Natrag

Tabloid istražuje

Zašto vojni piloti ginu i u kakvom stanju se nalazi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Srbije (RV i PVO)

Čelična krila naše Stradije

Od kako postoji Vojska Srbije, kao oružana sila, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana nalaze se na dnu, što nikada letačke jedinice ove zemlje nisu doživele. Starost letilica srpskog vojnog vazduhoplovstva je prosečno 30 godina, većina ih je neupotrebljiva ili opasna za upotrebu. Dobrih, iskusnih pilota skoro da više i nema (mlađih je takođe sve manje), kvalitetnih avio mehaničara takođe nema, a radarska tehnika je zastarela. Zbog svega toga i raznih drugih "nerazjašnjenih okolnosti", u međuvremenu su poginuli i neki od najboljih vojnih pilota koje je Srbija imala u poslednjim decenijama. Ništa od svega toga nije dotaklo današnje vlasti, a gromoglasne najave Aleksandra Vučića da će Srbija kupiti najbolje ruske avione, završila se prevelikim troškom i novim sabiranjem olupina kojima treba dodatni remont. Nebo Srbije je praktično nebranjeno, a kad bi se desio nekakav oružani napad, bila bi to unapred izgubljena bitka.

N. Vlahović

Ratno vazduhoplovstvo i protivazdušna odbrana Vojske Srbije (RV i PVO), nalazi se već duži niz godina u stanju sličnom plutajućoj brodskoj olupini, koja formalno postoji, a suštinski je potpuno neupotrebljiva. Još pre dve godine, Vučićeva vlada je pokušala nevešto da prikrije zapanjujuće činjenice da Vojska Srbije ne raspolaže nijednim ispravnim lovačkim avionom. Izbila je velika afera oko navodnog nedostatka akumulatora za ruske avione tipa Mig 21 i Mig 29, pa se kasnije ispostavilo da ih je u jednom pančevačkom vojnom hangaru bilo na pretek. Mada formalno Vojska Srbije ima dve vazduhoplovne brigade u Batajnici, Kraljevu i Nišu, većina tipova letelica ili ne leti uopšte, ili im se održava ispravnost u veoma niskom broju, nedovoljnom čak i za obavljanje osnovne letačke obuke.

Polovinom prošle godine (6. juna 2016.), britanski vojni časopisa Er forsiz mantli (Air forces monthly), objavio je podataka da flotu transportnih helikoptera Vojske Srbije čini šest letelica Mi-8, proizvedenih 1980. godine, od kojih lete samo dva! U istom broju ovog časopisa, pomenut je i nešto mlađi Mi-17 koji, kako je tamo pisalo, "...ne leti zbog radova na redovnom održavanju, dok je drugi Mi-17 izgubljen u katastrofi u martu 2015. godine, kada je poginulo sedam članova posade, medicinskih radnika i jedna beba...".

Istina je, stanje u ratnom vazduhoplovstvu Vojske Srbije je katastrofalno. Primera ima puno.

Jedini laki transporter An-2, koji je baziran u 138. transportnoj avijacijskoj eskadrili u Nišu, ne leti duže od dve godine, zbog čega je znatno otežana i redovna obuka pripadnika niškog 63. padobranskog bataljona iz sastava Specijalne brigade. Vojska Srbije, takođe, koristi i dva srednja transportna aviona An-26, ali ni oni nisu u letnom stanju. Jedan An-26 bio je prizemljen zbog isteka resursa u decembru 2014. a drugi u oktobru 2015. godine. Tri aviona Jak-40, koji su i dalje formalno na flotnoj listi Ratnog vazduhoplovstva Vojske Srbije, ne lete od kraja 2010. godine i njihov remont nije bio u planu ni prošle niti će biti ove godine.

Pre par godina, trenažni letovi su bili potpuno obustavljeni, jer su od lovačke avijacije ostala samo tri Mig-a 21 i 29 (podsećanja radi, 1990. godine, ondašnja država pre raspada imala je 500 borbenih aviona od čega je dve trećine bilo na vojnim aerodromima u Srbiji).

Početkom ove godine, tačnije, 2. februara, najavljeno je iz Vlade Srbije da će borbeni avioni iz Rusije (takođe tipa Mig) doći u Srbiju u martu, te da će ih ovde "remontovati" kako bi bili "za upotrebu".

Od svega toga još uvek nema ništa, a RV i PVO šalje svoje pilote na letačke zadatke sa prastarim Mig-ovima (od kojih su neki preživeli i više od trideset godina eksploatacije) i domaćim prastarim avionima tipa "Galeb", opasnim po život čak i kad su u rukama najiskusnijih letača.

U jednom od njih su 7. aprila ove godine, u blizini Šapca, pod još nerazjašnjenim okolnostima, poginuli piloti potpukovnik Nenad Ćulibrk iz Komande RV i PVO i kapetan Dejan Pandurović iz 252. školsko-trenažne avijacijske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade. Sat vremena nakon nesreće, ekipa iz Ministarstvo odbrane je saopštilo da je "počela potraga za pilotima". A, građani na mestu tragedije su već odavno znali da su oba pilota u srušenom avionu!

Sve se dešavalo istog dana, kada je Aleksandar Vučić planirao da dođe na proslavu 50 godina postojanja helikopterske jedinice MUP-a. Proslava je zbog tragedije odložena, a time i još jedna njegova besramna lična promocija...

Bilo je to još jedno od sve učestalijih stradanja naših vojnih pilota, iz razloga koji su i laiku jasni: avioni i helikopteri Vojske Srbije su u najgorem moguće stanju, najbolji avio-mehaničari su odavno već prešli u civilno vazduhoplovstvo, rade u inostranstvu ili su u penziji. Vojne kontrole letenja su takođe tehnički opremljene ispod svakog nivoa, a ambicije vlastodržaca su, da ironija bude veća, nebeske!

U slučaju ove najnovije tragedije, pokazalo se da je upravo kontrola letenja "izgubila sa radara" avion tipa "Super Galeb G 4", nakon čega se on zapalio i srušio, a pilot i kopilot nisu uspeli da se katapultiraju.

Da bi bilo jasnije o kakvoj se letilici radi, treba reći da je ovaj tip aviona domaći školsko-borbeni avion sa turbomlaznim motorom, namenjen "za prelazno školovanje pilota". Poslednji je serijski proizveden avion jugoslovenske avio industrije i u naoružanju se nalazi punih 33 godine! Naime, "Supergaleb" je razvijen u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu a poleteo je 18. jula 1978. godine! Za nekadašnje jugoslovensko vazduhoplovstvo proizvedeno je ukupno 85 aparata G-4, a pre ove poslednje tragedije, leteći na istom tipu aviona, poginuo je u septembru 2008. godine potpukovnik Ištvan Kanas, na trenažnom letu na aerodromu Batajnica.

Pre dve godine (tačnije, 17. februara 2015. godine), pilot Aco Petrović, koji je inače na zadatke leteo avionom „mig 21" (proizveden 1977. godine!), ubio se iz službenog pištolja u kupatilu svoga stana u Lješkoj ulici u beogradskom naselju Banovo brdo. Petrović je prethodno ispratio decu u školu, napisao oproštajno pismo iz koga se saznalo da je ovaj elitni pilot bio u teškoj materijalnoj situaciji iz koje nije moga da nađe izlaz, sa izuzetno malom platom kojom nije mogao da prehrani porodicu. Nakon rate za stambeni kredit, za život njih petoro ostajalo mu je nešto više od 25.000 dinara i ponekad i dodatak za dežurstva, koji nikad nije prelazio 12.000.

U koliko teškoj situaciji se u poslednje vreme nalazio pilot Petrović najbolje oslikava činjenica da je svoje sledovanja hrane iznosio iz kasarne kako bi prehranjivao decu!

Ova užasna sramota za Vojsku Srbije očito nije dotakla nikoga u Ministarstvu odbrane niti u Vladi Srbije. Umesto toga, iz Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane saopšteno je da "ministar neće reagovati zato što se suicid nije dogodio na radnom mestu ili u prostorijama Vojske".

Još ranije, 7. jula 2009. godine, kod Batajnice se srušio avion Vojske Srbije u kome su poginuli pilot-potpukovnik Rade Ranđelović i vojnik Milan Ulemek. U ovom slučaju je bila reč o avionu tipa MIG 29. Avion je pao na vojni poligon. Tadašnji predsednik Boris Tadić naredio je istragu i na tome je i ostalo. Poginuli potpukovnik Rade Ranđelović obavljao je funkciju načelnika štaba 204. avijacijske baze i bio je veoma iskusan pilot. Tragedija se desila kad je rutinski izvodio trenažni let kojim se pripremao za predstojeći aeromiting na Kalemegdanu. Neproverena, nezvanična vest RTS-a, da je pilot Ranđelović "...leteo nisko i prilikom izvođenja jedne od figura zakačio je avion za zemlju, a potom se katapultirao...", odmah je postala i zvanična verzija. Istina je da se Ranđelović katapultirao ali je teškim povredama odmah podlegao u bolnici. Mada je važio za najiskusnijeg pilota MIG-a 29, a jedno vreme je bio i komandant eskadrile "Vitezovi", kroz državne medije i saopštenja Ministarstva odbrane, ovaj slučaj je "provučen" kao da je u pitanju pilot amater koji nije znao da upravlja letilicom! Potpukovnik Ranđelović je iza sebe ostavio tri sina.

Ima li smisla govoriti o ozbiljnoj odbrambenoj politici u Srbiji, ako ovakvi nesrećni primeri nisu naučili pameti nijednu od vodećih ličnosti u državi? Ili je možda teorija o kolonijalnom podaništvu toliko odmakla, da je priča o suverenitetu i vojnoj neutralnosti, besmislena?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane