovu težinu i slom, a prihvataju ga oni koji ga nisu nikad imali. U ono što je Nemačku skrhalo polažu se prazne nade. Istorija Bizmarkovog režima vredi kao živo iskustvo...

Kako je stanje bilo kada je Bizmarka, 1862 godine, pruski kralj pozvao na vlast?

U to doba posledice revolucije od 1848. godine osećale su se u čitavoj Pruskoj. Narod je bio podeljen. Liberalna buržoazija i intelektualci tražili su ukidanje vlastelinskih povlastica, ujedinjenje Nemačke, preobražaj nemoćnog nemačkog saveza u evropsku silu, i engleski parlamentarizam. Mnogobrojne dinastije i sve društvene sile vezane za njih, a u prvom redu plemstvo, težili su da se očuva, kako spolja tako i unutra, stanje stvoreno 1815. Sudar između dve grupe i dve težnje, izgledao je neizbežan.

Bizmark je zamislio i ostvario plan koji je trebao da spase i kraljevsku vlast i vlastelinske povlastice , i zadovolji nacionalne težnje i buržoazije i intelektualaca. On je naveo staroga kralja pruskog da primi odgovornost ratova koji bi srušili Nemački Savez, pa na ruševinama podigli nemačko carstvo. On je nagnao neodlučne i nezadovoljne plemiće da pođu sa kraljem u tu pustolovinu. On načini od Nemačke dotle slabe, za sedam godina, najjaču vojničku silu na svetu. Na taj način ustavio je u celoj Nemačkoj napredovanje demokratskih ideja, i očuvao je stare vlasteoske povlastice i staru vladarsku moć.

Iz takve politike izađe monarhijski i lični režim, model režima koji sad pokušavaju da uvedu ili povrate u mnogim državama u Evropi. Narodno predstavništvo nije imalo nikakvu moć; njegova je uloga bila da izglasava budžet, da glasa zakone i vrši neku kontrolu. Državom je stvarno upravljao, izvršnu vlast imao kralj Pruske, car Nemačke. On je upravljao pomoću ministara, koji su pred njim bili odgovorni, a koje je on birao izvan Narodnog Predstavništva, između plemića i činovnika. Među takvim ministrima, onaj koji je smislio i sistem i politiku iz koje je sistem izišao, imao je toliku vlast da je on sa kraljem bio apsolutni gospodar države, pravi diktator, za čim žude danas mnogi ljudi zabrinuti za sudbinu sveta. Vojska uveličana slavom, odana caru, svome jedinom starešini, učvršćena kao država u državi, bila je najmoćnija potpora tome režimu.

Taj sistem, smelo smišljen i u povoljnim prilikama izgledao je najpre kao remek delo politike XIX veka. Kralj i njegov ministar bili su u potpunom sporazumu; svaki je od njih primio svoj deo rizika u čitavom preduzeću. Sve se naslanjalo ne na govore i neodređena obećanja za budućnost, nego na učinjene usluge i svršena dela, dakle na široki, iskreni nenamešteni pristanak većine u narodu. Sila je doprinela isto tako izrađivanju sistema, naročito protivu spoljnih neprijatelja; unutra sila nije bila u velikoj meri potrebna.

Koliko je ovaj sIstem izgledao jak, imao je jednu slabu stranu. On se naslanjao delom na prestiž dinastije delom na ogromni autoritet jednog ministra, koji je učinio velike usluge. Šta se moralo dogoditi u zemlji gde je demokratski pokret samo ustavljen ali ne I uništen - uspehom Bizmarkove politike-onoga dana kada toga ministra nestane, kad ga zameni drugi čovek, možda iste genijalnosti, ali bez prestiža koji daju učinjene usluge i svršena dela ?

Tragedija režima cara Viljema II je u tome.

Bilo je očigledno das u naslednici Viljema I, da su samo mogli, imali sav interes da rade što su radili kraljevi u Engleskoj i u Italiji, da se zaklone za Narodno Predstavništvo i da sa njim podele najteži deo odgovornosti. U ovo doba kad je kritički duh tako jako razvijen, jedan vladar može ostati van političkih prepiraka i biti neodgovoran samo ako ništa ne radi, ili ako se ne pokazuje da radi. Parlamentarni sistem učinio je najveće usluge onim monarhijama koje su se umele njima poslužiti; on im je pružio sredstva za akciju ne otkrivajući ih suviše.

Hoencolerni su igrali 1866. i 1870. sve ili ništa. Dobili su. Mudrost je nalagala da se "ne vraćaju više u Kiklopovu Pećinu da traže ostali štit, kao što veli Katon. Uvek se govorilo da je otac cara Viljema II, nesrećni Fridrih, koji je carovao samo tri meseca, želeo da uvede u Nemačku engleski parlamentarni režim. Zašto se sin okrenuo popularnome i umerenome apsolutizmu? Zašto je morao da podvlači karakter ličnoga režima, da ističe odgovornost Krune, tako da je, kad je nastao veliki slom, dinastija smatrana kao glavni krivac!

E. Ludvig, u knjizi Vilhelm II, kaže da je car bio tašt, lakouman, nebriga. Ali zar je bilo lako za jednoga nemačkoga cara, oko 1888, da pliva uz vodu umesto niz vodu? Za vreme druge vladavine Bizmarkove, vrlo jake društvene snage: plemstvo, činovništvo, vojska, okupile su se oko sistema i pomagale su ga iz ubeđenja i iz računa. Antiparlamentarni duh je duboko prodro i u svu vojsku i svu birokratiju. Za jednoga cara nije bilo lako onezadovoljiti te društvene sile, koje su bile najsigurnija potpora Krune. Koliko bi njegov prestiž opao da je pristao da bude prividno neaktivan vladar jedne parlamentarne države, kojom upravljaju govornici!

Sigurno je da se Viljem II rešio na polu-apsolutizam zato što je to odgovaralo njegovoj taštini i nemirnom duhu. Dopušteno je zapitati se da li ne bi parlamentarni sistem uplašio i kakvoga odmerenijega i skromnijega vladara. Ako to nije bila laka stvar, nastaviti Bizmarkov način uprave bio je nemoguć. Njegov naslednik, drugi Bizmark nije mogao držati u rukama i opoziciji, i gospodariti državom, upravom, Rajhstagom, javnim mnenjem, kao što je radio prvi Bizmark, bar ne pre nego je preduzeo i dobio kakav veliki rat.

Da se opozicija savlada i spreči da izaziva nov sukob, imalo je samo jedno sredstvo: trebalo je prestiž Bizmarkov zameniti prestižem monarhije, t.j. uplesti cara u vođenje državnih poslova. Svaka jača opozicija predstavljala je napad na cara, veleizdaju. To je pokušao Viljem II; to je bio jedini način da se održi za dvadeset godina mir. Da je treći car Nemačke naišao odmah u početku na novog Bizmarka, rat bi buknuo mnogo ranije...

Umereni apsolutizam Viljema II bio je u stvari jedno sredstvo da se održi Bizmarkov sistem bez velike opasnosti po cara. Ali rat je bio tako tesno vezan za sistem da je on došao u trenutku kad se mislilo da je Bizmarkov sistem bezopasan. Ceo Bizmarkov sistem se mogao uporediti sa paklenom mašinom, koja se rasprsla dvadeset godina posle smrti onoga koji ju je i spremio. Bizmark je zaustavio politički i društveni pokret koji je vodio Nemačku u parlamentarnu vladavinu, i stvorio je od nje prvu vojničku silu u Evropi. Kao pravi državnik on je znao: da se, politički zemlje dižu samo odricanjem, da država koja hoće sve, najzad nastrada; da Nemačka može ostati prva sila samo ako ostane u Evropi; da ne sme tražiti položaj svetske sile. On je mogao voditi po tom načelu nemačku carevinu, imao je za sobom uspehe.

Ali, njegovi naslednici su se mnogo teže odricali svega toga; što je zemlja bivala iz godine u godinu jača i naprednija, to su i snage i oholost postojale jače. Na što joj snaga i glas prve vojničke sile u svetu, ako carevina mora da bude žandarm mira i status quo-a u Evropi, ako drugi šire svoju vladavinu po svetu? To stanje je bilo u toliko nepodnošljivije u koliko su se trošila dva prestiža, Bizmarkov i carev, u potajnoj borbi protiv opozicije koja se dizala u liberalnoj i demokratskoj Nemačkoj. I baš zato što se ceo sistem zasnivao na prestižu nekadašnjih velikih uspeha, zemlja je tražila nove uspehe: što je prestiž bivao bleđi, zahtev je postajao jači.

I došao je dan kada se moralo pokušati da se nemačka hegemonija pretvori u svetsku silu. Rat 1914 bio je za nemačku pokušaj da ona i to postane; taj pokušaj je bio poslednji i logična posledica Bizmarkove politike, koji je Nemačku napravio tako strašnom evropskom silom. Otpušteni i zamenjeni Bizmark osvetio se Viljemu II, ostavivši mu u nasleđe nerazrešivi zadatak. Nemačka je mogla očuvati svoj položaj u Evropi samo odričući se položaja svetske sile, a položaj u Evropi gonio je da pokuša ući u red evropskih sila.

Bizmarkova diktatura, Viljemova vladavina i slom Nemačke - koji je njihova posledica-imaju vrednost jedne svetske pouke. One pokazuju uslove, posledice i opasnosti jedne "diktature"-kako se zovu danas vlade koje, naslanjajući se nas vojsku i njen prestiž, stavljaju Narodno Predstavništvo u potčinjen položaj. Uslovi, posledice i opasnosti mogu se svesti na ovo: 1) diktatura se mora naslanjati na monarhistički režim; on je drži i dopunjava; 2) šef vlade diktatorske može neko vreme pokriti vladara, ali posle toga vladalac mora da pokriva njega ili da ga menja; 3) diktatorski režim je tesno vezan za rat; on izlazi iz jednoga rata ili ga izaziva; ponekad on proizilazi iz prvog rata i svršava drugim ratom. Taj oblik vladavine je, prema tome, najopasniji.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane