Natrag

Da se ne zaboravi

O posledicama "Brionskog plenuma" (11)

Dva lika austrijskog narednika

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Političko rukovodstvo Srbije polazilo je od dva ključna argumenta u koncipiranju obima i sadržine obeležavanja početka Prvog svetskog rata, odnosno 50-te godišnjice od početka toga rata. Prvo, Lenjin je pisao da je u Prvom svetskom ratu samo Srbija vodila oslobodilački rat. Sve druge učesnice u tome ratu rukovodile su se i imperijalnim nastojanjima da osvoje ili sačuvaju već osvojene tuđe teritorije. Drugo, kao rezultat pobede Srbije u Prvom svetskom ratu stvorena je Jugoslavija, vekovna težnja Južnih Slovena.

Bila je i treća, jedinstvena osobina učešća Srbije u Prvom svetskom ratu: Srbija je u tome ratu izgubila državu, njena vojska bila je napustila teritoriju svoje države, prešla je na teritoriju drugih zemalja, pre svega Grče, a na kraju je ipak pobedila u tome ratu i povratila svoju teritoriju, i šta više, proširila svoju državu stvaranjem nove države: Kraljevstva Slovenaca, Hrvata i Srba.

To je zaista bila jedinstvena, trijumfalno okončano učešće Srbije u Prvome svetskome ratu. Tu činjenicu uvažavali su i visoko cenili svi drugi učesnici u tome ratu, pa i poražene sile.

Na osnovu svega toga, Odbor za obeležavanje toga jubileja, imao je muke: ne šta da stavi u program proslave, nego šta da izostavi, a da „dušu ne ogreši".Predsednik Odbora bio je, po resornoj dužnosti, tako da kažem: Predsednik Glavnog odbora socijalističkoga saveta radnoga naroda Srbije, a to je tada bio Mihajlo Švabić. Već sam pomenuo da je Mihajlov otac bio uspešan vojni rukovodilac u tome ratu, i da su trupe pod njegovom komandom oslobodile i veliki deo Slovenije.

U Odboru su inače bili i brojni političari, na čelu sa Jovanom Veselinovim, tada sekretarom CK SK Srbije, pojedini akademici, profesori univerziteta, istaknuti estradni umetnici, i kako bi se to kazalo: drugi viđeniji građani Srbije.

Program , koji je Odbor usvoji, sadržavao je 21. tačku. Bilo je tu i simpozija, savetovanja, svečanih tekstova u listovima, pre svega „Politici", itd. Centralna proslava trebalo je da bude veliki narodni miting na Tekerišu, gde je srpska vojska odnela sjajnu pobedu i time uspešno okončala Cersku bitku. Na tome mitingu trebalo je da bude i premijerno prikazivanje upravo završenog filma „Marš na Drinu"; filma u kome u jednom momentu glavni glumac kliče: „Za kralja i otadžbinu!".

Mihajlo Švabić sav se bio dao u pripreme da ta proslava bude što uspešnija, da ne zataji „nijedan šraf". Nedelju dana pošto je usvojen plan proslave na sednici Odbora, i to jednoglasno, Jovan Veselinov pozove na razgovor, sastanak Mihajla Švabića, predsednika Odbora. Kancelarije obojice bile su tada u zgradi („Hempra") na Trgu Marksa i Engelsa br.8. (ili će biti 10.).

Kabinet Veselinova bio je na prvom spratu, do njegove kancelarije bila je soba njegove lične sekretarice Jele Zečević, do njene soba-moja kancelarija, do moje soba daktilografkinje Radmile Dražić (ona je bila i sekretarica Sekretara org.-političkoga sekretarijata CK SK Srbije) a onda kancelarija Mirka Popovića, sekretara org.-političkoga sekretarijata CK SK Srbije. Kabinet Mihajla Švabića bio je na IV. Spratu iste zgrade.

Dolazi Švabić, seda na stolicu, koja je bokom okrenuta ka Jovanu Veselinovu, ja sam u ćošku, po pravilu ako treba koje što da zabeležim, eventualno svedočim, kako je taj problem propisima regulisan. Veselinov drži pred sobom papir, spisak tačaka koje je usvojio Odbor za proslavu, i tačku po tačku obaveštava Švabića: Tačka 1. Može, ali skromnije, Tačka 2. Da se izostavi, i tako redom. Kad je došao na tačku kojom je predviđen masovni narodni zbor na Tekerišu-Veselinov kaže: "...Ne masovni miting, samo obeležavanje uz učešće desetine eventualno još živih učesnika te bitke, nekoliko vojnih i političkih funkcionera...Film „Marš na Drinu'-neće biti prikazivan..."

U tome trenutku Švabić kao oparen: "...Druže Žarko, šta Vi to čitate, ko je to obeležio: ovo može, ovo skromnije, ovo ne može!?" Veselinov mu odgovara: "Drug Stari!" Švabić povišenim glasom: "...Pa kako druže Žarko, toliko smo para dali za snimanje filma 'Marš na Drinu', i sada odjednom da ga ne prikazujemo!" Veselinov odgovara: "...Ne uzbuđuj se...Sada ga nećemo prikazati. Bunkerisaćemo ga, pa ćemo ga posle dve godine prikazati i dalje prikazivati. Promeniće se okolnosti".

Veselinov inače nije obavestio Švabića da će Program sa 21. tačkom poslati Titu na uvid, eventualno odobrenje!

Bilo mi je tom prilikom prilično žao Švabića, on je celu stvar i lično vrlo teško doživeo. Imponovao mi je smirenošću Veselinov: "...Film nećemo sada prikazati. Bunkerisaćemo ga. Posle dve godine ćemo ga prikazati i dalje prikazivati. Promeniće se prilike..." Iskustvo govori: šta se kad mora, sme, šta se kada ne sme, promeniće se okolnosti!

U konačnome, bilo je kako Stari kaže: cela proslava prošla je sa malaksalošću, izostavljanjem mnogih tačaka, neke po obimu i sadržaju minimizirane...Da podsetim: Početkom 1964. Tito se nije prihvatio predloga da bude Počasni predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice smrti Vuka Stefanovića Karadžića. Nije kasnije došao na akademiju povodom obeležavanja 60-tog jubileja „Politike" i da on lično uruči orden direktoru i glavnom i odgovornom uredniku „Politike", kako je bilo opšte očekivanje, čak i najava. Sada ovako torpedovanje programa proslave 50-te godišnjice početka Prvog svetskog rata, u kome je Srbija odigrala nadčovečansku ulogu! Kako sve to shvatiti, tumačiti, kako se pri svemu tome i u tome ponašati, rezonovati!?

Moj odgovor na sva ova pitanja, i ona koja ne postavljam, ali podrazumevaju iz ovoga konteksta-biće malo duži, i tu i tako obojen i ličnom notom, tačnije onim što sam ja, i svi drugi članovi KPJ, doživeli, kojom praksom smo bili obuhvatani, bez diskriminacije. Pri tome imam u vidu i onu latinsku: Verba movent, exemple trahunt (Reči pokreću, primeri privlače za sobom)!

Dilema nad rubrikom "Nacionalnost"

Svi članovi KPJ morali su ispuniti anketne listove. U tome listu svako je bio dužan da na svako pitanje odgovori što konkretnije. U slučaju da nešto važno zaobiđe ili netačno, lažno prikaže - tada, kako se to govorilo: "Leti iz Partije!" A to je značilo bojkot kasnije od ostalih, ali i gubitak novčanih privilegija-nećeš više biti na funkciji itd. Osnovno je ipak, tako i sada mislim i osećam, bilo: pred Partijom se uvek mora biti iskren! Sećam se početka 1946. Bio sam u Prokuplju, član Okružnoga komiteta SKOJ-a. Stigli su anketni listovi, koje smo prvo morali da ispunimo: članovi Okružnoga komiteta Partije i mi članovi Okružnoga komiteta SKOJ-a. Bili smo smešteni u velikoj zgradi, nedavno konfiskovanoj od advokata Ročkomanovića, iz Prokuplja, sa obrazloženjem: "..Gulikoža, globio je stranke velikim advokatskim novčanim iznosima, sagradio ovoliku palatu. Klasni neprijatelj".

Članovi Okružnoga komiteta Partije razmestili su se u jednu veću salu, mi članovi Okružnoga komiteta SKOJ-a u drugu salu. Svi smo prethodno morali dobro da sapunom operemo ruke, izbrišemo ih peškirom. Pa onda uzmemo anketni list, svaki od nas za sebe. Nije bilo tada naliv pera, nego smo svi morali da nataknemo pero na držalju, pa da pero umačemo u mastionicu ispred sebe. Strogo da vodimo računa: svako slovo da bude tačno ispisano, ni slučajno da nešto precrtavamo, ne daj bože da list "ukrmačimo", na svako pitanje i iskreno i iscrpno da odgovorimo. Kad smo došli na šesto pitanje: rubrika-„Nacionalnost", niko od nas nije znao šta da napišemo, kakav odgovor da stavimo. Nismo ni znali šta je to „nacionalnost".

Onda je Velimir Matić, zamenik sekretara OK SKOJ-a (sekretar je bio prvoborac Aranđel Mladenović-Korčagin, ali on je po funkciji bio i član Okružnoga komiteta Partije, pa je bio u sali sa članovima OK Partije) otišao kod drugova iz OK Partije i pitao šta je to „nacionalnost" šta i kako da odgovorimo na to pitanje? Odgovorio mu je Radoš Jovanović-Selja, sekretar OK Partije: nacionalnost-ko je Srbin ispisaće „srpsko", ako je neko Hrvat ispisaće „hrvatsko", tako i za „jevrejsko", „slovenačko", „rusko" itd.

Kad se Matić vratio i ispričao kakav je odgovor dobio, šta i kako da ispišemo...svi smo se u čudu našli!

Kakva-nacionalnost: srpska, Srbin, itd. Mi, mi smo svi „jugosloveni", postoji SKOJ: Savez komunističke omladine Jugoslavije, ne postoji Savez komunističke omladine Srbije, Hrvatske itd. Ali-tako Selja veli: svako od nas neka ispiše koje je nacionalnosti. Osim Velimira Matića, bili smo članovi OK SKOJ-a još: Branislav Pavlović, organizacioni sekretar, Mirko Perović, agitacija i propaganda, ideološki rad, Miloš Radivojević, seoska omladina, Milče Branković, radnička omladina, Milentije Pešaković, srednja školska omladina i Jelica Radosavljević, pionirska organizacija OK Partije: sekretar Radoš Jovanović-Selja, Nikola Džuverović, organizacioni sekretar, Radojko Ilić, kadrovik, Ratko Krstić, selo-zadrugarstvo, Damjan Maksimović-Dača, narodni front i Desa Janićijević - AFŽ!

Bilo je pravilo: sve ispunjene i potpisane anketne listove drži u svojoj čeličnoj kasi organizacioni sekretar komiteta, od Okružnoga do Centralnoga komiteta Jugoslavije, za članove Centralnoga komiteta. U slučaju CK KPJ to je tada bio Aleksandar Ranković, tada i decenijama kasnije, sve do 1966. Po tome pravilu: anketni list Josipa Broza Tita, osim u Komiterni, nalazio se i u prostorijama CK KPJ, dakle u kasi Aleksandra Rankovića.

Kada neko otkrije neku tajnu, naruši konspiraciju i sl. U tadašnjem KPJ žargonu govorilo se: „Tu je „pravilo" organizaciju, „provalio" održavanje tajnog sastanka, itd.

Kad je Tito torpedovao mnogo tačaka iz Programa za obeležavanje 50-te godišnjice početka Prvog svetskog rata i učešću Srbije u tome ratu-počelo je da se zucka: pa to je tako, jer je Tito 1914. bio vojnik austrougarske armije koja je preko Drine jurišala na Srbiju. Tačno je, to sam ja kasnije nepobitno utvrdio: godine 1914. Tito je bio državljanin A-U monarhije, njen vojnik i morao je učestvovati u borbama na Drini, ako je bio-a bio je u sastavu jedinica koje su jurišale preko Drine.

Tito je, s obzirom na ranije nepisano pravilo u vezi anketnih listova, taj podatak morao uneti u svoj anketni list. Prvo, tako je morao učiniti u Komiternim arhivama u Moskvi, a kasnije u anketnom listu u Jugoslaviji. I budući-po pretpostavci- da je taj poverljivi podatak iz Titovog anketnog lista znao, mogao da pročita i upamti jedino Aleksandar Ranković-zuckalo se tada: „...Titovo učešće u austrougarskim jedinicama, koje su jurišale na Srbiju preko Drine, sigurno je 'provalio' Marko (Aleksandar Ranković)!"

To je bila pretpostavka, komentarisana kao objašnjenje za Titovo torpedovanje mnogih tačaka iz programa proslave 50-godina od početka Prvog svetskog rata. Međutim, taj detalj nije šire cirkulisao, i ne može biti, pogotovu jedini, dokaz-argument za Titov stav prema programu proslave 50-te godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, koji je program sačinila zvanična Srbija.

Da sa par rečenica okončam načelnu priču i značaj anketnih listova i iskrenost prema Partiji. Nema niti jednoga visokoga funkcionera u KPJ koji u svome životu, pa i kao član Partije, nije imao makar malo „putera na glavi", da u nekome momentu nije ga snašlo ono Njegoševo: "Strah životu, često obraz kalja!"

Svako je to morao uneti u ovaj anketni list. I onaj ko je raspolagao anketnim listovima - znao je, mogao je da zna svaki detalj za svakoga koji bi ga u datome trenutku interesovao, najčešće da mu to svali u krivicu. Tito i Ranković su imali monopol u tome. Posle pada Rankovića, Tito je bio jedini, i on je mogao da manipuliše tim podacima, da „meša" anketne listove kao vešti kockar špil karata!

Jedan konkretan primer: Sreten Žujović je bio organizator partizanskoga pokreta u Srbiji, komandant Glavnoga štaba za Srbiju, pomoćnik vrhovnoga komandanta Maršala Tita, itd. Ali zbog kolebanja oko Rezolucije IB Tito je kao iz topa: „...A znamo dobro toga staroga frakcionaša!"

A „Frakcionaš" je bio tretiran maltene kao izdajnik, neprijatelj Partije. Tu bih dodao i jednu Đilasovu opasku: „...Koga Tito uzme na zub-urniše ga! On nema milosti nikada niti prema kome!". Bez lažne skromnosti, ili hvalisanja svojim iskustvom, mogu da svedočim o istini koju Đilas reče, konstatova...

Mogućno je da se Tito rukovodio prilikom verifikacije predloga proslave 50-te godišnjice početka Prvog svetskog rata i, tako da kažem:"opštim pravilom" kad je Srbija u pitanju: nikada i nikako ne dozvoliti da se Srbija bilo u čemu razmahne, pogotovu da se „busa u prsa", posebno ako bi to moglo da iritira druge u Jugoslaviji.

U ovom slučaju Hrvate i Slovence, pa i Makedonce, koji su u Prvom svetskom ratu bili na drugoj strani-austrougarskoj i/ili bugarskoj strani. Istina je i ovo: mnogi Srbi su se toj i takvoj politici i iz oportunističkih, i možda „patriotskih" razloga pokoravali, prihvatali je: važno je da postoji Jugoslavija, mi smo je borbom stvorili, u njoj žive svi Srbi, naše je to dete pa kakvo je-takvo je. Važno je da vlada mir, sloga u narodu kakva-takva. Verujem da se osim „principijelnih" razloga uvek, posebno u delikatnim situacijama: „biti ili ne biti", „sad, ili nikad", Tito rukovodio ovim slabostima ili vrlinama-pitanje je sad: Srba i Srbije. Tako je postupio, po mome, delom i u slučaju odobravanja Programa proslave-obeležavanja 50-te godišnjice Prvoga svetskoga rata i učešće Srbije i Srba, u njemu.

Smetalo je mnogima, pa i Titu, da je ustanak 1941. Prvo buknuo u Srbiji-7-og jula, pa je na izvestan način i tome „doskočeno" ustanovljavanjem 1956.godine državnim praznikom 4. jula 1941., kada je doneta odluka o dizanju ustanka u Jugoslaviji. O tome kasnije u drugom prilogu ove serije mojih sećanja i svedočenja, u „Magazinu Tabloid"-označenih kao „posledice Brionskoga plenuma", mada ima više „materijala" koji se odnosi na prethodnice, i to u nekim slučajevima, iz perioda pre Brionskoga plenuma ili vremenom za koje pojedinci, i upućeni, recimo i Vojkan Lukić, smatraju da su pripreme za Brionski plenum počele možda tek godinu dana pre nego je plenum održan. To se može odnositi samo na Titovu odluku da „prisluškivanje" proglasi prvorazrednim ili, pak, jedinim razlogom za obračun sa UDB-om, odnosno organizacijom Brionskoga plenuma. Dokazi za ovu moju tvrdnju-kasnije u jednom nastavku ove serije napisa.

De Gol o Titu i Draži

U Prvom svetskom ratu Francuska je bila vodeća sila u borbi protiv austrougarske i Nemačke. Za vreme toga rata iskovano je veliko i iskreno savezništvo i prijateljstvo između Francuskog i Srpskog naroda. Ti odlični, saveznički i prijateljski odnosi karakterisali su i prilike između Francuske i Jugoslavije, posle rata. Ti odnosi nisu bili pomućeni ni posle atentata na kralja Aleksandra ujedinitelja. U tome atentatu, smrtno je nastradao i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu, koji je sedeo u automobilu pored kralja Aleksandra.

Istina je, neki odlučujući političari u Jugoslaviji počeli su kasnije da koketiraju sa Hitlerovom Nemačkom i Musolinijevom Italijom, što je, samo po sebi, hladilo odnose između Jugoslavije i Francuske. Konačno, i jedna i druga strana države sramno su kapitulirale pred Hitlerovim zahtevima i naletima. Ali, u obe države ubrzo su nastali tzv.pokreti otpora protiv nemačke okupacije. Na čelu otpora u Francuskoj bio je upravo general Šarl De Gol, a u Jugoslaviji , na čelu partizanskoga pokreta Josip Broz Tito, a na čelu tzv.jugoslovenske vojske u otadžbini- Dragoljub-Draža Mihailović, general.

Tako smo u toku Drugog svetskog rata imali pet istaknutih vojskovođa protiv vojske Hitlerove i Musolinijeve, kasnije i Japanske; Staljina, Čerčila, Ruzvelta, De Gola i Tita (uslovno i Draže Mihajlovića, u početku, koji se kasnije via fakti našao na stranu nemačko-italijanske-japanske sile osovine. Tito se u ratu sreo sa Čerčilom i Staljinom, ubrzo i sa Ruzveltom. Bilo mu je veoma stalo , i zbog sujete, da se sretne i sa De Golom. Učinio je više poteza, inicijative u tome pravcu.

Kad je u Francusku odlazio Mita Miljković na dužnost jugoslovenskog ambasadora u Parizu dobio je direktivu da na podesan način, možda i prilikom predaje akreditivnih pisama, stavi do znanja De Golu, da će on, Mita Miljković-raditi i na tome da se šefovi dve države sretnu. To je uostalom podrazumevajuća obaveza i želja svakoga ambasadora ako je reč o dvema prijateljskim državama.

Da li tom prilikom, ili jednom kasnije, De Gol je kazao Miljkoviću da bi se on-De Gol-prvo radije susreo sa onim Srbinom potpredsednikom republike Jugoslavije. Tito je to doživeo kao šamar! Tim više i pre jer je već bio počeo da smišlja kako Rankoviću da smrsi konce.

De Gol je imao više animoziteta prema Titu. Pomenuću samo osnovne, one koji su meni dobro poznati. Prvo to je bio odnos Titov prema Draži Mihajloviću. Ali nije tačno da je De Gol imao simpatije prema Draži Mihajloviću jer su, navodno, bili poznanici još dok je D. Mihajlović bio na školovanju u Francuskoj visokoj školi u San Siru. Nisu se De Gol i Draža Mihajlović tada sreli, jer je De Gol tih godina bio van Francuske, u Alžiru.

Ali De Gol je zamerao Titu da nije časno-oficirski postupio prema Draži. Kako da zarobljenog neprijatelja strelja!?-to je gest ispod oficirske časti i dostojanstva. I ne samo da je zarobljenoga neprijatelja, protivnika, streljao, nego mu se ne zna ni grobno mesto. U povodu toga detalja podsetiću da su mnogi tvrdili da je D. Mihajlović streljan, pokopan negde na Topčideru ili oko Lisičjega potoka. Na tim lokacijama bilo je kasnije iskopavanja, ali bez rezultata. Ni danas se ne zna mesto streljanja i sahrane D. Mihajlovića. Meni je najbliže istini ono, kako bi to Jesenjin kazao: "...Čuh od ljudi koji to znaju, a ne kriju!"

Po toj verziji D. Mihajlović je streljan na Ratnom ostrvu, onda su mu zavezane ruke i noge, pa između udova, na stomaku postavljena i privezana čeličnim užadima železnička šina duga dva metra, i tako je spušten na dno rukavca Dunava. Zbog šina-voda nije mogla da ga odnese, pa su ga vremenom pojele ribe, i zato je svako dalje traganje uzaludno. Dalje De Golova zamerka Titu je: Tito je od običnog podoficira bez dana vojne akademije kasnije postao Maršal, dakle sa najvećim vojnim zvanjem, činom, što je neskromno, bez presedana.

Ja ću u produžetku ispisati jednu istinitu priču-anegdotu, i radi lično mene samoga, još više radi svekolikoga dejstva nostalgije. Kakva je to sila nostalgija!

Početkom 1995. Sreo sam u Sank-Peterburgu na Floridi Kruševljanina, (ako se dobro sećam njegova imena): Vlasta Đorđević. Bio je tada festival nacionalnosti u tome američkome gradu, u kome inače žive 63 različite nacionalnosti. Tri dana traje festival koji zajednički organizuje sve nacionalnosti: nacionalne nošnje, pesme, igre, jela, muzika...Srbi uvek dobijaju priznanje za pasulj prebranac, kiselu turšiju papriku, pogaču, pečenu na „seljački način", grejanu rakiju, popevke...

Taj Kruševljanin mi jednoga momenta priča: uspešan je hidro-inženjer: širom SAD i Kanade gradi hidrocentrale, dobro zarađuje, ima veliku kuću sa dvorištem u Viskonsinu, blizu granice sa Kanadom, ovde na Floridi takođe višesobnu zgradu u kojoj provodi svaku zimu (tada je na Floridi, obala meksičkog zaliva) sezona kupanja, tenisa, golfa, vožnje bicikla, kompletne rekreacije...I veli mi:

"......19-tog oktobra 1944. godine prešao sam preko mosta iz Beograda do Zemuna, zatim preko Srema, Bosne, Krajine, Istre...i prešao u Italiju. Kasnije u Englesku, pa konačno u SAD...Imao sam sreću da nisam krenuo prema Sloveniji i Austriji, bio bi zarobljen kao svi ljotićevci, dražinovci, ustaše i streljan u Hamburgu, Crvenom Čotu, Krivom rogu...Baš mi je naudio Tito taj feldvebel...Nisam znao šta znači 'feldvebel'-zapisao sam tu reč i tek u Beogradu, po povratku, u rečniku stranih reči Bratoljuba Klaića-video sam da to znači: 'narednik u vojsci Austro-ugarske'..."

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane