Natrag

Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (99)

Komesari i metrese u togama

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu. Očigledno je dizala nešto drugo. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Sledeće godine, 2018., biće tačno deset godina od kako je otpočela zvanična reforma pravosuđa u Srbiji. Od tada do danas, stanje je sve gore. Kao da se ide unazad, a ne unapred.

Evropska komisija (EK) je od dolaska Aleksandra Vučića na vlast svake godine zahtevala od Vlade Srbije da reši pitanje donošenja zakona po hitnom postupku i bez javne rasprave, netransparentnosti sudske prakse, neažurnosti pravosuđa, političkog uticaja na nezavisnost pravosuđa i niz drugih problema koje ova vlast ne želi da reši. Takođe, Evropska komisija je više puta dala informaciju o time da je osamdeset odsto zakona u Srbiji doneto po hitnom postupku, što znači bez javne rasprave, opominjući i Savet za borbu protiv korupcije da je dužan da stavlja primedbe, bar u onom delu koji se odnosi na korupciju.

Evropska komisija je u više navrata dobijala iz srpskog pravosuđa anonimne dopise u vezi sa finansijskim sredstvima u kojima piše da je mnogo sudova i tužilaštava bilo u situaciji da im računi budu blokirani. EK konstatuje u jednom od svojih izveštaja da je došlo do provere nekoliko od tih anonimnih dopisa te je konstatovano: "...Ne znamo da li su ti računi bili blokirani zato što vlast nije obezbedila sredstva za funkcionisanje tih sudova i tužilaštava ili su sudovi i tužilaštva zapravo ugovarali određene usluge koje nisu bile potrebne za njihov rad. Nikakvih sankcija i odgovornosti u tom delu nema."

Godine 2010. usvojen je Zakon o izmenama i dopunama zakona o sudijama koji je stvorio mogućnost da se po službenoj dužnosti preispituje izbor sudija. Ali, taj propis je ukinut a da nikad nije primenjen.

Srpsko pravosuđe i tužilaštva su privatna vojska Aleksandra Vučića i njegovog kartela.

Stanje u pravosuđe je takvo da tužioci i sudije nekažnjeno tumače zakon, umesto da ga primenjuju. Sistemom izbora, u kojem se za nosioce javno-tužilačke i sudijske funkcije postavljaju provereni sledbenici SNS-a i kartela, pravosuđe je došlo u poziciju da nosioci sudijskih funkcija mogu nekažnjeno da, tumačeći zakon, dovedu građane u stanje potpune nemogućnosti sudske zaštite svojih prava i sloboda. Vučićev kartel je građanima skoro oduzeo mogućnost sudske zaštite, uvođenjem sudskih taksi, koje građane ograničavaju u traženju zaštite pred sudom.

Prvo su enormno povećane advokatske tarife, koje i advokate dovode u težak položaj, jer samo 3 odsto građana može da plati sastav tužbe 67 hiljada. Sledstveno tome, povećani su i nameti advokatima, kao da naplaćuju svoje usluge po tarifi. Tako je i većina advokata na ivici bede, kao i njihovi klijenti. Da ironija bude veća, oni koji imaju novca mogu da podnose tužbe protiv onih koji nemaju, i da im tako otmu svu imovinu, ako je imaju.

Sudske takse su toliko visoke i nerealne, da ih je Vučićev kartel svesno uveo, da pokori građane. Ako građanin dobije tužbu, čija vrednost je označena na pet miliona dinara, moraće da na tužbu odgovori i odmah da plati sudsku taksu u iznosu od oko 200 hiljada dinara. Ako ne odgovori, doneće se presuda zbog izostanka, ako odgovori, a ne plati taksu, sudija će doneti rešenje o prinudnoj naplati i uputiti ga javnom izvršitelju da je prinudno naplati, uz 5 odsto veći iznos.

Sudovi su toliko revnosni u naplati, tako da je prioritet u radu sudova naplata sudske takse! Tako Vučićev kartel ima na duši desetine hiljada građana kojima privatni izvršitelji plene plate i penzije, koje su mizerne, za naplatu takse za odgovor na tužbu, zatim taksu na presudu, taksu na žalbu, taksu na odgovor na žalbu, taksu na drugostepenu presudu.

Ne postoji nikakav kriterijum da građanin bude oslobođen od plaćanja sudske takse, usled siromaštva, sve je prepušteno sudijama, koje su nemilosrdne u dokazivanju. Primera radi, direktor Luke Novi Sad Aleksandar Milovančev podneo je protiv našeg lista i glavnog urednika više od 40 tužbi. Možete pretpostaviti da iznos takse kojom sudovi ''duže'' urednika zbog podnetih tužbi, zbog odgovora na tužbe, podnete žalbe na presude, prelazi iznos od 3.000.000 dinara! Preostali deo života on mora raditi da bi mu bile naplaćene sudske takse!

Zamenik predsednika Višeg suda u Beogradu Ivan Ilić pismom traži od Milovana Brkića da plati taksu od 590 dinara, plus kaznu od 50 % po podnetom zahtevu za izuzećem sudije Vesne Miljuš. Pismo završava rečenicom "S poštovanjem", što je nezamislivo u komunikaciji sudija i stranaka! Ovaj pristojan čovek smatra da treba da se ponaša u skladu sa građanskom pristojnošču. Pravda proističe iz kulture jednog naroda, kao i kulture onih koji je dele. Veliki broj tužilaca i sudija u Srbiji su najnižeg moralnog svojstva. Većina su bezbožnici, shvativši da nekažnjeno mogu da rasprodaju pravdu, oni više toga ne mogu da se odreknu.

Kada je posle Drugog svetskog rata jedan sudija u Nemačkoj upitao okrivljenog za ubistvo na ulici, da li zna da je ubijanje zabranjeno, on je iznenađeno odgovorio pitanjem - A zašto?!

Ne postoji način da je moguće većinu sudija i tužilaca naterati da se drže zakona ko pijan plota. Oni više ne razmišljaju o ovom događaju na taj način. Priklonili bi se novoj vlasti, smatrajući se pozvanim da joj služe. Većina tužilaca i sudija građane kojima sude, ili ih optužuju, posmatraju kao ološ. Unizni su pred onima koji su na poziciji vlasti, a brutalni prema onima koji nisu ''pod zaštitom''.

Tužilaštva su u još gorem položaju. Ona sprovode istragu i istražne radnje, a da pritom policija može da opstruiše njihov rad. To potvrđuje i slučaj Savamala. Već godinu dana tužilaštvo ne podiže optužnicu protiv odgovornih koji su po mrkloj noći srušili objekte, lišili slobode noćnog čuvara potom ga usmrtili na VMA. Spisak osumnjičenih je poznat tužilaštvu. Zaštitnik građana je u krivičnoj prijavi označio vinovnike, to su učinili i ovlašćeni pojedinci, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova, bolje reći ministar Nebojša Stefanović, odbijaju da dostave Višem tužilaštvu u Beogradu izveštaj o ovom događaju.

Po Vučićevom nalogu tužilaštva su montirala na stotinu procesa. Posebno pred odeljenjem za organizovani kriminal pri Višem sudu u Beogradu. Tužilaštvo za organizovani kriminal je bilo toljaga u Vučićevim rukama. Konačno, Vučićev kraj je na vidiku! Kako u što kraćem roku pravosuđe očistiti od nasilnika, korumpiranih i poludelih tužilaca i sudija. Čim se obori Vučićev zločinački režim, dan kasnije bi Visoki savet sudstva morao da donese odluku o suspenziji predsednika apelacionih sudova (redovnih i privrednih), da se na te pozicije postave provereno nekorumpirane sudije, da se i oni podvrgnu poligrafskom testiranju, da odgovore na pitanja da li su nekada primili mito, da li su donosili odluke da bi prijateljima učinili usluge, ili da li su ih donosili pod pritiskom, ili su hteli da se na taj način preporuče za napredovanje.

Istražitelji Evropske komisije raspolažu sa dosijeima 170 sudija koji su korumpirani, ostrašćeni članovi zločinačkih partija na vlasti. Njih treba odmah suspendovati, izvesti pred sud Visokog saveta sudstva, dati im šansu da ospore navode, većinu njih, sa dokazima, pritvoriti zbog korupcije, a sve osatle sudije staviti na poligraf, s mogućnošću da se brane, da traže retestiranje. Pri tom, poligrafista ne sme da zna ime sudije, ili tužioca, a pre poligrafskog testiranja i njega treba staviti na poligraf, da li je sklon nameštanju izveštaja.

Ovo nisu popularne mere, ali su rezovi neophodni, jer je deljenje pravde gore nego u tursko doba, kada su ih delile paše i subaše.

Istraživači Magazina Tabloid ponudiće 110 ažuriranih dosije tužilaca i sudija, na osnovu kojih je moguće najmanje 90 njih osuditi za korupciju, trgovinu uticajem i kršenjem zakona od strane sudija i tužilaca.

A 1. "...Zato što nam se može!"

Sednica skupštinskog Odbora za pravosuđe, koja se inače sastaje kad joj se hoće i koliko Vođi treba, demonstrirala je svoju moć i pred kraj prošle godine. Tom prilikom, nedostajao je glavni akter (umesto tadašnjeg Ombudsmana Jankovića, sednici je prisustvovao zamenik Ombudsmana), a u drugoj nije bilo teksta. Imali smo gromoglasnu tišinu, odraz višegodišnjeg ignorisanja dva nezavisna državna organa. Odbor, naime, ni posle 17 meseci nije želeo da donese odluku (ne da izabere, već da raspravlja i donese odluku, kakva god ona bila) o predlogu Ombudsmana i Poverenika za informacije od javnog značaja da se za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije izabere Vida Petrović Škero.

Odbor Agencije tri i po godine radi u nepotpunom sastavu. Po isteku mandata prvom sazivu, u aprilu 2013, novinarska udruženja dugo nisu mogla da se dogovore o zajedničkom kandidatu, a potom je u aprilu 2015. istekao mandat kandidatkinji Vlade Srbije vanredno izabranoj 2011. U isto vreme je i Branko Lubarda podneo ostavku zbog odlaska na drugu funkciju.

Kandidat Vlade Srbije izabran je zadivljujućom brzinom: od trenutka kada je Vlada utvrdila predlog, dostavila ga skupštinskom odboru koji se izjasnio i prosledio ga parlamentu koji je u plenumu izabrao profesora Pravnog fakulteta Dragana Mitrovića - prošlo je manje od mesec dana. Sve je urađeno toliko brzo da je profesor Mitrović morao da sačeka još dve nedelje da članici Odbora Agencije iz prethodnog saziva istekne mandat, pre nego što je preuzeo njenu funkciju.

Ubrzo posle toga Odboru za pravosuđe stiže predlog Šabića i Jankovića, tačnije institucija na čijem su čelu, o izboru sudije u penziji Vide Petrović Škero za člana odbora Agencije umesto profesora Lubarde. Škero je pet meseci pre toga dobila priznanje OEBS-a "Ličnost godine" zbog posvećenosti očuvanju nezavisnosti pravosuđa. Odboru je bilo potrebno dva i po meseca da predlog stavi na dnevni red. Ispostavilo se da im je bilo potrebno dva i po meseca posvećenosti pronalaženju formalnog razloga da ne izaberu kandidatkinju Ombudsmana i Poverenika. Šta se, naime, desilo?

Poslanik Vladimir Đukanović i predsednik Odbora Petar Petrović "dobili su informaciju" da je protiv Škero Agencija za borbu protiv korupcije vodila postupak pa, ako je to tačno, ona bi bila "nedostojna" za člana Odbora Agencije. Rasprava je odložena dok ne stigne informacija iz Agencije. To je legitimno pravo Odbora za pravosuđe, ali bilo bi lepo da je nešto slično učinjeno ikada pre i posle, sa bilo kojim kandidatom, za bilo koju funkciju, na bilo kom skupštinskom odboru. Nije da nije bilo prilike. Prethodnog kandidata za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, koga je taj isti Odbor za pravosuđe podržao bez rasprave, grupa kolega optužuje da je plagirao udžbenik. Među onima koji ga optužuju je i jedna bivša članica Odbora Agencije.

Što se tiče Škero, Agencija je ubrzo odgovorila da je njoj izrečena mera upozorenja, a direktorka Agencije je pojasnila da se u konkretnom slučaju nije radilo o neprijavljivanju imovine, već o zakašnjenju i da izrečena mera nije prepreka za izbor na funkciju . Samo u 2014. Agencija je izrekla više od 650 mera upozorenja funkcionerima na svim nivoima vlasti, među kojima su i četiri ministra, državni sekretari, narodni poslanici, sudije, direktori javnih preduzeća... Svi su oni dostojni svojih funkcija.

Dve nedelje kasnije, u julu 2015, izbor Škero je, garniran informacijama i mišljenjem Agencije, ponovo na dnevnom redu, ali Vladimir Đukanović sada traži odlaganje za neku od narednih sednica jer mu je "potrebno vreme da se upozna sa predlogom". Od tada je održana još 21 sednica, održani su i izbori, ponovo je Petar Petrović izabran za predsednika, a Vladimir Đukanović za člana Odbora za pravosuđe, ali se o predlogu Poverenika i Ombudsmana nije raspravljalo. Odbor Agencije sve vreme radi sa 7 umesto sa 9 članova, pa tako na primer nije bilo većine za odlučivanje po žalbi ministra pravde na odluku direktorke kojom je predloženo njegovo razrešenje, a bilo je većine za odluku kojom je ublažena kazna Gašiću za kršenje zakona u vreme dok je bio gradonačelnik Kruševca i delio novac medijima u vlasništvu svoje porodice. A i zašto kvariti idiličnu sliku. Istrajnost skupštinskog odbora u nameri da ništa ne menja u Odboru Agencije nije mogla da pokoleba ni kandidatura Živojina Rakočevića u avgustu 2015. Novinarska udruženja su se posle dve godine dogovorila i predložila zajedničkog kandidata, ali kao da je i Rakočević bio "koletaralna žrtva" odlučnosti da se Škero, Šabić i Janković drže na ledu.

Novi saziv parlamenta je pokazao da manja moć - smanjen broj poslanika vladajuće partije i vladajuće većine - ne znači i manje bahatosti. U utorak 20. septembra, nekako prigodno, uz razmatranje godišnjeg izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije za 2015. godinu, na dnevni red je stavljen i predlog za izbor Rakočevića. Prigodno, jer se u tom izveštaju, podnetom još u martu, Skupština poziva da izabere nedostajuće članove Odbora Agencije.

Kandidat je izabran, a da niko nije postavio pitanje šta je sa drugom kandidatkinjom: ni novinari, ni pozicioni ni opozicioni poslanici - samo je direktorka Agencije iz izveštaja citirala potrebu da se izaberu (neimenovani) nedostajući članovi. Narednog dana novinari su se setili, pitali Petrovića i saznali da će Poverenik i Ombudsman "verovatno" morati ponovo da podnesu predlog, jer je ovo "novi skupštinski saziv". Nije pojasnio zašto se državni organi ponižavaju zbog neažurnosti odbora na čijem je čelu Petrović bio i u prethodnom sazivu. A još manje kako to da novinarska udruženja nisu morala da ponavljaju svoj predlog pred tim istim odborom. Pa je njihov kandidat izabran samo dan ranije. Novinari nisu pitali. Možda bi odgovor bio "zato što nam se može!".

A 2. Komesar u togi

Koliko pojedine sudije sebe smatraju zaštitnicima poretka i suzbijača pokazuje i slučaj sudije Višeg suda u Beogradu Radmile Radić. Gospođa Radmila je priprosta žena. Udata je za Miroslava Radića, bivšeg oficira JNA, koga je haški tribunal optužio za najteže ratne zločine u Vukovaru. Kapetan je nakon rata napustio službu, baveći se pijačnom trgovinom, a njegova supruga je izabrana za sudiju Prvog opštinskog suda, kao kadar tadašnje partije na vlasti.

Danas je ona rukovodilac odeljenja u Višem sudu u Beogradu. Ponša se kao šef ideološke komisije, i maltretira sudije, daje im naloge kako da presuđuju. Nadređeni njenom mužu i saborac, Veselin Šljivančanin, izjavio je pre mesec dana da je Vučić za njega svetac! Njegov zamenik Radić se nije oglasio jer ga je haški tribunal oglasio duševno bolesnim i nesposobnim za suđenje. Oni koji ga poznaju opisuju ga kao pristojnog čoveka, koji je, na kraju, napustio oficirsku službu, shvativši šta je sve morao da radi.

Sudija Radmila Radić se oblači u skupe crvene komplete i veruje da je ovlašćena da proganja građane, ako proceni da nisu odani poretku. Grozi se na sve one koji ne arlauču u znak podrške Aleksandru Vučiću. Njoj ne smeta da živi od nesreće koju nanosi građanima. Nemilosrdna je prema onima koji ne mogu da joj se suprotstave.

A 3. Srpski zatvori, kao koncentracioni logori

U noći 27. na 28. decembar 2016. u pritvoru Okružnog zatvora u Smederevu, ubio se Petar Simić. Njegov rođeni brat, Duško Simić, tvrdi da Petar nije mogao više da izdrži torturu kojoj je bio izložen i da je izlaz potražio u smrti.

I sam Dušan je u zatvoru u Smederevu preživeo golgotu. Kako boluje od stomačnih problema, tražio je da ga odvedu lekaru, ali umesto toga je od stražara dobio batine. Kada je uspeo da stigne do doktora dobio je samo lekove za spavanje i smirenje, ali ne i za bolest od koje boluje.

Dušan je, za sada, imao nešto više sreće od svog pokojnog brata, jer je još u životu iako je i on pokušao samoubistvo - progutao je kašiku, nakon čega je prebačen u Zatvorsku bolnicu u Beogradu gde ima bolji tretman od onoga u Smederevu.

Sličnu sudbini kao Dušan imao je i Saša Radulović u zatvoru u Somboru. Njega je prvo fizički napao stražar Milan Nenadić koji ga je gurnuo na vrata, pa je Saša udario u kvaku na vratima, i to leđima, baš u predelu gde je imao geler, što je kod njega danima kasnije izazivalo nesnosne bolove.

Uprkos ovim povredama, osuđenik je pristao da postane pomoćnik zatvorskog ložača, smatrajući da je to lakše radno mesto od onog koje je do tada imao. Kada je nekoliko dana kasnije ložač otišao na vikend, Saša je ostao da radi sam. Kontejner za odlaganje pepela udaljen je od ložionice oko 300 metara i tu udaljenost ovaj osuđenik sa povredom leđa nije mogao da pređe sa kantama u rukama, pa je tražio da bude oslobođen ove dužnosti. Poslat na lakše radno mesto, morao je da istrpi grdnju stražara Ognjenovića što je tražio posao u skladu sa svojim zdravstvenim mogućnostima, da bi mu konačno pomenuti stražar i vaspitač Jovanović ponudili da bude oslobođen posla, ali da mu se oduzmu privilegije koje je do tada imao, a koje je stekao pristojnim ponašanjem u skladu sa kućnim redom.

Za zaposlene u zatvorima u Srbiji, očigledno je bolest osuđenika prekršaj kućnog reda zbog čega se bolesni prebijaju i kažnjavaju na druge načine.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane