Pogled iz Moskve

O mogućnostim rusko-američke koalicije protiv ID

Iz vašingtonskog repertoara

Nedavni susret načelnika generalštabova SAD, Rusije i Turske u Antaliji probudio je određene nade da će front borbe protiv, u Rusiji zabranjene, terorističke Islamske države (ID), konačno biti formiran. Ipak, nakon susreta, u SAD, koje su se, kada je o čuvanju tajni reč pretvorile u ogromno sito, procurele su vesti iz kojih je proizilazilo da u planu koji je Pentagon pripremio za predsednika Trampa o ratu protiv ID, takvih namera nema, tvrdi ruski istraživač Dmitrij Minjin

Dmitrij Minjin

Eksperti, koji su navodno uspeli da se upoznaju sa pripremljenim dokumentom, tvrde da se ovaj plan u suštini malo razlikuje od planova Obamine administracije. Predviđa se blagi porast intenziteta borbenih udara iz vazduha i povećanje pomoći Sirijskim demokratskim snagama (SDS), koje se preteženo sastoje od Kurda. Ulazak američkog kontingenta od nekoliko stotina ljudi u rejon Manbidža koji je dobio veliki publicitet, treba da upozori lokalne Kurde na „prekomerno" približavanje Damasku, i da ih podstakne na izvršavanje borbenih zadataka na frontu sa ID. Postavlja se pitanje: da li je reč o konačnom odustajanju Trampa od predizbornih obećanja o saradnji sa Moskvom u borbi protiv terorizma ili ova perspektiva još nije do kraja izgubljena?

Moguće je izdvojiti dva glavna razloga zbog kojih nova američka administracija izbegava zajedničko delovanje sa Rusijom, u oblasti od koje bi, u principu, mogla da počne normalizacija odnosa dveju zemalja.

Prvi razlog - odsustvo želje da se pojača isporuka paranoičnog straha od „kremaljskog prodora" u sve pore američkog života. Kada ugledne publikacije okrivljuju bivšeg pomoćnika predsednika za nacionalnu bezbednost M. Flina za to što nije odgovorio na pitanje koje mu je nekakva ruska studentkinja postavila na javnom univerzitetskom seminaru, to je poslednja stanica pred ozbiljnom klinikom. Moguće je, takođe, da Trampovo okruženje strahuje da će, ako sa Putinom podeli slavu pobede nad ID u Siriji, američki predsednik izgubiti neophodne političke dividende.

Drugi razlog je u vezi sa učestvovanjem Amerike u ratovima na raznim stranama. Kod američkih stratega uvek je bila popularna maksima iz „Umeća ratovanja" Sun Cua, koja glasi da „onaj koji ume da vodi rat, pokorava tuđu armiju bez borbe; zauzima tuđa utvrđenja bez opsade; razbija tuđu državu ne zadržavajući dugo svoju vojsku".

To se pokazalo u oba svetska rata, kada se američka armija pojavila u Evropi nakon što su neprijateljske snage bile iscrpljene, odnosno u vreme kada je trebalo podeliti ratni plen.

Slična situacija je i na bliskoistočnoj sceni borbenih dejstava protiv ID. Teritorija koju kontrolišu teroristi postepeno se smanjuje. Oni već praktično nisu sposobni za velike ofanzive. Nedavno su nakratko preoteli Palmiru, i to je više ličilo na prepad nego na osmišljenu operaciju. Rezultat toga je bio da je armija pod kontrolom sirijske vlade „samlela" tamo značajne snage terorista i probila se mnogo dalje na istok. Teroristima su presečeni svi kanali za snabdevanje i slanje pojačanja iz drugih zemalja preko Turske. Podrivena je kriminalna ekonomija šverca nafte. Nemaju novca da bi platili najamnike. Jedini pravac kuda mogu da im stignu sveže snage je preko Iraka, ali i tamo potencijal ID slabi. Pad Mosula je nadohvat ruke.

U takavim uslovima, kod američkih političara i generala jasno je povećano iskušenje koje može da se javi u poslednjem trenutku, da se objavi odlučujuća uloga u ostvarivanju pobede i diktiranju uslova mira. Planiran je i cilj: zauzimanje, uz pomoć američkih saveznika iz sirijskih demokratskih snaga, „glavnog grada ID", Rake, nakon čega će biti moguće pretendovati na glavni doprinos porazu „kalifata".

Takva strategija je ipak kratkovida i opasna. Borci ID, kao što je poznato, fanatično se bore, oni će očajnički braniti oblasti koje drže, a izolovana dejstva protiv njih samo će povećati gubitke svih njihovih protivnika, kao i sirijskog stanovništva. Samo po sebi, osvajanje Rake ništa ne rešava, jer se sada ovaj grad nalazi na periferiji borbenih dejstava i centralni organi uprave terorističke organizacije odatle su odavno otišli. Glavne borbe završene etape rata sa ID, očigledno će se voditi u oblasti Dejr el Zora, gde se, preko pustinje, uz podršku ruskih vazdušnih snaga, sirijske vladine snage uporno probijaju.

Takođe, nije isključeno da uoči potpunog poraza, borci ID ostvare svoju pretnju i poruše branu na Eufratu. U tom slučaju, postoji opasnost od potapanja tromilionske iračke Basre koja se nalazi nizvodno od brane.

U Basri pretežno žive šiiti, pa su je sunitski fantaici iz ID proglasili mestom koje „u potpunosti zaslužuju kaznu od Alaha". O ozbiljnosti situacije svedoči i to što sirijska vlada stalno moli zapadnu koaliciju da ni u kom slučaju ne bombarduje ne samo branu na Eufratu, već ni mostove preko te reke. Za sprečavanje tragedije može biti potreban brz dogovor o delovanju ruskih i američkih specijalnih snaga, što će biti teško ostvarivo ako među njima u datom trenutku ne bude postojao dogovor.

Moguća su i najneočekivanija iznenađenja. Na primer, ne treba isključiti mogućnost da izbačene formacije ID iz Iraka i Sirije preduzmu manevar u pravcu Jordana i Saudijske Arabije. Nešto slično su već učinili u vreme iznenadnog oslobađanja Mosula. Situacija u ovim zemljama je složena i tamo ima dovoljno onih koji su spremni da pređu na stranu ID. Armije država Persijskog zaliva dobro su naoružane, a kakve su borbene karakteristike saudijske vojske pokazuju bosonogi ustanici-husiti u Jemenu koji su im više puta naneli znatne borbene gubitke. Glavni cilj ID su uvek bili Meka i Medina, prema kojima ova grupacija može da preduzme očajnički marš, okrivivši kraljevsku dinastiju da je izdala „islamsku stvar". Nije slučajno jedan od najdoslednijih pristalica objedinjavanja svih snaga u borbi sa ID jordanski kralj Abudlah II. Bez obzira na to, on ne ulazi u red glavnih sagovornika Bele kuće po pitanju rešenja sirijskog problema.

Takođe, nejasno je šta će raditi Vašington posle razbijanja ID u Siriji sa svojom glavnom podrškom u toj zemlji - Kurdima. Za svoje usluge Kurdi očekuju američku podršku, minimalno - ostvarivanje federalnog statusa, maksimalno - nezavisnost. Ako SAD priznaju pravo Kurda na ove promene, onda će doći do ozbiljnog narušavanja, sve do potpunog prekida, odnosa sa Ankarom i Bagdadom, što teško da je prihvatljivo za Amerikance. Ako ne priznaju, onda će neizbežno odbiti od sebe Kurde koji će biti prinuđeni da direktno pregovaraju sa Damaskom o svojoj budućnosti. U tom slučaju, SAD rizikuju da ostanu izvan odlučivanja o rešavanju sirijskog problema.

U principu, pokušaj Amerike da učini nešto u Siriji bez saradnje sa Rusijom, slabo odgovara američkim interesima. Što se tiče kritike Trampa u SAD, ona će biti još oštrija ako njegova jednostrana strategija u Siriji propadne.

Saradnju sa Rusijom, protivnici Trampa takođe prihvataju gunđajući, ali samo ona garantuje potpunu pobedu nad ID, nakon čega bi mnogi kritičari morali da zaćute. Uostalom, pobednike svi vole.