Natrag

Povodom

Nakon tragedije u Tehničko remontnom zavodu u Kragujevcu

Čekajući rikošet

Od kako je preuzeo svu vlast u Srbiji, odlazeći vlastodržac vrši zastrašujući pritisak na srpske fabrike oružja, municije i vojne opreme kako bi došao što brže do arapskih dolara. Njegove "poslove" životima plaćaju zaposleni u vojnoj industriji. Nakon više eksplozija i stradanja zaposlenih u takozvanoj namenskoj proizvodnji, poslednja tragedija u Kragujevcu, samo je najava novih nesreća, jer je diktator najavio da će ove, 2017. godine, izvoz iz srpskih vojnih fabrika biti udvostručen. Po cenu novih eksplozija, izginuća i strahota za koje, kao i ranije, niko neće odgovarati

M. Grabež

Dve velike eksplozije koje su se desile 28. februara ove godine, oko 13.45 časova, u Tehničko remontnom zavodu u Kragujevcu, kada je eksplodirao magacin A 28 u kome je bila velika količina tromblonskih mina i drugih vrsta municije, odnele su najmanje četiri ljudska života, a teško povredile i trajno traumatizovale najmanje sedamdeset osoba zaposlenih u namenskoj proizvodnji.

Ovaj tragični događaj, izveo je veliki broj Kragujevčana na ulice, a porodice i prijatelji nastradalih okupili su se u velikom broju ispred Kliničko bolničkog centra i u blizini Tehničko remontnog zavoda. Nijedan medij u Srbiji o izlasku ovih ljudi na ulice nije izvestio. Radio televizija Srbije je satima davala brojne dezinformacije. Ni predsednik Vlade ni predsednik Republike nisu izjavili saučešće porodicama stradalih (Vučić se seti dva dana kasnije da to uradi, ali samo porodici poginulog potpukovnika Vojske Srbije, Miroslava Perišića), dan žalosti nije proglašen u Republici Srbiji nego samo u Kragujevcu čiji gradonačelnik se nije pojavljivao niti davao bilo kakve izjave, a ministar odbrane je "formirao komisiju" i poslao dronove da "nadgledju" evakuaciju 70 potpuno izbezumljenih radnika Tehničko remontnog zavoda. Za trojicu poginulih, ministar odbrane Zoran Đorđević je dva dana tvrdio njihovim porodicama da su "pod zemljom ali imaju kontak sa njima". Trećeg dana su našli njihove ostatke na mestu tragedje.

Bila je ovo još jedna u nizu stravičnih eksplozija koje se poslednjih nekoliko godina dešavaju u srpskim fabrikama vojne opreme i naoružanja. U međuvremenu niko nikada nije pozvan na odgovornost zbog izgubljenih života i ogromne materijalne štete, niti je bilo ko od nadležnih ponudio ostavku na svoju funkciju a javnost nije uspela da sazna sve detalje tih tragedija i njene prave uzroke. Kako za eksploziju u fabrici "Sloboda" u Čačku, tako i za sve druge, počevši od one u fabrici ''Milan Blagojević'' u Lučanima i u valjevskom "Krušiku", pa preko četiri snažne eksplozije u barutnom odeljenju namenske industrije ''Prvi partizan'' u Užicu, gde je poginulo sedmoro radnika, a 13 je bilo povređeno, do tragedije u u vojnom magacinu kasarne ''7. jul'' u Paraćinu kad su povređene 22 osobe, te čestih nesreća u fabrici "Iskra" u Bariču ili u fabrici "Grmeč" koja je u svojoj skorijoj prošlosti više puta odnosila ljudske živote.

Istog dana, dok se tragedija u Kragujevcu još dešavala, Vučićeve "Večernje Novosti" objavile su naslov: "Nova zapošljavanja, sve fabrike namenske posluju pozitivno, moguć strani kapital" ispod koga ministar odbrane Zoran Đorđević kaže: "...Sve fabrike namenske industrije posluju pozitivno, izmiruju redovno obaveze prema državi. Novi Zakon o proizvodnji naoružanja i vojne opreme omogući će stranom kapitalu da uđe u našu namensku industriju...".

Da bi bilo jasnije otkud ovolike tragedije u takozvanoj namenskoj proizvodnji, treba reći da ni režimski papagaj, kakav je Đorđević, ne govori na pamet, nego mu je Vođa dao zadatak da "pokrije" medije lažnim optimizmom o lakoj zaradi u vojnoj industriji. A, Srbija, nit ima dovoljno stručnog i obučenog kadra za taj poduhvat niti je bezbedna u bilo kom pogledu za tako ambiciozne težnje. Sajam naoružnja i vojne opreme Ideks 2017. u Abu Dabiju, na kome je srpska namenska industrija potpisala više miliona dolara vredne ugovore, govore o drskosti i megalomaniji Aleksandra Vučića, koji hoće brzu zaradu, po cenu ljudskih života. Naime, vrhu upravljačkih bordova su sve sami nestručni ljudi, dovedeni iz Srpske napredne stranke ili iz krugova bliskih njoj, koji su potpuni diletanti za ovako delikatan i odgovoran posao. Tragedije koje se već godinama dešavaju u srpskim vojnim fabrikama, slika su potpunog očaja u kome se nalazi kompletna vojna infrastrukruta, razapeta između kriminalnih apetita Aleksandra Vučića i lažne vojne neutralnosti.

Brzina kojom Vučić hoće pare je dovela zaposlene u vojnim fabrikama da svakog dana odlaze na posao kao da im je poslednji. Mnogima je na žalost tako i bilo. Početkom ove godine, u Abu Dabiju je potpisan ugovor od oko 21 miliona dolara za artiljerijske rakete, započeti su pregovori radi zaključivanja novih ugovora za isporuku proizvoda vrednosti od oko 100 miliona dolara, primljen je poziv za isporuku haubice 155mm NORA radi ispitivanja u pustinjskim uslovima, započeti su pregovori za transfer tehnologije Trajala za proizvodnju pirotehničkih elemenata i neubojnih sredstava...Ukratko, srpska namenska proizvodnja intenzivno radi za arapska tržišta zajedno sa srodnim proizvođačima takozvane zapadne alijanse (uglavnom zemlje NATO pakta). Osim Jugoimporta SDPR, u posao za arapske kupce "upregnuti" su HK Krušik, PPT Namenska, kragujevačka Zastava, čačanska Sloboda, Senzori Infiz, Trajal, EDePro...

Evidentna je Vučićeva namere da gurne fabrike naoružanja i vojne opreme u privatne ruke. Kako drukčije tumačiti njegovu frazu o "konverziji dugova" namenske proizvodnje. Nije teško zaključiti i kome bi odlazeći Vođa (pro)dao svu vojnu industriju. Opet su tu kupci iz Ujedinjenih Arapskih Emirata raspoloženi da nešto dobiju na poklon. Ta feudalna familija je više puta pokazala kakav je srpski "prijatelj", finansirajući stvaranje buduće vojske samoproglašenog Kosova i vršeći preprodaju srpske municije i naoružanja raznim "umerenim opozicijama" u Siriji, pa i kupcima koji su kod njih kupovali oružje za potrebe takozvane Islamske države.

Gledajući šta stvarno Vučić hoće od vojno-industrijskog kompleksa (još od vremena kad je, na nesreću, bio ministar odbrane, pa sve do danas), može se slobodno reći da je taj čovek opasan po nacionalnu bezbednost.

Do sada je na čuđenje predstavnika 40 zemalja koje se često pojavljuju na sajmovima vojne opreme i naoružanja, nudio najfantastičnije uslove, najjeftiniju radnu snagu, najbrže rokove, najsposobnije inženjere, najbolju raketnu tehniku, najbolja oklopna vozila, najbolje bespilotne letilice...Sve, šta god mu je palo na pamet i to po ceni koja je niža od najniže ponuđene! Svakome, ko god ga je makar jednom čuo i video, jasno da je reč o čoveku koji nije poslovno sposoban i ne bi smeo da upravlja ni portirnicom u mesnoj zajednici. A, on komanduje i vojskom i vojnim fabrikama i državom! Čudo je da do sada nije izginulo na stotine ljudi u namenskoj proizvodnji, s obzirom na nestručna rukovodstva, manijakalne Vođine prohteve i nemoguće rokove.

Vučić se javno hvali kako je jedan od bitnih segmenata za razvoj ekonomije u Srbiji razvoj namenske industrije, a njegov ministar Đorđević i ministrov v.d. pomoćnik za materijalne resurse, izvesni Nenad Miloradović, najavljuje kako će baš ove godine biti zaposleno, ni manje ni više nego 804 radnika! Zvanični podaci govore da je 2016. godine srpska namenska industrija završila sa 483 miliona dolara izvoza, da je 2012. godine izvoz bio 153 miliona, a da su planovi za 2017. godinu da izvoz naoružanja i opreme bude oko 510 miliona dolara! Ali, Vučić hoće još 20 odsto i na tu cifru. Po cenu novih eksplozija, izginuća i strahote u takozvanoj namenskoj industriji.

Mnogo pre ovogodišnje tragedije u Tehničko remontnom zavodu u Kragujevcu, u vreme dok se razvaljena Libija sa četiri različite vlade ponovo naoružavala, jedna od proameričkih frakcija, pojavila se u Srbiji, u Kragujevcu, kako bi ugovorili uvoz Zastavinog oružja u tu zemlju. Libijcima je preko dve zapadne diplomatske službe u Beogradu, omogućeno da provere tehničko-taktičke osobine i streljačke karakteristike, odnosno ukupan kvalitet Zastavinog pešadijskog naoružanja. U Libiju je iz Srbije već bilo izvezeno nekoliko kontingenata puškomitraljeza i drugog oružja, u vrednosti od više miliona dolara. Na red je došao ugovor težak 100 miliona dolara za pešadijsko naoružanje i opremu.

Te, 2014. godine, posredstvom jednog američkog poslovnog partnera, ugovoren je i izvoz poluatomatskih i malokalibarskih pušaka u SAD, u vrednosti od 18 miliona dolara. Bio je "probni balon" kako bi i preko nekih drugih američkih posrednika došlo do izvoza bacača granata iz Srbije, u zemlje Bliskog istoka, Iraka, Avganistana i zemalja severne Afrike. Kako tada, tako i danas. Već skoro pet godina, Vučić vrši zastrašujući pritisak na srpske fabrike oružja, municije i vojne opreme kako bi došao što brže do arapskih dolara. Njegove "poslove" životima plaćaju zaposleni u vojnoj industriji. I na Istoku i na Zapadu, dobro su poznati njegovi motivi. Ali, došlo je vreme da se njegovo divljanje zaustavi. I u Moskvi i u Vašingtonu se slažu oko jedne bitne stvari, a to je kontrola prometa oružja u islamskim zemljama. I to će staviti tačku na njegove bolesne ambicije. A. izgubljene živote i milionske materijalne štete, ne može niko da nadoknadi. Njemu, ipak, ne gine suđenje. Zemaljsko ili nebesko.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane