Natrag

Veterani

Suze ratnika sa Košara na skupu održanom 6. aprila ove godine

Iz gorčine u bes

Kada će prestati besramno obmanjivanje preživelih heroja sa karaule na Košarama i kada će neko pošten početi da radi svoj posao za koji je po funkciji debelo plaćen? Kada će socijalno stanje istinskih junaka rata na Kosovu i Metohiji (i drugih ratova) biti rešen, dokle će veterani slušati odvratne laži koje godinama daju dobro plaćeni režimski agitatori, na svakom skupu članstva? Zar nije jasna poruka sa skupa u Sava centru od 19.03. ove godine da im više niko ne veruje i da niko ne želi više da sluša njihove laži? I da će 300 hiljada veterana iz poniženja i gorčine preći u bes koji više niko neće moći da zaustavi? O reakcijama boraca i invalida rata na nedavnom skupu veterana održanom u Domu sindikata u beogradu, piše Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije

Željko Vasiljević

Da je Srbija zemlja čuda bilo nam je poznato i ranije ali smo sigurno jedina zemlja u kojoj političari jedno pričaju, drugo misle a treće rade i to protiv svojih građana. Naročito onih koji su tu Srbiju najviše voleli, kada je to bilo najteže, koji je i danas najviše vole kada se to najmanje isplati i koji nikada nisu trgovali sa svojim patriotizmom. Istina je, novija istorija nam govori da se srpsko rodoljublje graniči sa mazohizmom. To je najbolje shvatio i Vučićev ministar Aleksandar Vulin pa svaku priliku koristi da izvređa srpske veterane, ratne vojne invalide i članove porodica poginulih boraca, zbog čega će ga, na žalost, neki od njih još više voleti i dodvoravati mu se.

Poslednji takav skup desio se u Beogradu, 06.04.2017. godine na obeležavanju 18 godina od početka, "Bitke koja traje" u Domu sindikata u organizaciji grupe ratnika sa Košara. Ovaj skup je okarakterisan kao otvorena tribina na kojoj su o bici na Košarama trebalo da govore učesnici te zaista herojske epopeje srpske rodoljubive mladosti, kojima je ljubav prema otadžbini vrednija i od samog života i svaka žrtva za tu istu otadžbinu je vredna istorijskog pamćenja i trajnog nezaborava.

Sam početak tribine je pokazao veliko interesovanje šire javnosti jer je u sali bilo više gostiju od mesta u njoj pa je jedan deo zainteresovanih morao da stoji. Svi su željno iščekivali govore učesnika ove bitke koja nije bila ni najveća u ratovima srpskog naroda od 1990. do 1999. godine, nije bila sa najvećim brojem žrtava, nije bila ni najznačajnija u strategijskom smislu niti je bila ona koja je presudno uticala na rezultat rata ali jeste bila jedna od bitaka koja je pokazala veličinu srpskog naroda i spremnost srpske omladine da se žrtvuje za više ciljeve. Na žalost Srbija nikada nije imala političare koji bi te vrednosti i uspehe na bojnom polju, steknute uz stravične žrtve, koje je srpski narod podneo, pretvorila u uspeh i trajni mir i stabilnost. Zato se i govori u narodu da sve što osvojimo na bojnom polju izgubimo za zelenim stolom ili u pregovorima posle bitaka i stravičnih žrtava.

Zaista, govori u kojima su evocirane uspomene na stradale, 105 poginulih i 256 ranjenih, su bili vrlo emotivni, iskreni i na granici suza, što je potpuno razumljivo za sve koji su u ratovima učestvovali, doživeli stradanje omladine i onih sa kojima su samo do pre neki minut delili svako dobro i zlo. Ono što je za svaku pohvalu je i reagovanje prisutnih koji nisu imali neprijatna iskustva sa ratišta ali su u potpunosti razumeli i podržali izlaganja heroja sa Košara.

I njih je priča koja je na momente bila rastrzana ali u svakom trenutku istinita i oslobođena svakog kalkulanstva i politikanstva, ostavila bez daha i na ivici jecaja i plača. Zato što je bila takva bila je uverljiva i verovatna za svakog pojedinca u sali i svakako inspirativna i zaklinjuća, naročito mlađih da će i oni svoju domovinu braniti na isti način ako, ne daj bože, bude zatrebalo. Osetili smo odlučnost i kod dva mlada oficira koji su sedeli pored nas, da je Srbija veća od svih i značajnija od svega a da ovakvi skupovi moraju to da imaju kao dominantni cilj.

Govor našeg prijatelja pukovnika Ljubinka Đurkovića je bio uvod u celu tribinu i odlično objašnjenje sa kime i sa čime su se branioci otadžbine suočili i na kakve strahote su naišli, a posebno u kakvim okolnostima i u kakvim vremenskim uslovima su se suprotstavili hordi NATO osvajača i albanskih terorista. Ostaje večna zahvalnost pukovniku Đurkoviću što je ostao komandant ovim herojima i što ni danas ne dozvoljava da se epsko herojstvo zaboravi.

Emocije kapetana Miodraga Jokića koje su dominirale njegovim govorom nisu umanjile ukupan utisak i težinu stradanja. Za vreme njegovog govora i najtvrđima je zaigralo nešto u grudima a mnogima je i suza kanula iz oka. Vojnik Vojislav Vukašinović koji je ranjen u bici na Košarama je, priznajući da ga obuzima strašna trema, još više učvrstio stav svih prisutnih o težini stradanja i veličini postignutog uspeha ovih heroja. Svi su govorili o vremenu koje su proveli tamo do trenutka stradanja, ali, na žalost nije bilo nijednog govornika koji je proveo na Košarama od prvog do zadnjeg dana. No, ni ta sitnica neće umanjiti značaj ovog skupa i snažan utisak koji su ovi govornici ostavili na sve prisutne.

Poseban deo tribine je bilo izlaganje naše prijateljice Prof. Dr Danice Grujičić, najpoznatijeg neurohirurga na ovim prostorima, žene sa srcem kao kuća u koje mogu stati svi napaćeni i bespomoćni, žene koja svoju hrabrost svakodnevno iskazuje boreći se za nacinalne vrednosti i afirmišući ih. Doktorka Grujičić dobro zna kojim rečima da iskaže šta su nam zlotvori radili od 1990.-1999. i šta će nam se događati zbog njihove "milosti" ali je ona dovoljno hrabra da svakome u lice sme da kaže šta nije uradio, a šta je trebalo da uradi, pa makar to bio i ministar Vulin. Ličnost ove žene-humaniste ptedstavlja snažnu podršku za sve veterane, i govori da su njena dela i njena hrabrost u ravni svih junaka koji su od 1990. godine branili Srbiju i srpski narod.

Na žalost, ceo utisak ove tribine nabijene emocijama, pokvario je ministar Aleksandar Vulin koji nije mogao da propusti priliku da govori frazama prepunim besmislica a nadasve lažnog rodoljublja. Nije propustio priliku da svoj kukavičluk sakrije iza herojskih dela junaka sa Košara. U jednom krajnje neiskrenom govoru, prepunom uvek istih fraza, lišenom iskrenih emocija, pokušao je da sebe predstavi borcem za prava svih heroja ali na žalost istina je sasvim suprotna.

Koliko je govor odisao lažima i neiskrenošću, najbolje pokazuje reakcija prisutnih koji su još na početku njegovog "izlaganja" počeli da negoduju, prvo tiho a onda sve glasnije i otvorenije. Svi koji su se naslušali lažnih obećanja JUL-ovskog ministra još od poplava u Obrenovcu, znali su da cilj njegovog "mlaćenja prazne slame" ima samo jedan cilj: ličnu promociju i pokušaj da malo hrabrosti sa prisutnih pređe i na njegovu malenkost.

Znali su svi da gomila ispraznih reči Vulin ima za cilj da skrene pažnju sa neučinjenog ili loše učinjenog za ovu populaciju naročito ratne vojne invalide i članove porodica poginulih boraca. Ono što je u opisu delovanja ovog ministra i njegovih saradnika je briga o veteranima i članovima njihovih porodica ali za više godina upravljanja ovim resorom ništa dobro nije učinjeno ali je spisak lošeg podugačak. Ovaj ministar, ne brine o tome kako da pomogne roditelje poginulih sa Košara ili ranjene, a kako i da im pomogne kad je predložio zakon kojim je hteo da im drastično umanji trenutna prava.

Invalidima bez ruku i nogu koji su stradali na Košarama ne trebaju njegove laži već kvalitetna pomagala, lekovi i podrška za adekvatno mesto u društvu. Svi već znaju laži o zapošljavanju dece palih boraca a znamo da od više zaposlenih u ministarstvu ni jedno nije dete palog borca ili RVI već isključivo ministrovi prijatelji, članovi njegove stranke ili rođaci njegovih funkcionera, naročito onih koji učestvuju u kriminalu. Ne trebaju Dejanu Petkoviću iz Čačka koji je izgubio ruku na Košarama lažna obećanja već mogućnost da se leči od posledica ranjavanja, kvalitetno ortopedsko pomagalo i briga o njegovoj porodici a od nadležnog ministarstva nema nikakve pomoći već i ono što su imali svakim danom uzimaju sve više, a sve u cilju navodne uštede u budžetu.

Kada će prestati obmana ovih heroja i kada će neko pošten početi da radi svoj posao za koji je po funkciji debelo plaćen? Kada će položaj ovih heroja biti u skladu sa lažnim izjavama koje godinama daju navodni zaštitnici ratnih veterana i invalida rata, na svakom skupu članstva? Zar nije jasna poruka sa skupa u Sava centru od 19.03. ove godine da im više niko ne veruje i da niko ne želi više da sluša njihove laži?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane