Natrag

Razaranje

Kako je Narodni Muzej u Pančevu pretvoren u sabirni centar muzeoloških štetočina

Muzej? Šta će nama Muzej?

Kakve se sve kapitalne pseudomuzeološke manifestacije održavaju u ostacima Narodnog Muzeja Pančevo, kako je sistematski oštećena i profanisana "Seoba Srba" Paje Jovanovića, kako je u Muzeju izlagano trulo povrće, ko je deljao štambilje od krompira, zašto je izložen prazan balon za rakiju i ko je dreždao u Muzeju do ponoći? Kakve su sve prateće manifestacije priređene u okviru muzejskog pedofilnog centra, ko je u legatu držao trosed a ko bicikl, kako je u muzeju održano stihoklepačko veče u režiji sabirnog centra pančevačkih raspuštenica i kakav je dodatni performans tada priređen? Kako je Muzej angažovao lažnu istoričarku umetnosti i vlasnicu nepostojeće preduzetničke radnje i da li je došlo na red pitanje pokojnog glumačkog velikana Taška Načića: Muzej? Šta će nama Muzej?

Stanislav Živkov

Sabirni Centar, film iz 1989. godine, nastao je prema predlošku Dušana Kovačevića a režirao ga je Goran Marković. U filmu stari arheolog pronalazi rimsku nadgrobnu ploču za kojom je tragao čitavog života koja pokriva prolaz s "ovog" na "onaj" svet. Pri pokušaju da je pomakne profesor doživljava srčani udar i ubrzo umre. Ali, mrtav samo za okolinu, on se u stvari nalazi u nekoj vrsti stanja "između života i smrti".

Kako je i živ i mrtav u isto vreme, uspostavlja vezu između živih i mrtvih, pa mrtvi, vođeni željom da vide svoje rođake, kreću prolazom koji je profesor otkrio ispod rimske nadgrobne ploče, u susret svojim voljenim na "ovom" svetu. Ali, svet živih nije onakav kakvim su ga zamišljali. Inače, naziv Sabirni centar u žargonu se često koristi kako bi se najjednostavnije opisala grupa učesnika nekog poduhvata, najčešće u negativnom kontekstu. U tom smislu, naziv Sabirni Centar bi na najživopisniji mogući način mogao da opiše ostatke Narodnog Muzeja Pančevo u kome je njegova nepostojeća direktorka Svetlana Mesicki (poznatija kao BMW), oko sebe okupila pravu ekipu štetočina te već preko tri godine nezakonito obavlja funkciju direktora i neometano i sistematski uništava kako samu zgradu muzeja, tako i njegove zbirke, njegov kolektiv i njegov ugled!

Naravno, sve ovo ne bi ni najmanje bilo čudno kada bi direktor muzeja recimo bila nekakva pevaljka, ali stvari postaju krajnje zabrinjavajuće. Naime, drugarica direktorka čak ima i završen fakultet i još položen stručni ispit povrh toga. No, iz dana u dan ona dokazuje da ni o čemu pojma nema, čak toliko da pojma nema ni kada je radno vreme Muzeja, a ni gde se on nalazi! Mesicka ima zgodan običaj da se danima ne pojavljuje na poslu a i kada se pojavi, često mamurna dobaulja iz kancelarije sa krevetom u kojoj provodi ono malo vremena kada je uopšte u Muzeju a bilo bi jako zanimljivo videti šta je nedavno radila u muzeju do 23.50 sati uveče kada je obezbeđenje sačinilo službenu belešku da je BMW direktorka odbauljala iz Muzeja zajedno sa svojom drugaricom po čaši i flaši Gordani Đurađević Stojanov, pozlatarki koja za svoj nerad godinama prima platu.

Istovremeno, muzej plaća basnoslovne svote konzervatorima sa strane da rade na slikama koje Đurađevićka nije u stanju da konzervatorski tretira što je na najgori mogući način dokazala prčkajući o remek delu Paje Jovanovića Seobi Srba koja je temeljno razbucana vlagom iz slapova nastalih prokišnjanjem zbog začepljenih oluka, mesecima bila na krpljenu da bi nakon Đurađevićkinog tretmana Seoba osvanula sva muzgava i zarozana...

Ostaje nejasno koliko je ovde zapravo originalnog slikanog sloja Paje Jovanovića a koliko je docrtala i doslikala muzejska pozlatarka Gordana Đurađević Stojanov kako bi nadoknadila sve ono što je sa slike otpalo zbog opuštanja platna i boranja a sve nakon višekratnog potopa i slapova vode koji su tekli pored ove nesrećne slike upravo u vreme kada je BMW direktorka bila u Krin apartmanima na Zlatiboru praveći tako poslić svojoj frizerki Bisi Radenković čija je produhovljena kćerkica Vanjica, Bemvejkina leva ruka!

U okviru već pomenutog pozajmljivanja, a verovatno na AFŽ poziv smenjene tamošnje direktorke Agneš Ozer, Seoba je osvanula u Muzeju Vojvodine, gde su svi prisutni stručnjaci dvostruko bili neprijatno iznenađeni i to što zbog kriminalnog stanja slike, što zbog nemuštog i nesuvislog buncanja BMW direktorke Mesicki koja verovatno još mamurna nije bila u stanju da sklopi dve rečenice unakrst i izusti nešto iole suvislo.

Ipak, toliko cimanje originala Seobe Srba svakako je dodatno naštetilo slici pa je zato BMW direktorka kao sledeći kapitalni muzeološki projekat najpre organizovala navodni omaž Paji Jovanoviću i Seobi Srba tako što je odnekle dovukla izvikanog slikara Miloša Šobajića koga je najverovatnije usput pokušala i da šarmira, koji je, inspirisan Pajom Jovanovićem, muzeju poklonio svoje najnovije remek nedelo, odnosno najobičnije slikarsko platno sa dodatnom preparaturom neprepoznatljivih boja, oblika i sadržaja, koje muzeju treba kao rupa na glavi! Sve to predstavlja kao kapitalni umetnički događaj i dopuna likovne zbirke muzeja koja takođe predstavlja svojevrstan sabirni centar kretenizma, odnosno škrabotina i skalamerija pokojnog Zorana Petrovića koji najpre sam nije znao šta će sa svojim svinjarijama, pa je poklonio nekakav legat u koji je za pet godina ušlo jedva 200 posetilaca, a u kome je tadašnji domar držao trosed a buduća BMW direktorka biciklo jer nije mogla da ga diže na sprat i sklanja u depo.

Kad je Petrović umro, njegova familija nije znala sa kršem i lomom koji je bio u kući u Sakulama (koju su prodali) pa je tako dodatnih pet punih kombija ubuđalih slika, izrđale gvožđurije i zamandaljenih sarkofaga, dovučeno u Muzej.

O kakvim se kapitalnostima zapravo radi, govori činjenica da su u već spomenutim sarkofazima, nakon obijanja, pronađene gomile starih cipelčina, klizaljki i ostalog otpada, koja pravim čudom BMW direktorka tada nije uzela za svoju zbirku etnoantropologije! Međutim, skrnavljenu Seobe Srba tu nije bio kraj, jer je pre neki dan, kao vrhunski muzeološki događaj, predstavljeno izlaganje reprodukcije ove slike u Novom Bečeju. I to povodom 40 godina rada Doma kulture Novi Bečej i 120 godina od nastanka Seobe Srba što međusobno nema nikakve veze!

Međutim izopačeni ciklus profanisanja slike neometano se nastavio i dalje pa je neko mnogo pametan u Muzeju organizovao obeležavanje ovog jubileja 120 godina od nastanka slike Seoba Srba, Paje Jovanovića i okruglih 93 godina od osnivanja Narodnog muzeja Pančevo, i to na još idiotskiji način! Tako su svi mogući škrabatori iz ULUS-a, uz svesrdnu pomoć Agneš smenjene Ozer i Muzeja Vojvodine, pozvani da prilože dela koja tematizuju inspiraciju i njihov odnos prema ovom ikoničnom (ako iko uopšte zna šta na srpskom jeziku znači ova reč) delu pa su tako Radovi 19 umetnika bili izloženi u okviru postavke "Nema smrti, ima seoba".

A taj tako svečani trenutak imao je i svoju predigru, doduše na nečiju veliku žalost nije se radilo ni o kakvom petingu, već o ko zna kojoj po redu izložbi nastaloj u muzejskom pedofilnom centru, odnosno Izložbi dečijih radova inspirisanih slikom Seoba Srba, Paje Jovanovića!

Naravno, muzejski pedofilni centar bio je veoma aktivan učesnik i blamantnog performansa upriličenog povodom upropašćene gostujuće izložbe iz Rijeke "Tržnica trbuh grada" koju je na osnovu starih fotografija u dvadesetak panoa realizovala grupa autora iz Rijeke. Ali, kako je sada veoma moderna interaktivnost Bemvejkina ekipa obogatila je postavku iz Rijeke utoliko što je izložbeni prostor pretvoren u pijacu. Naime, u njega su dovučene gajbe sa voćem i povrćem koje su nataknute na sklepani astal, uokolo su takođe bile razbacane gajbe ali ovog puta prazne, tek koliko da se nečime stvori privid ispunjenosti prostora. Naravno, dovučene su i nove korpe sa istim ciljem a kao kruna ugođaja bio je opleteni stakleni balon za rakiju od 10 litara, koji je izložen bez rakije, verovatno zato jer su je pocugale direktorka Svetlana BMW Mesicki i njena kamarila!

Inače, tokom trajanja izložbe, u gajbama je stajalo jedno te isto voće i povrće, koje se satima, danima i nedeljama čvarilo u dobro zagrejanim prostorijama, šireći pri tome omamljujući miris truleži i raspadanja, koji je inače zajednički imenitelj i propalom voću i povrću, a u prenosnom smislu i moralnim i muzeološkim propalitetima poput direktorke i njene kamarile.

Naravno, kako bi se ceo cirkus bio još idiotskiji, svesrdno se potrudila muzejska piljarka Vanja Radenković, koja je u nepoznatom svojstvu čak organizovala svečano zatvaranje izložbe Tržnica - trbuh grada i to tako što je dovukla žgadiju iz obližnje OŠ "Jovan Jovanović Zmaj", a kruna celog svečanog zatvaranja svakako je bio razgovor sa decom koja su ispričala "koliko vole da idu na pijacu", šta ih prodavci pitaju, sa kime idu, a tom prilikom se pokazalo i da je ravnopravni koautor stupidne postavke učiteljica Nevena Vučković, koja je zajedno sa Bemvejkinom ekipom napravila pravu pravcijatu pijačnu tezgu ne bi li tako dečurilja naučila zašto je recimo karfiol zdrav!

A, Vanja Radenković je dodatno uveličala čitav ugođaj tako što je sa decom od krompira deljala pečate raznih oblika ne bi li njima bolje ukrasila tezgu pišući o tome na muzejskom Fejsu "Spremni su za prodaju", pri čemu nije do kraja razjašnjeno ko je, šta je i kako spremno za prodaju, jer se u slučaju Radenkovićke i Mesicke očito radi o defektnoj, odnosno zbog isteka roka trajanja, uveliko rashodovanoj robi.

Inače, svečanom otvaranju ovako kapitalne muzejske manifestacije, prisustvovala je izuzetno brojna publika od ukupno 21 persone, od kojih je osmoro bilo iz samog muzeja, što govori da tamo postoji nekakav imperativni radni nalog o obaveznom prisustvu ovakvim kapitalnostima, jer inače niko normalan ne bi došao da u muzeju gleda gajbe uvelog povrća kada u obližnjoj Pekabeti i piljarnici preko puta nje ima daleko više svežeg!

Naravno, muzejski sabirni centar nije mogao a da ne ugosti članice pančevačkog sabirnog centra ocvalih stihoklepaca i rodne ravnopravnosti stihoklepkinja, pa je tako u Muzeju priređena još jedna kapitalna pseudomuzeološka manifestacija koja sa muzejem ima veze u najmanju ruku isto onoliko kao Staljin sa demokratijom. Tako su Pančevci u petak, 16. decembra, u 19 sati, imali retku priliku da prisustvuju predstavljanju zbirke poezije i kratkih priča "Gde je moja kuća" povremene Pančevke Ivanke Radmanović, i to još u Svečanoj sali Narodnog Muzeja.

Tim povodom su, pored ostalih, kulturno uzdizanje uveličali svojim prisustvom, zurlanjem i laprdanjem izvesni Đorđe Marković, dramski umetnik koji je govorio stihoklepanje iz knjige i Nikola Đurica, koji je zurlao na klarinetu a naravno sve je bilo propraćeno nekakvim video uradkom a moderator celog cirkusa bila je izvesna Gordana Vlajić ex Miletić ex Dakić ex Milosavljević, inače stručnjakinja za marketing koji je verovatno naučila u Spectri Bebe Popovića, takođe i sama nekakav stihoklepac u široj javnosti najpoznatija po svom sabirnom centru bivših mlađih muževa i to po sledećem redosledu: najpre se zabavljala sa drugim, da bi se potom udala za prvog koga je prevarila sa drugim koga je prevarila sa trećim, mlađim 12 godina koji je na kraju našao mlađu ženu i ostavio ocvalu pesnikinju sa četvoro dece i tri bivša muža koja je inače svoj treći brak svojedobno prokomentarisala rečima: konačno da barem jednom imam dvoje dece sa istim mužem!

O tome o kakvom se stihoklepanju radi najbolje govori somnabulna izjava same autorke koja je mrtva hladna izjavila: "...Kroz simboliku, slikanje prirode, kroz likove onih koji su minuli, cilj ove knjige je bio da na nesvakidašnji način prikažem fizičko i duhovno okruženje u kome obitavamo, traganja sa kojima se suočavamo, odnos prema prolaznosti života, ljudskoj sudbini..."

Nešto pre početka stihoklepačke večeri, retki okupljeni posetioci imali su priliku da posmatraju neplaniranu dodatnu muzejsku manifestaciju, odnosno performans direktorkinog konzervatora klozeta čučavaca Nebojšu Jeremića kako najpre proviruje i potom se izvlači iza najlona kojim su zaklonjena bočna vrata svečane sale gde je nešto pre toga, zajedno sa nekom starkeljom, dovukao novonapravljene vratnice koje nedostaju kako bi dalje nastavio proizvodnju smrada voska za depilaciju koji nastaje paljenjem stare farbe na raznim vratima Svečane sale kako bi potom strugao hoblovao ista ta vrata na nedavno ishoblovanom parketu!

Tokom svog tzv. konzervatorskog rada na raznim vratima Jeremić je pokazao zavidan stepen slabovidosti jerbo je belu boju pobrkao sa drap pa je nakon mackanja Durlinom postignut navodni autentični izgled! To nikome ni najmanje nije zasmetalo tim pre što je Jeremić u muzeju uglavnom u vreme kada je i nepostojeća direktorka tamo, dakle popodne i uveče! Na žalost, nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da u muzeju priređuje izložbe svaka šuša osim muzejskih kustosa koji to naprosto ne mogu jer ih nema dovoljno! Osim toga prinuđeni su da najveći deo vremena provedu mlateći praznu slamu, odnosno dreždeći po ceo dan ne bi li se neko sažalio da poseti muzej koji zahvaljujući svojoj nesistematizovanoj, odnosno nepostojećoj direktorki BMW Mesicki Svetlani, već četiri godine kasni sa rekonstrukcijom, a isto toliko vremena nema novu stalnu postavku i uređene depoe.

Poslednje tri godine kustosi praktično ne mogu da se bave osnovnom muzejskom delatnošću jer direktorka zamišlja da su svi posetioci retardirani pa ne mogu da pogledaju škrabotinu Miloša Šobajića ili neku drugu svinjariju bez da im neko tumači šta je pisac hteo da kaže. Ali na muzejskoj Fejsbuk strani, vidi se da je najvažnije da se organizuje sistematsko lajkovanje i tarabisanje muzejskih sranja (engleski: hashtag na srpskom je poznat kao taraba). Elem kada se pogleda ko je sve i kako tarabio postove na muzejskom fejsbuku, vidi se da se malo malo pojavi tagovanje sa Fejsbuk strane Muzeji rade koja je očito nepostojećoj direktorki vrhunac muzeologije.

Autorka i te Fejsbuk strane i web stranice muzeja, radi izvesna Tina Kaplani, poznata kao propala studentkinja istorije umetnosti u Beogradu koja za dve školske godine počev od 2006., nije bila u stanju da položi ispite na prvoj godini istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu! Tako je, verovatno misleći da je to mnogo lakše, osnovne studije završila u Italiji na Bolonjskom Univerzitetu na odseku za Očuvanje kulturnog nasleđa, što joj navodno daje za pravo da se predstavlja kao istoričar umetnosti, da bi nakon toga završila master Ekonomija i menadžment umetnosti i kulturnih aktivnosti Univerzitetu Foscari u Veneciji, zbog čega je verovatno umislila da je najpametnija od svih. O tome koliki su njeni muzeološki dometi najbolje govori njena izjava kako se u toku istraživanja za master tezu, verovatno kao velikoj stručnjakinji za muzeologiju javila ideja za pisanje bloga Muzeji rade koji je posvećen muzejima, mada se može provući i poneka priča o nekoj kulturnoj instituciji drugog tipa i kao govori o muzejima, njihovom radu i ulozi u društvu, o radu muzeja, o šansama za njihovo poboljšanje i njihovu integraciju u sistem srpske kulturne politike, kao i turističke ponude. Blog je posvećen u velikoj meri komunikaciji muzeja, naročito na online prostoru. Danas, posete muzeja zavise od njihovog online nastupa, pa se Muzeji rade trudi da daje informacije i konkretne savete za poboljšanje muzeja u digitalnoj komunikaciji. Ovaj blog se ne odnosi samo na kustose i druge osobe zaposlene u muzejima, već i na širu publiku, jer želi da približi muzeje i njihov rad svim ljudima. Naravno, sve ovo predstavlja nečije privatno mišljenje, tim pre jer je najbliži saradnik Tine Kaplani njena sekica Ema Kaplani, takođe muzeološki kapitalac jer kao saradnik za društvene mreže organizuje radionice, putuje, bavi se plesom i pozorištem i još pri tome voli umetnost i muzeje.

Tako da ovaj pseudomuzeološki duo ima muzeološko utemeljenje isto kao hipotetični blog. Kad bi sudovi dozvolili da i neki nadripisar piše blog i soli pamet sudovima šta i kako da rade, takav autor bi verovatno bio momentalno bio osuđen zbog nadripisarstva. E stvari postaju daleko zanimljivije kada se pogleda tvrdnja Tine Kaplani na sajtu Muzeji rade gde ona debelo laže tvrdeći kako je ona jedan od osnivača nevladine organizacije Destination Office koja se bavi organizacijom projekata u oblasti održivog razvoja, zaboravljajući pri tome na činjenicu da ova bizarna nevladina organizacija prema podacima sa APRa ne postoji već više od dve godine te da je u pitanju bila najobičnija preduzetnička radnja što ni najmanje nije zasmetalo nesistematizovanoj direktorki Mesicki BMW Svetlani da istoj isplati 100. 000 dinara za izradu nekakvog SWAT izveštaja koji je navodno nastao na osnovu anketiranja kustosa pančevačkog muzeja koji su redom zatražili sve što je zapravo želela da sprovede sama direktorka.

Tako je u muzeju naveden nedostatak PR stručnjaka pa je dovedena kćerka direktorkine frizerke. Naveden je nedostatak prostora za održavanje radionica pa je tako ceo muzej pretvoren u radionicu i sve u tom stilu.

Naravno, na osnovu ovako "stručne" ekspertize "stručnjakinje" poput Tine Kaplani, koja je onako usput zaljubljena u umetnost i kulturu, veruje u njihov razvoj, veruje i u internet i njegovo povezivanje sa kulturom, muzej je u rekordnom roku pretvoren u birtiju, koja je potom neslavno propala upravo u vreme kada je propala i preduzetnička radnja Destination office, ali je zato u muzej u raznim svojstvima, što stalno zaposlenih, što zaposlenih pod izgovorom pružanja stručnih usluga i sl., dovučena prava ergela kućnih ljubimaca, prijatelja i direktorkinih slugeranja, ukratko "njenih" ljudi koji već tri godine poput boe konstriktora, odnosno udava dužine najmanje 10 metara, guše, dave i gnjave ostale zaposlene u muzeju ne bi li se tako što više uvukli svojoj cenjenoj direktorki pa je tako stepen uvlačenja vremenom progresirao iz supozitorije u rektoskop da bi sada sve preraslo u stepen uvlačenja jednak sondi od 120 santimetara, koja se koristi u bolnicama za duboko klistiranje.

Stoga ni najmanje ne čudi da se ljudi u Muzeju od šikane i maltretiranja razboljevaju od najrazličitijih bolesti, počevši od živčanih pa sve do teških napada epilepsije izazvanih stresom. Sve to nesistematizovanu direktorku ni najmanje ne dotiče, jer je uglavnom nikada nema na poslu a i kada dođe, uglavnom je pod dejstvom nekog dopinga i često baulja po Muzeju.

O tome koliko ona nije svesna svoje besvesti, najbolje pokazuje nedavni događaj kada je telefonom nazvala jednog od najstarijih kustosa derući se na njega ("kada misli da radi nakon bolovanja!"), na šta joj je siroti čovek odgovorio da već nedelju dana radi ali ga zanima gde je ona kada se ne pojavljuje na poslu nakon čega mu je zalupila slušalicu!

U najskorijoj budućnosti može se očekivati repriza nedavnog događaja iz Poljske o kome su pisale sve novine pod naslovom: "Umro od votke, ustao u mrtvačnici, pa se vratio u pab". Možda bi nesistematizovanoj direktorki za zasluge u tamanjenju alkohola uskoro trebalo dodeliti počasni doktorat iz alkoholnih nauka i potom je poslati u neki sabirni centar na odvikavanje. Naravno, tu je izbor veliki. Soba u Kovinu, apartman u Vršcu, rezidencija u Gornjoj Toponici...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane