Natrag

Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Zoran D. Milojević

Iz Drugog svetskog rata polovina Srba je izašla kao pobednik, polovina kao poraženi! U ratu može pobediti samo ceo narod! Srbi su 1945. izgubili bitku na državotvornom planu, a pod vlašću „pobednika" izgubili su na nacionalnom, duhovnom i kulturnom planu!

Ušli smo u post-istinito vreme u kome je istina samo ono što je bitno za vladajući režim. Glas ono malo preostalih intelektualaca nije dopirao do naroda. Intelektualci donose loš glas koji nije dobar za državne vođe!

Kroz ceo 20. vek na Zapadu je vladala saglasnost: „...Ma koliko bila mala, Srbija je uvek velika za Zapad! U EU su prvo ušle one zemlje i narodi koji su Hitlera dočekali raširenih ruku. Oni drugi su ulazili teško, sporo ili nikako! Da bismo ušli u EU od nas se traži da pristanemo na okupaciju, a potom i na nezavisnost, sada, šiptarskog Kosova"!

Srbima je potrebno otrežnjenje, a ono se sastoji u istini! Kada postanemo iskreni pred sopstvenim ogledalom, imaćemo šansi na bolju budućnost. Istina će dovesti do pomirenja srpskih novih generacija koje nemaju udela u srpsko-srpskom krvoproliću!

Srbija će stati na svoje noge kada srpski narod, bez laži i prevare, bez samoobmane, jasno i glasno, bez uslova i ostatka, svoje težnje iskaže u dokumentu pod naslovom: Srpski nacionalni program!

Moja obaveza, kao pisca ovog naroda podrazumeva moj prilog istini kao sveuslovu za nacionalni program koji će Srbe okupiti pod jedan grb, jednu zastavu i jednu himnu! U navedenu svrhu ispričaću i priče u narednim spisima...

Priča prva!

U junu 1980. godine dan posle sahrane moga dede Mike, moj otac i ja smo prošetali Kosovskom Mitrovicom. Ispred restorana "Polet", pred mog oca, raširenih ruku i osmehom, "od uva do uva", stade čovek koji ga čvrsto zagrli.

- Profesore Milivojeviću, razdragan je bio čovek-razredni! Kao da sam svog oca sreo!

Bio je to Rustem koji je maturirao 1962. godine u odeljenju mog oca.

- Rustem, mora da sam ja baš omatorio, kad su moji đaci odavno odrasli ljudi!

Ušli smo u „Polet" i priča je počela. Prepričaću Rustemovu priču nastalu od odgovora na očeva direktna pitanja...

"...Diplomirao sam u Skoplju 1966. godine, a potom u Prištini magistrirao i doktorirao. Bio sam odličan student sećajući se vaših reči: "...Ne studiraš za diplomu, već za znanje"!

Već na prvoj godini jedna grupa Šiptara sa starijih godina, odvela me je u jedan skopski stan, gde sam postao član marksističko- lenjinističke organizacije „Prirodna Albanija"!

Znao sam da po KiM razni američki, britanski i nemački oficiri obučavaju moje sunarodnike za oružanu borbu. Oružje je stizalo preko ambasade SSSR-a u Beogradu, jer su tada SSSR, Kina i Albanija bile u odličnim odnosima. Amerikanci su savetovali da je za Šiptare bolje da im SSSR dotura oružje!

Već prvog leta, po završetku prve godine studija, po mene je u Mitrovicu došao Mahmut Bakali, takođe vaš đak, i poveo me da vidim „kampove za vojnu obuku"! Prstom mi je pokazivao ljude koji su bili oficiri JNA. Bilo ih je iz svih delova Jugoslavije, a najviše Srba!

Godinu dana posle pada Rankovića, postali smo Albanci, a sada se javno znalo da oružje i medicinski materijal sa prištinskog aerodroma prevoze noću kamioni JNA. Leta 1970.g. i ja sam u Drenici prošao tromesečnu obuku. Imali smo sva obeležja vojske Albanije, samo je naša zastava imala crvenu petokraku pored crnih orlova, na delu ka dršci zastave!

Mi, tada već Albanci, obučavani smo na tekovinama antifašističke, partizanske borbe.

Učeni smo da su Albanci oslobodili Albaniju, Kosovo, Crnu Goru do Bara i Srbiju do Vranja! Predavači su uglavnom bili Srbi! Većina nas tadašnjih Albanaca sa Kosova završili smo „srpske škole"!

Počeo sam da radim kao profesor na Univerzitetu u Prištini. Kad je donet Ustav 1974. iz vrha vlasti nam je sugerisano da se prema ostalim univerzitetima u Jugoslaviji, ponašamo kao prema državnim univerzitetima suverenih država. I mi smo se tako predstavljali!

I sada imam svoju katedru. Jedino što mi smeta je činjenica da moji studenti ne govore srpski. Ne valja to, Srbije ćemo se teško otresti. Ovih dana iz sovjetske ambasade u Beogradu nam je stigao predlog da naš poklič bude „Kosovo republika"!

Kad smo se rastali od Rustema, otac mi nešto nije rekao.

Za Božić 1981.g. otišao sam u Karlovac, u vojsku! U martu su se dogodile demonstracije u Prištini. Bunilo me je što separatiste zovu „iredentisti", kad se tako zovu pokreti za „vraćanje matici zemlji„!

U aprilu su mi roditelji došli u posetu. Zinuo sam da potražim od oca objašnjenje termina "iredentizam"!

Samo je stavio prst na usne i rekao:

-Seti se Rustemove priče!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane