Natrag

Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (19)

Između života i smrti

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce. Poslednji nastavak, vraća nas na početak njegovih predavanje o tri slavna pisca, što bi mogla biti najbolja poenta ovog svojevrsnog književnog poduhvata

Ivan Ivanović

Teško je reći u kojoj meri životne prilike, pogotovo emocionalni život, utiču na stvaralaštvo umetnika, odnosno u našem slučaju pisca. Neki psihoteoretičari kažu da ljubav igra presudnu ulogu u kreativnom životu umetnika. Da li bi bilo Petrarke da nije bilo Laure?

Pošto se ne osećam kompetentnim da odgovorim na ovo komplikovano pitanje, dozvolite mi da vas upoznam sa ljubavnim životom naša tri pisca, najviše uz pomoć Dragoljuba Vlatkovića, koji se bavio ljubavima srpskih pisaca (Knjiga „Voleo sam, više neću").

Poznato je da je Stevan Sremac, kao i ujak mu Jovan Đorđević, bio neženja. Neki njegovi biografi smatraju da se Stevan nije oženio jer se u svemu ugledao na ujaka: Jovan je bio istoričar, Stevan isto; Jovan je bio liberal, Stevan takođe; Jovan se nije oženio, Stevan isto. Mile Pavlović se iščuđava kako je upravnik pozorišta mogao da odoli tolikim glumicama, od kojih je bar pola želelo da budu upravnikovice?

Kosta Dimitrijević je pronašao da se Stevan još na studijama zaljubljivao. Čak je hteo da se oženi, ali mu je ujak savetovao da to ne čini dok ne završi fakultet. A i devojka je bila siromašnog porekla. Ja ovo ne mogu da potvrdim, nigde nisam našao.

Najbolji poznavalac Stevana Sremca i njegov intimni prijatelj Milorad Pavlović Krpa kaže da proslavljeni pisac nije bio ženomrzac. I ne samo to, nego je u mlađim godinama bilo ženskih osoba "kojima je poklanjao naročitu pažnju, prema kojima je gajio veliku simpatiju, za kojima se po svoj prilici i zanosio".

Jedan takav njegov ljubavni zanos bio je u Pirotu. Dragoljub Vlatković se ne slaže sa tvrđenjem Boška Novakovića da je "dvogodišnji boravak Stevana Sremca u Pirotu najprazniji deo njegove biografije". Naprotiv, bio je to najsadržajniji, najbogatiji, najsudbonosniji, prekretnički period njegovog života. Jedino što se može reći to je da taj boravak nije dovoljno poznat a i ono što znamo ne možemo danas sa potpunom sigurnošću potvrditi na osnovu pisanih dokumenata i arhivskih materijala. Čak i Sremčev najpouzdaniji biograf Pavle Popović ovo bavljenje budućeg pisca u gradu na Nišavi pominje samo kao podatak. „Potpunosti radi", kaže „dodajem da je bio jedno vreme u Pirotu, kao predavač, od 1. avgusta 1881. do 29. avgusta 1883 (zašto je bio premešten u Pirot nije mi poznato)."

Od svega drugog što Popović navodi, jedino još saznajemo da je Sremac bio i knjižničar u Gimnaziji. I još - da je „u Pirotu samo čitao preko celog dana i uveče". Ali Sremac nije samo čitao nego je i pisao, i provodio se. Isto tako počeo je i aktivno politički delati. No, iznad svega - kaže Vlatković - Sremčev život bio je tada ispunjen ljubavnim maštanjima i mučenjima.

U pirotskoj Gimnaziji Sremac je predavao srpski jezik, srpsku istoriju i geografiju. Po tvrđenju Svetislava S. Petrovića, stanovao je u kući Petra Dujče, blizu Kalea (Momčilovog grada). Verovatno da se sa meštanima nije mnogo družio, ali je bio čest gost u kući Ranđela Stanojevića, koji je živeo u bivšem konaku Mustafa-age i ubrzo posle Sremčevog odlaska umro (1886).

U ovoj tada veoma golemoj i raskošnoj kući Sremac je viđao i svog profesora sa Velike škole, poznatog istoričara Pantu Srećkovića, koji je bio prvi okružni načel-nik u Pirotu. Tu se upoznao i sa Aleksom Jovanovićem (pop Džangom), rodom iz sela Slavinja, pa i sa sveštenikom Pantelijom Pančićem i njegovom kćerkom Jelenom (bila je drugarica Ranđelove kćeri Evgenije). „Tu je, dakle, otpočeo Sremčev ljubavni roman, tu vođena ženidbena prošenija, tu se odigrala njegova životna tragedija."

Slučaj je hteo da se Sremac zaljubi u lepu kćer pop-Pantelije Pančića, Jelenu, koja je tada imala šesnaest godina. Nju je jednovremeno tražio od oca i njen docniji muž, Josif Kostić, koji je bio ekonom bolnice i privrženik Naprednjačke stranke. Otac se dugo dvoumio kome da je dv. I jedan anonimni politički članak Sremčev, objavljen u Srpskoj zastavi (verovatno u kom drugom libelarskom listu jer je Srpska zastava počela da izlazi tek desetak godina kasnije - primećuje D. V.), u kome je Sremac, kritikujući rad upravnih mesnih vlasti, naročito naglasio: da u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome, što se zvanično potpisuje Pantelija, najviše je doprineo da stvar bude rešena u korist drugog prosioca.

Kako je bilo Sremcu posle ovoga, to se ne zna. Ali se zna da je uskoro potom premešten u Niš, i da je njegova nesuđenica bila vrlo nesrećna u braku. Dok joj je otac bio živ, ona je s mužem živela i kojekako. Ali kad joj je otac umro, za nju su nastali teški dani. Muž joj se propio, izgubio službu i straćio svu imovinu. A ona je sada morala da radi i da i njega izdržava. Za to vreme mučenja i zlopaćenja pomreše joj i deca. I ko zna šta bi i s njom bilo da joj se u poslednjem času ne nađe u nevolji nekadašnji očev politički i lični prijatelj, Panta Srećković. Zauzimanjem ovoga, ona, kao opštinska pitomica, bude primljena u prvi kurs Babičke škole u Beogradu i, po svršetku toga kursa, u kome je bilo svega šest učenica, postavljena je za opštinsku babicu u Pirotu. Tu je ona živela i radila sve do svoje smrti 12. novembra 1937. godine.

Dragoljub Vlatković navodi jedno Sremčevo pismo u kojem on kaže da je u jednom trenutku rastrojenosti zbog neispunjene ljubavi pokušao da se utopi u Nišavi. Valjda je zbog toga odbacio pomisao da se oženi.

Živan Živanović je zapisao da je Sremac i u Nišu imao pokušaj da se oženi, ali se dobrovoljno povukao u korist jednog svog prijatelja, koji se zagledao u istu devojku. Sremčev biograf iz naših dana Kosta Dimitrijević pita se zašto se Sremac uvek u odlučnom trenutku povlačio. Da li je imao kao uzor ujaka neženju, ili je „imao kompleks sina jednog propalog zanatlije, pijanca i kockara"?

Uzalud su kasnije prijatelji saletali i nagovarali Sremca da se ženi, Stevan je, poput svog ujaka, odabrao da ostane neženja. Čak su mu nalazili devojke „dobre partije, iz vrlo dobrih i uglednih kuća sa mirazom", a neki su mu „obećavali i poslanički mandat", Stevan je sve to odbijao. Čak je zamrzao neke provodadžije i kvario odnose sa njima.

Ipak, u svesci je zapisao: „Sva osećanja su ništavna i slaba prema osećanju ljubavi - koju čovek vekovima proučava, o kojoj se tolike knjige pišu, a koju čovek, ipak, najmanje zna. Za mene ljubav dok je u čežnji, dok je nedozvoljena označava duševnu patnju. Stoga se sa pravom može reći: ljubav je patnja. I što neko više voli neko stvorenje, to je njegova patnja veća . . . Ko voli taj pati, ali i uživa život i oseća smisao...Koliko je poznato, Radoje Domanović nije imao buran ljubavni život, sve do svoje dvadesete godine nije se zaljubljivao. A kad je sreo prvu devojku koja mu se dopala, učiteljicu Nataliju Raketić, s njom se oženio i ostao joj veran do kraja života. Taj susret se desio u Pirotu, kako je do njega došlo?

Videli smo da je Domanović dobio Pirot kao prvo mesto svog službovanja. Nekako u isto vreme u Pirot je došla i Natalija.

Ko je bila ta devojka koju je Radoje zavoleo da bi se, uprkos mnogobrojnim velikim preprekama (od neodobravanja roditelja i nepodržavanja školskih drugova do kompromitujućih napada u pirotskoj sredini), njome i oženio?

Natalija Raketić je u Srbiju došla iz Sremskih Karlovaca. Domanovićevi biografi tvrde da ju je on upoznao u Karlovcima na jednom izletu. Ipak, više je verovatno da je poznanstvo nastalo u Beogradu, gde je Domanovićeva izabranica učila školu. Zla je sudbina pratila ovu devojku od mlađih dana. Kao mala devojčica ostala je bez roditelja, te su se o njoj starali rođaci. Zahvaljujući jednoj svojoj tetki, u Beogradu je 1892. godine zavšila Višu žensku školu i položila učiteljski ispit. Te iste godine postavljena je za učiteljicu osnovne škole u Aleksincu, ali je morala da se stara o braći, koja, kako kaže u svojoj molbi za postavljenje, „uče gimnaziju a mali su za posluživanje". Iz Aleksinca Natalija je iduće (1893) godine premeštena u Prokuplje, a 1894. u Pirot.

Još kao učenica Natalija se sprijateljila s Persom, budućom suprugom Jaše Prodanovića. Sa njom se dopisivala i kada se ova udala. A kako nije imala drugih intimnih drugarica, želela je da živi sa Persom u istom mestu. Zato je zatražila od Ministarstva prosvete da je postavi za učiteljicu u Pirotu, gde je Persin muž bio sa službom. Zbog Natalije je najverovatnije i Domanović pošao u Pirot. On se u ovom gradu, koji je onda smatran „srpskim Sibirom", obreo od januara 1895. godine, kao profesor tamošnje Gimnazije.

Prvi sa kojim se Domanović upoznao u ovom pograničnom gradu bio je tadašnji njegov kolega i budući prisni prijatelj i politički jednomišljenik Jaša Prodanović. Prodanović je već znao za Domanovića, jer je kao član redakcionog odbora časopisa Delo imao u rukama njegovu pripovetku „Objava". Prvo što je Prodanović uradio za svoga mladog kolegu bilo je da mu nađe kvartir u tzv. Kaznačejevoj kući u kojoj je Prodanović i sam stanovao, preko puta Careve džamije, do kafane Solun. On je, štaviše, i zabeležio svoje prve utiske o tom iznenadnom došljaku, nemarno i neuredno obučenom, koji je više naličio na šusterskog kalfu nego na profesora. Bio je, kako kaže, „s velikom gustom kosom čiji su mu pramenovi sletali na čelo, preplanula lica, bez nausnica, nemirnih očiju".

Radoje Domanović je predavao u Pirotu istoriju, zemljopis i srpski jezik. Ono što je predavao tamošnjim učenicima dobro je znao i uspešno prenosio. Bio je ob-jektivan i strog u ocenjivanju. Ali je umeo da zabeleži i bolju ocenu ako bi osetio da je učenik inteligentan, a naročito ako bi umeo da se koristi stihovima iz narodne poezije u razgovoru ili pri odgovoru.

Domanović je imao u Pirotu veselih i srećnih, ali i tužnih i teških trenutaka. Ljubitelj pesme i pića još iz studentskih dana, dobar deo svoga slobodnog vremena provodio je u kafani, sastajalištu pirotskih boema i badavadžija. Tu je mogao čuti i tada čuvenog svirača Alilka, koji je ne retko svirao posebno za svoga novoga i pomnoga slušaoca. Ali je i duhoviti „kafanski brat" Rade umeo da zabavlja druge. Prodanović se seća da je „svojom vedrinom i dobroćudnim humorom razvedravao sumorne, kravio mrzovoljne i izazivao osmehe natmurenih". Jednom prilikom je u nekoj pirotskoj kafani došlo do pravog džumbusa, te se u jednoj žalbi protivu novog profesora Ministarstvu prosvete kaže da je „vesele naravi i da postoji tužba protivu istog kod policijske vlasti".

U Pirotu su se Natalija i Radoje još više zbližili i postali su ljubavnici a potom supružnici. Kako tvrdi u svojim sećanjima Jaša Prodanović, „Domanović je uspeo da se otme od palanačke učmalosti prvo svojom ljubavlju prema devojci kojom se te godine oženio a posle i radom na književnosti".

Ali njihova veza postala je predmet mnogih ogovaranja, pa i pravog skandala, koji je mogao dopreti ili je već dopro do ušiju samog ministra prosvete. (Domanović je podosta od toga što je doživeo u Pirotu i pirotskoj Gimnaziji opisao u neobjavljenom romanu „Iz škole u život", čiji je rukopis izgubljen za vreme Prvog svetskog rata, a o kome je ipak sačuvan pomen u Jankovoj Zvezdi iz 1889. godine (tu se kaže da je pisac bio nameran i da ga dramatizuje). U tom romanu - hronici naslikane su prilike u gradu na Nišavi, a pisac se naročito trudio da prikaže karakteristične portrete nekolicine nastavnika. Štaviše, Domanović, koji je imao i slikarskog dara i kasnije (1904) čak i studirao slikarstvo u Minhenu, bio je ilustrovao ovaj svoj roman.

Spletaka oko Domanovićeve ljubavi u malom i malograđanskom Pirotu bilo je na pretek. Jedna takva „zavrzlama", za ondašnje prilike nimalo naivna i bezazlena, morala je doći na dnevni red sednice nastavničkog veća Gimnazije i provuče se kroz zvanična akta Ministarstvu prosvete.

Evo kako je to bilo. Zato što je Nataliju već smatrao svojom bračnom saputnicom, s kojom se samo još nije venčao, Domanović se počeo sa njom javno sastajati i slobodnije ophoditi. To je paralo oči stanovnicima ovoga grada. Mladi predavač iz Šumadije i učiteljica iz Preka postali su predmet svakodnevnih ogovaranja i moralnih zgražavanja još uvek turske palanke. O njima su pričane i prepričavane skandalozne priče, koje su ispredali i stari i mladi, čak i učenici. Naročito kada su sami, svojim očima, videli kako se njihov profesor sa svojom devojkom „grli i valja po travi". A kada su ti „aberi" od učenika stigli do ušiju „bezgrešnih" nastavnika, onda su se i ovi počeli osećati poniženim i kompromitovanim. Tražili su od direktora gimnazije da to spreči. I tako je Domanović bio prinuđen da napiše „dostavu" svom prvom pretpostavljenom, direktoru pirotske Gimnazije Jovanu Mitroviću, o učenicama koje pronose glasine o njegovom slobodnom ponašanju.

Već sutradan oformljena je komisija koja je pomenute učenice saslušala. Učenice petog razreda Draginja Popovićeva i Sofija Leščinskova i učenica osmog razreda Stana Jovanovićeva su izjavile „da su čule jednom, kad su pre Cveti iz crkve izlazile, od Bisenije Cvetkovićeve, učenice sedmog razreda, kako se g. Radoje Domanović, predavač ove gimnazije, jurio i valjao po travi sa gospođicom Natalijom Raketićevom, učiteljicom osnovne škole ovdašnje, u avliji, gde je stanovao g. Jaša Prodanović, predavač, a u kojoj avliji stanuje i g. Kosta Cvetković, otac Bisenijin, penzijovani đumrugdžija. Uz to se izrazila još, kako se g. Radoje sa gđicom Raketićevom izmotava". Pred tim učenicama saslušana je zatim i Bisenija. No, ona je izjavila kako „o celoj stvari ništa ne zna i da nije ni o g. Radoju, niti ma o kom g. nastavniku šta slično govorila". Uzalud je poricala, na sednici profesorskog saveta, održanom petnaestak dana kasnije, odlučeno je da Biseniju Cvetkovićevu „za učinjenu i dokazanu krivicu kazni direktor zavoda svojom vlašću i to zatvorom".

Direktor je kaznio Biseniju sa dva dana školskog zatvora. Ali se na tome priča nije završila. Tada je na scenu stupio njen otac Kosta Cvetković. Napisao je žalbu ministru prosvete u kojoj je Domanovićevu optužbu njegove kćeri okarakterisao kao izraz lične osvete a direktora napao što istinitost priče o Domanovićevoj „izmotaciji" sam ne proveri. Posebno se žalio što njegova kći zbog ove kazne neće moći kao odlična učenica da dobije nagradu, a bojao se još da naredne godine neće moći ni da se upiše u istu školu. Nastalo je dopisivanje. Domanović se izjasnio da je carinik u penziji Cvetković „pakostan i nasrtljiv čovek" i da ne zaslužuje da se brani od njegovih napada.

Direktor je o slučaju obavestio ministra prosvete, Ljubomira Kovačevića. Na osnovu svega ministar je doneo odluku kojom se nekadašnjem đumrugdžiji odgovara da je njegova kći, na osnovu dokaza, kažnjena po zakonu, a da se on odbija „od svog nepravednog traženja". Ali, ni Natalija i Radoje nisu prošli bez kazne.

Za Nataliju i Radoja više nije bilo ni mira ni mesta u tihom gradiću na Nišavi, ali ni razumevanja i podrške ministra prosvete. Ljuba Kovačević najpre premešta Na-taliju u Vranjsku Banju, a ubrzo zatim i Domanovića u Vranje. Istina, nisu daleko, ali nisu ni zajedno. Ni medeni mesec nisu mogli provesti jedno uz drugo.

Saznavši za premeštaj, Domanović žuri da se venča u Pirotu. O tome je izvestio ne samo ministra prosvete nego i svoje roditelje, tražeći njihov pristanak i blagoslov. Oni, međutim, nisu mogli da shvate, niti hteli da odobre, postupak svoga punoletnog ali „lakomislenog" sina, pogotovo što je Natalija bila puka sirotica i još imala da pomaže i izdržava malu, nezbrinutu braću.

Bila je to skromna, veoma skromna svadba. U pratnji samo nekolicine prijatelja, stao je Radoje Domanović sa Natalijom Raketić 12. oktobra 1895. godine pred oltar stare pirotske crkve u Pazaru (deo Pirota). Uz nevestu kao pratilje ne beše nijedne devojke ili koleginice, osim njene drugarice, Prodanovićeve supruge Perse. A kum je bio Jaša Prodanović. Prijatelj je bio i sveštenik koji je tiho i bez mnogo pompe obavio venčanje - Aleksa Jovanović Džanga.

Iz Vranja je Radoje pisao svojoj sestri Mariji i molio je da utiče na roditelje da ga bar oni razumeju. Tražio je da mu oproste što se oženio bez njihove dozvole i da naredne školske ferije provede s Natalijom kod njih. Domanovićeva sestra, iz prevelike ljubavi prema bratu, svojski se založila i uspela je da ubedi roditelje u opravdanost i ispravnost njegovog postupka. Najpre je raskravila srce majke, a onda i oca. I zaista, mladi supružnici proveli su svoj prvi zajednički raspust u roditeljskom domu.

Nekoliko dana po udaji Natalija je izvestila ministra prosvete da se venčala sa Domanovićem i tražila da joj se „dosadašnje prezime promeni sa novim". Istovremeno je molila ministra da je „po mogućstvu izvoli postaviti u Vranje, kako bi bili zajedno". Molbu je ponovila i dva meseca kasnije, ističući čak da u vranjskoj osnovnoj školi ima „jedno novootvorno odeljenje". Na molbu joj nisu ni odgovorili. Sredinom naredne (1896) godine Natalija se ponovo obraća Ministarstvu prosvete tražeći premeštaj u Vranje. No i ovom prilikom uzalud je verovala da će „Gospodin Ministar uvideti sve neprilike i nezgode" odvojenog bračnog života.

Avgusta 1896, Domanovićima se rodila u Vranju kći Danica. Ali, još od ranije, a naročito od porođaja, Natalija sve češće poboljeva. Za utehu početkom školske 1896/97. godine premešteni su u Leskovac, da bi se nešto kasnije obadvoje našli na ulici. Bila je to politička odmazda zbog Radojevog bavljenja politikom, a pogodila je i Nataliju. (O ovome sam već govorio.)

Radoje Domanović je posle toga sa suprugom Natalijom došao u Beograd. Tu je živeo život slobodnog književnika, ali to je bio život bedan, bez sigurnog parčeta hleba. Natalija je uzalud pokušavala da dobije zaposlenje kao učiteljica, vlasti joj nisu uvažile molbe.

Krajem 1902. godine, usred materijalne bede, Natalija i Radoje su bili opet radosni i srećni - rodio im se sin Dragiša. No, ta im je sreća bila kratkog veka: ubrzo je Dragiša umro. Godine 1905. dobili su drugog sina - Zorana, a 1908. i trećeg - Predraga, no i on je, kao i Dragiša, brzo pošao „bogu na istinu". A ta - 1908. godina - bila je sudbonosna i za Radoja. „Stari i dosledni politički borac i nenadmašni politički satiričar pada pokošen od najvećeg neprijatelja srpske književnosti - suhe bolesti, tuberkuloze..."

Natalija je ostala bez penzije i bez ikakvog imetka, Zato traži (i dobija) učiteljsku službu. Postavljaju je za učiteljicu, ali van Beograda (u Osniću u Okrugu timočkom). No, kako je bila „u velikoj meri neurastenična i malokrvna", odobrili su joj šestomesečno odsustvo. Tek kada je (1910) Jaša Prodanović postao zastupnik ministra prosvete, Natalija je postavljena za učiteljicu u Kumodražu, kraj Beograda. Posle Prvog svetskog rata dobila je Beograd i tu je dočekala penziju 1935. godine.

Ovde još samo da kažem da su Radojeva deca, kći Danica i sin Zoran, nastavili očevu tradiciju pisanja. Danica je završila filzofiju i pisala feljtone u Politici. Udala se za diplomatu od karijere Ljubomira Radovanovića, pravnika po struci, koji je, pored više knjiga iz međunarodnih odnosa, objavio i književno delo „Kroz tmine logorske". Njihova kći Ljubinka Radovanović publikovala je delo o mitu i simbolici starog Egipta, „Velika jednačina", a sin Radoje Radovanović, objavio je posle Drugog svetskog rata zbirku pesama „I vekovima tako", u kojoj je bila zapažena poema o kragujevačkom Oktobru i direktoru Učiteljske škole Miloju Pavloviću, koji nije hteo da se odvoji od svojih učenika nego je pošao sa njima u smrt, „Pucajte, ja držim čas".

Radojev sin Zoran, pravnik po struci, objavio je kod izdavača Gece Kona 1930. godine zbirku pripovedaka „Otvorene karte", iz koje su neke priče prevedene na strane jezike. Ostavio je i nedovršen roman, a umro je, kao i otac mu Radoje, od tuberkuloze.

(Kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane