Natrag

Preko pune linije

Vučićev režim se mora demontirati uklanjanjem svih koji su ga održavali

Sve prolazi, Mice ostaju

U Srbiji duže od dve decenije ista ekipa servisira diktatore i autoritarne vlastodršce. Oni se smenjuju, a ''navijači'' ostaju na svojim položajima, sa kojih nastavljaju da zdušno, za veliku apanažu, laju za novog gospodara. Ako padom Vučića pred sudska veća ne izvedemo, pod optužbom za udruživanje radi zajedničkog zločinačkog poduhvata lajavce iz njegove Velike propagande laži, njegove omiljene tajkune, lokalne kabadahije i batinaše, Srbija će, definitivno, nestati. Pohvatajmo ih zajedno sa Vučićevim kartelom, pa na sud, da im se dokažu zlodela, oduzme imovina, pošalju u zatvor, da služe kao opomena onima koji će biti na vlasti, a da im se vlast ne osladi.

M. Grabež

Kada je 5. oktobra 2000. godine zamračena i ružičasta televizija (TV Pink), pobunjeni građani su odahnuli. Njen vlasnik, koji je na kontramiting, na Terazijama, dolazio sa Kalašnjikovim, koji je godinama, na sva usta ružio građane, veličao porodicu Milošević, bio je ''na belom hlebu'' samo nekoliko sati. A onda se, na opšte zaprepašćenje građana, na ekranima, sa Željkom Mitrovićem pojavio Mlađan Dinkić, da objasni ciljeve građana koji su golim rukama i glasovima zbacili Miloševićev režim, kada se on činio da je najjači.

Organizovana kriminalna grupa Željka Mitrovića se odmah stavila u službu novim vlastima, na isti način na koji je služila i Miloševiću. Isti urednici, isti voditelji, rečnik, scenografija, udvorištvo prema jurišnicima DOS-a.

Zemunski bosovi, Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević i članovi njihovog klana ulazili su u PINK kao u svoj toalet, često izbacujući Čedu Jovanovića, Gorana Vesića i druge perjanice Đinđićeve vlasti.

Samo su dva čoveka surovo suočena sa odgovornošću. Za sve nevolje koje su građani trpeli za vreme Miloševićeve despotije optuženi su generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je 5. oktobra žestoko i pretučen i Radomir Marković, bivši načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije.

Dragoljub Milanović je uhapšen i osuđen na 10 godina zatvora, pod optužbom da je odbio da obavesti zaposlene na RTS-u da će zgrada biti bombardovana. On je žrtvovan, mada se znalo da su tu informaciju sigurno imali načelnik General-štaba Vojske Jugoslavije i ministar informisanja Srbije Aleksandar Vučić.

Osim Milanovića, stradao je još jedino Milorad Komrakov koji je sa mesta glavnog urednika raspoređen na mesto noćnog čuvara predajnika u Obrenovcu.

Sva bulumneta iz Miloševićeve propagande laži ostala je na svojim mestima. Zadržali su stanove, automobile, novac koji su zaradili služeći režimu. Neki su skinuti, privremeno, s programa, ali su posle vraćeni, kao da ništa loše nisu činili.

DOS je izabrao kao dežurnog krivca Radomira Markovića, koji je kratko vreme bio načelnik Resora službe državne bezbednosti, koji je svakodnevno optuživan za najteža krivična dela, za ubistva opozicionih novinara, za ubistva i pokušaje ubistva, a pripisano mu je ubistvo Ivana Stambolića, navodni atentat na Vuka Draškovića...

U jednom trenutku neko je iz DOS-a optužio Markovića za neki zločin koji je izvršen i to u vreme kada je gospodin Marković bio u zatvoru. Jedino se još loša prognoza vremena nije stavila Markoviću u krivicu. U očigledno lažnim i montiranim procesima, bez ijednog dokaza, gospodin Marković je osuđen na 40 godina zatvora! Po starom srpskom običaju, da kad neko padne, natovari mu se teret i gresi svih drugih, koji su ostali ''u sedlu''.

Đinđičeva Vlada, ministri i elita iz partija okupljenih oko DOS-a, prisvojila je surčinsko-zemunski klan kao svoju pretorijansku gardu, koja je dobila ekskluzivno pravo da švercuje duvan, narkotike, naftu, oružje, da asfaltira puteve, a sva ubistva, koja su izvršili, ostala su nerasvetljena, sve dok ova kriminalna grupa nije likvidirala i Zorana Đinđića.

Posle Drugog svetskog rata u Nemačkoj su na najteže kazne osuđeni vlasnici i urednici nacističkih listova, koji su propagirali zločine nad drugim narodima.

Malo ko od građana, koji su za vreme Miloševićevog režima surovo tučeni na demonstracijama (mnogi su umrli od posledica batinanja i udisanja bojnih otrova) je mogao da zamisli da će se njuška Željka Mitrovića i dalje keziti sa ružičaste televizije.

Zlo zvano Zoran Đinđić je na bestijalan način izigrao poverenje građana i onih koji su svojim telima i rukama oborili Miloševića sa vlasti. Da bi pokazao građanima da je Mitrović amnestiran, Đinđić je poslao Nenada Čanka u emisiju, u kojoj je on odsvirao Frenka Sinatru.

Prema svedočenju Bogoljuba Karića, on se 6. oktobra ujutru, u 8 sati, obreo u Krunskoj ulici, u prostorijama DS-a. Poneo je buteljku najboljeg vina iz svoje kolekcije. Iznenadio se kada je iz Đinđićeve kancelarije izlazio Milutin Mrkonjić, koji se, pri pozdravu, poljubio sa Zoranom. Već 6. oktobra Đinđić je preuzeo Miloševićeve poslove, mafiju i infrastrukturu. To ga je koštalo života. Njegovi su nas oslobodili od njegove nove okupacije.

Đinđića je zamenio Vojislav Koštunica. ista slika, isto rastojanje. S tim što su ''pritajeni'' jurišnici iz radikala i SPS-a rehabilitovani, u punom kapacitetu. Kada je 2008. godine Boris Tadić preuzeo vlast, njegova mladež se nije skidala sa ekrana RTS-a, PINK-a, Studija B. Tadićevi operativci preuzeli su sve pisane medije. Jednomulje je ubijalo u pojam slobodnomisleće ljude, pisce, umetnike. Sve je bilo pod pritiskom.

Teror Demokratske stranke trajao je do 2012. godine. Siva eminencija je bio Miodrag Rakić, šef kabineta Borisa Tadića, predsednika Republike. On je preuzeo sve tajkune, banke, fondove, reketirao je sve i svakog. Medijima je slao pisane tekstove da ih čitaju kao svoje...

Uvidevši da se Srbija, pod vladavinom DS-a može slomiti, Brisel je odlučio, po nalogu Vašingtona i Berlina, da se Tadić zameni. Prethodno je Tadić dobio zadatak da podeli Srpsku radikalnu stranku, da stvori novu, koja će da privremeno vlada Srbijom.

I kada je bes građana poprimio neslućene razmere, Boris Tadić je maknut s vlasti, a Demokratska stranka se raspala kao kula od karata.

Sve gladniji građani lako su se palili na nove parole i najogoljenije laži Aleksandra Vučića, koji je izabran za prvog potpredsednika Vlade Srbije, a Ivica Dačić, ispred socijalista, bio je samo, formalno, premijer.

Ista Tadićeva kamarila samo je promenila tabor. Suzana Vasiljević je postala Vučićeva savetnica za medije u Vladi Srbije, Jasmina Stojanov se takođe priključila Vučićevom jatu. Kao šefa pres službe Borisa Tadića optuživali su je za pritiske na medije. Danas Jasmina Stojanov, direktorka PR agencije „Right" savetuje premijera Aleksandra Vučića.

Na pitanje da li možete da utičete na uređivanje medija, odgovara:

"...Ne. Nisam to mogla ni dok sam radila u kabinetu bivšeg predsednika, iako sam bila često optuživana od ondašnje opozicije da sam navodno cenzor (opozicija su bili radikali, današnji naprednjaci). To sa cenzorom je postalo fenomen za koji slobodno mogu da kažem da je smešno. Do juče je neka državna službenica bila cenzor, a danas je to naraslo do premijera. To je besmislica. Moj posao bio je da komuniciram s novinarima, odgovaram na pitanja, da im izlazim u susret kako bi što bolje obavili svoj profesionalni zadatak. Takođe i da štitim predsednika, sviđalo se to ili ne nekom novinaru ili uredniku. Nisam kalkulisala..."

Godinama ste bili šef pres službe Borisa Tadića. Iz tog vremena prati vas priča da ste pritiskali urednike...?

"Pa prati, to je bio primer za etiketiranje političkog protivnika. O meni su loše najviše govorili oni koji su me smatrali za političkog neprijatelja, oni koji me nikada nisu ni videli. Ja sam novinar. Devedesetih godina, života sam provela na terenu, izveštavala s ratišta, bombardovanja, iza mene je mnogo napisanih vesti. Novinarski mi je hleb suviše drag da bih prema novinarstvu bila nepoštena. Zato i danas imam prijatelje, kolege i saradnike u svim redakcijama. To je jedan od mojih uspeha."

U kakvim ste odnosima danas s Tadićem i ljudima iz DS?

"...Izbori 2012. bili su završetak saradnje s Tadićem. Osam godina sam radila za predsednika Srbije i to je bio period u kome sam imala priliku da mnogo naučim. Predsednik Tadić bio je korektan, profesionalac."

Naravno, poljoprivredni tehničar Jasmina Stojanov je danas u PR agenciji čiji vlasnik je Vučićev brat i jedan od prvih saradnika Goran Veselinović.

I Tadićev prijatelj i savetnik za medije dr Nebojša Krstić, koji predsedniku Tadiću nije izlazio iz pantalona, danas ne komunicira sa njim, mada su bili drugovi iz detinjstva. Danas Nebojša Krstić služi Aleksandru Vučiću, tako što svakodnevno gostuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, veličajući njegove uspehe koje niko drugi ne vidi, bacajući i drvlje i kamenje na one koji su mu bili partijski drugovi, i radili sa njim u kabinetu kod Borisa Tadića. Odvratno je gledati kako ovaj ugledni peder sada o Vučiću govori kao o Velikom Vođi.

Novinar Milomir Marić je bio čovek porodice Milošević. Kao glavni urednik Duge doveo je Mirjanu Marković kao kolumnistkinju, pisala je svoj čuveni dnevnik, kojim je najavljivala ko će pasti u njenu i Slobinu nemilost, ko može da očekuje metak...

Kada je pao Milošević, Marić se sagnuo, pa ga je Đinđić držao kao svoju dvorsku budalu. Boris Tadić ga je voleo, jer su generacija. I poštovao ga je, može se reći, a Marić je, mada to Boris nije tražio, pisao o njemu udvoričke tekstove, od kojih se povraćalo.

Danas je Marić promenio Gospodara. U službi je kod Vučića, sa kojim je na ''Ti'' u emisijama, barem jednom nedeljno. Marić je zvanično službenik kod Predraga Rankovića Peconija, ali isključivo služi Aleksandru Vučiću, koji preko Happy televizije upućuje poruke podanicima i ozbiljne pretnje onima za koje misli da rade protiv njega.

Više od dve decenije Milomir Marić je najodaniji sluga i klimoglavac svakom ko je na vlasti.

Srpska intelektuala je, inače, za žaljenje. Ona se, u istoriji, udvorički odnosila prema vlastima. Zvuči pomalo čudno, ali se u komunističkoj Jugoslaviji, od sredine sedamdesetih godina, najviše hulilo na vlast. Novine, radio, časopisi i tribine bile su mesta na kojima se žestoko kritikovala vlast.

Padom komunističkog sistema i raspadom SFRJ, Srbija je potonula u mrak, u kome se još nalazi.

Bolje reći, dolaskom DOS-a na vlast, sloboda javne reči je ukinuta. Za vreme Miloševića postojali su nezavisni i opozicioni listovi, sa velikim tiražem i uticajem, radio stanice, poput Radija B 92, radio Indexa...

Demokratska opozicija Srbije b ila je velika prevara. Sa njom je došao nemoral, antinacionalno orjentisana intelektuala i politička elita pljačkala je niemilice Srbiju, a sve pod izgovorom da Srbija postaje evropska država. Stvarno jesmo u Evropi, ali delujemo jadnije od najjadnijih afričkih država - plemena.

Posebno se po služenju vlasti ističu akademici iz Srpske akademije nauka i umetnosti. Od nesrećnog Dušana Kanazira, do današnjeg predsednika Vladimira Kostića, traje ista tragedija duha. Odanost svakoj vlasti, svakom krvoproliću, većinski je stav srpskih akademika, koji primaju i akademski dodatak. Sedi starci su tako jevtina služinčad primitivaca na vlasti u Srbiji. Srbija je jedna od retkih država koja nije izvršila lustraciju posle pada komunizma, koja nije otvorila arhive tajnih službi za građane koji su vođeni kao ''unutrašnji neprijatelji''. Da bi se vlasti opravdale, donele su Zakon o rehabilitaciji, kojim sudovi, po matrici, ukidaju presude golootočanima, političkim osuđenicima koji su uveliko pod zemljom.

Padom zločinačke vlasti Aleksandra Vučića, moraju se na sud izvesti svi opni, koji su, udruženi u zločinački poduhvat, svesni svojih postupaka i odgovornosti, za veliki novac javno hvalili zločinačku, kriminalnu i lažnu politiku Aleksandra Vučića i njegove Vlade, tajkuna, novinara, partijskih i lokalnih funkcionera.

Kada se na sudu utvrdi koji je doprinos Željka Mitrovića, Milomira Marića, Dragana J. Vučićevića, Ratka Dmitrovića i još dvadeset urednika i novinara koji su lažno svedočili o Vučićevim uspesima, o investicijama, lažnim potemkinovim selima, fabrikama na magarećoj livadi, treba ih javno izložiti sudu javnosti, zabraniti im na duži period da se bave pozivom novinara, da izgube pravo glasa i da budu birani.

Suočavanje pomenute gospode sa odgovornošću za svoje zlo, za podržavanje i podsticanje diktatora, za urušavanje pravnog sistema i odbrambene moći zemlje, služilo bi kao opomena i odvraćanje onima koji tek dolaze, koji bi morali imati na umu sudbinu osuđenih i žigosanih siledžija. Ako se u Srbiji promeni samo novi diktator, a ostanu sve Mice (sa više lica, koje nastavljaju da im služe), Srbiji nema spasa. Srbiji su, kao i vazduh, potrebne institucije, nezavisna tužilaštva i sudstva, nezavisne policije i javne službe i nezavisni od vlasti mediji. Ustanak, koji traje, treba da osigura odlazak pred sud svih onih koji su doprineli pljačkanju i ruženju građana i veličanju zločinaca i diktatora.

A 1. Akademik pred barijerom

Koliko ljudi dostojni svakog poštovanja ništa ne znače u današnjem poretku vlasti, svedoči i slučaj akademika profesora Kaplana Burovića, albanologa. Ovaj disident je proveo decenije u zatvoru u Albaniji, a nakon emigracije u Švajcarskoj napisao je desetine naučnih vrednih dela posvećenih demistifikaciji porekla Albanaca. Magazin Tabloid je predstavio dela i objavio feljtone u kojima je akademik Burović, na istorijski zasnovanim činjenicama demistifikovao i ideje Velike Albanije.

Pre dva meseca vremešni akademik se sa sinom zaputio u Srbiju, u kojoj mu živi bliksa rodbina. Sa švajcarskim pasošem nije na Merdaru mogao da uđe u Srbiju, jer je srpski policajac , koji ni pismo majci ne ume da sastavi, tražio od njega i ličnu kartu koju ima u Švajcarskoj. Njegovog sina je hteo da pusti, ali akademika NE!

Vratio ga je prema Prištini, i akademik je uspeo da preko Makedonije dođe u Srbiju, rizikujući da ga kosovsko-metohijski Albanci ne prepoznaju i ne likvidiraju. Srećom, akademik pamti i da ga je Ministarstvo za dijasporu iz Beograda, koje je potom ukinuto, pozvalo da bude njihov gost, zahvaljujući mu na istrajnosti u iznošenju istorijskih činjenica o Albancima, njihovom poreklu, kulturi...

Istraživaču Magazina Tabloid su povodom slučaja akademika Burovića saopštili u Upravi granične policije da bi, da se akademik pismeno obratio, sigurno kaznili policijskog službenika. Ali, čemu to, posle takvog gostoprimstva?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane