Natrag

Italija

Ko je novi italijanski premijer Paolo Đentiloni i ko su opasni globalistički klanovi u Rimu

Posmrtna zvona atlantističke pete kolone

Koja sila stoji iza Evropske unije i koje su njene vrednosti? Kakve su sličnosti između transnacionalnih radikala i radikalskih populista te između liberalno-demokratskih stranaka Rusije i Srbije? Kako i zašto nacionalne vlade finansiraju gej-klubove i radio stanice stranaka koje otvoreno zagovaraju incest i pedofiliju? Ko je najviše uradio na evrointegracijama Srbije i ko je novi premijer Italije? Ko su klovnovi i cirkuzanti atomskog NATO cirkusa"slobodnih izbora"?

Miloš Radović

Još jedan skandal trese Italiju, državu atlantističke transverzalne političke kaste, koja prkosi referendumu svojih građana i održava na vlasti najekstremnije liberalne levičare i natovce. Umesto "Mister Bina" (Matea Rencija), istrošenog roba bankarskog kartela i soroševca koji je neuspešno balansirao između antiruskih sankcija, pomoći ukrajinskoj hunti i umerenom sirijskom islamo-nacizmu, predsednik države Serđo Matarela (inače Sicilijanac) je sasvim arbitrarno imenovao za predsednika vlade Italije Paola Đentilonija, trockistu još ostrašćenije biografije. Radi se o osobi koja je, genijalno i dalekovido, a sa funkcije ministra spoljnih poslova i otvoreno lobirala za Hilari Klinton i mešala se u unutrašnju politiku SAD, nazivajući Donalda Trampa "opasnim" i mlatarujući svežnjevima zelembaća italijanskih poreskih obveznika, tražila da se barem uslika sa budućom predsednicom Amerike. Stvari su po ovog pomodarskog levičara i antibregzitovca (koji nikada u životu ništa ozbiljnije nije radio) otišle u neželjenom pravcu, ali je njega samog sudbina izabrala za premijera Italije!

Ovaj ambijentalistički politikant i preletač plemićkog porekla je još devedesetih godina prošlog veka nanjušio pravu stranu i napustio stranku Proleterske Demokratije Marija Kapane (siromašne „kolibe" u prevodu), te prišao mnogo imućnijim rokfelersko-rotšildovskim ambijentalistima (eugenetičarima) partije Zelenih - privatne sekte Kiko Teste (na srpskom „glava"), aparatčika koji mu je pomogao da postane direktor časopisa „Nova Ekologija".

Nešto kasnije će ga ovaj „značajni" novinarski angažman na definitivnom uništenju italijanskih strateških atomskih potencijala katapultirati ka mnogo uticajnijem mestu portparola a zatim i gradskog odbornika Rima tokom mandata Franćeska Rutelija(„podriguša" mu je prezime u slobodnom prevodu). Ruteli, tajanstveni eksponent dvoprocentne Radikalne partije skandaloznog pedera Marka Panele (koji je uveo u nacionalni parlament Italije porno glumicu mađarskog porekla, Ilonu Staler zvanu Ćićolina), na volšebni način je uspeo da postane gradonačelnik prestonice koja je oduvek slovila kao najtvrđe fašističko uporište. Seća li se neko slučaja moćne Sarajke, Radmile Hrustanović, postmajdanskog gradonačelnika Beograda i eksponenta Građanskog Saveza (tzv. kombi stranke)? Ali, lako je biti general posle bitke...

No, devedesetih godina prošlog veka u pitanju je bio ogromni priliv novca u Rim radi proslave takozvanog „Jubileja"-obeležavanju dve hiljade godina hrišćanstva u prestonici papstva, a u organizaciji gradskih vlasti koje je zastupao Paolo Đentiloni, i tokao odbornik zadužen zatrošenje novca na proslavu Jubileja imasovni turizam povodom ovog obeležavanja hiljadugodišnjice.Odnosi između ultrasekularnih gradskih zvaničnika i već dementnog Karola Kac Vojtile su bili sasvim srdačni a pojavio se i neizbežni Bil Klinton sa iskeženom gospođom. Sve je tada izgledalo naročito svečano, slavila se smrt Sovjetskog Saveza i bombardovanje Beograda...Novac je tekao potocima,evro je bio u najavi a Kule Bliznakinje su noću obasjavale Njujork...

Nego,odradivši ovaj zadatak stvaranja ogromne crne rupe u budžetu Rima(danas je nagomilani deficit grada „svega" oko 14 milijardi evra), "zeleni" ambijentalista Paolo Đentiloni se baca na nacionalnu političku scenu i postaje poslanik već 2001. godine, dok 2002. godine on „niče" kao jedan od osnivača (zajedno sa neizbežnim Rutelijem) misteriozne Margerita stranke (stranke bela rada, kamilica), sekte prepune moćnih igrača sa debelom finansijskom zaleđinom (tu su Polito, budući premijer Enriko Leta, Treu, budući šef države Serđo Matarela, Marini, Bindi, Parizi, Fioroni, Santagata), a koja će se kasnije ujediniti sa Demokratama i sa Maslinom(Olivom) Romana Prodija, pokretom budućeg premijera (a inače jednog od direktora Goldman Saks-a i čoveka moćnih veza).

Što se Paola Đentilonija tiče, on je od 2005. do 2006. godine na čelu skupštinskog komiteta za nadzor nad RAI ( Radio Televizija Italije), te već 2006. godine postaje Ministar za telekomunikacije u novoj vladi Romana Prodija. Ko se još priseća meteorskog uspona Sarajlije, Borisa Tadića, sina predsednika Udruženja srpsko-jevrejskog prijateljstva? Ali, vratimo se Đentiloniju...

Paolo Đentiloni lepršavo preleće i naredne, 2007. godine, kada se javlja kao jedan od 45 saosnivača nove Demokratske stranke(PiDi,PD), partije koja je objedinila frakciju Kamilice sa starim Demokratama Levice.

Svi igrači Kamilice, koja je prethodno imala potpuno beznačajnu izbornu podršku i rejting, su „namireni" najznačajnijim stranačkim i, nešto kasnije, ministarskim funkcijama, potpuno nesrazmerno njihovom mizernom intelektualnom, ideološkom i glasačkom potencijalu. Tako, politički mađioničar Đentiloni, koristi Demokratsku stranku kao lansirnu rampu 2008. kao i 2013. godine, kada biva kandidovan i ponovo izabran u italijanski parlament, na listi „levice" krupnog kapitala i strateških privatizacija. Ponovo kainovski izdaje vlastitog političkog oca Luiđija Bersanija 2013. godine, platealno mu zabadajući nož u leđa i okrećući se pobedničkoj frakciji Matea Rencija, bivšeg gradonačelnika Firence i budućeg premijera.

I tada je mnogo novca bilo u opticaju i tražila se potpuna blerovska transformacija Pidi stranke u antirusku i antipersijsku NATO partiju rata, uz kriminalnu trgovinu oružjem i razularenu pljačku već dobrano osiromašenih i sluđenih građana.

U tom smeru, još 2003. godine Italija je bila prinuđena da ustanovi UNAR (nacionalnu agenciju protiv rasne diskriminacije) pri samoj vladi, a već posle nekoliko godina omražena ministarka rada Elza Fornero („ubica penzionera")je proširila nadležnosti UNAR-a i na vazda ugroženu LGBT(lezbo, gej, biseks, trans) populaciju.

Pobogu, pa bile su u pitanju suštinske vrednosti same Evropske Unije jer je Italija već decenijama sa 20 miliona evra godišnje finansirala radikalski "Radio Radikale" Eme Bonino i Marka Panele, ostrašćeno glasilo srborusomrzaca, zagovornika abortusa, terorističke UČK i "slobodne Sirije" (čitaj Islamske države", Tibeta i samoproglašene nadridržave na Kosovu, te pražnjenja zatvora i ludnica, potpune legalizacije svih droga i svake pornografije, depenalizacije incesta i pedofilije.

Ova atlantistička i cionistička centrala i kloaka, bez ikakve izborne podrške, neprestano je decenijama diktirala i trovala italijanske političke teme - od skandaloznog uvođenja razvoda braka, abortusa, zakona 180 (kada su hiljade najtežih duševnih bolesnika puštene na ulicu), javnog rasturanja droge, eutanazije beba i odraslih, kućnog abortusa (bivša ministarka Bonino je, po sopstvenom priznanju, izvršila oko 11.000 čedomorstava po kućama, koristeći pumpu za bicikl!), nametanja pornografije i razvrata u javnosti(slučaj Ćićolina), podrške mafiji, kriminalu i terorizmu pa sve do nezamislive antiklerikalne propagande rodoskrvnuća i pedofilije. Samo prividno, postoji istovetnost po imenu a različitost u političkim principima sa SRS Sarajlije Vojislava Šešelja, jer obe stranke naširoko promovišu šuplji populizam i hedonističku demagogiju, političku pornografiju i mržnju prema slobodi, nemoral i primitivnu bahatost, republikanstvo kao i istorijsku radikalsku averziju prema hrišćanskoj monarhiji (u koju spada i rusko Samodržavlje).

Tako da je sasvim lako razumeti kako i zašto je stranka haškog sužnja iznedrila takve fanatične rusofile i velike pravoslavce poput Jadranke Joksimović, Maje Gojković, Jorgovanke Tabaković, Aleksandra Vučića ili Tomislava Nikolića. Još zabavnije, valja se podsetiti i da LDPR Žirinovskog i LDP Čedomira Jovanovića dele istovetni naziv ali imaju mnogo sličnosti i sa radikalima svih fela : jakobinsko republikanstvo, antiklerikalizam, klovnovski kult ličnosti, odsustvo lojalnosti, demagoška i brutalna retorika, lov u mutnom, konzumizam, lascivnost i averziju prema legalnosti koja se često graniči sa prestupništvom. Ali vratimo se Italiji...

Dakle, politički oceubica i čovek bez posebnih kompetencija, Paolo Đentiloni biva postavljen 31.10.2014. godine na mesto Ministra spoljnih poslova republike Italije u vladi premijera Matea Rencija! Ovo je odjeknulo kao autentična bomba jer gospodin Đentiloni nije znao apsolutno ništa o međunarodnoj diplomatiji i zaseo je na upražnjeno mesto još goluždravije gospođe Mogerini, koja je ekspresno odletela ka Briselu. I desilo se ono što su mnogi podozrevali...

Prvi veliki skandal Paolo Đentiloni je izazvao 13.02.2015. kada je izjavio da će Italija "...ukoliko bude potrebe, ratovati protiv islamske države jer italijanska vlada ne sme da dozvoli prisustvo aktivnih terorista na samo par sati brodom od italijanskih obala". Već sutradan je on lično primio pretnje smrću od islamista, a 11. jula iste godine eksplodirala je bomba ispred italijanskog konzulata u Kairu, izazvavši smrt jedne i teško ranjavanje još četiri osobe.

Gubitak tuđih života hrabrog ministra nije nimalo pokolebao i on je zaoštrio retoriku, izjavivši kako niko neće „uspeti da zastraši Italiju, i mi ćemo se i dalje boriti protiv terorizma!".

Treba objasniti čitaocima da u Italiji hapse policajce i karabinjere ukoliko pucaju na naoružane razbojnike, a u nekadašnjim vojnim objektima sada uživaju tamnoputi „migranti" koji nekažnjeno siluju i diluju "supstance"...Policijska vozila nemaju gorivo, a reformisana natovska vojskica Italije je u "misijama" širom sveta: Kosovo, Irak, Liban, Somalija, Avganistan...A, hoće li uskoro "mirovati" i u Litvaniji, Letoniji, Poljskoj, Estoniji, Ukrajini,zajedno sa „vojskom" Srbije i Kosova?

Sve zavisi od odluke vrhovnih komandanata-natovca Matarele i "proruskog" predsednika Tomislava Nikolića koji je, doduše, oštro zapretio albansko-natovskoj vrhuški iz Bondstil-lenda. Ipak, predviđam veliki pomak u evroatlantskom "dijalogu" i veliki geografski zaokret prema Rusiji (ali sa uperenim mauzerima)...

Šalu na stranu, vratimo se diplomati Đentiloniju i njegovim pretnjama praznom puškom. On je već u decembru 2014. godine bio primoran da se suoči sa verovatno isceniranom otmicom dve tobožnje italijanske humanitarke (Grete Rameli i VaneseMarculo), koje su navodno oteli sirijski pobunjenici u Alepu, tražeći tričavih 12 miliona dolara za otkup. Na legitimna pitanja novinara posleoslobađanja nagojenih i preplanulih devojaka iz konforne „tamnice" u Siriji , gosp. Đentiloni je bedno mucao i izbegavao da potvrdi koliko je tačno novca iz budžeta Italije isplaćeno islamističkim glavosečama.

Većina građana je bila opravdano revoltirana ovom prljavom operacijom službi i smatrali su da se radilo o čistoj korupciji i izgovoru za nametnuto finansiranje međunarodnog terorizma. Takođe je ovim plaćanjem otkupnine ugrožena bezbednost miliona italijanskih radnika širom sveta, posebno u islamskim zemljama. Paolo Đentiloni tada nije podneo ostavku, iako su njegovu glavu tražile sve opozicione stranke. Valjda su Hilari i njeni pajtaši opasnije gazde od Ćićoline i italijanskog parlamenta? A i koga je briga za obične građane širom planete, kao i za njihov novac?

Tako, tehničar Đovani Loporto biva ubijen u Avganistanu, kada ga je razneo jedan američki dron. Vest nije previše razjarila prostitutke italijanske soroš-štampe i sve se završilo sa par kratkih komemoracija porodice.

Fausto Piano i Salvatore Faila, tehničari na radu u Libiji su ubijeni u gradu Sabrat, kada je brutalno izvedena američka akcija prekinula mukotrpne pregovore sa otmičarima. Nikom ništa, događalo se to i Srbima pa su preplaćeni baroni italijanskog mejnstrim novinarstva uglavnom prećutali ovaj "hepening".

Međutim, 26. januara 2016. godine, u Kairu nestaje Đulio Ređeni, mladi italijanski doktorant sa Kembridža koga su Englezi poslali u osinjak kako bi "istraživao" i predlagao za finasiranje "nezavisne egipatske sindikate", koje kontrolišu zabranjeni islamisti. Jadni i naivni momak biva pronađen iskasapljen nekoliko dana kasnije, na jednom od đubrišta Kaira. Prljava i podmukla igra engleske službe imala je za cilj prekid diplomatskih odnosa između dve sredozemne i tradicionalno prijateljske zemlje (Egipta, Al Sisija i Italije), kako bi Britiš Petroleum (BP), preoteo ENI-ju (italijanskom Gaspromu) posao stoleća -ogromna nalazišta gasa Zohr pri koncesiji Šoruk (procenjena na preko 850 milijardi kubnih metara gasa). Italija je već izgubila naftna polja Libije, i bilo joj je nasušno potrebno strateško partnerstvo sa Egiptom radi stabilizovanja situacije u samoj Libiji, a to se moglo postići samo putem osovine Al Sisi-general Haftar-Italija.

Ovoj likvidaciji Ređenija se tada daje neviđeni medijski prostor i sve atlantističke pete kolone u Italiji se aktiviraju: vrište „Republika", „Korijere" ," Manifesto", razni nevladini dušebrižnici traže momentalni prekid diplomatskih odnosa sa nehumanim egipatskim „diktatorom" i najvažnije, traži se povlačenje ENI-ja iz koncesije Šoruk. Pod ministarskom palicom Đentilonija, Italija opoziva ambasadora iz Kaira i raskida saradnju sa Al Sisijem i libijskim generalom Haftarom, usmeravajući se na nebitnog Fajeza Al Seraja.

Bogu hvala, Eni ipak potpisuje ugovor sa Egiptom, ali je prinuđen da ustupi kvotu od 30 procenata ruskom Rosnjeftu (sa kojim je ENI zajedno radio i u Libiji na nalazištu Elefant, a pre ubistva Gadafija). Ipak, francuske kompanije uspevaju da ENI-ju otrgnu više itekako interesantnih koncesija sa Egiptom. Italijanski general kontraobaveštajne službe Mario Mori je naknadno izjavio da je nesrećni "korisni idiot" Đulio Ređeni najverovatnije vrbovan od strane Engleza i poslat u Egipat da umre zarad zakulisnih ciljeva engleske službe.

Paolo Đentiloni nije ni okom trepnuo na ovaj isfabrikovani skandal i novo ubistvo italijanskih građana. Samo je strpljivo čekao svoju priliku, koja se i ukazala nakon što su zombirani italijanski glasači konačno rekli veliko „NE" Rencijevom referendumu kojim je on lukavo nameravao ukinuti poslednji privid demokratije u državi. Zaprepašćeni i gnevni, Italijani nisu mogli ni u snu da pomisle da će se predsednik Serđo Matarela (stari drugar Đentilonija iz Margerita stranke) usuditi da poveri mandat premijera samom Paolu Đentiloniju, najproblematičnijem i najmanje kompetentnom ministru prethodne, Rencijeve vlade! Ovo je bila prava objava rata pobesnelom italijanskom narodu, a izgovor je bio kako nova prelazna vlada mora da dobro „pripremi novi izborni zakon", dok su jedine proruske i antiratne stranke (Severna Liga i Pokret pet zvezdica) demonstrativno napustile parlament i senat tokom izglasavanja poverenja vladi. Nema ništa od novih izbora, lipši magarče do zelene trave!

Još gore, za jednu od najvažnijih funkcija u državi, Đentiloni potvrđuje Benedeta Delavedovu (Blažu Udovičkog, na srpskom), starog kadra i „posinka"sada već crknutog pederasta Marka Panele (a koji je sahranjen uz najviše državne počasti i krivično "čist").Što se samog Delavedove tiče, radi se o osobi koja je menjala političke partije kao što se menjaju čarape i koja je infiltracijom uspela da definitivno sahrani nekada suverenu italijansku desnicu Nacionalnog Saveza Đanfranka Finija. Osim toga, ovaj moćni zakulisni igrač i senator, koji je potvrđen za podsekretara Ministarstva spoljnih poslova Italije,otvoreno se hvali kako je najzaslužniji za dosadašnji napredak u „procesu evrointegracija" Srbije i osnivač je novog transverzalnog pokreta protiv suverenih država - Forca Europa! Bivši dugogodišnji partijski blagajnik lidera radikala Marka Panele, pokajnik Danilo Kvinto, je napisao čitavu knjigu - optužbu protiv svog bivšeg šefa-pedofila u kojoj je precizno opisao kako je Marko Panela "odgajio" i kako je „inicirao" mlade kadrove svoje privatne satanističke stranke, od Eme Bonino do Rutelija.

Uz neizbežnog Đerđa Soroša, jedan od najznačajnijih finansijera ove razvratne mondijalističke sekte bio je i rođeni sin najmoćnijeg italijanskog masona Lića Đelija (Loža Propaganda Dva), gospodin Luiđi Đeli.

Radi se o izuzetno opasnoj mondijalističkoj družini, koja je u stanju da mobiliše neograničene fondove oligarha za svoju aktivnost, za razliku od proganjanih i odrpanih evropskih suverenista.

Posebno brine kakvu i koliku rupu je ova „udovička krtica" iskopala u Srbiji. Naša zemlja ima i previše pravih udovica za nove maltuzijanske eksperimente i mengele masovne vakcinacije građanstva. Kao kec na desetku, sada je u Italiji izbio još krupniji skandal povodom UNAR-a, stare antidiskriminatorne agencije pri samoj vladi koja je svoje zadatke polako transformisala od antidiskriminatornih ciljeva prema neskrivenoj promociji LGBT vrednosti, pa sve od finansiranja gej i sadomazo orgija i prostitucije (a uz neizbežne "supstance") pri državno sponzorisanim "udruženjima za razmenu" partnera. Šef ove vladine kancelarije u ostavci, diplomirani katolički veroučitelj i teolog Frančesko Spano, je i sam imao povlašćenu člansku karticu za uživanje u nekoliko gej sauna i kružoka koji su se nalazili u neposrednoj blizini rezidencije važnog rimskog kardinala. Njega, Franćeska Spana, možete opaziti nasmejanog na fotografiji pored vikarnog kardinala Rima, monsinjora Agostina Valinija. On, Frančesko Spano, se mnogo angažovao kako bi se ispravila diskriminacija roma u Italiji, posebno je imao „plodne" susrete sa predstavnicima romskog klana Kazamonika iz Rima (koji upravlja rimskim podzemljem)...

Naravno, italijanska radikalska kasta je sasvim „liberalno" najavila da će zakonski sankcionisati objavljivanje ovakvih "diskriminatornih" i "lažnih" vesti, a sam Spano se našao "zgranut" i rekao da je neko emitovao člansku karticu "bez njegovog znanja", te da njegova ostavka nipošto "ne predstavlja priznanje krivice" i da je njegova "posvećenost poslu" bila "strasna" i "totalna".Čak i Andrej Romanovič Čikatilo, masovni ubica i nekrofil iz doba SSSR-a, deluje ipak normalnije u odnosu na ove atlantističke čovekoljubive ekumeniste...Dobrodošli u Novo Doba Vodolije i Maitreje, gde ljubav i blagostanje caruju...

Za dobronamerni nauk nekome, kada vam diplomatiju vodi Sergej Lavrov i kada imate najjaču armiju iza vaših leđa, vi na svetskoj pozornici zauzimate najviša mesta. Ipak, najozbiljnije savet Putinu i Lavrovu je da angažuje FSB i Almaz Antej kako bi se usavršile specijalne providne rukavice za rukovanje i kontakt sa sadašnjim italijanskim zvaničnicima. I neka čuvaju leđa i ne naginju se previše u prisustvu istih! Jer kada diplomatiju i državu vode Paolo Đentiloni i Frančesko Spano...Ili, kao u slučaju Srbije gde za ministra vojnog imamo bivšeg Jorgovankinog šofera sa svežom diplomom fakulteta ili mastersom...ili zeta poznatog pevača..ili Serdjukova...Onda je blato do grla!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane